Црна стрела

1.

Месеци су били прошли откако је Ричард Шелтон побегао из канџи свог тутора. Ови месеци беху пуни догађаја за Енглеску. Странка Ленкастера, која је до недавно била у самртном ропцу, поново је дигла главу. Јоркисти су били потучени и разјурени, њихов вођа убијен на бојном пољу, тако да је једно кратко време у току зиме, после већ описаних догађаја, изгледало да је кућа Ленкастер најзад коначно победила своје непријатеље.

Мали град Шоребај на Тилу био је пун племића — Ленкастераца из ближе околине. Ту је био гроф Ризингем са три стотине оружаних људи, лорд Шоребај — са две стотине, сер Денијел, који је био повратио свој углед и опет се богатио конфисковањем, налазио се у сопственој кући у главној улици, са шездесет људи. Прилике су се заиста биле измениле.

Беше мрачно студено вече прве недеље јануара, са оштрим мразом и јаким ветром. Сви су изгледи били да ће пасти снег пре сванућа.

У мрачној крчми једне споредне улице близу пристаништа седела су три-четири човека, пила пиво и јела на брзину спремљену кајгану. Сви су били наочити, снажни, опаљена лица, чврстих руку и смела ока; и ма да су имали на себи просте, сељачке кабанице, чак би и пијан војник двапут промислио пре него што би заметнуо кавгу с таквом дружином.

Мало подаље од њих, поред велике ватре, седео је млађи човек, скоро дечак, обучен приближно као и они, ма да се по његовом изгледу лако могло видети да потиче из боље породице и да би могао носити сабљу, да је време било подесно.

— Не, рече један од људи за столом, ово ми се не свиђа. Зло ће се изродити из тога. Ово није место за веселе људе. Весео човек воли ширину отвореног простора, добар заклон и мало непријатеља. А овде смо у затвореном граду, окружени непријатељима; и, да би несрећа била још већа, снег ће сигурно пасти још пре зоре.

— Све је ово због господина Шелтона, одговори други између њих, показујући главом према младићу поред ватре.

— Ја бих много учинио за господина Шелтона, рече први. Али да идем на вешала било због ког човека, то, браћо, никако!

Врата на крчми се отворише, један човек брзо уђе и приђе младићу поред ватре.

— Господару Шелтоне, рече он, сер Денијел је изишао са две буктиње и четири стрелца.

Дик (јер то је био наш млади пријатељ) одмах скочи на ноге.

— Лолесе, рече он, ви ћете стражарити уместо Џона Кепера. Гриншиве, пођите за мном. Кепере, хајдете напред. Пратићемо га овога пута ако иде за Јорк.

Идућег тренутка сви су били напољу, у мрачној улици, и Кепер, човек који је мало пре дошао, показа у правцу где су, на малој раздаљини, пламсале на ветру две буктиње.

Град је већ био у дубоком сну, нико се није кретао улицама, па је било врло лако неопажено ићи за групом. Напред су ишла два човека с буктињама, за њима је корачао један човек, чији се дугачки огртач лепршао на ветру, а за овим — четири стрелца, сваки са луком о рамену. Ишли су брзо и све више се приближавали обали.

— Је ли сваке ноћи ишао у овом правцу? упита Дик шапатом.

— Ово је трећа узастопна ноћ, господару Шелтоне, одговори Кепер. И стално у исти час и са истом пратњом, као да жели да му поход остане у тајности.

Сер Денијел и његових шест људи били су скоро изван града. Шоребај није био опасан зидом, и ма да су лордови, ленканстерци, који су ту обитавали, држали јаку стражу на главним путевима, ипак се могло неопажено ући и изићи мањим улицама и преко отвореног поља.

Сер Денијел и његова пратња стигоше најзад на крај улице којом су ишли. Пред њима се сада простирала неравна пешчана дуна, и у даљини се чула хука морских таласа. У овом делу града није било ни страже ни светлости.

Дик и његова два одметника приближише се мало више групи коју су пратили, и сада, пошто су оставили куће иза себе и могли да виде мало даље, са сваке стране, приметише другу буктињу која се приближавала с другог краја.

— Охо, ово ми мирише на издају, рече Дик.

Сер Денијел се ускоро заустави. Људи пободоше буктиње у песак и поседаше на земљу, као да су хтели да сачекају другу групу.

Она се брзо приближавала. Састојала се само од четири човека: два стрелца, пажа с буктињом и господина у огртачу, који је корачао између њих.

— Јесте ли то ви, лорде? упита сер Денијел.

— Да, ја сам. И ако се ико икада показао правим витезом, онда сам ја тај човек, одговори вођа друге групе. Јер, сваки други би се радије супротставио дивовима, мађионичарима или незнабошцима, него овој леденој хладноћи.

— Утолико ће вам лепотица бити захвалнија, лорде; не сумњајте у то, рече сер Денијел. Али, хоћемо ли напред? Јер, уколико пре видите моју робу, утолико ћемо се обојица пре вратити кућама.

— Али, зашто је држите овде, витеже, упита лорд. Ако је она тако млада, тако лепа и тако богата, зашто је не изводите међу њене вршњаке? Ви би сте је брзо добро удали и онда не би било потребно да вам се прсти смрзавају и да се излажењем из куће у невреме излажете опасности да будете погођени стрелом.

— Рекао сам вам, лорде, да за то имам свој лични разлог, одговори сер Денијел. И немам намеру да га даље објашњавам. Довољно је да вам кажем ово: ако вам је досадио ваш стари пријатељ Денијел Брекли, објавите да ћете се оженити Џоаном Сидли, и ја вам дајем часну реч да ћете га се брзо ослободити: наћи ћете га са стрелом у леђима.

Оба господина се брзо упутише преко дуне; три буктиње су ишле испред њих, повијале се према ветру, расипале облаке дима и прамење пламена, а иза њих је ишло шест стрелаца.

Дик их је пратио на малој раздаљини. Он, наравно, није чуо ни једне речи од тог разговора, али је у другом говорнику препознао старог лорда Шоребаја, човека на тако рђаву гласу да се чак и сер Денијел пред светом претварао да га осуђује.

Најзад стигоше близу морске обале. Ваздух је био слан, хука таласа постаде јача. И ту, у великој башти, ограђеној зидом, налазила се мала двоспратна кућа, са шталама и другим споредним зградама.

Први човек с буктињом откључа врата у зиду, и кад је цела група ушла у башту, поново их затвори и закључа с друге стране.

Дику и његовим људима било је, на тај начин, онемогућено да их и даље прате, сем ако су хтели да прескоче зид и да тако упадну у клопку.

Седоше у жбун штипавице и стадоше да чекају. Црвена светлост буктиња кретала се тамо-амо по башти, као да су људи с буктињама стално вршили патролу у њој.

После двадесет минута цела група опет изиђе на дуну. Сер Денијел и лорд, после дугог опраштања, растадоше се и упутише својим кућама, сваки са својом пратњом и буктињама.

Чим се бат њихових корака изгуби у ветру, Дик устаде, али не баш тако брзо, пошто је био сав укочен и претрнуо од зиме.

— Кеперу, подметнућете ми своја леђа, рече он.

Сва тројица приђоше зиду. Кепер се саже, Дик му стаде на рамена и с муком се испе на сводни камен зида.

— А сада, Гриншиве, ходите и ви овамо, шапну Дик. Лезите потрбушке по зиду, да бисте се мање видели, и будите спремни да ми помогнете ако несрећно паднем на другу страну.

Рекавши то, Дик скочи у башту. Помрчина је била таква да се прст пред оком није видео У кући нигде светлости. Ветар је оштро фијукао кроз кржљаво жбуње, морски таласи су ударали у обалу — ништа се друго није чуло. Дик пажљиво пође напред, спотичући се између жбуња и пипајући рукама; убрзо му оштра шкрипа шљунка под ногама показа да је наишао на стазу.

Дик се ту заустави, извади самострел, који је био сакрио испод дугачке кабанице, затеже га, за случај изненадне потребе, и поново пође напред, с већом одлучношћу и самопоуздањем. Стаза је водила право према групи зграда.

Све зграде су изгледале веома трошне, на прозорима куће били су стари, расклиматани дрвени капци, штале су биле отворене и празне, у сенари није било сена, у амбару није било жита. Свако би претпоставио да је то место пусто. Али Дик је имао јаког разлога да мисли друкчије, па је наставио с разгледањем и пробао прозоре на свим одајама. Најзад је дошао до оне стране куће која је била окренута мору и ту је, заиста, један прозор био осветљен бледом светлошћу.

Он се мало одмаче и учини му се да види како се по зиду собе креће нека сенка. Затим се сети да је у штали напипао лествице, па брзо оде да их донесе. Лествице су биле врло кратке, али је ипак, кад је стао на највишу пречагу, могао да дохвати рукама гвоздене шипке на прозору. Он се ухвати за њих, напреже сву снагу и одиже се толико да је видео унутрашњост собе.

Унутра су биле две особе. Прву одмах познаде — то је била госпођа Хеч. Друга је била висока, лепа, озбиљна и отмена дама, у дугачкој везеној хаљини. Да ли је то могла бити Џоана Сидли, његов стари шумски друг Џон, кога је хтео да ишиба каишем?

Дик се спусти на горњу пречагу лествица сав запањен. Он никад није мислио да је његова драгана тако узвишено биће, па га одмах обузе осећање малодушности. Али је мало времена имао за размишљање. У близини се зачу тихо „пст!“ и он журно сиђе с лествица.

— Ко иде? шапну он.

— Гриншив, чу се шапат.

— Шта хоћете? упита Дик.

— На кућу се мотри, господару Шелтоне, одговори одметник. Нисмо ми једини који мотримо на њу; док сам лежао потрбушке на зиду, видео сам људе како се прикрадају, у мраку, и чуо како тихо звижде један другом.

— Вере ми, то је врло чудно, рече Дик. Нису ли то људи сер Денијела?

— Не, господару, нису, одговори Гриншив. Јер, ако ме очи не варују, сваки је имао на капи неку белу значку са црним коцкама.

— Бело са црним коцкама? понови Дик. Заиста, таква ми значка није позната. У овом крају нема таквих значака. Ако је тако, искрадимо се што тише из ове баште; ми смо овде у врло неповољном положају за одбрану. Ван сваке је сумње да у овој кући има сер Денијелових људи, а наћи се између две ватре, било би страшно. Узмите ове лествице; морам их оставити где сам их и нашао.

Однесоше лествице натраг у шталу и, пипајући пут, вратише се на место где су ушли.

Кепер је био заузео место Гриншива на своду зида. Он им пружи руку и извуче их горе, једног за другим.

Опрезно и тихо спустише се на другу страну. Нису се усуђивали да говоре све док се не вратише својој старој бусији у жбуњу.

— Кепере, рече Дик, вратите се у Шоребај, и то што брже можете. Доведите ми одмах све људе које успете да сакупите. Овде ће бити место састанка; али ако су се људи разишли и ако их тек пред зору успете да скупите, онда ћемо се састати даље одавде, на уласку у град. Гриншив и ја лежаћемо овде и стражарићемо. Пожурите се, Кепере, и нека вам свеци помогну да брзо обавите посао! А нас двојица, Гриншиве, настави он чим је Кепер отишао, обићи ћемо сада башту у широком кругу. Хтео бих да видим да ли су те очи превариле.

Држећи се подаље од зида и користећи се сваком узвишицом и увалом, они обиђоше башту са две стране и ништа не приметише. С треће стране баштенски зид се дизао сасвим близу обале, па су — да би, ради свог циља, остали на потребној даљини — морали сићи доле на песак. Ма да је плима била још далеко од њих, таласи беху тако високи и песак је лежао тако ниско да су при сваком удару таласа пена и вода запљускивали обалу, па су Дик и Гриншив гацали, час до чланка час до колена, по сланој и леденој води Северног Мора.

Одједном поред беличастог баштенског зида спазише неког човека који је брзо сигналисао обема рукама. Чим је овај легао на земљу, дигао се, мало даље од њега, други и поновио исто сигналисање. И тако је ово сигналисање, као нека нема лозинка, поновљено свуд око опсађене баште.

— Ови добро стражаре, шапну Дик.

— Хајдемо са обале, добри господару, рече Гриншив. Овде смо сувише изложени; јер, када таласи снажно запљусну и кад се забеласају иза нас, они нас могу, према пени, јасно видети.

— То је тачно, одговори Дик. Удаљимо се.

2.

Мокри и промрзнути, два смела човека вратише се својој бусији у жбуњу.

— Молим бога да Кепер брзо стигне! рече Дик. Заветујем се да ћу упалити свећу св. Марији од Шоребаја ако стигне пре једног сата!

— Вама се жури, господару Диче? упита Гриншив предусретљиво.

— Да, добри друже, одговори Дик, јер се у тој кући налази девојка коју волим, а непознати људи, који се ноћу потајно врзмају око ње, сигурно су непријатељи.

— Ако се Кепер брзо врати, даћемо ми њима, одговори Гриншив. Судећи по раздаљини између њихових стражара, највише ако их има четрдесет. Кад бисмо их напали овако разређене, двадесет би људи било довољно па да их растерамо као врапце. Но, господару Диче, ако је она већ под влашћу сер Денијела, од какве је штете ако промени тутора. Само, ко ли су ови људи?

— Рекао бих да су то људи лорда Шоребаја, одговори Дик. Кад су дошли?

— Почели су да долазе, господару Диче, отприлике кад сте ви прешли зид, рече Гриншив. Није био прошао ни један минут откако сам легао потрбушке по зиду, кад сам приметио првог ниткова како пузи иза угла.

Последња светлост у малој кући била је већ угашена док су они газили пешчаном обалом, запљускиваном таласима. Немогуће је било предвидети ког ће тренутка људи који су се шуњали око баштенског зида прећи у напад. Од два зла Дик је претпостављао мање. Он је више волео да Џоана остане под туторством сер Денијела, него да пређе у канџе лорда Шоребаја. Зато је одлучио да, ако кућа буде нападнута, одмах притекне у помоћ опкољенима.

Али време је пролазило, а никаквог покрета није било. Сваких четврт сата обављано је исто сигналисање око баштенског зида, као да је вођа желео да се увери у будност своје разређене страже. Иначе је у сваком другом погледу околина мале куће била мирна.

Најзад су и Дикова појачања почела да пристижу. Још ноћ није била дубоко одмакла, а близу двадесет људи чучало је поред њега у жбуњу.

Пошто их подели у две групе, преузе команду над мањом, а већу повери Гриншивљевом вођству.

— А сада, Ките, рече он Гриншиву, одведите своје људе до најближег угла баштенског зида поред обале. Добро их распоредите и чекајте док не чујете да сам ја прешао у напад с друге стране. Желео бих да нам не умакну они поред мора, јер је међу њима њихов вођа. Остали ће се разбећи; њих и пустите. Овога пута, момци, немојте употребљавати стреле; ранили бисте само пријатеље. Употребите једино мачеве. Ако победимо, обећавам сваком по златник, кад повратим своју имовину.

Од чудне групе пропалих људи, лопова, убица и осиромашних сељака које је Дакворт сакупио да послуже циљевима његове освете, неки од најхрабријих и најискуснијих бораца добровољно су пристали да прате Ричарда Шелтона. Али за људе оваквог кова задатак да се мотри на кретање сер Денијела у Шоребају био је још од самог почетка страшно досадан, и они су у последње време већ гласно гунђали и претили да ће се разићи. Међутим сада, кад су били у изгледу оштра борба и добар плен, вратило им се расположење и они су се радосно припремали за борбу.

Пошто су бацили у страну своје дугачке кабанице, остали су неки у кратким зеленим капутићима, а неки у јаким кожним грудњацима. Многи су испод кукуљица носили капе са гвозденим плочицама. Од оружја за напад имали су сабље, каме, неколико јаких ловачких копаља и дванаестину кратких мачева, тако да би могли да ступе у борбу чак и са редовним феудалним трупама. Лукове, тоболце и дугачке каоанице сакрише у жбуње, и две групе одлучно пођоше напред.

Кад стиже на другу страну куће, Дик постави својих шест људи у један ред, на двадесетак метара од баштенског зида, а сам заузе положај неколико корака испред њих. Затим сви у исти мах викнуше и јурнуше на непријатеља.

Ови су лежали на приличној раздаљини један од другог, укочени од хладноће, и сада, изненађени, скочише на ноге, збуњени и неодлучни. Пре но што су имали времена да се приберу и процене број и храброст својих нападача, зачуше сличан узвик за напад који је допирао с друге стране баште. Ово их потпуно збуни и они се дадоше у бекство.

На овај начин, две мале групе људи Црне стреле усредсредише се на баштенски зид према мору, и тако се известан број њихових непријатеља нађе између две ватре, док су сви остали бежали главом без обзира и убрзо се растурили у помрчини. Па ипак, борба је тек почињала. Дикови одметници, ма да су имали преимућство изненадног напада, били су бројно знатно слабији од људи које су опколили. Плима се приближила и сузила пешчану обалу; и на том уском мокром тлу, између пенушавих таласа и баштенског зида, отпоче, у мраку, неизвесна и дивља борба на живот и смрт.

Незнанци су били добро наоружани. Одупирали су се ћутећи нападачима, и окршај се претвори у низ двобоја. Дик, који је први ступио у борбу, борио се с тројицом; првога је посекао првим ударцем, али друга двојица га тако жестоко нападоше да је морао да устукне. Један од те двојице беше огромна људескара, прави џин, наоружан мачем за две руке, којим је замахивао као бичем. Против овог непријатеља, са његовим досегом руке, дужином и тежином његова оружја, Дик и његов кратки мач били су сасвим немоћни. И да је и онај други наставио снажно с нападом, младић би бесумње подлегао. Али онај други, човек мањег раста и споријих покрета, тренутно застаде да осмотри око себе у мраку и да ослушне буку борбе.

Џин је, међутим, и даље нападао и користио се својим преимућством, док је Дик узмицао, вребајући згодан тренутак. Огромни мач блесну и спусти се, али Дик одскочи устрану, потрча напред и рани противника мачем с бока. Зачу се болан крик, и пре него што је рањеник доспео да дигне своје опасно оружје, Дик га, са још два ударца, обори на земљу.

Идућег тренутка борио се с противником више равним себи. Међу њима није било велике разлике у узрасту; непријатељ је био опрезан, брз у мачевању и донекле боље наоружан, пошто је имао сабљу и каму, а Дик само кратак мач. Али Дик је више него надокнађивао све то већом брзином својих ногу. У почетку ниједан није успео да постигне било какво преимућство над противником; али се старији човек постепено користио ватреношћу млађег и водио га куд је хтео. Дик одједном примети да су прешли целу ширину обале и да се сада боре стојећи до изнад колена у пенушавој води таласа. Овде је његова већа брзина ногу била онемогућена. Овде је био остављен скоро на милост и немилост свога противника. Ускоро затим нађе се леђима окренут својим људима, те увиде да је овај способни и вешти противник решен да га што више удаљи од њих.

Дик шкрипну зубима и одлучи да одмах реши двобој. Кад се талас повукао и оставио их на сувом тлу, он јурну на противника, одби његов ударац сабље својим мачем и шчепа га за гушу. Човек паде на леђа, а Дик преко њега. Следећи талас, који је брзо дошао за последњим, прекри их.

Док се још налазио под водом, Дик му истрже каму из руке и победоносно се исправи.

— Предајте се! рече он. Поклањам вам живот.

— Предајем се, каза противник, дижући се на колена. Ви се борите као млад човек, незналачки и непромишљено; али, тако ми свих светих, борите се храбро!

Дик се окрете обали. Нерешена борба још увек је беснела у ноћи; кроз потмулу хуку таласа одјекивали су ударци челика о челик, чули су се болни јауци и борбени покличи.

— Одведите ме свом вођи, младићу, рече побеђени витез. Ово касапљење треба да престане.

— Господине, рече Дик, уколико ови храбри људи имају вођу, ја сам тај несрећник.

— Наредите, онда, својим убојицама да престану, а и ја ћу својим пустахијама.

Било је нечег племенитог у гласу и држању његовог доскорашњег противника, и Дик одмах одбаци сва страховања од издаје.

— Људи, положите оружје! повика незнани витез. Ја сам се предао, пошто ми је обећано да ми се неће одузети живот.

Странчев глас био је потпуно заповеднички, и готово истог тренутка престаде звека оружја и хаос битке.

— Лолесе, повика Дик, јесте ли неповређени?

— Да, здрав и читав, одговори Лолес.

— Упалите фењер, рече Дик.

— Зар сер Денијел није овде? упита витез.

— Сер Денијел? понови Дик. Не, вере ми, надам се да није. Ја бих се рђаво провео да је он ту.

— Ви бисте се рђаво провели, племенити господине? упита витез. Ако ви не припадате сер Денијеловој групи, онда, признајем, ништа не разумем. Зашто сте, онда, ударили на моју бусију? Поводом какве распре, мој млади и врло ватрени пријатељу? У каквом циљу? И, да најзад завршим питања, којем сам се честитом господину предао?

Али пре него што је Дик доспео да одговори, близу, из мрака, зачу се један глас. Дик виде говорникову белу и црну кокарду и опази да је с великим поштовањем поздравио свог претпостављеног.

— Лорде, рече он, ако су ови људи сер Денијелови непријатељи, заиста је за жаљење што смо се тукли с њима; али несрећа би била десет пута већа ако би се они или ми дуже задржали овде. Стражари у кући, сем ако су сви мртви или глуви, морали су чути нашу борбу још пре четврт сата, и мора да су одмах сигналисали граду. И ако се не пожуримо с одласком, може нам се десити, и нама и њима, да нас нападне одморан непријатељ.

— Хоксли је у праву, рече лорд. Шта велите, господине? Куд да идемо?

— Па, лорде, што се мене тиче, идите куд хоћете, рече Дик. Ја почињем да верујем да ми имамо заједничког разлога да будемо пријатељи, и ма да сам почео наше познанство на груб начин, не мислим да га грубо и наставим. Растанимо се, лорде, уз пријатељско руковање. У часу и на месту које ви одредите састаћемо се и споразумети.

— Ви олако поклањате своје поверење, младићу, ма да се у овом случају нећете покајати због тога, рече лорд. Састаћемо се у зору код крста св. Бригите. Момци, за мном!

Незнанци ишчезоше с попришта брзином која је изгледала сумњива. И док су одметници задовољно претресали лешеве, Дик још једном обиђе баштенски зид да испита предњу страну куће. Кроз једну малу рупу на крову видела се светлост; и пошто се она вероватно могла видети из града, са задњих прозора сер Денијелове куће, Дик је био уверен да је то сигнал којега се плашио Хоксли и да ће убрзо стићи копљаници витеза од Танстола.

Он прислони ухо уз земљу и учини му се да чује неки топот и нејасну ларму која је допирала од града. Пожури се ка обали. Посао је већ био завршен: и последњи леш био је већ разоружан и опљачкан до голе коже; четири човека су већ гацала у правцу мора да га предаду на милост и немилост морским дубинама.

Неколико минута доцније, када се из најближих улица Шоребаја појавило око четрдесет на брзину опремљених коњаника, који су јурили у галопу, у околини куће поред мора беше пусто.

Дик и његови људи вратили су се у крчму „Код јарца и гајди“, да би уграбили који час спавања пре заказаног јутарњег састанка.

3.

Крст св. Бригите налазио се недалеко од Шоребаја, на ивици Танстолске Шуме. Два друма су се овде састајала: један од Холивуда, преко шуме, а други од Ризингема, на којем смо видели разбијену војску ленкастераца како бежи у нереду. Овде су се оба друма састајала и ишла заједно низ брдо ка Шоребају. Недалеко одатле, на врху малог брежуљка, налазио се стари, дотрајали крст.

Ту је. око седам часова изјутра, стигао Дик. Било је врло хладно, земља беше сива и сребрнаста од мраза, на истоку је, у пурпурним и наранџастим бојама свитао дан.

Дик седе на најнижи степеник крста, уви се добро у своју дугачку кабаницу и погледа пажљиво унаоколо. Није дуго чекао. Путем од Холивуда јахао је на дивном коњу господин у врло богатој и сјајној опреми, у огртачу од најскупоценијег крзна. Двадесет корака иза њега пратила га је група копљаника; али ови се зауставише на пристојној даљини од уговореног места састанка, а господин у крзненом огртачу сам продужи напред.

Визир му је био подигнут. Црте лица су му биле заповедничке и достојанствене и одговарале његовом скупоценом оделу и оружју. Дик, мало збуњен, устаде са степеника и пође у сусрет своме заробљенику.

— Захваљујем вам, лорде, на тачности, рече он, поклонивши се врло дубоко. Желите ли, лорде, да сјашете с коња?

— Јесте ли сами овде, младићу? упита лорд.

— Нисам толико наиван, одговори Дик. Рећи ћу вам отворено, лорде: шума са свих страна око овог крста пуна је мојих честитих наоружаних другова.

— Паметно сте урадили, рече лорд. То ми се већ много више допада. Јер, синоћ сте се безумно борили. Више као какав дивљи, полудели сарацен него као хришћански ратник. Али мени не приличи да вас критикујем, пошто сте ви мене оборили.

— Заиста сте били пода мном, али то је зато што сте онако незгодно пали, одговори Дик. Да ми нису помогли таласи, ја бих био под вама. Ви нисте ни хтели да ме убијете, само сте ме боцнули камом неколико пута да би сте ме натерали на предају. Још носим на себи трагове тог боцкања. Кратко речено, лорде, мислим да сам ја био у већој опасности, иако се тај мали окршај на обали, до којег је дошло грешком, коначно свршио у моју корист.

— Ви ту ствар представљате тако повољно зато што сте мудри, рече лорд.

— Не, лорде, нисам ја мудар у том смислу да циљам на неку корист за себе, рече Дик. Али кад сада, на светлости овог новог дана, видим какав се снажан витез предао, захваљујући не само мојем оружју већ и срећи, помрчини и морским таласима, и како се борба, са овако неискусним и простим војником као што сам ја, могла лако и друкчије свршити, зар је онда чудо, лорде, ако ме моја победа збуњује.

— Говорите добро, рече лорд. Ваше име?

— Моје име је Шелтон, одговори Дик.

— Ја сам лорд Фоксхем.

— Онда сте ви, лорде, тутор најљупкије девојке у Енглеској, и што се тиче вашег откупа и откупа оних који су свама заробљени на обали, нема никаквог двоумљења о условима с моје стране. Молим вас, лорде, будите тако добри и милостиви па ми дајте руку моје изабранице Џоане Сидли; а у замену за то имаћете слободу и ви и ваши људи. Ако примате те услове, бићу вам захвалан и веран до гроба.

— Али, зар ви нисте штићеник сер Денијела? Јер, ако сам тачно обавештен, ви мора да сте син Харија Шелтона, рече лорд.

— Ако изволите да сјашете, лорде, радо ћу вам опширно испричати ко сам, у каквом сам положају и зашто сам тако смео у својим захтевима. Молим вас, лорде, седите на оне степенике, саслушајте ме до краја и судите благонаклоно о мени.

Док је ово говорио, Дик пружи руку лорду Фоксхему и поможе му да сјаше. Одведе га до крста на брежуљку и понуди му да седне тамо где је мало пре он седео. И, стојећи с поштовањем пред својим отменим заробљеником, исприча му о своме животу све до синоћних догађаја.

Лорд га саслуша и, кад Дик заврши, рече му:

— Господине Шелтоне, ви сте најсрећнији и најнесрећнији младић; уколико сте имали среће, ви сте је потпуно заслужили; уколико сте имали несреће, нимало је нисте заслужили. Будите расположени, јер сте се спријатељили с човеком који је моћан и утицајан. Што се вас тиче, ма да особи вашег рода не приличи да се дружи с одметницима, морам признати да сте храбри и часни; врло опасни у борби, веома љубазни у миру. Младић изврсног карактера и храброг држања. Што се тиче ваших имања, ви их не можете добити све док се прилике поново не измене. Докле год је Ленкастер јачи, дотле ће их уживати сер Денијел. А што се тиче моје штићенице, то је већ сасвим друга ствар; ја сам је још раније обећао једном господину, своме рођаку, неком Хемлију. Обећање је старо ...

— Ах, лорде, упаде му у реч Дик, а сада је сер Денијел обећао њену руку лорду Шоребају. И његово обећање, ма да је и скорашње, највероватније је да ће се и остварити.

— То је сасвим тачно, одговори лорд. Но узимајући у обзир да сам ја ваш заробљеник, чији живот зависи од споразума с вама, и да је, на несрећу, девојка у другим рукама — дајем свој пристанак. Помозите ми са својим добрим људима ...

— Лорде, узвикну Дик, па то су исти они одметници за које ми ви кажете да не би требало да се дружим с њима.

— Свеједно ми је ко су; они могу да се боре, одговори лорд Фоксхем. Помозите ми, дакле, и ако нас двојица успемо да ослободимо девојку, витешке ми части, она ће се удати за вас!

Дик клече пред својим заробљеником; али он брзо скочи, диже младића и загрли га као сина.

— Пошто желите да се ожените Џоаном, рече он, морамо израније постати пријатељи.

4.

Сат доцније Дик се налазио „Код јарца и гајди“. Док је доручковао, примао је извештаје од својих гласника и стражара. Дакворт је још увек био одсутан из Шоребаја; ово се чешће догађало, пошто је он играо многе улоге, био заинтересован у многим стварима и водио многе различите послове. Он је био оснивач дружине Црна стрела, јер је, као човек кога су упропастили, жудео за осветом и новцем; сем тога, међу онима који су га најбоље познавали, владало је мишљење да је он емисар и ухода великог „Ствараоца краљева“ у Енглеској, Ричарда, грофа од Ворвика.

У његовом одсуству на Ричарда Шелтона је пала дужност да води послове у Шоребају. И он је сада седео за доручком замишљен и пун брига. Између њега и лорда Фоксхема беше одлучено да те исте вечери смело нападну кућу поред обале и да силом ослободе Џоану. Препрека је, међутим, било много; његови извиђачи стизали су један за другим и доносили му све неповољније вести.

Сер Денијел је био узнемирен због окршаја од прошле ноћи. Појачао је гарнизон у башти; али се није задовољио тиме, него је још по свим оближњим улицама распоредио коњанике, како би био одмах обавештен о било каквом покрету. А у дворишту његове палате стајали су оседлани коњи, и коњаници су, наоружани до зуба, чекали само на знак па да узјашу.

Све је више изгледало да је намеравани подухват тешко извести. Али Диково се лице одједном разведри.

— Лолесе! викну он. Ви сте били морнар; можете ли ми украсти какав брод?

— Господине Диче, ако ми ви помогнете, пристајем да украдем и Саборну цркву у Јорку, одговори Лолес.

Ускоро затим њих двојица пођоше и сиђоше у пристаниште.

То је била велика котлина између дуна, окружена спрудовима, старим трошним складиштима и нахереним страћарама. Многи бродови и дереглије стајали су ту усидрени или су били извучени на обалу. Дуготрајно рђаво време отерало их је са морске пучине у заклон пристаништа; велике гомиле црних облака и хладни ветрови, праћени на махове сувим снегом, нису обећавали никакво побољшање, већ су, на против, претили још озбиљнијом, скором буром.

Морнари су, због хладноће и ветра, већим делом били отишли на обалу, и сада су галамили и певали у крчмама поред пристаништа. На многим усидреним бродовима није било ни живе душе; и уколико је дан више одмицао а време се није побољшавало, њихов број је стално растао. Ти напуштени бродови, нарочито они удаљенији, привукоше Лолесову пажњу, док је Дик, који је седео на сидру упола утонулом у песак и ослушкивао час снажне и злослутне фијуке ветра час промукло певање морнара у оближњој крчми, убрзо, у пријатном сећању на обећање лорда Фоксхема, заборавио на своју најближу околину и на своје неодложне послове.

Тргао се кад му неко додирну раме. Био је то Лолес. Он му скрете пажњу на један мали усамљен брод готово на самом уласку у луку, који се редовно дизао и спуштао при сваком новом таласу. У том тренутку бледи зраци зимског сунца падоше на палубу брода и она се јасно виде према ниском црном облаку. И при овој тренутној светлости Дик угледа два човека како са брода улазе у чамац.

— Господару, добро га упамтите! То је наш брод за ноћас, рече Лолес.

Ускоро се чамац удаљи од брода, и оба човека, управљајући вешто кљун чамца према ветру, снажно завеслаше ка обали. Лолес се обрати једном доколичару:

— Како га зовете? упита он, показујући на мали брод.

— Зову га Добра нада одговори беспосличар. Његов капетан се зове Арблестер. То је онај предњи веслач у чамцу.

Ово беше све што је Лолес хтео да зна. Он се журно захвали човеку и упути се обалом ка једном малом песковитом заливу према којем се чамац кретао. Тамо заузе згодан положај, и чим му се морнари Добре наде приближише на домет гласа, просто их засу речима:

— Гле! Пријатељ Арблестер! повика он. Добро ми дошли! Да, пријатељу, заиста ми је мило што вас видим, на часну реч! А је ли оно Добра нада? Тако је, познао бих је и у десет хиљада! Диван брод! Него, хоћете ли ви, стари друже, да попијете коју са мном? Повратио сам свој посед; бесумње ћете се сетити да сам вам говорио о томе. Сад сам ја богат човек; напустио сам пловидбу по мору. Сад више волим добро пиво. Хајде, друже, пристани! Да попијеш неку са старим другом морнаром!

Капетан брода Арблестер — постарији човек, препланула дугачка лица, с ножем везаним за плетену врпцу обешену о врат, по држању и ходу потпуно сличан савременом морнару — устукну у чуду и с неповерењем. Али помињање поседа и известан изглед простосрдачности и дружељубља човека у напитом стању, кога је Лолес тако вешто глумио, победише његову подозривост; лице му омекша, и он одједном пружи своју руку и снажно стеже одметникову.

— Не, не сећам вас се, рече он. Али шта то мари? Пио бих ја са сваким човеком, пријатељу. А тако и мој морнар Том. Друже Томе, додаде он обраћајући се своме пратиоцу, ово је мој пријатељ, имена му се не сећам, али је, нема сумње, врло добар морнар. Хајде да пијемо с њим и с његовим пријатељем.

Лолес је ишао напред, и они су ускоро седели у крчми, у којој је, пошто је била сасвим нова и налазила се на изложеном и усамљеном месту, било мање људи него у крчмама ближим средини пристаништа. То беше обична дрвена зграда, слична данашњим брвнарама по забаченим шумама. Од намештаја је имала две просте полице, неколико клупа, а даске положене преко буради служиле су као столови. У средини, изложена промаји са свих страна, горела је ватра, наложена отпацима разбијеног бродовља, и из ње је јако куљао дим.

— А сада, рече Лолес, ево вам морнареве радости: добра ватра и добро пиће, а напољу рђаво време и ветар с мора који фијуче изнад крова! Наздрављам Доброј нади! Желим јој да је бура остави на миру у луци!

— Да, рече капетан брода Арблестер, ово је баш време да се буде на обали. Друже Томе, шта ви кажете на то? Пријатељу, ви добро говорите, ма да ја никако не могу да се сетим вашег имена. Али, врло добро говорите. Нека бура остави Добру наду на миру у луци! Амин!

— Пријатељу Диконе, настави Лолес обраћајући се своме заповеднику, ви имате неке неодложне послове, ако се не варам? Па, молим вас, приступите им без одлагања. А ја ћу остати у овом добром друштву два одлична стара морнара; и док се не вратите, јамчим вам да ће ови добри другови остати са мном, овде, испијајући чашу за чашом. Нисмо ми као обалски људи, ми, стари опробани морнари!

— Добро речено, каза морнар. Можете ићи, момче. Ја ћу остати у друштву с вашим добрим пријатељем и мојим старим познаником све до звоњења звона за гашење ватри и светиљки ... А можда, богами, и до самог сванућа! Јер, слушајте, кад је човек дуго на мору, со му се упије у кости, и макар му дали цео бунар да попије, нећете му жеђ угасити!

Охрабрен овако са свих страна, Дик устаде, поздрави друштво, изађе опет на ветар и оде што је брже могао у крчму „Код јарца и гајди“. Оданде посла поруку лорду Фоксхему да ће, чим падне вече, имати подесан брод за пловидбу морем. А затим се, водећи са собом два одметника прилично искусна у морнарству, врати у пристаниште и упути према малом песковитом заливу.

Чамац Добре наде стајао је између многих других, од којих га је лако било разликовати, јер беше најмањи и најтрошнији. И доиста, кад су Дик и његова два човека сели у њега и кренули из залива у отворену луку, мала шкољка зарони дубоко у таласе и поче да се накреће под сваким ударом ветра, претећи да сваког тренутка оде на морско дно.

Добра нада, као што смо напоменули, беше усидрена подаље од обале, где су таласи били најјачи. На даљини од пола километра није се налазио ни један брод; они који су били најближи беху потпуно напуштени; и кад се чамац приближио, густе пахуљице снега и изненадно замрачење услед рђавог времена још више скрише кретање одметника од сваког могућег ухођења. За трен ока искочише на палубу брода, који се дизао и спуштао, док се чамац снажно љуљао поред крме. Добра нада била је узапћена.

Био је то доста јак брод, с кровом изнад прамца и средине, али отворене крме. Имао је једну катарку и довољан број весала. Изгледа да је капетан брода Арблестер био направио одличан трговачки посао, јер је у унутрашњости брода било много буради с француским вином. У малој кабини, поред Девице Марије у удубљењу на зиду, што је доказивало капетанову побожност, налазило се много закључаних ковчега и ормана, што је показивало да је богат и опрезан.

На броду се налазио само један пас, који је помамно лајао и уједао дошљаке за ноге; али га ови убрзо утераше у кабину и затворише врата на њој. Упалише фењер и привезаше га за уже катарке, како би се брод јасно видео са обале. Отворише једно буре с вином и испише по чашу изврсног гаскоњца за срећан исход свог предстојећег потхвата. А затим, док је један одметник припремао лук и стреле, у намери да спречи сваког ко би покушоа да дође на брод, други привуче чамац и уђе у њега, да сачека Дика.

— Џече, будно стражари, рече млади заповедник, спремајући се да уђе у чамац за својим подчињеним. Биће ти ту добро.

— Биће ми добро док смо овде, одврати Џек. Али кад се овај јадни брод нађе изван луке... Видите ли, сав се тресе! Чуо је, ваљда, јадник, моје речи, па му се срце затресло у храстовим грудима. Јер, погледајте, Диче, како се натуштило!

Заиста, било је веома мрачно. Високи таласи ваљали су се, један за другим, из помрчине. Добра нада се храбро успињала на њих и вртоглаво се спуштала низ другу страну. Суснежица и прамење пене почеше да лете на све стране, и палуба се забеле од њих. Ветар је злослутно фијукао кроз ужад.

Доиста, велика непогода, рече Дик. Али не мари! То је само ветар, а он ће се брзо издувати. Међутим, противно својим речима, Дик беше потиштен због мрачне узнемирености неба и фијукања ветра, и пошто је напустио Добру наду и завеслао што је брже могао према заливу, он се побожно прекрсти и помоли се богу за животе свих оних који ће се наћи на мору.

На месту за искрцавање беше се већ искупило око дванаест одметника. Њима је уступљен чамац и речено им да се укрцају без одлагања.

Мало подаље уз обалу Дик срете лорда Фоксхема, који се журио да га нађе. Лице му је скривала црна кукуљица, а сјајна опрема беше покривена дугачким грубим огртачем сиромашног изгледа.

— Млади Шелтоне, јесте ли ви, збиља, за то да се иде морем? упита он.

— Лорде, његови се коњаници налазе око куће, одговори Ричард. Њој се не може прићи с копна без узбуне; и у том би случају сер Денијел био обавештен о нашем потхвату, па га друкчије не бисмо могли извести осим једино кад бисмо, извините што се тако изражавам, јахали на ветру. Ако будемо ишли морем, изложићемо се, додуше, извесној опасности од буре; али не мари ништа, јер у том случају сасвим је вероватно да ћемо постићи свој циљ и одвести девојку.

— Добро, предводите, одговори лорд Фоксхем. Ја ћу ићи с вама, пошто би, можда, било срамота да то не урадим; ма да бих, признајем, радије остао у кревету.

— Онда, хајдемо по нашег крманоша, каза Дик.

Он пође напред, до оне неугледне крчме где је био заказао састанак једном делу својих људи. Неке од ових нађе где стоје докони напољу, поред врата; други су били смело ушли унутра и поседали што су ближе могли до свог друга Лолеса и она два морнара. Ови су, ценећи по н.иховим зајапуреним лицима и мутним очима, већ одавно прешли границу умерености. И кад је Ричард ушао и одмах за њим лорд Фоксхем, сва тројица су певушила неку стару, тужну морнарску песмицу, праћени фијуком ветра.

Млађи вођа баци брз поглед по крчми. Ватра је баш била поново наложена, из ње је куљао дебео црн дим, па је било тешко видети у удаљеније углове. Али одметника је, очито, било много више него осталих гостију. Задовољан овим, ако би случајно дошло до неуспеха при извођењу плана, Дик крупним корацима приђе столу и седе на клупу.

— Хеј, повика морнар пијаним гласом, ко сте ви, а?

— Желим да говорим с вама напољу, господине Арблестере, одговори Дик. И ево о чему. И он му, при светлуцању ватре, показа златник.

Морнареве очи се засијаше, ма да и даље није препознавао нашег јунака.

— Добро, младићу, рече он, идем с вама. Пријатељу, ја ћу се одмах вратити. Пијте и веселите се, пријатељу! И, узевши Дика под руку да би ишао чвршћим кораком, пође одважно према вратима крчме.

Чим је прешао праг, десет снажних руку га шчепаше и везаше. И у року од два минута убацише га, везаног и са запушеним устима, у сенару. Убрзо је и његов друг Том, везан на сличан начин, бачен поред њега, и обојица беху остављена ту да неутешно размишљају у току ноћи.

И сада, пошто је време за скривање било прошло, позваше израније уговореним знаком људе лорда Фоксхема, и дружина узе смело онолико чамаца колико јој је требало и заплови, као флотила, у правцу одакле се видела светлост на катарици брода. Пре него што се и последњи човек попео на палубу Добре наде љутита вика са обале показа да је бар један део морнара приметио нестанак својих чамаца.

Али је сада било сувише доцкан како за повратак чамаца, тако и за освету. Од четрдесет бораца окупљених сада у узапћеном броду осам их је и раније пловило морем, па су могли вршити дужност морнара. Уз њихову помоћ разапето је једно једро на броду. Сидрењак је пресечен. Лолес, поводећи се и певушећи припев некакве баладе о мору, узе у руке дугачку полугу крмила, и Добра нада заплови напред, кроз мрачну ноћ, у сусрет високим таласима, ван пристаништа.

Ричард заузе место поред катарке. Сем светлости од фењера на броду и од неколико светиљки у Шоребају, које су већ бледеле у даљини, свуда унаоколо владала је густа помрчина. Само би се с времена на време, кад би Добра нада наишла на какав велики талас и његов се врх разбио о њу, забеласао за тренутак велики катаракт снежасте пене, да би одмах затим потекао у воденој бразди иза брода и ишчезао.

Неки људи су лежали, чврсто се држећи, и гласно се молили. А многи су добили морску болест, па су се повукли на дно брода и легли поред товара. Нешто због великог љуљања брода, а нешто и због понашања пијаног Лолеса, који је стално викао и певао на крмилу, и најхрабрије срце на броду морало је почети да сумња у добар исход.

Али Лолес, као да га је инстикт водио, добро је управљао бродом преко таласа, ударио је заветрином поред неког великог пешчаног спруда, где су једно време пловили по мирној води, и брод ускоро доплови до каменог кеја, где га брзо усидрише. Ту се љуљао и шкрипао у помрчини.

5.

Кеј није био далеко од куће у којој се налазила Џоана. Сада је остало само да искрцају људе, да опколе кућу јаком групом, да обију врата и да одведу заробљеницу. Добра нада им после тога неће више бити потребна. Она их је довела иза леђа непријатељу; а повлачење, успео или не успео њихов главни потхват, најлакше ће се извести у правцу шуме, према резервама лорда Фоксхема.

Искрцати људе на обалу није било лако. Многи су се поразбољевали од морске болести, а сви су били прозебли; гужва и неред на броду пољуљали су дисциплину, а тешка пловидба по мрачној ноћи обесхрабрила их је. Сви су појурили на кеј. Лорд је морао да се пробије напред и да исуче сабљу пред својим људима. Овај нагон руље ка нереду није се могао обуздати без прилично велике вике, која је у овом случају била за најискреније жаљење.

Кад је ред донекле био успостављен, Дик са неколико одабраних људи пође напред. Помрчина на обали, услед супротности с пенушавим, беличастим таласима, чинило му се густа као тесто; хујање и фијук ветра загушивали су све остале звуке и шумове.

Али чим стиже до краја кеја, ветар се утиша. У том затишју Дику се учини да чује на обали потмуо топот коњских копита и звекет оружја. Он заустави своје најближе пратиоце и оде сам неколико корака напред. Одатле назре коњанике у покрету. Ово га обесхрабри. Ако су њихови непријатељи заиста на опрезу, ако су опсели и обалски крај кеја, онда су он и лорд Фоксхем у врло рђавом положају за одбрану: иза њих море, а људи им стешњени, у мраку, на уском кеју. Он опрезно звизну; било је уговорено да то буде сигнал за почетак напада.

Али ово се показа као сигнал и за нешто што он није желео. Тог тренутка, кроз црну ноћ, паде прави пљусак стрела, послатих насумце. Људи су били толико збијени на кеју да неколико њих би погођено, и на стреле је одговорено узвицима страха и бола. При овом првом нападу и лорд Фоксхем је био рањен и одмах, по Хокслијевом наређењу, пренет на брод, тако да су се његови људи за време тог кратког окршаја борили (уколико су се уопште борили) без воћства. Ово је био можда главни узрок пораза који је убрзо следио.

На обалском крају кеја Дик се можда цео минут с малим бројем својих људи одупирао непријатељу; и с једне и с друге стране било је неколико рањених. Мач се укрштао с мачем. Није било ни најмањег знака о било чијем преимућству, кад се срећа за трен ока окрену против дружине с брода. Неко је узвикнуо да је све изгубљено; људи су били у расположењу подложном паници, и узвик је прихваћен. „На брод, момци, спасавајте се!“ викнуо је неко други. А од неког плашљивца зачу се онај неизбежни узвик у свим повлачењима: ,,Издаја!“ И тог тренутка све људство окрете леђа непријатељу и уз паничну вику, која се проламала кроз ноћ, појури у нереду натраг низ кеј.

У општој гужви и пометњи неки плашљивци су покушавали да одгурну брод, неки су се хватали за његова предња весла. Неки бегунци су, вриштећи, скакали у брод, неки у воду, па су их извлачили на палубу, али су некоји падали натраг и давили се. Неке је непријатељ убио на кеју. Многи беху рањени на самој палуби, јер су у слепој журби и махнитом страху скакали један преко другог.

Најзад — да ли намерно или случајно — предња весла Добре наде остадоше слободна. И увек приправни Лолес, који је остао на свом месту, за крмилом, за све време метежа захваљујући искључиво својој физичкој снази и вештој употреби хладног челика, одмах даде броду добар правац. Добра нада још једном крену напред, на бурно море; кроз рупе за отицање воде текла је крв, палуба је била претрпана људима који су лежали, копрцали се и гушили у мраку.

Лолес најзад врати своју каму у корице, окрете се свом суседу и рече му:

— Ударио сам свој печат на ове скичаве, плашљиве псе.

Међутим, изгледа да људи, док су скакали у брод и спасавали своје главе, нису ни примећивали грубе шамаре и засекотине камом помоћу којих је Лолес, у општој пометњи, бранио своје место на крмилу. Али сад су почели полако да схватају, или је можда и неко други чуо крманошеве речи.

Кад паником обузете трупе почињу полако да долазе себи, онда људи који су се обрукали својом плашљивошћу одмах, као да желе да збришу свако сећање на своју грешку, падају у другу крајност и постају бунтовни. Тако је било и сада: исти они људи који су бацили своје оружје и били извучени за ноге из мора на палубу Добре наде почеше да вичу на своје вође и да захтевају да неко буде кажњен.

Ово, све веће, незадовољство окрете се против Лолеса.

Да би изишао на ширину, стари одметник беше управио Добру наду према пучини.

— Шта?! повика један од гунђала. Он нас води на пучину!

— Тако је, повика други. Ово је сигурно издаја.

И сви повикаше у глас да је то издаја и почеше, крештавим гласовима, уз страховите псовке, наређивати Лолесу да брзо окрене брод и заплови према обали. Лолес је шкрипао зубима и ћутећи продужио да крмани у истом правцу, управљајући вешто Добром надом између огромних таласа. На њихова безразложна страховања и на њихове дрске претње он је, у свом пијанству и поносу, сматрао за понижење и да одговара. Незадовољници се окупише близу катарке. Било је очито да они, слично петловима, „кукуричу да би се охрабрили“. И ускоро би били спремни на свако зло. Дик се пео уз степенице у намери да се умеша; али један од одметника који је такође био помало и морнар стиже пре њега.

— Момци, поче он, па ви сте прави клипани. Да би смо се вратили, морамо ићи широким морем, сто му громова! Зар не? А овај стари Лолес ...

Један удари говорника по устима, а његови кукавички другови одмах затим оборише га муњевитом брзином на под, изгазише ногама и убише ножевима. Због овога Лолесов гнев достиже врхунац.

— Крманите сами, загрме он и опсова. Затим, не марећи шта ће се десити, напусти крму.

Добра нада је у том тренутку дрхтала на врху једног таласа, а затим се, вртоглавом брзином, сјури на ниже. Испред ње се одмах издиже, као огроман црн бедем, други талас; она се судари с њим, затресе се и зарони главачке у то течно брдо. Зелена вода пређе преко ње целом њеном дужином, у висини човечјег колена, капљице таласа полетеше у вис чак преко катарке. Она се затим поново диже с језивом, дрхтавом неодлучношћу, као смртно рањена звер.

Неких седам бунтовника талас је однео са собом. А остали, кад им се повратио глас, стадоше да призивају свеце и да преклињу Лолеса да се врати и узме крмило.

Лолес није чекао да га двапут моле. Страховита последица његове оправдане љутње потпуно га је отрезнила. Он је знао боље но ико на броду колико је мало требало па да Добра нада оде на дно мора; и по њеном успореном кретању закључивао је да опасност још није прошла.

Дик, кога је потрес оборио и који се умало није удавио, устаде, газећи до колена по поплављеној шупљини крме, и полако приђе старом крманошу.

— Лолесе, рече он, сви зависимо од вас; ви сте доиста храбар, истрајан човек и вешт у управљању бродом. Одредићу три поуздана човека да вас чувају.

— Непотребно, господару, сасвим непотребно, рече крманош, пажљиво гледајући напред, кроз мрак. Ми се сваког тренутка све више удаљавамо од пешчане обале, па стога море сваког тренутка постаје све опасније по нас; зато ће се сва та гунђала ускоро посакривати у мишје рупе. Господару, то је несхватљиво, али је истина: никад још рђав човек није био добар морнар. Једино поштен и храбар човек може да издржи ово љуљање брода.

— Лолесе, морнари то често кажу, али то је бесмислица, рече Дик, смешећи се. Него, реци те ви мени како стоји ствар. Пловимо ли добро? Јесмо ли ван опасности.

— Господару Шелтоне, поче Лолес, био сам, хвала судбини, калуђер, стрелац, лопов и морнар. Од свих одела највише сам волео да умрем у калуђерском, као што можете лако разумети, а најмање у окатрањеном оделу Џона морнара. И то из два добра разлога: прво, због тога што је смрт на мору често изненадна, и, друго, због грозоте овог великог сланог прождрљивца под мојим ногама — и Лолес лупи ногом. Ако не умрем морнарском смрћу, и то ове ноћи, запалићу велику свећу нашој Девици.

— Је ли тако? упита Дик.

— Сасвим тако, одговори одметник. Зар не осећате како се тешко и споро креће по таласима? Зар не чујете како вода већ продире у утробу брода? Крмило већ и сада готово не управља њиме. Причекајте док још мало потоне, и онда ће или отићи на дно као камени кип или ће ударити у обалу и разбити се у парампарчад.

— Говорите храбро, рече Дик. Ви се, значи, не плашите?

— Господару, одговори Лолес, ако је икад икоји човек пловио са рђавом бродском посадом, то сам онда ја, калуђерски отпадник, лопов и све остало. Можда се чудите што сам храбар: али ако дође до побуне, ја се уздам у своје оружје, а ако се буде морало потонути, потонућу, господару Шелтоне, светла ока и без страха.

Дик не рече ништа, али је био изненађен толиком одлучношћу старе скитнице; и, бојећи се каквог новог напада или издаје, упути се да нађе три поуздана човека. Готово сви људи беху напустили палубу, коју су капљице разбијених таласа стално квасиле и која је била изложена хладном ветру, искупили се у товарном простору брода, поред буради с вином, осветљеним са два фењера, који су се клатили.

Овде је неколицина њих приредила праву пијанку, наздрављајући један другом и пијући нештедице Арблестерово гаскоњско вино. Али како се Добра нада и даље тешко пробијала кроз таласе и стално се, час предњим час задњим својим делом, дизала високо у ваздух и спуштала дубоко у белу пену, број ових веселих другова бивао је све мањи. Многи су седели по страни и превијали своје ране, али већина је лежала болесна на поду и јечала.

Гриншив, Куков и један младић лорда Фоксхема, којега је Дик већ био уочио због његове бистрине и одважности, били су још способни да схвате и вољни да послушају. Дик одреди њих за телохранитеље крманоша, а затим, бацивши последњи поглед на црно небо и море, окрете се и сиђе у кабину, у коју су слуге биле донеле лорда Фоксхема.

6.

Јечање рањенога лорда мешало се са завијањем бродског пса. Сирота животиња, да ли због туге што је одвојена од својих пријатеља или зато што је по љуљању брода заиста предосећала неку опасност, завијала је тако гласно да се то чуло и поред хуке таласа и буре. И сујевернији људи чули су у овим звуцима звуке посмртног звона Доброј Нади.

Лорд Фоксхем је био положен на кревет, преко крзненог огртача. Мала светиљка горела је слабим пламеном пред Девицом у удубљењу зида, и Дик је према њеном светлуцању могао видети рањениково бледо лице и упале очи.

— Тешко сам рањен, рече он. Приђите ми ближе, млади Шелтоне, да имам поред себе бар некога од високог рода. Све дане свог живота провео сам живећи отмено и богато, и ово је мој зао удес што сам рањен у малом, безначајном окршају и што морам умрети овде, у прљавом, хладном броду, на мору, окружен самим пропалицама и простацима.

— Лорде, рече Дик, ја се молим свецима да преболите рану и да ускоро изиђемо живи на обалу.

— Како? упита зачуђено лорд. Да живи изиђемо на обалу? Зар то долази у питање?

— Брод једва плови, море је узбуркано и ћудљиво, одврати младић, и, како сам сазнао од свог човека који управља бродом, имаћемо, заиста, срећу ако сувих ногу изиђемо на копно.

— Ах! уздахну лорд тужно. И тако ће ме свако зло снаћи на самртном часу! Господине, боље се молите да живите тешко, да би вам смрт била лакша, него да се целог живота заваравате свирком, песмом и почастима, а у последњем часу да се нађете у љутој невољи! Него, ја имам нешто на души што се не сме одлагати. Немамо свештеника на броду?

— Немамо, одговори Дик.

— Да пређемо, онда, на моје световне послове, настави лорд Фоксхем. Ви ми и мртвом морате бити исто тако добар пријатељ као што сте ми живом били племенит непријатељ. Одлазим са овог света у зао час по себе, по Енглеску и по оне који су ми веровали. Моје ће људе довести Хемли, онај што је био ваш супарник; они ће се састати у дугачкој соби у Холивуду. Овај прстен ће вас овластити да издајете заповести у моје име. Сем тога, написаћу две-три речи Хемлију и наредићу му да вам уступи девојку. Да ли ће те послушати? Не знам.

— Али, лорде, у чему да вас послушам? Какве заповести имате за мене? упита Дик.

— Да, рече лорд, да... заповести, и он, оклевајући, погледа у Дика. Јесте ли ви присталица Ленкастера или Јорка? упита најзад.

— Стидим се и рећи да једва могу јасно на то да одговорим, одврати Дик. Али оволико је, мислим, извесно: пошто сам у дружини Елиса Дакворта, значи да служим Јорку. И, према томе, изјашњавам се за Јорк.

— Добро, одговори лорд. Врло добро. Збиља, да сте се изјаснили за Ленкастер, не бих знао шта да урадим. Али пошто сте за Јорк, саслушајте ме. Дошао сам овамо да мотрим на лордове у Шоребају, док мој изврсни млади лорд Ричард од Глостера[8] не спреми довољно војске да удари на њих и да их растера. Ја сам прибележио податке о њиховој снази, стражама и положају, и ове белешке требало је да предам младом лорду у недељу око једанаест часова код крста св. Бригите, поред шуме. Нема изгледа да ћу моћи да одем на тај састанак, па вас молим да будете љубазни и да одете ви место мене. Постарајте се да вас ни задовољство, ни бол, ни бура, ни рана, ни куга не задрже да не будете на уговореном месту у заказани час, јер од тога зависи добро Енглеске.

— Узимам то озбиљно на себе, рече Дик. Ваша жеља биће испуњена.

— Добро је, рече рањеник. Даља наређења даваће вам војвода, и ако га будете храбро и ревносно слушали, срећа вам је осигурана. Принесите ми лампу ближе очима, да напишем тих неколико речи за вас.

Он написа кратко писмо своме „Уваженом рођаку сер Џону Хемлију“, а затим друго, на које не стави споља адресу.

— Ово је за војводу, рече он. Лозинка је „Енглеска и Едуард“, а одговор „Енглеска и Јорк“.

— А Џоана, лорде? упита Дик.

— Па, Џоану ћете морати сами на неки начин да уграбите, одговори лорд. Ја сам у оба ова писма поменуо да је мој избор пао на вас. Али се ви, младићу, морате и сами борити да је добијете. Ја сам покушао, као што и сами знате, и изгубио сам свој живот. Од човека се више не може тражити.

Рањеник поче да се осећа уморним. Дик тури драгоцена писма у недра, рече му да не клоне духом и остави га да се одмара.

Зора је свитала, хладна и плава, летеле су снежне пахуљице. Недалеко од Добре наде, на страни према којој је дувао ветар, ређали су се кршевити ртови и песковити заливи; а иза њих, у даљини, видели су се, према небу, пошумљени висови Танстола. И ветар и море беху се утишали. Али брод је дубоко газио и једва се дизао на таласима.

Лолес се још увек налазио при кормилу. Готово сви људи изишли су на палубу и, бледа лица, посматрали неприступачну обалу.

— Хоћемо ли се искрцати? упита Дик.

— Да, ако пре тога не потонемо, одговори Лолес.

И баш тада брод се тако споро диже у сусрет једном таласу и вода тако гласно заклокота у његовој унутрашњости, да Дик и нехотице ухвати крманоша за руку.

— Сто му громова! повика Дик кад се предњи део Добре Наде опет појави изнад пене. Мислио сам да нам се брод разбио.

На средњем делу палубе Гриншив, Хоксли и бољи људи из обе дружине ужурбано су разваљивали кров да би направили сплав. Дик им се придружи. Радио је највише ради тога да не би мислио на свој тежак положај. Али, упркос раду, кад год би неки талас ударио у јадни брод и кад год би се овај млитаво накренуо на ову или ону страну, Дик би помислио, са страховитим болом, на непосредну близину смрти.

Најзад, док је још радио, опази да се налазе у близини једног рта. Трошна стена, о чије су подножје ударали велики пенушави таласи, готово се надносила над палубу; а даље, иза стене, на врху једног брежуљка, видела се нека кућа.

Унутар залива дизали су се велики таласи, и они у једном тренутку дигоше Добру наду на своја запенушена плећа, отеше је крманошевој контроли и за трен ока је бацише, уз велики потрес, на песак, па почеше да се пребацују преко ње у висини половине катарке и да је љуљају тамо-амо. Наиђе други велики талас, опет је подиже и одбаци још даље унутра; дође и трећи и он је остави на пешчаном спруду, далеко ван домашаја опаснијих таласа.

— Момци, узвикну Лолес, свеци су се заиста побринули за нас. Плима опада. Сад можемо да седнемо и да попијемо по чашу вина; кроз пола сата сви ћете моћи изићи на обалу сигурно као да идете по мосту.

Отворише једно буре, и пошто седоше тамо где су најмање били изложени ситним пахуљицама и капљицама разбијених таласа, бродоломници стадоше да се обређују чашом, покушавајући да загреју своја тела и поврате своју храброст.

Дик се у међувремену вратио лорду Фоксхему, који лежаше врло забринут и уплашен; под његове кабине беше преплављен водом до колена, а лампа у кабини, једина његова светлост, била је разбијена и угашена услед јаког потреса.

— Лорде, не брините се ништа, рече млади Шелтон. Свеци су нам очито наклоњени; таласи су нас одбацили далеко на плићак, и чим се плима мало стиша, моћи ћемо пешке отићи на обалу.

Прошло је скоро један сат пре него што се море у осеци довољно повукло од брода, да су се људи могли упутити на копно, које су кроз снежну вејавицу једва назирали.

На брежуљку поред пута којим су ишли лежала је шћућурена група људи и подозриво посматарла кретање дошљака.

— Могли би нам прићи и понудити неку помоћ, примети Дик.

— Па, ако они не приђу нама, ми ћемо њима, рече Хоксли. Уколико пре стигнемо до добре ватре и сувог кревета, утолико боље за јадног лорда.

Али нису много одмакли у правцу брежуљка, кад људи изненада скочише, сви у исти мах, и засуше бродоломнике мноштвом добро управљених стрела.

— Натраг! Натраг! повика лорд. Будите опрезни, за име бога, не одговарајте им!

— Имате право, узвикну Гриншив, чупајући једну стрелу из свог кожног капута. Нисмо у положају да бисмо се могли борити, то је јасно, јер смо скроз мокри, уморни као пси и скоро смрзнути. Али не разумем, тако ми наше драге Енглеске, шта им је те тако без милости гађају своје јадне земљаке у невољи.

— Они мисле да смо француски гусари, одговори лорд Фоксхем. У овом тешком и изопаченом времену нисмо способни да чувамо обалу своје отаџбине, и наши стари непријатељи, које смо некада гонили и по мору и по копну, крстаре сада куд хоће, пљачкају, убијају, пале. То је на штету и срамоту ове јадне земље.

Људи на брежуљку пажљиво су их посматрали за све време док су се удаљавали од обале и пели на пусто пешчано побрђе; пратили су их скоро цео километар на извесној раздаљини, спремни да на најмањи знак пошаљу још један пљусак стрела на уморне и потиштене бегунце. И тек пошто је Дик, кад су најзад избили на чврст главни друм, позвао своје људе на већи војнички ред, ови љубоморни чувари енглеске обале немо ишчезнуше у снежном пределу. Они су постигли оно што су желели: заштитили су своје сопстевене домове и имања, своје породице и стоку. И пошто су тако сачували своје личне интересе, ни један од њих није ни мало марио што ће можда Французи проливати крв и палити огњишта у свима осталим парохијама Енглеске.