Црна стрела

1.

Замак се налазио недалеко од неравног шумског друма. Имао је облик правоугаоника и био сазидан од црвеног камена. На сваком углу имао је округлу кулу са малим отворима за стрелце и зупчастом ивицом при врху. У њему се налазило узано двориште. Ров око замка био је близу дванаест стопа широк и преко њега је био пребачен један покретан мост. Замак је снабдеван водом помоћу канала који је ишао од шумског језера и чија се цела дужина могла видети и бранити са врхова двеју јужних кула. Изузев једног или два висока и дебела дрвета, која су остављена на пола стреломета од зидова, замак је имао добар положај за одбрану.

У дворишту Дик опази неколико људи из посаде, који су се припремали за одбрану и суморно претресали, могућности опсаде. Неки су правили стреле, неки оштрили дуго неупотребљаване мачеве; али чак и док су то радили, стално су врте ли главама.

Дванаесторица из сер Денијелове пратње успела су да побегну из битке, да прођу кроз шибу шуме и да стигну живи у замак. Од ове дванаесторице, тројица су била озбиљно рањена: два за време пораза у Ризингему, а једнога је при пролазу кроз шуму ранио стрелац Џона Осветника. У посади је, заједно с Хечом, сер Денијелом и младим Шелтоном, било двадесет и два човека. А могло се очекивати да ће и нови људи стално пристизати. Према томе, опасност није била у оскудици људи.

Али страх од Црне стреле обузимао је људе посаде. Нису се они много узнемиравали због својих отворених непријатеља из странке Јорка, јер у тим врло променљивим временима, као што се тада говорило, свет се могао опет променити пре него што се зло догоди. Али су дрхтали због својих суседа у шуми. Није само сер Денијел био мета њихове мржње. Његови људи, свесни да им не прети никаква казна, поступали су свирепо с народом у целом том крају. Сурова наређења извршавана су сурово. И у малој групи која је сада седела и разговарала у дворишту није било ни једног човека који не би био крив за какав свирепи поступак или дело насиља. А сада, променом ратне среће, сер Денијел је постао немоћан да штити извршиоце својих наређења; сада, због исхода битке од свега неколико сати, у којој они нису учествовали, сви су они постали кажњиви издајници државе, које закон не штити, мала група у бедној тврђави, која се тешко могла одбранити и која је била изложена општој и оправданој мржњи својих жртава. А до њих су допирале и грозне вести о томе шта их очекује.

У току вечери и ноћи седам коња без јахача зарзало је у страху пред капијом замка; два су била из Селденове чете, пет је припадало људима који су са сер Денијелом били отишли на бојно поље. Најзад, пред зору, један копљаник, прободен са три стреле, успео је да се довуче до рова, и док су га преносили у замак, издахнуо је. Али по речима које је изговорио на самртном часу, био је једини који је остао жив од велике дружине.

Чак је и Хечево сунцем опаљено лице било пребледело од бриге. А кад је одвео Дика устрану и чуо о судбини Селдена, скљокао се на камену клупу и горко заплакао. Остали, који су седели на столицама и на степеницама пред вратима у сунчаном углу дворишта, посматрали су га с чуђењем и узнемиреношћу, али се ни један није усудио да пита за узрок његове потиштености.

— Да, господине Шелтоне, рече најзад Хеч. Шта сам вам ја говорио? Сви ћемо ми отићи. Селден је био добар вођа својих људи. Био ми је као брат. Он је други који је отишао; и сви ћемо ми за њим! Јер, шта оно вели н.ихов лупешки стих? Црна стрела у свако црно срце! Тако је гласио, зар не? Убијени су Еплјард, Селден, Смит, стари Хамфри, а сада овде лежи јадни Џон Картер и вапије, грешник, за свештеником.

Дик ослушну. Кроз низак прозор, близу места где су њих двојица разговарала, чуло се јечање и мрмљање.

— Тамо лежи? упита Дик.

— Да, у соби другог капиџије, одговори Хеч. Нисмо га могли даље носити, јер се борио с душом. Док смо га подизали, мислио је да ће при сваком покрету издахнути. Али сада је, чини ми се, у таквом стању да осећа само душевну патњу. Непрестано зове свештеника, а сер Оливер, не знам зашто, никако не долази. Биће то дуга исповест. Јадни Еплјард и Селден нису се ни исповедили.

Дик приђе прозору и погледа унутра. Собица је била ниска и мрачна, али је ипак могао распознати рањеног војника, који је лежао на сламњачи и јечао.

— Картеру, јадни мој пријатељу, како вам је? упита Дик.

— Господине Шелтоне, одговори човек узбуђеним шапатом, тако вам бога, доведите ми свештеника. Јао мени, свршио сам своје: осећам се врло рђаво, моја рана је смртоносна. Учините ми ову последњу услугу. Ради спаса моје душе, и као честит човек, молим вас, пожурите се; јер имам на савести врло тежак грех.

Он зајеча, и Дик чу како зашкрипа зубима, можда због болова, а можда и због страха.

У том тренутку се сер Денијел појави на прагу дворане. У руци је држао неко писмо.

— Момци, рече он, претрпели смо велик ударац, велик пораз. Зашто да то кријемо? То нас само подстиче да се опет што пре докопамо власти. Стари Хенрик Шести доживео је слом. Зато ћемо дићи руке од њега. Имам једног пријатеља, лорда од Венслејдела, који добро стоји с војводом. Написао сам писмо том свом пријатељу лорду, замолио сам га да се заузме за мене код војводе и понудио му велику накнаду за прошлост и добро јемство за будућност. Не сумњајте у његову наклоност. Молба без дарова је исто пио и песма без музике; обећао сам му златна брда. Ја нисам штедљив у обеђањима. Шта нам, онда, недостаје? Једна велика ствар — зашто да кријем од вас? — велика и озбиљна ствар: гласник да однесе ово писмо. Шуме су, као што знате, препуне наших непријатеља. Потребна је велика брзина. Али брзина без лукавства и опрезности ништа не вреди. Ко ће из ове дружине узети ово писмо, да га однесе — и да ми донесе одговор?

Један човек се одмах диже.

— Ја ћу, ако пристајете, рече он. Ставићу на коцку и свој живот.

— Не, Дики Баујере, не ти, одговори витез. Не пристајем. Ти си заиста лукав, али ниси брз. Увек си био спор.

— Ако је тако, сер Денијеле, ево онда мене, узвикну други.

— Боже, сачувај! рече витез. Ти си брз, али ниси лукав. Ти би залутао право у логор Џона Осветника. Захваљујем обојици на храброј понуди; али сматрам да заиста нисте подесни за то.

И Хеч се понуди и би одбијен.

— Потребни сте ми овде, добри Бенете. Ви сте, стварно, моја десна рука, изјави витез.

Затим иступи напред неколико људи, у групи. Сер Денијел изабра најзад једнога од њих и предаде му писмо.

— А сада, рече он, од твоје брзине и опрезности зависи судбина свих нас. Донеси ми добар одговор, и ја ћу, пре него што истекну три недеље, очистити своју шуму од ових ниткова, који нам у лице пркосе. Али запамти добро, Трогмортоне, ствар није лака. Ти се мораш искрасти ноћу и ићи као лисица. Како ћеш прећи Тил, не знам. Али не смеш ићи ни мостом ни скелом.

— Ја могу да пливам, одговори Трогмортон. Не брините, вратићу се ја здрав и читав.

— Добро, пријатељу, сиђи сад у подрум, рече сер Денијел, и најпре пливај у пиву. После ових речи он се окрете и уђе у дворану.

— Сер Денијел уме да говори, рече Хеч Дику насамо. Неко други, мањи од њега, покушао би да ублажи ствар, али он говори отворено својој дружини. Овде је опасност, вели, а овде је тешкоћа; чак се и шалио док је то говорио. Да, светога ми Барбарија, тај је рођен за вођу! Ето, сви су се људи већ охрабрили! Погледајте како су сви поново прионули за посао.

Ова похвала сер Денијела подсети Дика на неке ствари.

— Бенете, рече он, како је умро мој отац?

— То немојте да ме питате, одговори Хеч. Ја ту нисам учествовао и ништа не знам; уосталом, ја и нећу да говорим о томе, господине Диче. Јер човек може да говори само о ономе што лично зна, а не о ономе што други причају и нагађају. Питајте сер Оливера или Картера, ако хоћете. Не мене.

Хеч оде да мало прође унаоколо и остави Дика замишљена.

„Зашто није хтео да ми каже? размишљао је младић. Зашто је поменуо Картера? Картер? Да, можда Картер има удела у томе.“

Дик уђе у замак и, пошто начини неколико корака дуж поплочаног и засвођеног ходника, дође до врата собице у којој је лежао и јечао рањеник. Кад уђе, Картер се радосно прену.

— Јесте ли ми довели свештеника? упита.

— Још нисам, одговори Дик. Прво ћете мени рећи реч-две. Како је умро мој отац, Хари Шелтон?

Човеково лице се промени.

— Не знам, одлучно одговори он.

— Знате ви добро, рече Дик. Немојте ме варати.

— Кажем вам да не знам, понови Картер.

— Онда ћете умрети неисповеђени. Ја сам овде, и ту ћу остати. Никакав свештеник, будите сигурни, неће доћи у вашу близину. Каква вам помоћ од кајања, ако не мислите да исправите зла у којима сте учествовали? А без кајања исповест је само ругање.

— Ви говорите оно што не мислите, господине Диче, рече Картер сталожено. Није лепо претити самртнику, и то вам нимало не доликује. Такав поступак не чини вам част, а неће вам ништа ни користити. Останите, ако хоћете. Душа ће ми због вас остати неисповеђена, али од мене нећете ништа дознати! То вам је моја последња реч.

Дик се покаја што је био тако нагао и застиде се због своје претње. Али покуша још једном.

— Картеру, рече он, немојте ме погрешно разумети. Ја знам да сте ви били само оруђе у рукама других; подчињени мора да слуша свога господара. Не би ми било много криво на таквог човека. Али мени, младом и неискусном, почињу са многих страна да говоре како ми је света дужност да осветим свога оца. Молим вас, зато, добри Картеру, заборавите моје претње, па ми добровољно, са искреним кајањем, помозите својим исказом.

Рањеник је лежао и ћутао. Све Дикове речи биле су узалуд: од Картера се није више могла ишчупати ниједна реч.

— Добро, рече Дик, идем да позовем свештеника, као што желите; јер, ма како да сте ви грешили према мени или мојима, ја сам нећу добровољно да грешим ни према коме, најмање према човеку који је на самрти.

Стари војник је и ово саслушао без речи и покрета. Чак се уздржавао и од јечања. Дик се окрете и напусти собу, испуњен дивљењем према његовој упорности и чврстини.

„Ипак, размишљао је Дик, од какве је користи чврстина без разума? Да су његове руке чисте, он би проговорио. Његово ћутање одаје тајну гласније него речи. Да, докази се гомилају, са свих страна. Сер Денијел, он или његови људи, учинили су то недело.“

У ходнику Дик застаде тешка срца. У овом часу, кад се срећа беше окренула против сер Денијела, кад су га опколили стрелци Црне стреле, кад су га победоносни Јоркисти ставили ван закона. зар да се и он у овом часу окрене против тог човека, који га је одгојио и образовао, који је, истина, свиреп, али који га је постојано штитио? Ако се покаже да је потребно да тако поступи, то ће заиста бити ужасно.

„Дај, боже, да је невин!“ пожеле у мислима Дик.

Зачуше се кораци по поплочаном ходнику, и сер Оливер. врло озбиљна лица, приђе младићу.

— Рањеник вас очајно тражи, рече Дик.

— Идем к њему, добри Ричарде, каза свештеник. То је тај јадни Картер. На жалост, нема му лека.

— Његова душа је болеснија од његовог тела, примети Дик.

— Јесте ли га видели? упита сер Оливер, тргнувши се.

— Управо идем од њега, одговори Дик.

— Шта је рекао? Шта је рекао? упита брзо свештеник, необично заинтересован.

— Све време је само вас очајно тражио, господине Оливере. Добро би било да се пожурите, јер је у тешком стању, рече младић.

— Идем право к њему, рече сер Оливер. Па сви ми имамо своје грехе. Сви ћемо ми дочекати свој последњи дан, добри Ричарде.

— Да, господине. Добро би било кад би га сви дочекали без греха, одврати Дик.

Свештеник обори очи и, уз нечујан благослов, журно се удаљи.

„И он такође! помисли Дик. Он, који ме је учио побожности! Па какав је ово свет, ако су сви који се брину о мени одговорни за крв мога оца! Освета! Авај, тешке ли судбине моје, кад моја освета мора пасти на главе мојих пријатеља!“

Та мисао га подсети на Мечема. Он се насмеши при сећању на тог свог чудног сапутника и затим се упита где ли би овај могао бити. Откако су заједно стигли пред капију замка младић је ишчезао, и Дик осети жељу да поразговара с њим.

Отприлике један сат доцније, пошто је сер Оливер доста брзо свршио мису, дружина се искупи у дворани, да руча. То је била дугачка, ниска одаја, под јој је био покривен зеленом рогозином, на зидовима су висили ћилими, на којима су били извезени некакви дивљи људи и ловачки пси. Овде-онде су висила копља, самострели и штитови; ватра је пламтела на великом огњишту; унаоколо, поред зидова, стајале су клупе, прекривене ћилимима, а у средини дворане била је постављена богата трпеза. Сер Денијел и његова госпођа се не појавише. И сер Оливер је био одсутан, и од Мечема ни трага ни гласа. Дик се поче плашити, сећати се тужних слутњи свога сапутника и упита се да му се није десило какво зло у замку.

После ручка срете Гуди Хеч, која се журила својој милостивој госпођи Брекли.

— Гуди, рече Дик, где је Мечем? Видео сам вас, кад смо дошли, како сте ушли заједно с њим у замак.

Стара жена се гласно насмеја.

— Ах, господине Диче, ви заиста имате оштро око! одговори она и поново се насмеја.

— Али где је он? упорно је питао Дик.

— Ви га никад више нећете видети, одговори она. Никад. То је сигурно.

— Ако га нећу видети, онда морам знати разлог томе, одговори младић. Он овамо није дошао потпуно слободне воље. Какав сам да сам, ја сам његов најбољи заштитник, и постараћу се да се према њему праведно поступа. Сувише је много тајни овде, и ја већ почињем да губим стрпљење.

Док је Дик говорио, тешка рука му се спусти на раме. То је био Бенет Хеч, који му је неприметно пришао с леђа. Покретом палца вазал даде знак својој жени да се удаљи.

— Пријатељу Диче, рече он, чим су остали на само, јесте ли ви полудели? Ако не оставите извесне ствари на миру, биће вам боље на дну језера него овде, у танетолском замку. Постављали сте питања мени, испитивали сте Картера, уплашили сте свештеника својим сумњама. Понашајте се паметније, будало! Нарочито сад, кад вас сер Денијел позове, мудрост налаже да покажете мирно лице. Бићете строго испитивани. Пазите на своје одговоре.

— Хече, у свему овоме ја видим немирну савест, одговори Дик.

— Ако не постанете паметнији, ускоро ћете видети крв, изјави Бенет. Ја вас само опомињем. Ево, долази човек да вас зове.

И заиста, баш тог тренутка преко дворишта дође гласник и рече Дику да га зове сер Денијел.

2.

Сер Денијел је био у дворани; љутито је корачао испред ватре, очекујући Диков долазак. Ту је био само још сер Оливер, који је седео у једном углу, прелиставао молитвеник и мрмљао над њим.

— Звали сте ме, сер Денијеле? упита млади Шелтон.

— Да, звао сам вас, одговори витез. Јер, чујем свашта. Јесам ли вам ја био тако рђав тутор да сте готови да поверујете у свако зло које чујете о мени? Или, можда, намеравате да ме напустите зато што сам сада у тешком положају? Ваш отац није био такав! Он је стајао чврсто уз своје пријатеље, и у добру и у злу! А ви, Диче, ви сте, изгледа, пријатељ човеку само кад га прати срећа, и сад намеравате да се ослободите дужности према мени.

— Извините, сер Денијеле, али то није истина, одговори Дик одлучно. Захвалан сам и веран онима који заслужују захвалност и верност. И пре него што ишта друго кажем, желим да се захвалим вама и сер Оливеру; обојица сте ме много задужили — више него ико други. Био бих пас кад бих то заборавио.

— Лепо је то, рече сер Денијел. Затим, савладан гневом, додаде: Захвалност и верност су само речи, Диче Шелтоне. А ја тражим дела. У овом часу опасности, када се на моје име баца љага, када ми се одузимају имања, када је ова шума пуна људи који горе од жеље да ме униште — каква ми корист од захвалности? Каква ми је корист од верности? Остао ми је само мали број људи, и је ли то захвалност и верност да трујете њихова срца својим подмуклим дошаптавањем? Поштедите ме такве захвалности! А сада, шта је то што ви желите? Реците; ми смо овде да вам одговоримо. Ако имате нешто против мене, реците то отворено.

— Господине, одговори Дик, мој отац је погинуо кад сам још био дете. Дошло ми је до ушију да је мучки убијен. Дошло ми је до ушију — нећу да кријем — да сте и ви имали удела у његовој погибији. И ја, истину вам говорим, нећу имати душевног мира нити ћу моћи да се одлучим да ли да вам помогнем или не док год не будем начисто са овим сумњама.

Сер Денијел седе у дубоку наслоњачу, подними се и нетремице се загледа у Дика.

— Па зар ви мислите да бих ја био тутор сину човека кога сам убио? упита он.

— Опростите ми ако будем говорио отворено, рече Дик. Ви врло добро знате да је туторство веома уносан посао. Нисте ли у току свих ових година убирали приходе са мојих имања и заповедали мојим људима? Нећете ли зарадити и на мојој женидби? Не знам колико ће вам она донети — али нешто ће вам донети, то је сигурно. Опростите ми опет; али ако бисте били тако ниски да вероломно убијете човека, онда бисте утолико пре били готови и на мање нискости.

— Када сам ја био младић ваших година, строго рече сер Денијел, нисам био тако склон сумњичењима. Па и овај сер Оливер, овде, додаде он, зашто би он, свештеник, учествовао у таквом злочину?

— Пас иде тамо куда му господар нареди, сер Денијеле, рече Дик. Опште је познато да је овај свештеник само ваше оруђе. Говорим вам сасвим отворено; ово није тренутак за учтивости. Како говорим, тако желим и да ми се одговори. Ја, међутим, не добијам никаквог одговора! Ви ми постављате само још више питања. Пазите добро, сер Денијеле, ви на тај начин не разбијате моју сумњу, већ је само појачавате.

— Одговорићу вам отворено, господине Ричарде, рече витез. Кад бих се претварао да ме нисте наљутили, био бих непоштен човек. Али бићу правичан чак и у свом гневу. Дођите ми с тим речима кад одрастете и постанете зрео човек, јер док сам ваш тутор не могу вам се светити за њих. Дођите ми тада и ја ћу вам одговорити као што заслужујете, песницом по њушци. А дотле имате два избора: или да престанете с тим увредама, да држите језик за зубима и да се, у међувремену, борите за човека који вас је одхранио, одгојио, штитио; или... врата су вам широм отворена, шуме су пуне мојих непријатеља ... Идите.

Тон којим су ове речи биле изречене, изглед лица којим су биле пропраћене — поколебаше Дика. Али он ипак примети да није добио одговор.

— Ништа озбиљније не желим, сер Денијеле, него да вам верујем, одговори Дик. Уверите ме да у то нисте умешани.

— Примате ли моју часну реч, Диче? упита витез.

— Примам, одговори младић.

— Дајем вам је! рече сер Денијел. Тако ми моје части, тако ми вечног спаса моје душе — јер ћу за своја дела одговарати и после своје смрти — ја нисам имао никаквог удела у уморству вашег оца.

Он пружи руку и Дик је чврсто стеже. Ни један ни други не приметише како се свештеник за време ове свечане и лажне заклетве беше упола дигао са столице са изразом пуним ужаса и гриже савести.

— Ах! узвикну Дик. Будите великодушни па ми опростите! Заиста је глупо што сам посумњао у вас. Али дајем вам своју реч да нећу више сумњати.

— Добро, Диче, одговори сер Денијел, опраштам вам. Ви не познајете људе и њихову склоност клеветању.

— Ја сам утолико више за осуду, додаде Дик, што су те хуље окривљавале сер Оливера, а не директно вас.

Док је ово говорио, Дик се окрете према свештенику и застаде у средини последње речи: овај високи, румени, крупни и поносити човек стајао је као громом погођен; био је сав блед, тело му је било клонуло, а усне муцале неку молитву. И кад га Дик сада изненада погледа, он крикну као дивља звер и покри лице рукама.

Сер Денијел се у два скока нађе поред њега, шчепа га за раме и снажно продрма. Код Дика се истог тренутка опет пробудише сумње.

— Добро, рече Дик, нека се и сер Оливер закуне; њега и окривљују.

— Он ће се и заклети, каза витез.

Сер Оливер без речи одмахну руком.

— Тако ми свете мисе, ви ћете се заклети, викну сер Денијел, ван себе од љутине. Овде, на овој књизи, заклећете се, настави он подижући молитвеник, који беше пао на земљу. Шта? Хоћете да посумњам у вас? Закуните се, кажем вам!

Али свештеник није могао ни речи да изусти. Страх од сер Денијела и страх од кривоклетства, готово подједнако јаки, просто су га гушили.

И баш у том тренутку високи прозор са шареним окнима разби једна црна стрела и заби се, сва дрхтава, у средину дугачког стола дворнице.

Сер Оливер крикну и сруши се онесвешћен на рогозину, а витез, праћен Диком, јурну у двориште и најближим завојитим степеницама попе се до зупчастих отвора на спољашњем зиду замка. Сви су стражари били на опрезу. Сунце је мирно обасјавало зелене ливаде са по где којим дрветом и тисове шуме, које су затварале видик. Нигде није било ни трага од опсађивача.

— Одакле је долетела стрела? упита витез.

— Из оног тамо шумарка, сер Денијеле, одговори стражар.

Витез је стајао неко кратко време и размишљао. Затим се окрете Дику.

— Диче, рече он, пазите на ове људе; то вам стављам у задатак. Што се тиче свештеника, он ће се заклети, или ћу дознати разлог зашто неће. Готово и ја почињем да сумњам. Он ће се заклети, верујте ми, или ћемо га огласити кривим.

Дик му одговори прилично хладно. Витез га погледа продорним погледом и журним корацима се врати у дворану. Поглед му одмах паде на стрелу. То је била прва од тих стрела коју је он видео, и док ју је окретао у руци и посматрао, њена црна боја испуни га страхом. На њој је и овога пута била цедуљица — три речи: „Сатеран у јазбину“.

„Тако, дакле, помисли он, знају да сам се вратио кући. Сатеран у јазбину! Да, али међу њима нема ни једног пса способног да ме истера из ње.“

Сер Оливер се беше освестио и устао.

— Ах, сер Денијеле, закука, страшно сте се заклели. Пропали сте за вечна времена!

— Да, положио сам заклетву, глупачино, одговори витез. Али ти ћеш положити још већу. Ти ћеш се заклети светим холивудским крстом. Припреми се за то; састави унапред речи. Положићеш је још вечерас.

— Нека вас небо уразуми! одговори свештеник. Нека бог одврати ваше срце од тога пакленог греха!

— Слушајте, свештениче, рече сер Денијел, ако сте ви склони побожности, онда немам ништа више да кажем сем да сте почели сувише доцкан. Но, ако сте иоле наклоњени мудрости, саслушајте ме. Тај младић почиње да ми досађује као оса. Мени је он потребан, јер хоћу да уновчим његову женидбу. Али, отворено вам кажем, ако настави да ме замара, отићи ће за својим оцем. Наредио сам да га преселе у собу изнад капеле. Ако будете могли убедљиво да се закунете да сте невини, младић ће неко време бити миран и ја ћу га поштедети. Али ако будете муцали, ако пребледите или се збуните приликом заклетве, он неће поверовати, и, богами, умреће. Размислите о овоме.

— У собу изнад капеле! рече свештеник испрекидана даха.

— Да, у ону исту, одговори витез. Према томе, ако желите да га спасете, спасите га; ако ли не желите, онда одлазите и оставите ме на миру! Јер, да сам био брз човек, ја бих вас већ пробуразио мачем због вашег неподношљивог кукавичлука и глупости. Јесте ли изабрали?

— Изабрао сам, одговори свештеник. Нека ми бог опрости, али учинићу зло ради добра. Заклећу се, да бих спасао тог младића.

— Тако је и најбоље! рече сер Денијел. Пошаљите одмах по њега. Оставићу вас на само с њим, али ћу пазити на вас. Бићу иза тајне преграде.

Витез подиже застор на зиду и спусти га за собом. Чу се шкрипа тајних врата, а затим шкрипа степеника.

Остављен сам, сер Оливер баци плашљив поглед на више, према зиду са застором, па се уплашено и покајнички прекрсти.

— Да, ако се он налази у соби изнад капеле, шапутао је свештеник, морам га спасти, па макар ме то стало душе.

Три минута доцније Дик, кога је позвао други гласник, затече сер Оливера како одлучан и блед стоји поред стола у дворани.

— Ричарде Шелтоне, поче он, тражили сте од мене да се закунем. Могао бих протествовати против тога, могао бих одбити да то учиним; али ми је срце наклоњено вама, због прошлости, па ћу вам изићи у сусрет и учинити вам по вољи. Заклињем се холивудским часним крстом да нисам убио вашег оца.

— Сер Оливеру, одговори Дик, кад смо први пут читали поруку Џона Осветника, био сам уверен у то. Но, допустите ми да вам поставим два питања. Ви га нисте убили; добро. Али да ли сте посредно учествовали у томе?

— Нисам, рече сер Оливер, и у исто време поче да криви лице и да даје неке знаке устима и обрвама, као неко ко хоће нешто да стави до знања, али не сме ни речи да проговори. Дик га изненађено погледа, затим се окрете и погледа унаоколо по празној дворани.

— Шта то радите? упита он.

— Шта радим? Ништа! одговори свештеник, и одмах престаде да криви лице. Не радим ништа, него се не осећам добро, болестан сам. Ја ... ја ... молим вас, Диче, морам да идем. Кунем вам се холивудским часним крстом да сам потпуно невин, како у погледу насиља, тако и у погледу издаје. Задовољите се тиме, добри младићу. Збогом!

И он се брзо удаљи из дворане.

Дик остаде као прикован на месту, поглед му је лутао по соби, а лице му је изражавало, једно за другим: чуђење, несигурност, сумњу и заинтересованост. Мисли су му се постепено сређивале, и најзад му све постаде јасно. Више није сумњао; био је уверен. Он диже главу и одједном се трже. Високо горе на зиду на једном застору био је извезен неки дивљак-ловац. Једном руком је држао рог принесен устима, а другом је замахнуо великим копљем. Лице му је било црно, јер је представљао Африканца.

Али ево због чега се тргао Ричард Шелтон. Сунце се било померило даље од прозора дворане и, у исто време, ватра се беше разбуктала на широком огњишту и бацила треперав одсјај на таваницу и застор. При овој светлости црни ловац намигну на Дика белим очним капком.

Дик је нетремице гледао у то око. Оно се сијало при светлости као драги камен и било је живо. Бели капци се опет затворише, а затим сасвим нестадоше.

Грешке није могло бити. Живо око које га је посматрало кроз рупицу на застору било је ишчезло. Светлост ватре није више била тако сјајна.

Дик одмах схвати опасност свога положаја. Хечова опомена, неми свештеникови знаци и око које га је посматрало кроз рупицу прођоше му истовремено кроз главу. Он схвати да је још једном показао своју сумњу и да ће изгубити живот ако се, неким чудом, не спасе.

„Ако не успем да побегнем из ове куће, ја сам мртав! размишљао је он. А и јадни Мечем исто тако ... Тешко мени, у какво сам га змијско гнездо довео!“

Док је он тако размишљао, појави се један човек и рече му да је дошао да му помогне да пренесе своје оружје, одело и књиге у нову собу.

— У нову собу? понови Дик. Зашто? У коју собу?

— У ону изнад капеле, одговори човек.

— Дуго је била празна, рече Дик замишљено. Каква је то соба?

— Дивна соба, одговори човек. Само — и он спусти глас — кажу да се у њој појављује дух.

— Дух? понови Дик и уздрхта. Нисам чуо о томе. А чији дух?

Човек погледа око себе, а затим рече шапатом:

— Тамо се појављује црквењак цркве св. Јована. Дали су му једне ноћи да спава у тој соби, а ујутро... није га више било. Ђаво га је однео, веле; говоре да је те вечири пио до касно у ноћ. Дик са црним слутњама пође за човеком.

3.

Стража замка више ништа није приметила. Сунце се спуштало ка западу и најзад зашло. Очи свих тих ревносних стражара нису виделе ни живе душе у околини танстолског замка. Кад је пала ноћ, Трогмортон је одведен у собу која се налазила изнад једне окуке рова. Одатле је спуштен са свим предострожностима. Док је пливао, чуло се кратко време пљускање воде, затим су видели како се ухватио за врбово шибље, изишао на обалу и отпузао у траву. Сер Денијел и Хеч стајали су неких пола сата и пажљиво ослушкивали; али све је било мирно. Гласник је отишао здрав и читав.

Сер Денијелово чело се разведри. Он се окрете Хечу.

— Бенете, рече он, тај Џон Осветник је као и сви други људи. Он спава. Лако ћемо ми свршити с њим.

Дику су цело после подне и увече наређивали да ради час ово час оно, наређења су следила једно за другим, тако да се најзад збунио због многобројних послова и њихове хитности. За све то време није видео сер Оливера, а ни Мечема; а ипак су му и свештеник и младић стално били на памети. Сада му је циљ био да што пре побегне из танстолског замка. Али пре него што оде желео је да говори с њима.

Најзад се, с лампом у руци, попе у своју нову собу. Била је пространа, ниска и мало мрачна. Прозор је гледао према рову и, ма да је био високо, имао је јаке гвоздене шипке. Кревет је био раскошан, један јастук био је испуњен паперјем, а други деспићем, на црвеном креветском прекривачу биле су извезене руже. Свуд поред зидова стајали су ормани, закључани с катанцима и застрти засторима тамне боје. Дик је ишао унаоколо, дизао засторе, куцао у даске и узалуд покушавао да отвори ормане. Врата су била јака, а такође и браве. Затим је ставио лампу на полицу, сео и још једном погледао унаоколо.

Ради чега му је дата ова соба? Била је већа и лепша од његове. Да ли се у њој скрива нека клопка? Постоји ли неки тајни улаз? Да ли је заиста посећује дух? Подиђе га лака језа. Изнад њега су се чули тешки кораци стражара. Испод њега — он је то знао — била је засвођена таваница капеле. Одмах до капеле налазила се дворана. Сигурно је да у дворани има неки тајни пролаз; око које га је посматрало иза застора било је довољан доказ за то. Да ли се тај пролаз продужавао и до капеле и да ли, у том случају, постоји и тајни улаз у његову собу?

Осећао је да би било безумно спавати у таквој соби. Он припреми своје оружје и заузе бусију у углу иза врата. Ако му спремају зло, бар ће скупо продати свој живот.

Изнад главе је чуо ход многих ногу, узвике страже и лозинку: стража се смењивала.

И баш тада неко тихо загреба по вратима собе. Затим мало гласније. Чу се шапат:

— Диче, Диче, то сам ја!

Дик потрча према вратима, извуче резу и пусти Мечема. Он је био врло блед, у једној је руци држао лампу, а у другој каму.

— Затворите врата, прошапта он. Брзо, Диче! Ова кућа је пуна ухода; чујем њихове кораке за собом, по ходницима, осећам њихово дисање иза застора.

— Ма, умирите се, одговори Дик. Затворио сам врата. Тренутно смо ван опасности, ако се уопште може бити ван опасности ма где међу овим зидовима. Толико сам срећан што вас видим! Тако ми свете мисе, момче, мислио сам да је свршено с вама. Где сте се крили?

— Није важно, одговори Мечем. Главно је да смо се опет састали. Него, Диче, јесте ли ви на опрезу? Јесу ли вам казали шта ће да раде сутра?

— Не, нису, одговори Дик. Шта спремају за сутра?

— Да ли за сутра или ноћас, не знам, рече Мечем. Они, Диче, сутра или ноћас намеравају да вам одузму живот. Имам доказа за то: чуо сам њихово шапутање, шта више, готово су ми то и рекли.

— Охо! узвикну Дик. Је ли тако? И ја сам то мислио.

И Дик му подробно исприча шта се десило тога дана.

После тога Мечем устаде и ноче да разгледа собу.

— Не, рече он, нигде се не види никакав тајни улаз. Али је сигурно да постоји. Диче, ја ћу остати поред вас. Ако ви морате да умрете, умрећу и ја с вама. А могу и да вам помогнем... погледајте! Украо сам ову каму ... Трудићу се да је што боље искористим! Међутим, ако вам је познат ма какав излаз, ма какав подземни пролаз који бисмо могли отворити или ма какав прозор кроз који бисмо се могли спустити, радо ћу се изложити свакој опасности да побегнем с вама.

— Џоне, рече Дик, ви имате најбоље, најверније и најхрабрије срце у целој Енглеској! Дајте ми своју руку, Џоне.

И Дик, ћутећи, стеже младићеву руку.

— Рећи ћу вам, поново поче Дик. Има један прозор кроз који се спустио гласник; конопац је вероватно још у тој соби. Има наде.

— Слушајте! рече Мечем.

Обојица ослушнуше. Чуо се ход испод пода. Затим је престао, па се онда опет чуо.

— Неко корача у соби испод нас, шапну Мечем.

— Не, рече Дик, нема собе испод нас; ми смо изнад капеле. То је мој убица у тајном пролазу. Па нека дође. Рђаво ће се провести! И он зашкрипа зубима.

— Угасите светлост, рече Мечем. Можда ће се преварити па доћи мислећи да спавате.

Они угасише обе лампе и притајише се. Кораци су били врло тихи, али су се ипак јасно чули. Неколико пута су се приближавали и удаљавали; а затим — окретање кључа у брави и опет тишина.

Ускоро се кораци опет чуше, а онда се, одједном, кроз под у супротном углу собе проби зрачак светлости. Светлост се прошири: тајна врата на поду отварала су се и пуштала унутра млаз светлости. Видеше снажну руку како их гура на више. Дик упери самострел чекајући да се помоли глава.

Али се у том тренутку из удаљеног краја замка зачуше дозивања; прво један глас, а затим неколико њих дозивали су неког по имену. Ова вика очито поколеба убицу, јер се тајна врата тихо спустише на своје место, кораци се журно удаљише и, пошто се још једном зачуше сасвим близу испод младића, ишчезоше у даљини.

Ово је била тренутна одушка. Дик дубоко одахну и тек сада поче да ослушкује вику која је била прекинула напад и која се није умањивала већ повећавала. Свуда по замку чуло се трчање, врата су се отварала и затварала, а изнад све те буке чуо се глас сер Денијела како виче: Џоана! Џоана!

— Џоана! понови Дик. Ко ли је то, дођавола? Овде нема никакве Џоане, нити је икад било. Шта ли то значи?

Мечем је ћутао. Изгледало је да се повукао још дубље у угао. Слаба звездана светлост продирала је кроз прозор, али је у далеком крају собе где су њих двојица стајала владао потпун мрак.

— Џоне, рече Дик, не знам где сте ви били целога дана. Да нисте ви видели негде ту Џоану?

— Нисам, одговори Мечем.

— А јесте ли чули да се о њој говори? продужи Дик.

Кораци су се приближавали. Сер Денијел је још увек громким гласом дозивао Џоану по дворишту.

— Јесте ли чули о њој? понови Дик.

— Јесам, рече Мечем.

— Како вам глас дрхти! Шта вам је? упита Дик. Та Џоана је за нас заиста велика срећа: она је одвратила њихове мисли од нас.

— Диче, узвикну Мечем, ја сам изгубљен! Обоје смо изгубљени! Бежимо ако још има времена. Они се неће смирити док ме не пронађу. Или, чујте: пустите да ја изиђем; кад мене буду нашли, ви ћете моћи побећи. Пустите ме да изиђем, Диче... добри Диче, пустите ме да изиђем!

Она је пипала за кваку. И Дик најзад све разумеде.

— Тако ми свете мисе! узвикну он. Па ви нисте Џон! Ви сте Џоана Сидли! Ви сте девојка која није хтела да се уда за мене!

Девојка застаде. Стајала је нема и непомична. Дик, такође, за тренутак није говорио; а затим опет проговори:

— Џоана, ви сте ми спасли живот, и ја сам сласао ваш, видели смо проливање крви, били смо пријатељи и непријатељи, и ја сам био скинуо свој каиш да вас изударам. И све то време мислио сам да сте мушкарац. Али сад, пре него што умрем, хоћу да вам кажем ово: ви сте најбоља и најхрабрија девојка на свету, и када бих остао у животу, сматрао бих за срећу да се оженим вама. Но, свеједно, жив или мртав — ја вас волим.

Она ништа не одговори.

— Хајде говорите, Џоана, рече Дик. Хајде, будите добра девојка, па реците да ме волите.

— Па зар бих ја, Диче, узвикну она, била иначе овде?

— Е, онда, рече Дик, ако успемо да побегнемо венчаћемо се; а морамо ли да умремо, умрећемо. И то ће бити крај. Само, реците како сте нашли моју собу.

— Питала сам госпођу Хеч, одговори она.

— Добро је, госпођа је верна, каза он. Она вас неће одати. Имамо још времена.

И баш у том тренутку, као да желе да оповргну његове речи, у ходнику се зачуше кораци. Неко снажно залупа песницом у врата и громким гласом повика:

— Отворите, господине Диче! Отворите!

Дик нити се покрену нити одговори.

— Сад је све свршено, рече девојка и загрли Дика око врата.

Чуло се како све више људи долази пред врата. Најзад стиже и сер Денијел и галама одједном престаде.

— Диче, повика витез, не будите магарац. Седам Спавача[7] би се досад већ пробудило. Ми знамо да је она ту. Отворите зато врата, човече.

Дик је и даље ћутао.

— Развалите врата, заповеди сер Денијел. И његови људи одмах почеше дивљачки да ударају у врата ногама и песницама. Иако су врата била јака и добро забрављена, она би ускоро попустила да се срећа није још једном умешала. Кроз грување и лупу зачу се вика једног стражара, онда још једног, и најзад вика целе страже, на коју је одговарала вика из шуме. У првом тренутку узбуне изгледало је као да одметници заузимају замак на јуриш. Сер Денијел и његови људи одмах одустадоше од напада на Дикову собу и одјурише да бране зидове замка.

— Сад смо спасени, рече Дик.

Он ухвати, обема рукама, велики стари дрвени кревет и покуша да га покрене, али не успе.

— Помозите ми, Џоана. Помозите ми из све снаге, тако вам живота! узвикну он.

Њих двоје с великом муком успеше да превуку велики храстов кревет преко собе и навалише га на врата.

— Само сте горе учинили, рече Џоана тужно. Он ће сада ући на тајна врата.

— Није тачно, одговори Дик. Он се неће усудити да толиким људима открије своју тајну. Ми ћемо баш и побећи кроз тајна врата. Слушајте! Напад је прошао! Не, није га ни било!

То, заиста, није ни био напад. То је био долазак једне групе бегунаца после Ризингемовог пораза, који је изазвао толику узбуну. Бегунци су успели да се провуку захваљујући мраку. Пуштени су унутра кроз велику капију; и сада су, уз бучни топот коњских копита и звецкање опреме и оружја, силазили с коња у дворишту.

— Он ће се одмах вратити, рече Дик. Хајдемо брзо кроз онај отвор!

Он упали лампу и обоје одоше у угао собе. Пукотину, кроз коју је још светлуцала нека светлост, брзо нађоше. Дик узе јак мач из своје мале оружнице, завуче га дубоко у њу и свом својом тежином притисну балчак. Врата на поду се помакоше, отшкринуше се мало, и најзад се широм отворише. Њих двоје их дохватише и превалише на под. Пред њима се указа неколико степеника који су водили на ниже, и на последњем од њих горела је лампа што ју је џелат био оставио.

— Сад ви идите напред и узмите лампу, рече Дик. Ја ћу за вама пошто затворим тајна врата.

Они се спустише једно за другим. И само што је Дик спустио тајна врата, ударци поново одјекнуше на вратима собе.

4.

Ходник у коме су се Дик и Џоана сада нашли беше узан, прљав и кратак. Врата на његовом другом крају била су делимично отворена; то бесумње беху иста она врата која су се чула кад их је човек откључавао. Дебела паучина је висила са таванице, а поплочан под је потмуло одјекивао и при најлакшем кораку.

Иза врата су се и десно и лево пружали ходници. Дик насумце пође једним од њих и обоје брзим корацима, који су одјекивали, пожурише преко тавана изнад капеле. Врх засвођене таванице, при нејасном светлуцању лампе, издизао се као леђа кита. Овде-онде биле су рупе, скривене с друге стране гипсаним украсима. Дик погледа кроз једну од њих и угледа поплочани под капеле. олтар са упаљеним свећама, а пред олтаром, на степенику, сер Оливера како клечи и моли се склопљених руку.

На другом крају се спустише низ неколико степеника. Ходник је постајао све ужи. Зид му је сада с једне стране био од дрвета. Чули су се људски гласови и кроз пукотине је продирало слабо светлуцање. Ускоро дођоше до једне округле рупе величине човечијег ока. Дик погледа кроз њу и угледа унутрашњост дворане и пет-шест људи, са грудњацима на себи, како седе за столом, пију из великих чаша и халапљиво гутају јеленско печење. Ово су, свакако, били војници који су малопре стигли.

— Нема помоћи, рече Дик. Да се вратимо и да пробамо кроз други ходник.

— Не, рече Џоана. Можда овај ходник иде даље. И она пође напред. Али неколико метара даље ходник се завршавао кратким степеништем; било је јасно да је немогуће побећи на ту страну докле год су војници у дворани.

Вратише се што су брже могли и почеше да иепитују други ходник. Он је био врло узан, једва довољно широк за крупног човека. Стално их је водио горе-доле, малим вратоломним степеницама, тако да чак и Дик није знао где се налази.

Најзад ходник постаде и ужи и нижи, степенице су водиле на ниже, зидови са обе стране били су влажни и љигави. Далеко напред чули су скичање и јурњаву пацова.

— Мора да се налазимо у тамници, примети Дик.

— И још никако нема излаза, додаде Џоана.

— Неки излаз мора постојати, одговори Дик.

Убрзо дођоше до једног оштрог завијутка, где се ходник завршавао степеништем. При врху степеништа налазила се велика камена плоча, која је затварала излаз, и они покушаше да је одгурну леђима. Била је непокретна.

— Неко је подупире, примети Џоана.

— Није тачно, рече Дик. Кад би је подупирао и човек снажан као десет других, морала би макар мало попустити. Али она се не миче, као стена. Нешто тешко је наваљено на њу с друге стране. Овде нема излаза, и, вере ми, добра моја Џоана овде смо тако сигурни заточеници као да већ имамо букагије на ногама. Седите да поразговарамо. За који час ћемо се вратити, кад они буду мање на опрезу. И — ко зна? — можда ћемо се и пробити, можда ћемо имати среће да побегнемо. Али моје је скромно мишљење да је с нама свршено.

— Диче, узвикну Џоана, дан кад сте ме први пут видели донео вам је несрећу. Ја сам најнесрећнија и најнезахвалнија девојка, јер ја сам вас довела овамо.

— Па шта с тим! одговори Дик. Све је то судбина, а од судбине се не може побећи. Него, причајте ми мало о томе ко сте ви и како сте доспели у руке сер Денијела; то ће бити боље него да тугујете, било због себе или због мене.

— Ја сам вам без оца и мајке, као и ви, поче Џоана. И, на моју велику несрећу, а сада и на вашу, ја сам, Диче, богата удавача. Лорд Фоксхем је био мој тутор; међутим, изгледа да је сер Денијел купио од краља право да ме уда и да је платио прилично велику своту за то. И тако су се због мене, још док сам била одојче с дадиљом, борила два моћна и богата човека који ће ме од њих удати! Затим су се прилике измениле, дошао је нови канцелар и сер Денијел је купио туторство нада мном и поништио туторство лорда Фоксхема. Прилике су се опет промениле и лорд Фоксхем је купио право да ме уда и поништио право сер Денијела; и од тог времена њих двојица су стално у сукобу. Али ме је ипак лорд Фоксхем држао код себе и био добар према мени. Најзад је требало да се венчам, то јест, да будем продана, како вам се више свиђа. Лорд Фоксхем је требало да добије пет стотина фунти за мене. Младожења се звао Хемли, и ето, Диче, баш сутра, између свих дана у години, требало је да се верим. Да ме није сер Денијел одвео, ја бих сигурно била венчана, и никад те не бих видела, Диче, драги мој Диче!

И она с љупкошћу узе Дикову руку и пољуби је. Дик привуче њену руку и учини то исто.

— Али, настави Џоана, сер Денијел ме је изненада одвео из баште, натерао ме да обучем ово мушко одело, што је смртни грех за жену; сем тога, и не стоји ми добро. Одјахао је са мном у Кетли, као што сте видели, и рекао ми да се морам удати за вас. Али ја сам се, у инат њему, била одлучила да се удам за Хемлија.

— Ах! узвикну Дик, ви сте, дакле, волели тога Хемлија!

— Не, нисам га волела, одговори Џоана. Али сам мрзела сер Денијела. Сем тога, Диче, ви сте ми помогли, били сте врло љубазни и врло храбри, и моје срце вас је заволело и против моје воље. И, ако иоле буде могуће, ја ћу се радо удати за вас. Ако то, због свирепе судбине, не буде могуће, ја ћу вас ипак волети. И до год ми срце буде куцало, оно ће вам бити верно.

— А ја, рече Дик, који никад досад нисам марио ни за једну жену, заволео сам вас док сам још мислио да сте момче. Сажалио сам се на вас, а нисам знао зашто. Кад сам хтео да вас изударам каишем, рука ме је издала. А кад сте ми признали да сте девојка, Џоне — ја ћу вас и даље звати Џоном — био сам сигуран да сте ви девојка за мене. Слушајте, рече он, прекинувши говор, неко долази!

И заиста, ходником су одјекивали тешки кораци; и гомиле пацова опет почеше да беже.

Дик размотри свој положај. Оштар завијутак пружао му је повољну бусију. Могао је да стреља заштићен зидом. Било му је јасно да је светлост сувише близу њега, те отрча мало напред и стави лампу на средину ходника. Затим се врати да мотри.

На другом крају ходника појави се Бенет. Изгледало је да је сам, у руци је држао запаљену буктињу, што га је чинило још бољом и изгледнијом метом.

— Станите, Бенете! повика Дик. Још један корак и ви сте мртви.

— Ту сте, дакле, каза Хеч, гледајући у мрак. Ја вас не видим. Аха! Паметно сте урадили, Диче: ставили сте лампу испред себе. Вере ми, ма да је то учињено у намери да мене убијете, радујем се што сте се користили мојим поукама! А шта намеравате сад? Шта тражите овде? Зашто сте хтели да убијете старог, искреног пријатеља? Је ли и млада госпођица с вама?

— Бенете, ја треба да постављам питања, а ви да одговарате, рече Дик. Зашто је мој живот у опасности? Зашто људи долазе кришом да ме убију у кревету? Зашто сам сада принуђен да бежим из утврђеног замка свог властитог тутора и од пријатеља међу којима сам живео и којима нисам никада никакво зло учинио?

— Господине Диче, господине Диче, рече Бенет, шта сам вам ја говорио? Ви сте храбри, али и најнеопрезнији младић кога сам икад познавао!

— Да, видим да све знате, одговори Дик, и да сам заиста осуђен на смрт. Па добро, овде где сам, ту и остајем. Нека ме сер Денијел извуче одавде ако може!

Хеч је ћутао неко време.

— Слушајте, отпоче он, вратићу се сер Денијелу да му кажем где сте и какву сте бусију заузели; јер, он ме је, стварно, с тим задатком и послао. А ви, ако нисте будала, бежите пре него што се вратим.

— Да бежим! понови Дик. Па ја бих већ побегао, да сам знао како. Не могу да померим ову камену плочу.

— Ставите руку у угао и видите шта тамо има, одговори Бенет. Трогмортоново уже је још у мркој соби. Збогом!

Хеч окрете леђа и ишчезе у вијугавом ходнику.

Дик одмах узе лампу и постутш по Хечевом савету. На једном крају плоче налазила се, у зиду, велика шупљина. Дик гурну руку у њу и напипа гвоздену полугу, коју снажно повуче у вис. Чу се шкљоцање браве и камена плоча се одмах покрену из свог лежишта.

Имали су слободан пролаз. С мало напора издигоше камену плочу и нађоше се у засвођеној одаји, која је с једне стране водила у двориште, где су два или три човека, засуканих рукава, тимарили коње последњих пристиглих војника. Две буктиње, забодене у гвоздене алке на зиду, трепераво су осветљавале овај призор.

Дик угаси лампу да не би привлачила пажњу и упути се уз степенице, па дуж ходника. У мркој соби конопац је био чврсто везан за врло тежак, стари кревет. Дик узе конопац, смотан у клупче, однесе га до прозора и поче га спуштати полако и опрезно у мрачну ноћ. Џоана је стајала поред њега. Али док се конопац све више спуштао и Дик га стално и даље одмотавао, страх поче да колеба њену одлучност.

— Диче, рече она, зар је то тако дубоко? Не смем да покушам. Ја бих сигурно пала, добри Диче.

Она је ово рекла баш у критичном тренутку Диковог рада. Он се трже, остатак клупчета се одмота, исклизну му из руку, и други крај конопца паде у ров, тако да се зачу пљусак воде. Истог тренутка озго са стражаре чу се глас стражара: „Ко иде?“

— Куга га уморила! узвикну Дик. Сад смо пропали! Силазите ... Хватајте конопац.

— Не могу, узвикну изненада Џоана, дршћући од страха.

— Ако ви не можете, не могу ни ја, рече Шелтон. Како да препливам ров без вас? Ви ме, дакле, напуштате?

— Диче, ја не могу, рече она. Снага ме је напустила.

— Сто му громова! Онда смо пропали! повика он и лупи ногом о под; а затим, чувши кораке, притрча собним вратима и покуша да их замандали.

Али пре но што је успео да их замандали, нечије снажне руке с друге стране гурнуше врата према Дику. Он се борио секунд-два; затим, осећајући да је савладан, притрча натраг прозору. Девојка је пала поред зида испод прозора; била је скоро онесвешћена, и кад је покушао да је дигне у наручје, осети да јој је тело млитаво и као без живота.

У истом тренутку људи који су били гурнули врата кидисаше на њега. Он обори првог ударцем ножа, остали устукнуше за тренутак у нереду, и он искористи ту прилику, прекорачи прозор, дохвати конопац обема рукама и поче се спуштати низ њега.

Конопац је имао чворове, што је олакшавало спуштање. Али Дику се толико журило и толико је мало искуства имао у овој врсти гимнастике да се вртео у ваздуху као злочинац на вешалима и ударао час главом час рукама о рапав, нераван камени зид. Ваздух му је зујао у ушима, видео је звезде изнад себе и одблесак звезда у рововској води испод себе. И све му се то ковитлало пред очима као опало лишће у вихору пред буру. Најзад испусти конопац и стрмоглави се у ледену воду.

Кад је изронио на површину, рука му додирну конопац, који се, ослобођен његове тежине, њихао тамо-амо. Изнад главе му је блештала црвена светлост; он погледа горе и спази, при светлости многих буктиња и мангала пуних ужареног угља, читав низ лица на зупчастом зиду. Видео је како очи људи зверају на разне стране тражећи њега; али он је био сувише далеко доле, светлост није могла да допре до њега, и они су узалуд гледали.

Опази сада да је конопац дужи него што је мислио; ухвати се за њега и, држећи главу изнад воде, поче да се примиче другој страни рова. На овај начин прешао је више од половине рова. Супротна обала била му је скоро на дохвату, пре него што је конопац, својом сопственом тежином, почео да га вуче натраг. Прикупивши сву храброст, он пусти конопац и скочи према врбовим гранама које су се налазиле у води и које су, тог истог вечера, помогле сер Денијеловом гласнику да изиђе на обалу. Затим потону, изрони поново на површину, потону и други пут, и најзад му рука дохвати једну грану, и он се муњевитом брзином нађе у шибљаку, поред дрвета. Ту је, још увек несигуран у успех свога бекства, лежао и дахтао, док је с њега цурила вода.

Али све ово није било учињено без приличног пљускања воде, што је људима на зупчастом зиду открило његов положај. Стреле су густо падале око њега у помрчини, густо као град. И једна буктиња би бачена доле, и она се у свом брзом лету кроз ваздух распламса и задржа се за тренутак на ивици обале, где букну великим пламеном и обасја целу околину као какав ватромет; а затим се, у добар час по Дика, скотрља у ров и одмах се угаси.

Она је послужила својој намени: стрелци су имали времена да спазе врбу и Дика, скривеног у њеном шибљаку. И ма да је младић одмах скочио на више, уз обалу, и потрчао из све снаге, ипак није био довољно брз да избегне погодак. Једна стрела га погоди у раме, друга му окрзну главу.

Бол од рана као да му даде крила. И чим је избио на раван, јурну право напред, у мрак. не мислећи ни мало на правац којим бежи.

Ускоро стреле престадоше да га прате. Када се, најзад, зауставио и погледао натраг, већ је прилично био одмакао од замка, ма да је још увек могао да види буктиње како се крећу тамо-амо дуж зупчастог зида.

Стаде и наслони се на једно дрво; крв и вода цурили су с њега, био је сав изубијан, рањен и сам. Али је ипак спасао свој живот, бар овога пута. И ма да је Џоана остала у замку, под влашћу сер Денијела, није кривио себе за то, јер није било у његовој моћи да то спречи, а није ни очекивао никакве кобне последице по саму девојку. Сер Денијел је свиреп, но мало је вероватно да ће бити свиреп и према младој девојци из вишег сталежа која има и друге заштитнике, вољне и способне да га позову на одговорност. Вероватније је да ће се он пожурити да је уда за неког од својих пријатеља.

„Но ја ћу, мислио је Дик, до тог тренутка наћи начина да срушим тог издајника, јер сам сад разрешен сваке захвалности и обавезе према њему. А у отвореном рату одлучује ратна срећа.“

Али за сада је био у врло великој незгоди.

Још неко кратко време тешко се пробијао кроз шуму. Због бола од рана, густог мрака и крајње узнемирености и пометености ускоро није више знао куда иде, нити је могао да се и даље пробија кроз густо шибље, те је најзад сео и наслонио се леђима на дрво.

Кад се повратио из заноса, који је био нека средина између сна и несвести, сиво јутро је почињало да замењује ноћ. Хладан ветрић је пиркао између дрвећа, и док је још седео и, тек напола пробуђен, зурио испред себе, спази како се на стотину корака пред њим нешто црно клати међу гранама. Најзад је, кад се разданило и кад се повратио из бунила, видео шта је то. То је неки човек висио о грани високог храста. Глава му је била оклембешена на груди, тело му се при сваком јачем налету ветра обртало у кругу, а руке и ноге се клатиле као у какве смешне играчке.

Дик се с тешком муком диже на ноге, па, посрћући и ослањајући се на стабла, приђе ближе том језивом призору.

Грана је била око двадесет стопа изнад земље. Извршиоци овог дела подигли су јадника тако високо да су му се чизме клатиле високо изнад Дика. А како му је кукуљица била навучена преко лица, било је немогуће видети ко је тај човек.

Дик је гледао десно и лево око себе и најзад приметио да је други крај ужета везан за стабло малог глога, који је растао, сав у цвету, испод величанственог храстовог свода. Својом камом, која му је једина остала од свег оружја, млади Шелтон пресече уже и леш тресну о земљу.

Дик подиже кукуљицу: то беше Трогмортон, весник сер Денијела. Он није био далеко одмакао на свом путу. Нека цедуља, коју очито људи Црне стреле нису приметили, вирила му је из грудњака; Дик је извади и виде да је то писмо сер Денијела лорду Венслејделу.

„Добро је, помисли он, ако се прилике опет промене, можда ће ми ово писмо послужити да изобличим сер Денијела, а можда чак и да га отерам на вешала.“

Он стави писмо у недра, изговори молитву над мртвацем, и настави пут кроз шуму.

Замор и малаксалост постајали су све већи. У ушима му је зујало, посртао је, у глави му се, с времена на време мутило. Снага га је издавала због губитка крви. Он је, бесумње, често скретао са свог пута, али је најзад изишао на главни друм, недалеко од засеока Танстол.

Неки суров глас му нареди да стане.

— Да станем? понови Дик. Вере ми, мени је лакше пасти него стати.

Он и учини што је рекао и паде колико је дуг.

Два човека изиђоше из честара, у зеленим кратким капутима, сваки с кратким мачем и дугачким луком и тулцем.

— Гле, Лолесе, рече млађи, па ово је млади Шелтон.

— Их, ала ће му се Џон осветник обрадовати! рече други. Мора да је учествовао у некој борби. Ево му ране на глави; сигурно га је стала много крви.

— Па ево има рану и на рамену, која мора да га је много болела, додаде Гриншив. Ко ли је то учинио, шта мислиш? Ако је неко од наших, нека очита последњу молитву: Елис ће му дати кратку исповест и дугачак конопац.

— Де, подигни младунца, рече Лолес. Запрти ми га на леђа.

А затим, кад му је Дик дигнут на леђа и кад је обавио младићеве руке око свог врата и чврсто га обухватио, бивши калуђер додаде:

— Ти остани на стражи, друже Гриншиве. Ја ћу га сам однети.

Гриншив се врати бусији поред пута, а Лолес се, звиждућући, упути полако низ брдо са онесвешћеним Диком на својим леђима.

Сунце се рађало када је Лолес излазио из огранка шуме и угледао, на супротном брду, раштркане куће засеока Танстол. Све је изгледало мирно. Али јака стража од десетак стрелаца лежала је у близини моста с обе стране пута. Чим стрелци приметише Лолеса с његовим бременом, пожурише се и затегоше лукове, као што и доликује ревносним стражарима.

— Ко иде? викну заповедник страже.

— Вил Лолес, тако ми крста! Знате ме ви у главу, одговори одметник презриво.

— Дај лозинку, Лолесе, одговори заповедник.

— Нека те небеса уразуме, будалчино! рече Лолес. Зар ти је нисам ја лично рекао? Ви сте сви просто пошашавели са овим изигравањем војника. Кад сам у шуми, хоћу шумски начин. А моја лозинка је за овај тренутак: „Шипак сваком ко изиграва војника!“

— Лолесе, ти пружаш рђав пример. Дај нам лозинку, луди лакрдијашу, рече строго заповедник страже.

— А шта ако сам је заборавио? упита Лолес.

— Ако си је заборавио, а ја знам да ниси, тако ми свете мисе, одапећу стрелу у твоје велико тело, одговори заповедник.

— Е па, кад не знаш за шалу, онда ћу ти је рећи, каза Лолес. Лозинка је: „Дакворт и Шелтон“. И ево, као доказ, Шелтон на мојим леђима и ја га носим Дакворту.

— Прођи, Лолесе, рече стражар.

— А где је Џон? упита калуђер.

— Он заседава у суду, тако ми свете мисе, и убире закупнину. Снашао се у томе послу као да га је радио целог живота! добаци неко из дружине.

Тако је и било. Кад је Лолес стигао до мале крчме у селу, нашао је Елиса Дакворта окружена сер Денијеловим закупцима како, по праву своје добре дружине стрелаца, хладнокрвно убире закупнину и даје признанице о њиховој наплати. Судећи по изразу лица закупаца, било је јасно да им се тај поступак ни мало не свиђа. Јер они су, сасвим оправдано, истицали да ће ту исту закупнину морати још једном да плате.

Чим сазнаде кога је Лолес донео, Елис отпусти преостале закупце и с великим интересовањем и пажњом смести Дика у једну стражњу собу крчме, где му прегледаше и превише ране и простим лековима повратише свеет.

— Драги младићу рече Елис, стежући му руку, ви се налазите код пријатеља, који је волео вашег оца и који воли и вас због успомене на њега. Одморите се мало у миру, пошто вам није сасвим добро. Доцније ћете ми причати о себи, и нас двојица ћемо наћи лека за све.

Доцније, у току дана, кад се Дик пробудио из удобног сна, ма да још малаксао, али свежији духом и телом, Елис се врати, седе поред његовог кревета и замоли га, у име успомене на његовог оца, да му исприча о околностима свог бекства из танстолског замка. У снажној појави Даквортовој, у поштеном изразу његова сунцем опаљена лица, у ведрини и проницљивости његових очију, било је нешто што је нагнало Дика да га послуша. И младић му исприча од почетка до краја све шта је доживео у току последња два дана.

— Видите ли, рече Елис кад је Дик завршио, шта су све милостиви свеци учинили за вас, Диче Шелтоне; они су вам не само спасли тело од толиких смртних опасности већ су вас и довели мени, коме је пламена жеља да помогне сину вашег оца. Будите ми само верни — а ја видим да сте ми верни — па ћемо ви и ја смрсити конце том дволичњаку и издајнику.

— Хоћете ли нападати замак? упита Дик.

— Био би доиста луд кад бих и мислио на то, одговори Елис. Он је сувише моћан; његови му људи придолазе. Они који су ми прошле ноћи умакли и стигли, — у добри час по вас — обезбедили су га од напада. Не, Диче, на против, ти и ја и моји храбри стрелци, ми се морамо брзо повући из ове шуме и оставити сер Денијела слободног.

— Бојим се за Џона, рече младић.

— За Џона? рече Дакворт. Ах, да, за девојку! Не бојте се, Диче. Ја вам обећавам, ако се буде говорило о венчању, одмах ћемо предузети кораке. А дотле, или док време не сазри, сви ћемо ишчезнути, као да нас никад није ни било овде. Сер Денијел ће гледати и према истоку и према западу, али нигде неће видети непријатеље. Мислиће да је само сањао. Но наша четири ока, Диче, стално ће га пратити, и наше четири руке — тако ми свих светаца! — смождиће тога издајника.

Два дана доцније сер Денијелова посада била је толико ојачала да се он одлучи да са једном групом изиђе из замка и да изврши напад. На челу четрдесетак коњаника продре он без икакве препреке до самог Танстола. Ни једна стрела није полетела, ни један се човек није макнуо у жбуну. Мост више није био под стражом, био је отворен за свакога; и сер Денијел, кад га је прешао. виде сељаке како плашљиво гледају са својих врата.

Један од њих, прикупивши сву своју храброст, иступи напред и, уз дубок поклон, предаде витезу једно писмо.

Лице сер Денијела се мрштило док га је читао. Оно је гласило: