Црна стрела

1.

Сер Денијел и његови људи логоровали су те ноћи у Кетлију и његовој околини. Имали су топле станове и добру стражу. Али витез од Танстола никад није престајао да мисли о новцу и о начину како да до њега дође. Чак је и сада, уочи догађаја који је требало да га уздигне или упропасти, устао у један сат после поноћи да би испразнио џепове становника те околине. Он је на велико трговао спорним наследствима. Његов начин је био да откупи право наслеђа од наследника с најмањим правом и да онда, користећи свој утицај код великих лордова око краља, осигура неправедну одлуку у своју корист; или, ако је то било сувише заобилазно, да се силом оружја дочепа оспораваног добра и да помоћу свог утицаја и сер Оливеровог лукавог извртања закона задржи оно чега се дочепао. Кетли је било једно такво место; оно је тек недавно пало у његове канџе. Он је још увек наилазио на отпор закупаца; и у циљу угушивања њиховог незадовољства повео је своје трупе тим путем.

Око два сата ујутро сер Денијел је седео у једној соби крчме, поред огњишта, јер је у то време било хладно међу баруштинама Кетлија. Пред њим је стајао крчаг пива. Био је скинуо шлем и седео, ћелав и мршав, мрка лика, поднимљен на руку, увијен у топао црвен огртач. У дну собе налазило се дванаестак његових људи, од којих су неки чували стражу поред врата, а неки спавали на клупама; ближе витезу лежао је, на поду, увијен у огртач, дечко од дванаест или тринаест годииа. Крчмар „Сунца“ стајао је пред великим човеком.

— Слушајте, домаћине, рећи ће сер Денијел, извршавајте моја наређења, и ја ћу вам увек бити добар господар. Морам имати добре људе за старешине и хоћу Адама Мора за заповедника страже полиције; добро се постарајте за то. Ако се не изаберу добри људи, ништа вам то неће користити; на против, то ће бити на вашу грдну штету. Против оних који су плаћали ренту Волзингему предузећу строге мере. Па и против вас, мој домаћине.

— Добри витеже, рече крчмар, заклећу се на холивудском крсту да сам Волзингему плаћао зато што сам био присиљен. Храбри витеже, ја не волим ниткове Волзингеме. Они су били врло сиромашни, храбри витеже. Желим да имам моћног господара као што сте ви. Ето, распитајте се међу суседима: ја сам непоколебљиво за Бреклија.

— Можда, каза сер Денијел суво. Онда ћете платити двапут.

Крчмарево лице се згрчи. Али ово је била мала незгода, која се лако могла десити једном закупцу у овим временима самовоље, и он се можда чак и радовао што ће тако јефтино осигурати себи мир.

— Селдене, викну витез, доведите ми тог човека!

Један од његових вазала приведе му неког бедног, згрченог старца, који је био блед као крпа и сав се тресао од барске грознице.

— Господине, рече сер Денијел, ваше име?

— Ваше благородство, одговори човек, моје име је Кондал, Кондал из Шоребаја. Стојим на располагању вашем благородству.

— Говорили су ми рђаво о вама, рече витез. Ви се бавите издајом, ниткове. Ширите лажне гласове. Под тешком сте сумњом да сте криви за смрт многих. Откуда вам толико дрскости, човече? Али ништа, ја ћу вас већ укротити.

— Пресветли и високо поштовани господару, узвикну човек, нека ми опрости ваша висока личност, али то мора да је нека забуна. Ја сам само обичан, сиромашан човек, који никоме никакво зло није учинио.

— Млађи шериф ме је известио врло рђаво о вама, рече витез. „Ухапсите ми, вели, онога Тиндала из Шоребаја.“

— Кондал, добри мој господару, Кондал је моје бедно име, рече несрећник.

— Кондал или Тиндал, свеједно, хладно одврати сер Денијел. Јер, часне ми речи, ви сте овде, и ја веома сумњам у ваше поштење. Ако желите да спасете главу, напишите ми брзо једну признаницу на двадесет фунти.

— На двадесет фунти, добри мој господару! узвикну Кондал. То је немогуће! Цео мој иметак не износи ни седамдесет шилинга.

— Кондале или Тиндале, рече сер Денијел са циничким осмехом, примићу тај мањак на себе. Напишите ми на двадесет, и кад утерам у касу све што будем могао, бићу вам добар господар и опростићу вам остатак.

— Авај, добри мој господару, то нисам у стању да учиним, јер не знам да пишем, рече Кондал.

— Штета! одврати витез. Онда ту нема лека. Ја бих вам радо поштедео живот, Тиндале, али ми савест не дозвољава. Селдене, одведите љубазно овог старог лисца до најближег бреста и обесите га нежно за врат, тамо где га могу видети кад пођем на пут. Збогом, добри господине Кондале, драги господине Тиндале! Вама се много жури у рај. Збогом!

— Ах, прељубазни мој господару, рече Кондал са усиљено понизним осмехом, пошто сте толико моћни, што вам доиста и приличи, ја ћу, и поред све своје неумешности у писању, извршити вашу добру заповест.

— Пријатељу, рече сер Денијел, написаћете сада на четрдесет. Ви сте сувише лукави за приход од седамдесет шилинга. Селдене, пазите да ми то напише како треба и пред сведоцима.

И сер Денијел, који је био врло весео витез — није га било веселијег у Енглеској — узе гутљај топлог, заслађеног пива и завали се, са осмехом, у столицу.

У међувремену, дечко на поду поче да се миче. Он одједном седе и уплашено погледа око себе.

— Овамо, позва га сер Денијел. Дечко се диже и упути се полако према њему; сер Денијел, заваљен у столици, прсну у смех. Крста ми, узвикну он, кршан младић!

Дечко поцрвене од љутине и мрско га погледа својим црним очима. Сад, кад је био на ногама, било је теже одредити његове године. Лице му је по изразу изгледало нешто старије, али је било глатко као у детета; тело му је било необично витко, ход некако сметен.

— Звали сте ме, сер Денијеле, рече он. Да ли зато да се смејете мојој великој невољи?

— Па да, да се смејемо, рече витез. Инаџијо мој, да се смејемо. Кад бисте себе видели, ви бисте се први насмејали, уверавам вас.

— Ништа, ништа! узвикну дечко, поцрвеневши. Одговараћете ви за ово кад будете одговарали за све. Смејте се док још можете!

— Не, не, добри роћаче, одговори сер Денијел, са извесном озбиљношћу. Не мислитс да вам се подсмевам; то је само шала, као између рођака или добрих пријатеља. Ја имам у плану богат брак за вас, разумете ли! И много вас волим. Истина, грубо сам вас отео, али то су прилике захтевале. Међутим, од сада ћу се великодушно старати о вама и бићу вам на услузи. Ви ћете бити госпођа Шелтон — леди Шелтон, вере ми! Младић много обећава. Глупости! Не би требало да црвените због поштеног смеха; смех разбија меланхолију. Ко се смеје, зло не мисли, добри рођаче. Домаћине, дајте шта имате од јела за мог рођака, господина Џона. Седите, срце моје, и једите.

— Не, рече господин Џон, нећу ништа ни окусити. Пошто ме ви присиљавате на тај грех, гладоваћу ради спаса своје душе. Добри крчмару, молим вас будите љубазни па ми дајте чашу свеже воде. Бићу вам много захвалан.

— Вама ће се греси опростити, рече витез. Добро ћете бити исповеђени, вере ми! Умирите се, дакле, и једите.

Али је дечко био тврдогав: он испи чашу воде, добро се уви у свој огртач, седе у крајњи угао собе и дубоко се замисли.

После сат-два у селу се зачуше стражарски повици: стој! ко иде? а затим звекет оружја и рзање коња. Убрзо после тога до кафане стиже једна чета и на вратима се појави Ричард Шелтон, сав испрскан блатом.

— Божја вам помоћ, сер Денијеле, рече он.

— Гле! Дики Шелтон! узвикну витез. При помену Диковог имена, дечак у углу радознало погледа у дошљака.

— Шта је са Бенетом Хечом?

— Молим вас, витеже, прочитајте ово писмо; у њему је све потанко објашњено, одговори Ричард, предајући свештениково писмо. Даље вас молим да што брже одете Ризингему, јер смо на путу овамо срели човека с писмима, који је јахао у највећем галопу, и по његовом казивању лорд од Ризингема је опкољен, па му је хитно потребна ваша помоћ.

— Како рекосте? Опкољен? Е, онда ћемо се пожурити седећи и даље овде, добри Ричарде. Како ствари иду у овој сиротој Краљевини Енглеској, испада да онај који најспорије јаше најсигурније јаше. Одлагање, веле, доноси пропаст; али често и велика жеља за делањем упропасти људе. Упамтите то, Диче. Прво да видим какву сте ми марву довели. Селдене, стави једну буктињу код врата!

Сер Денијел изиђе на сеоски друм и, при црвеној светлости буктиње, изврши смотру својих нових војника. Он је био омрзнут сусед и омрзнут господар; али као вођа у рату био је много вољен од оних који су јахали под његовим барјаком. Његова енергичност, осведочена храброст, старање о удобности војника, па чак и његове грубе шале, допадали су се храбрим и веселим војницима у оклопу и шлему.

— Их, до ђавола! узвикну он. Каква је ово бедна пашчад? Неки савијени као лу̑к, други танки као копље. Пријатељи, ви ћете јахати у првој линији; могу бити и без вас, пријатељи моји. Погледајте ову стару наказу на шарцу! Двогодишњи ован који би јахао на свињи више би личио на војника! А-ха! Клипзби! Јеси ли и ти овде, стари пацове? Ти си човек кога бих могао изгубити радосна срца; ти ћеш ићи испред свих, са насликаним оком бика на грудњаку, да би био бољи нишан за стрелце. Клипзби, ти ћеш нам показати пут.

— Показаћу вам пут који год желите, сер Денијеле, изузев пута за прилажење другој страни, рече пркосно Клипзби.

Сер Денијел се грохотом насмеја.

— Добро речено! узвикну он. Имаш оштар језик, заиста. Овога пута ћу ти опростити ту веселу примедбу. Селдене, постарај се за храну, како за људе, тако и за стоку.

И витез се врати у крчму.

— А сад, пријатељу Диче, навалите, рече он. Ево пива и сланине. Једите док ја ово читам.

Сер Денијел отвори писмо, и док га је читао, стално се мрштио. Пошто га је прочитао, седе и замисли се. Затим погледа оштро у свог штићеника.

— Диче, рече он, јесте ли прочитали ове вашарске стихове?

Младић потврдно климну главом.

— У њима се помиње име вашег оца, настави витез. Неки безумник терети јадног свештеника да га је он заклао.

— Он је то најенергичније одбио, одговри Дик.

— Одбио? узвикну витез врло оштро. Немојте се обазирати на њега. Он има дугачак језик; брбља као сврака. Једног дана, кад будем имао времена, ја ћу вас лично, Диче, подробније обавестити о овим стварима. Био је и неки Дакворт кога су много окривљавали за то дело; али времена су била мутна, па се ствар није могла судским путем истерати на чистину.

— Је ли се то догодило у замку? усуди се Дик да упита, и срце му снажно закуца.

— Догодило се између танстолског замка и Холивуда, одговори мирно сер Денијел и кришом, испитивачки, погледа у Дика. А сада, додаде он, пожурите с вашим обедом; вратићете се у Танстол да однесете једно моје кратко писмо.

Дик се снужди.

— Сер Денијеле, рече он, молим вас, пошаљите неког сељака! Преклињем вас, оставите мене за битку. Добар сам борац, видећете.

— У то не сумњам, одговори сер Денијел и седе да пише. Али овде нећете стећи велике почасти, Диче. Ја остајем у Кетлију док не будем добио сигурне вести о рату, а онда ћу одјахати да се придружим победнику. То није кукавичлук, то је само мудрост, Диче; јер у овој сиротој краљевини, која је толико потресена буном и у којој они на власти и они у тамници тако често мењају места, ни један човек није сигуран у сутрашњицу. Пијанице и ветропири трче у битку, а разум стоји по страни и чека.

Сер Денијел окрете леђа Дику и на другом крају дугачког стола поче да пише писмо, намрштена чела, јер му је та ствар са Црном стрелом била као кост у грлу.

За то време млади Шелтон је јео с уживањем. Одједном осети нечију руку на свом рамену и чу мек глас који му је шапутао на ухо.

— Не окрећите се, молим вас. Имајте милости и реците ми најкраћи пут за Холивуд. Преклињем вас, добри дечаче, смилујте се једној сиротој души у опасности и у великој невољи и помозите јој да стигне на сигурно место.

— Идите путем поред ветрењаче, шапатом одговори Дик. Он ће вас одвести до тилске скеле; тамо поново питајте.

Не окрећући главе, Дик настави да једе. Али ипак кришом осмотри дечка званог господин Џон, који се крадомице удаљавао из собе.

„Па он је мојих година, мислио је Дик. Чини ми се да ме назва „добри дечаче“. Да сам то одмах уочио, пре бих се постарао да та битанга буде обешена него што бих му описао пут. Свеједно, ако буде ишао преко баруштина, можда ћу наићи на њега и извући му уши.“

Пола сата доцније сер Денијел предаде писмо Дику и нареди му да пожури у замак. Убрзо после Диковог одласка стиже, сав задихан од журбе, гласник лорда Ризингема.

— Сер Денијеле, рече гласник, вама ће, вере ми, измаћи велика част! Јутрос, пре зоре, битка је поново почела, ми смо потукли њихове предходнице и разбили им десно крило. Само се још у главној бици чврсто држе. И кад бисмо имали више одморне људе, сатерали бисмо их у реку. За име бога, витеже! Зар ћете ви бити последњи! То се не слаже с добрим гласом који уживате.

— Ето, баш сам сад намеравао да наредим полазак, узвикну сер Денијел. Селдене, трубите. Господине, бићу с вама за најкраће време. Нема ни два сата од како је стигао један део мојих људи, господине гласниче. Шта бисте ви хтели? Мамузати коња је добра ствар, али ако се претера, то може и да га убије. Пожурите се, момци!

Труба је весело одјекивала кроз јутарњи ваздух, сер Денијелови људи пристизали су са свих страна у главну улицу и постројавали се пред крчмом. Они су спавали на свом оружју, са оседланим коњима, и за десет минута сто наоружаних војника и стрелаца, добро опремљених и дисциплинованих, стајали су постројени и спремни. Многи војници били су у униформи сер Денијела, загасито црвене и плаве боје, која их је чинила врло упадљивим. Најбоље наоружани јахали су спреда; далеко, на крају колоне, налазило се бедно појачање које је стигло прошле ноћи. Сер Денијел је поносно посматрао војничке редове.

— Ово су младићи који ће вас извући из шкрипца, рече он.

— Доиста, дивни људи, одговори гласник. Само ми је жао што нисте раније пошли.

— Па, шта бисте ви хтели? рече витез. Стижем на почетак гозбе и крај битке, господине гласниче. И сер Денијел узјаха свога коња. До ђавола! узвикну он. Џоне! Џоана! До ђавола, где је она? Домаћине, где је она девојка?

— Девојка, сер Денијеле? узвикну крчмар. Не, господине, ја нисам видео никакву девојку.

— Онда, дечка, глупаче! повика витез. Зар нисте могли да видите да је то девојка? Она у огртачу затворено црвене боје. Она што је доручковала само воду. Хуљо, где је она?

— Нека нам свеци буду у помоћи! Господином Џоном сте је звали, рече крчмар. Нисам подозревао ништа рђаво. Он је отишао. Видео сам га, то јест њу, видео сам је у штали, пре један сат; седлала је једног сивог коња.

— Их, сто му громова! узвикну сер Денијел. Та је девојка вредела за мене пет стотина фунти, и више.

— Витеже, рече јетко гласник, док ви овде дижете галаму због пет стотина фунти, тамо се Краљевина Енглеска губи и добија.

— То је добро речено, одговори сер Денијел. Селдене, одвоји шест стрелаца и пођи у потеру за њом. Свеједно ми је колики ће то издатак бити; али кад се вратим, хоћу да је нађем у замку. Од тога ти зависи глава. А сада, господине гласниче, пођимо.

Трупа одјаха брзим касом, а Селден и његових шест људи остадоше позади, на улици Кетлија, са мештанима који ово зачуђено посматраху.

2.

Било је шест сати тог мајског јутра када се Дик на своме повратку кући почео спуштати према мочвари. Небо се плавило, јак ветар је стално дувао; крила ветрењаче су се окретала; врбови шибљаци преко целе мочваре повијали су се и беласали као пшенично поље. Дик је целе ноћи јахао, али је ипак био чио и свеж.

Пут се све више спуштао у мочвару, тако да Дик најзад ништа више није видео од околине изузев кетлијске ветрењаче, на брежуљку иза себе, и највишег врха Танстолске Шуме, далеко испред себе. Велике површине, лево и десно, биле су обрасле трском и врбама, које су се повијале према ветру, вода у барама се таласала, а варљива блатишта, зелена као смарагд, могла су привући и завести путника. Пут је водио готово право кроз мочвару. Био је то врло стар пут, његове темеље били су поставили још римски војници; током векова велики део пута се улегао и сада је на многим местима, по читавих неколико стотина метара, био преплављен устајалом барском водом.

Отприлике на два километра од Кетлија Дик стиже до једног таквог места, где су овде-онде штрчале трске и врбе, које су личиле на мала острвца и збуњивале око. Овај прекид био је дужи него обично; ту је сваки странац могао лако запасти у незгоду. Дик, са извесном грижом савести, помисли на дечака којега је тако штуро обавестио о путу. За Дика су један поглед назад, у крила ветрењаче, која су се црнела према плавом небу, и један поглед напред, у највећи вис Танстолске Шуме, били довољан путоказ, и он је јахао право и сигурно као по високом друму, и ако је његовом коњу вода допирала до колена.

Пошто је прешао скоро половину пута и већ угледао како се на другом крају уздиже висок и сув друм, он чу јако пљускање воде с десне стране и угледа сивог коња, заглибљеног до трбуха, како се грчевито бори за живот. Као да је осетио близу помоћ, јадни коњ одједном болно зарза. Колутао је закрвављеним очима, избезумљен од страха и док се копрцао и западао све дубље у блато, изнад њега су се дизали и зујали облаци инсеката.

„Авај! помисли Дик. Да ли је и јадни дечак •страдао? То је сигурно његов коњ — диван сив коњ! Да, друже, пошто ме тако тужно дозиваш, учинићу све што човек може да учини. Нећеш ту лежати и тонути педаљ по педаљ!“

Он упери свој самострел и стрела скроз прободе главу јадне животиње.

После овог акта суровог сажаљења, Дик настави пут. Беше се уозбиљио и гледао пажљиво око себе, не би ли спазио неки знак свог мање срећног предходника.

„Дао бих му више података о путу да сам смео, мислио је он. Бојим се да није настрадао у глибу.“

Баш док је то мислио, неко га са стране пута викну по имену; он се окрете и угледа дечаково лице како вири из једног тршћака.

— Јесте ли ви то? рече он и затеже дизгине. Ви сте се тако добро сакрили у трсци да сам прошао и не приметивши вас. Видео сам вашег коња како се заглибио; скратио сам му муке. Да сте сажаљив јахач, и ви бисте то исто учинили. Али, изађите из скривалишта. Овде нема опасности.

— Да, добри дечаче, али ја немам оружја, нити бих знао како да га употребим и кад бих га имао, одговори дечак, излазећи на пут.

— Зашто ме зовете дечаком? упита Дик. Сигуран сам да нисте старији од мене.

— Добри господине Шелтоне, рече дечак, молим вас, опростите ми. Немам намеру да вас вређам. Напротив, желим вашу љубазност и наклоност, јер се налазим у врло тешком положају: изгубио сам пут, огртач и свога јадног коња. Имам бич и мамузе, а немам коња за јахање! А пре свега — додаде он гледајући тужно у своје одело — пре свега, тако сам се ужасно искаљао.

— Којешта! рече Дик. Да ли бисте више волели да сте пали у воду? Крв од ране или прашина од пута украси су за човека.

— У том случају, више волим да сам без украса, примети дечко. Али, молим вас, шта да радим? Добри господине Ричарде, помозите ми својим саветом. Не стигнем ли у Холивуд, са мном је свршено.

— Добро, рече Дик, силазећи с коња, помоћи ћу вам више него саветом. Јашите мога коња, а ја ћу трчати неко време, па кад се уморим, променићемо се, и тако ћемо оба ићи брже.

Промена би извршена и оба кренуше напред, брзином коју им је допуштао нераван пут. Дик је држао руку на дечаковом колену.

— Како се зовете? упита Дик.

— Зовите ме Џон Мечем, одговори дечак.

— Зашто идете у Холивуд? настави Дик.

— Тражим уточиште да бих се спасао од човека који хоће да ме тиранише, гласио је одгововр. Холивудски опат је снажна подршка слабима.

— А откуд ви са сер Денијелом, господине Мечеме? упита Дик.

— Па, силом ме натерао! рече Мечем. Он ме је насилно одвео из моје сопствене куће. Обукао ме у ово војничко одело; јахао са мном тако дуго да ми се смучило. Толико ми се ругао да ми се плакало. И кад је приметио да моји пријатељи јуре за њим, да би ме отели, ставио ме је иза себе као нишан за њихове стреле! Чак ми је и десна нога окрзнута, те рамљем кад идем. Али доћи ће дан обрачуна између нас; платиће он за све!

— Да ли бисте ви гађали кремењачом у месец, рече Дик. Он је храбар витез и има гвоздену руку. Кад би он знао да сам ја умешан у ваше бекство, рђаво бих се провео.

— Да, јадни дечаче, рече Мечем, ви сте његов штићеник, знам. А изгледа да сам и ја, бар он тако каже; или је, можда, купио право да ме венча с ким хоће. Ни сам не знам шта је тачно.

— Опет ме зовете дечаком, рече Дик.

— Добро, хоћете ли, онда, да вас зовем девојком, добри Ричарде?

— Девојком! То никако! одговори Дик. Не волим девојке!

— Говорите дечачки, рече Мечем. Ви их у ствари волите, само се претварате.

— Не, одговори Дик одлучно. Оне ми и не падају на памет. Нека иду до ђавола! За мене је лов, битка, гозба и живот с веселим људима, у шуми. Још никад нисам чуо ни за једну девојку да је била од икакве користи, изузев једне; и она је, сирота, спаљена на ломачи као вештица, зато што је, супротно природи, носила мушко одело.

Господин Мечем се побожно прекрсти и поче да шапуће молитву.

— Шта то радите? упита Дик.

— Молим се за њену душу, одговори Мечем мало узбуђеним гласом.

— За вештичину душу? повика Дик. Па молите се, ако већ желите. Најбоља девојка у Европи била је та Јованка Орлеанка. Стари стрелац Еплјард бежао је од ње као од ђавола. Да, била је то храбра девојка.

— Чујте, добри господине Ричарде, поново отпоче Мечем, ако ви не марите за девојке, онда нисте прави човек. Јер, бог је намерно створио оба пола, и истинска љубав између њих је нада човеку и утеха жени.

— Пих! узвикну Дик. Ала сте ви неки мекушац, кад толико говорите о женама. Ако мислите да нисам прави човек, а ви сјашите на пут, па ћу вам било песничањем било мачевањем, било луком и стрелом доказати своју мужевност, на вашој кожи.

— Не, ја нисам борац, рече Мечем озбиљно. Не мислим ни најмање да вређам. Хтео сам само да се нашалим. Говорио сам о женама зато јер сам чуо да се жените.

— Ја да се женим?! узвикну Дик. То први пут сад чујем. А којом ћу се ја то оженити?

— Неком Џоаном Сидли, рече Мечем поцрвеневши. То је сер Денијелово масло; он ће за то добити новца с обе стране. И, збиља, чуо сам да сирота девојка жалосно оплакује саму себе због тог брака. Изгледа да она мисли као и ви, или јој се, можда, не допада младожења.

— Па брак је као и смрт; мора сваком да се деси, рече Дик тужно. И она плаче? Е, па молим вас, видите како су те девојке ћудљиве: оплакује себе пре но што ме је и видела! Оплакујем ли ја себе? Не. И ако морам да се женим, оженићу се, а сузу нећу пустити! Ако је познајете, молим вас, реците ми како изгледа. Лепа или ружна? Је ли џандрљива или пријатна?

— Зар је то важно? рече Мечем. Ако будете морали да се ожените, оженићеге се. Зар је важно да ли је лепа или ружна? То је споредно. Ви нисте мекушац, господине Ричарде; ви ћете се и тако оженити а да ни сузу не пустите.

— Имате право, одговори Шелтон.

— Ваша племенита госпођа имаће, изгледа, љубазног мужа, рече Мечем.

— Имаће мужа каквог јој је небо одредило, одговори Дик. Има и горих и бољих од мене.

— Сирота девојка! узвикну Мечем.

— Зашто је жалите? упита Дик.

— Зато што ће се удати за човека чије је срце од камена, одговори Мечем.

— Заиста, мора бити да ми је срце од камена, рече Дик, кад каскам пешице док ви јашете мога коња. Ја ипак мислим да је то добар камен.

— Опростите ми, добри Диче, узвикну Мечем. Да, ви имате најбоље срце у Енглеској. Само сам се шалио. Опростите ми, мили Диче.

— Којешта, одговори Дик, збуњен мало топлим речима свога сапутника. Нема увреде. Нисам ја осетљив, хвала богу.

У том тренутку ветар, који им је дувао право у леђа, донесе далеке звуке трубе сер Денијеловог трубача.

— Слушајте! рече Дик. Свира труба.

— Ах! узвикну Мечем, пребледевши као смрт. Они су ми ушли у траг, а ја сам без коња!

— Не бојте се! рече Дик. Далеко сте одмакли, а и близу смо скеле. Уосталом, чини ми се да сам то ја који нема коња.

— Ухватиће ме! узвикну бегунац. Диче, добри Диче, преклињем вас, помозите ми!

— Шта вам је? упита Дик. Па ја вам већ помажем, врло стрпљиво. Само ми је жао што сте такав плашљивко! Чујте, Џоне Мечеме, пошто се тако зовете: ја, Ричард Шелтон, обавезујем се да ћу вас, ма шта да се деси, одвести живог и здравог у Холивуд. Нека ме свеци казне ако вас изневерим! Охрабрите се, господине бледа лица. Пут одавде постаје бољи; ободите коња. Хајдете брже! Брже! Не брините се за мене: брз сам као јелен.

Коњ је галопирао, а Дик је лако трчао поред њега. Прешли су остатак мочваре и избили на обалу реке, поред које се налазила колиба скелеџије.

3.

Тил је широка, спора и блатњава река; њена вода се цеди из баруштина и у овом делу свога тока провлачи се између двадесетак мочварних, врбом обраслих острваца.

Тил је обично мутан. Али овог светлог, свежег јутра, све је изгледало дивно. Ветар и ласте брегунице разбијале су воду у безбројне таласиће; плаветнило неба се огледало преко целе таласасте површине воде.

У близини једног рукавца реке и одмах уз саму његову обалу била је колиба скелеџије, саграђена од прућа и блата, а на крову јој је расла зелена трава.

Дик приђе вратима и отвори их. Унутра, на једном прљавом, старом, грубом огртачу, лежао је скелеџија и дрхтао; то је био крупан човек, али мршав и оронуо од грознице.

— Гле, господин Шелтон! рече он. Јесте ли дошли ради скеле? Опасна времена, опасна времена! Чувајте се! Нека дружина крстари на другој страни. Боље се вратите и пробајте да пређете преко моста.

— Не, време лети, одговори Дик. Време не чека, Хју, скелеџијо. Врло се журим.

— Ви сте упоран човек! одговори скелеџија и устаде. Ако стигнете здрави и читави у замак, то ће значити да сте имали среће. То је све што могу да вам кажем. Ко је ово? упита он кад виде Мечема и застаде на прагу колибе, жмиркајући.

— Мој рођак, господин Мечем, одговори Дик.

— Добар дан, честити скелеџијо, рече Мечем, који је био сјахао и у том тренутку прилазио, водећи коња за дизгине. Спустите чамац у воду, молим вас; врло се журимо.

Мршави скелеџија је и даље нетремице гледао у Џона.

— Тако ми бога! узвикну он најзад и громко се насмеја.

Мечем се трже и сав поцрвене, а Дик љутито стави руку на раме тога простака.

— Геачино, повика он, на посао, и не подсмевај се бољима од себе.

Скелеџија промрмља нешто, одвеза чамац и одгура га мало даље, на воду. Дик уведе коња у чамац, а затим уђе и Мечем.

— Врло сте ситна раста, господине Мечеме, рече Хју клибећи се. Као да сте прављени по погрешном калупу. Да, господине Шелтоне, ја сам на вашој страни, додаде он и дохвати весла. Немојте се љутити, само сам погледао у господина Мечема.

— Скелеџијо, ни речи више, каза Дик. Веслајте.

Стигли су до ушћа рукавца, и пред њима се указа река. Била је сва начичкана острвцима. Глиновита обала се стрмо спуштала, врбове гране се савијале, трска се лелујала, брегунице су пролетале, гњурале се и цвркутале. Није било ни трага од човека у том воденом лавиринту.

— Господине, рече скелеџија, стално веслајући једним веслом, ја мислим да је Џон Осветник на острву. Он страшно мрзи све људе сер Денијела. Како би било да скренем уз реку и да вас искрцам један стреломет изнад пута. Најбоље би било да не долазите у додир са Џоном Осветником.

— Зашто? Је ли он са том дружином?

— Да. Али је боље не говорити о томе, рече Хју.

— Најбоље би било да идемо уз воду, господине Диче. Како би било да господин Мечем узме лук и стрелу, и он се поново насмеја.

— Нека узме, рече Дик.

— Слушајте, онда, настави Хју. Седите као да хоћете да одапнете стрслу у мене. Тако. Уперите лук — добро; ставите стрелу. Добро је. Држите тако самострел и гледајте мрко у мене.

— Шта то значи? упита Дик.

— Па, господине, ако вас превозим кришом, то треба да изгледа као да то радим под морањем, из страха, одговори скелеџија. Иначе, ако би Џон Осветник дознао за то, он би био кобан сусед по мене.

— Зар су ти грубијани тако дрски? упита Дик. Зар се они усуђују да господаре сер Денијеловом скелом?

— Да, прошапута скелеџија и намигну. Упамтите: сер Денијел ће пропасти. Његово је време прошло. Прспашће. Само, ни речи о томе другима. После ових речи скелеџија снажно завесла.

Одвезли су се далеко уз реку, заобишли једно острво и тихо упловили у један узан рукавац, на другој страни реке. Хју је веслао средином рукавца.

— Морам вас искрцати овде, између врба, рече он.

— Овде нема пута; ту су само мочварни врбаци и блатњаве баре, примети Дик.

— Господине Шелтоне, одговори Хју, не смем да вас искрцам ниже, у вашем интересу. Он мотри на скелу са самострелом у руци. Све који пролазе овуда а одани су сер Денијелу, он гађа као зечеве. Чуо сам да се заклео на крсту да ће тако чинити. Да вас не познајем још из старих дана и да нисте од тако високог рода — ја бих вас пустио да пређете код уобичајеног места; али због сећања на старе дане, а и због тога што је с вама ова играчка, која није погодна за ране и битку, ставио сам на коцку своја два јадна уха да бих вас превезао читаве. Будите задовољни. То је све што могу учинити за вас, душе ми!

Хју је још говорио, ослоњен на весла, кад се зачу узвик из врбака на острву, а затим шуштање грана, као да се неки снажан човек пробија кроз честар.

— До ђавола! узвикну Хју. Он је цело време био на горњем острву! И Хју завесла право према обали. Уперите на ме свој самострел, добри Диче; нека се види да ми претите, додаде он. Трудио сам се да спасем ваше коже, спасавајте сад и ви моју!

Одједном чамац уплови у жилав честар врбака и снажно се зањиха. Мечем, блед али одлучан и прибран, потрча, на Диков знак, дуж чамца и искочи на обалу. Дик ухвати коња за узду и покуша да пође за њим, али, због величине коња и густине честара, оба се заглавише. Коњ је рзао и бацакао се, а чамац, који беше запао у матицу, час се приближавао час удаљавао, и јако њихао.

— Не може се, Хју. Овде се не могу искрцати, повика Дик. Али се и даље храбро борио с тврдоглавим честаром и уплашеном животињом.

На обали острва појави се висок човек са дугачким луком у рукама. Дик га летимице, кришом, погледа и виде како снажно затеже лук, сав црвен у лицу од велике журбе.

— Ко иде? повика он. Хју, ко то иде?

— Ово је господин Шелтон, Џоне, одговори скелеџија.

— Станите, Диче Шелтоне! загрме човек са острва. Никакво зло вам се неће догодити. Часна реч! Станите! Повуците се, Хју.

Дик му нешто пркосно одговори.

— Е, онда ћете ићи пешке, рече човек и одапе стрелу.

Коњ, погођен стрелом, пропе се у самртном грчу. Чамац се накрену и сви се зачас нађоше у води.

Кад је вода избацила Дика на површину, он се налазио на пола метра од обале. И пре него што су му се очи биле разбистриле, он се ухвати руком за нешто чврсто и јако, што одмах поче да га вуче напред. Био је то јахачки бич, који му је Мечем, пошто се испео на једну нагнуту врбу, успео да ћушне у руку.

— Тако ми бога! узвикну Дик, док му је Мечем помагао да изађе на обалу, сад сте ми спасли живот. Ја пливам као топовско ђуле. И он се одмах окрете у супротном правцу од острва.

Скелеџија је, од средине рукавца, пливао поред свог изврнутог чамца, док му је Џон Осветник, љут због свог неуспелог покушаја, викао да се пожури.

— Хајде, Мечеме, да бежимо трком, рече Дик. Можда ћемо успети да побегнемо пре него што Хју довуче свој чамац до острва и пре него што га њих двојица исправе.

После ових речи Дик и сам поче да трчи. Провлачио се између врба и скакао на баровитим местима са једног бокора траве на други. Није имао времена да мисли о правцу; све што је могао да чини било је да окрене леђа реци и да бежи што га ноге носе.

Земљиште је, међутим, постајало све стрменитије, што је значило да су на добром путу. Ускоро стигоше на једну падину обраслу травом, где су брестови били измешани с врбама.

Али се Мечем, који је био прилично заостао, баци на земљу.

— Оставите ме, Диче, узвикну он задихано. Ја даље не могу. Дик се окрете и врати своме другу.

— Да вас оставим, Џоне! Не, никада! То би било кукавички! Да бисте спасли мој живот, ви сте ризиковали да погинете од стреле, да паднете у воду, па и да се удавите. Како је испало да вас нисам одвукао у воду, сам бог зна!

— Па и у том случају, одговори Мечем, ја бих спасао обојицу, добри Диче, јер знам да пливам.

— Знате, збиља? упита Дик зачуђено. То је била једина ратничка вештина коју он није знао. Од ствари којима се највише дивио на прво место је долазило убијање човека у двобоју, а на друго место — пливање. Ово је, рече он, поука да човек не треба никога да подцењује. Дао сам реч да ћу се старати о вама све до Холивуда, а оно, крста ми, испаде да сте ви епособнији да се старате о мени него ја о вама.

— Па ми смо сад пријатељи, Диче, рече Мечем.

— Нисам вам никад ни био непријатељ, одврати Дик. Ви сте на свој начин храбар младић, ма да сте некако мек. Никад раније нисам срео младића сличног вама. Али, молим вас, одахните, па да идемо. Овде није место за разговор.

— Нога ме јако боли, рече Мечем.

— Да, заборавио сам на вашу ногу, каза Дик. Па, онда ћемо ићи спорије. Волео бих да знам тачно где смо. Изгубио сам пут. Али, можда је то и боље. Ако мотре на скелу, онда сигурно мотре и на пут. Волео бих кад би се сер Денијел вратио са четрдесет људи; он би растерао ове хуље као што ветар развејава лишће. Хајдете, Џоне, ослоните се на моје раме, јадниче. Не можете, нисте довољно високи. Колико вам је година? Да погађам? Дванаест?

— Не, шеснаест, рече Мечем.

— Онда сте малог раста, примети Дик. Ухватите ме за руку. Ићи ћемо полако, ништа се не плашите. Дугујем вам свој живот. Увек враћам оно што дугујем, Мечеме; па било то зло или добро.

Почеше да се пењу уз падину.

— Наићи ћемо на пут, раније или доцније, настави Дик. А онда ћемо поново трчати. Вере ми, Џоне, ви имате нежну руку. Ја бих се стидео кад бих имао такву руку. Заклео бих се, додаде он и одједном се насмеја, да је скелеџија Хју мислио да сте девојка.

— Није истина! Мечем сав поцрвене.

— Јесте, кладим се! рече Дик. Не би га требало кривити за то. Ви и личите више на девојку него на мушкарца. Као мушкарац не изгледате богзна како, али као девојка, Џоне, изгледали бисте дивно. Били бисте врло лепа девојка.

— Па, ви знате да то нисам, рече Мечем.

— Да, знам. Шалим се само, рече Дик. Ви сте мушкарац за вашу мајку, Џоне. Расположите се, пријатељу! Ваше ће стреле многима ране нанети. Питам се, Џоне, који ли ће од нас двојице први постати витез. Јер, ја ћу постати витез, или ћу погинути борећи се за то. Сер Ричард Шелтон, витез. Лепо звучи. Али и сер Џон Мечем не звучи рђаво.

— Станите, Диче, молим вас, да се напијем воде, рече Мечем заустављајући се поред једног малог, бистрог извора, у шљунковитој јамици не већој од џепа. Ах, Диче, кад бих имао нешто да поједем! Гладан сам као вук.

— Па, будало једна, зар ви нисте јели у Кетлију? упита Дик.

— Био сам се зарекао да не једем, зато што сам био увучен у грех, промуца Мечем. Али сад бих халапљиво јео и сув хлеб.

— Седите и једите, рече Дик, а ја ћу за то време осмотрити пут. И он му додаде свој телећак, у коме је било хлеба и суве сланине. И док је Мечем слатко јео, он се упути да разгледа околину.

Мало подаље налазио се поточић који је текао кроз опало лишће. Још мало даље расла је боља шума и била више разређена; храстови и букве почињали су да замењују врбе и брестове. Сталан фијук ветра између грања угушивао је шум Дикових корака по жиру. Фијук ветра је за ухо исто што и мрачна ноћ за око. Али је Дик, ипак ишао обазриво, привлачио се опрезно од једног великог стабла до другог и пажљиво мотрио свуда око себе. Одједном, између шибља, брзо као сенка, промаче испред њега кошута. Дик застаде, љут због овога. Овај део шуме је заиста био пуст, али сада ће ова јадна одбегла кошута бити весник његовог присуства. И Дик се, уместо да продужи даље, упути најближем високом дрвету и брзо се успуза на њега.

Срећа га је добро послужила. Храст на који се био попео надвисивао је остало дрвеће у околини за цела два метра; Дик се испе на највишу рачву и припи се уз њу, њишући се вртоглаво на ветру. Видео је иза себе целу мочварну равницу, све до Кетлија, и реку Тил, ко|а је вијугала између пошумљених острваца, а испред себе белу траку пута који је кривудао кроз шуму. Чамац је био исправљен, он је стајао сада поред скеле. Нигде никаквог човека није видео, нити да се ишта кретало, сем ветра. Дик последњи пут погледа и спази низ тачака које су се кретале отприлике на средини мочваре. Било је јасно да нека мала чета иде путем, и то брзо. Ово га узнемири, брзо клизну низ стабло и врати се кроз шуму по свог сапутника.

4.

Мечем се био добро одморио и живахнуо; и два младића, подстакнута оним што је Дик видео, пожурише кроз преостали део шуме. Срећно пређоше друм и почеше се пети према Танстолској Шуми. Наилазили су све чешће на шумарке, а било је и песковитих вресишта између њих, са погдекојим старим тисом. Земљиште је постајало све неравније, пуно јама и брежуљчића. Са сваким кораком успона ветар је дувао све јаче и савијао дрвеће као удила.

Тек што су били крочили на један пропланак, кад Дик одједном леже потрбушке у купиново жбуње и поче полако да пуже натраг, према шумарку. Мечем се запањи, јер није могао да види разлог овом бекству, али ипак учини исто што и његов друг; и тек кад се нађоше у заклону честара, обрати се најзад Дику и замоли га да му објасни у чему је ствар.

Уместо одговора, Дик показа прстом.

На другом крају пропланка налазила се јела виша од осталог дрвећа, која је својом зеленом, лиснатом круном упирала право у небо. Стабло је око педесет стопа[5] изнад земље расло право као стуб. На тој висини оно се рачвало у две велике гране; и на тој рачви, као морнар на катарки, стајао је човек у зеленом капуту и мотрио на све стране. Коса му је блистала на сунцу; једну руку био је наднео над очи, да би што боље могао да посматра, и полако али стално, као какав аутомат, окретао главу час на једну час на другу страну.

Младићи се згледаше.

— Покушајмо на лево, рече Дик. Умало нисмо насели, Џоне.

Десет минута доцније наиђоше на утабану стазу.

— Овај део шуме не познајем, примети Дик. Куда ли води ова стаза?

— Хајдемо, па ћемо видети, предложи Мечем.

Неколико корака даље стаза је избијала на врх једног гребена, а затим се нагло спуштала у округласту увалу. У подножју, у сред густе шуме расцветалог глога, видела су се два или три слемена без крова, поцрнела као од ватре, и један висок димњак — остаци неке зграде.

— Шта ли је ово, прошапта Мечем.

— Не знам, одговори Дик. Сасвим сам залутао. Хајдемо опрезно.

Дрхтали су од страха и спуштали се кроз глогову шуму. Овде-онде наилазили су на трагове скорашњих пољских радова. Воће и поврће расло је раштркано између жбуња; сунчаник је био пао у траву. Изгледало је да газе по некадашњем врту. Мало подаље наиђоше на развалине куће.

Некад је то била лепа и јака кућа. Око ње је био ископан сув, дубок јарак; сада је био засут циглама и малтером, а преко њега, као мост, лежала је кровна греда. Два зида су још увек стајала усправио, сунце је сијало кроз њихове рупе за прозоре; остали део куће се срушио, и сада је представљао само велику гомилу камења, поцрнелог од ватре. У унутрашњости, дуж пукотина, већ је расло зелено биље.

— Сад сам се сетио, шапну Дик. Ово је сигурно Гримстон. То је био посед неког Сајмона Малмезберија; сер Денијел је био његова пропаст! Бенет Хеч је запалио Гримстон, пре пет година. Заиста је штета, ово је била дивна кућа.

Доле у ували, где ветар није дувао, било је топло и мирно. Одједном Мечем стави руку на Диково раме и прошапта:

— Пст!

До њих допре неки чудан звук, који је нарушавао тишину. Двапут се чуо пре но што су утврдили какве је природе. Био је то звук искашљавања неког крупног човека. А одмах затим промукао, немелодичан глас запева:

Певач заћута. Чу се звекет гвожђа, а затим настаде тишина.

Два младића су стајала и гледала један у другог. Ма ко био њихов невидљиви сусед, он се налазио одмах иза рушевина. Одједном Мечем поцрвене у лицу; у трен ока пређе преко греде и пажљиво поче да се пење на велику гомилу дасака у унутрашњости куће без крова. Дик би га задржао, да је имао времена; али пошто то није учинио, пође за њим.

У самом углу рушевине две греде су биле пале једна преко дуге и заклањале један празан простор, не већи од црквене предикаонице. Младићи се нечујно спустише у њега. У њему су били потпуно скривени, и кроз једну малу рупу могли су видети на другу страну.

Кад су провирили кроз рупу, укочили су се од страха због опасности у којој су се нашли. Било им је немогуће да се повуку; једва су се усуђивали да дишу. Поред самог јарка, на тридесет корака од места где су они чучали, кључао је и пушио се гвоздени казан изнад распламсале ватре. У близини, у ставу ослушкивања, као да је начуо неки шум од њиховог пењања по рушевини, стајао је висок човек, румена лица и похабана одела. У десној руци је држао гвоздену кутлачу, за појасом му је био рог и велика кама. Очевидно да је то био певач. Вероватно је баш мешао по казану кад је шум несмотреног корака међу даскама допро до његовог уха. Мало подаље лежао је и спавао други човек, увијен у мрк огртач; изнад лица му је кружио лептир. Све је то било на пропланку белом од красуљака; на његовом даљем крају висили су о расцветалом глогу лу̑к, сноп стрела и черек меса.

Човек престаде да ослушкује, принесе кутлачу устима, окуси јело, климну задовољно главом и опет поче да меша и да пева.

певао је крештавим гласом, настављајући песму тамо где је био стао.

С времена на време, док је певао, захватао је кутлачом чорбу, дувао у њу и пробао је са изразом искусног кувара. После извесног времена, сматрајући, свакако, да је јело готово, он извуче рог иза појаса и трипут засвира.

Други човек се пробуди, окрете се, отера лептира и погледа унаоколо.

— Шта је друже? Ручак? упита он.

— Да, одговори кувар, и то мршав ручак, без пива и хлеба. Мало је задовољства данас у шуми; некад је поштен човек могао живети овде као какав опат, изузев кад су кише и мразеви. Могао је пити до миле воље и пива и вина. Али сад људи немају духа; и овај Џон Осветник — до ђавола! — више личи на страшило за плашење врана.

— Није истина, рече други. Ви сувише волите месо и пиће, Лолесе! Стрпите се мало; долазе боља времена.

— Слушајте, рече кувар, чекам ја та боља времена још од детињства. Био сам калуђер, био краљев стрелац, био морнар и пловио сланим морима, био у шуми и пре овога — Бога ми! и ловио краљеве јелене. Па шта сам добио? Ништа! Боље би било да сам се држао манастира. Џон опат је кориснији од Џона Осветника. Богородице ми! Ево их, долазе.

Људи високог раста почеше, један за другим, да стижу на пропланак. Кад стигоше, сваки извади нож и суд начињен од рога, насу себи јела из казана и седе на траву да једе. Били су различито опремљени и наоружани; неки у грубим сељачким кошуљама, наоружани само ножем и старим луком, а неки у најлепшој хајдучкој опреми, сви у зеленој чоји, сви са кукуљицом и капутом, с лаким пауновим стрелама за појасом, с рогом о опасачу, сабљом и камом о бедрима. Дошли су ћутећи, као што чине гладни људи, и чим су промрмљали поздрав, одмах се наклопише на месо.

Тек их се можда двадесетак беше скупило, кад се одједном, у близини, између глогова, чу пригушен жагор, и убрзо из шуме изађе пет-шест људи са носилима. Испред њих је ишао, са заповедничким држањем, висок, снажан, просед човек, мрк као осушена шунка. Самострел му је висио о рамену, а у руци је држао светло ловачко копље.

— Момци, узвикну он, добри момци моји, сви од реда, прави моји весели пријатељи, ви сте све ово време певали сува грла и живели доста мучно. А шта сам вам ја увек говорио? Ишчекујте стално срећу; она ће брзо доћи. И ево, овде је њено мало првенче — једна добра стварчица, пиво!

Диже се жагор одобравања кад људи спустише носила са повећим буретом пива на њима.

— А сад пожурите, момци, настави вођа. Пред нама је посао. Баш је сад неколико стрелаца стигло на скелу; њихова униформа је затворено-црвена и плава. Они су наш нишан — сви ће окушати наше стреле. Ни један се неће провући кроз ову шуму. Јер, момци, нас је овде око педесет, и свакоме је учињена нека љута неправда: неки су изгубили земљу, неки пријатеље, неки су били стављени ван закона. Сви смо ми тлачени! А ко је учинио ово зло? Сер Денијел, тако ми крста! Хоће ли му то донети користи? Хоће ли се он разбашкарити у нашим кућама? Хоће ли он обрађивати наше њиве? Хоће ли он глодати кост коју нам је отео? Јамчим да неће. Он ужива подршку закона. Он добија парнице. Да, али има једна парница коју он неће добити — имам ја овде, за мојим појасом, судски налог који ће му, ако бог да, доакати.

Кувар Лолес је у том тренутку већ по други пут пунио свој рог пивом. Он га подиже као да хтеде да наздрави говорнику.

— Господару Елисе, рече он, ви сте за освету. То вама и приличи! Али ваш сироти друг из шуме, који нема ни земље да је изгуби нити пријатеља да мисли на њих, очекује, са своје стране, неку добит од целе те ствари. Он би више волео златник и балон канарског вина него све освете у чистилишту.

— Лолесе, одврати вођа, сер Денијел, да би стигао до замка, мора проћи кроз шуму. Ми ћемо му — сто му громова! — учинити тај пролаз скупљим од сваке битке. Приближује се час кад ћемо га сатерати у његову јазбину, са бедном шачицом његових људи који нам дотле буду измакли. Кад сви његови велики пријатељи буду пали или побегли, и кад не буде никога да му пружи помоћ — опколићемо тог старог лисца, и његова пропаст биће потпуна. Дебео је то ован: биће ручка за све нас.

— Ех, одговори Лолес, многе ручкове сам ја већ унапред појео. Али њихово кување је тежак посао, добри господару Елисе. А у међувремену, шта ми радимо? Правимо црне стреле, пишемо стихове, и пијемо прилично хладну воду, то неугодно пиће.

— Говорите неистину, Виле Лолесе. Ви још увек миришете на манастирску смочницу; похлепност је ваша пропаст, одговори Елис. Узели смо двадесет фунти од Еплјарда. Узели смо синоћ седам марака од гласника. Прекјуче смо узели педесет од трговца.

— А данас, проговори један од људи, ја сам зауставио једног дебелог католичког свештеника који је у галопу јахао за Холивуд. Ево његове кесе.

Елис изброја новац.

— Двадесет пет шилинга! прогунђа он. Будало, он је имао више у својој сандали, или зашивено у кукуљици. Ви сте право дете, Томе Џакове; испустили сте плен из руку.

После ових примедби Елис, ипак, стрпа кесу у свој џеп. Затим се наслони на своје ловачко копље и поче посматрати другове око себе. Они су, у разним положајима, похлепно кусали јеленску чорбу и спирали је издашним количинама пива. Ово је био добар дан; имали су среће. Али пред њима је био хитан посао, па су брзо јели. Они који су први стигли, већ су били завршили с ручком. Неки су легли на траву и одмах заспали, као змијски цареви. Други су разговарали између себе или су чистили оружје; а један, који је био нарочито расположен, држао је у руци рог напуњен пивом и певао:

За све то време два младића у рушевини пажљиво су слушала и лежала један поред другог. Ричард је скинуо свој самострел с рамена и једном руком држао, у приправности, гвоздени запињач. Нису смели ни да се макну. Ова сцена шумског живота одвијала се пред њиховим очима као сцена на позорници. Одједном, настаде неки чудан прекид. Високи димњак, који је надвисивао остатак развалине, дизао се одмах изнад њиховог скривалишта. Зачу се некакав фијук кроз ваздух, а затим гласан ударац, и парчићи сломљене стреле падоше поред њих. Неко из горњег краја шуме, можда баш онај стражар кога су видели на јели, беше погодио стрелом врх димњака.

Мечем тихо узвикну, али одмах занеме; чак се и Дик трже од изненађења и испусти запињач из руке. Али за оне на пропланку та стрела беше очекивани знак. Сви одмах скочише на ноге, притегнуше каише, почеше да пробају да ли су им добре тетиве и да ли им се сабље и каме лако ваде из корица. Елис диже руку; његово сунцем опаљено лице доби одједном израз дивље снаге.

— Момци, рече он, ви знате своја места. Не допустите да вам и један једини човек умакне. Еплјард је био само чашица пред обед; сад идемо за трпезу. Ја имам да се осветим за три човека — за Харија Шелтона, за Сајмона Малмезберија и — и ту се удари шаком по широким грудима — за Елиса Дакворта. Тако ми свете цркве!

Кроз трње изби на пропланак човек, сав црвен у лицу од журбе.

— То није сер Денијел, рече он задихано. Има их само седам. Је ли пуштена стрела?

— Баш сад је ударила, одговори Елис.

— До ђавола! узвикну гласник. Учинило ми се да сам чуо њен фијук! Мораћу да идем без ручка!

И људи Црне стреле за трен ока ишчезоше из околине порушене куће; неки одоше трком, неки брзим корацима, већ према томе да ли су им се бусије налазиле ближе или даље. Казан и ватра, која је сада тињала, и черек јеленског меса на глогу, остадоше као једини сведоци да су ту били.

5.

Младићи су лежали мирно све док се и последњи кораци нису изгубили на ветру. Затим се дигоше, осећајући јаке болове, пошто им удови беху утрнули од дугог и непомичног мировања. Успузаше се преко рушевина и пређоше јарак идући по греди. Мечем је узео запињач и пошао први, док је Дик ишао за њим, са самострелом у руци.

— А сада, рече Мечем, напред за Холивуд.

— За Холивуд! узвикну Дик. Сад, кад мојим добрим друговима прете стреле?! Никако! Пре бих пристао да вас видим обешеног, Џоне!

— Зар бисте ме оставили? упита Мечем.

— Да, на часну реч! одговори Дик. Ако не опоменем те младиће на време, умрећу заједно с њима. Шта, зар бисте ви хтели да напустим људе међу којима сам живео? То заиста нећу! Дајте ми мој запињач.

Али Мечему то није било ни на крај памети.

— Диче, рече он, ви сте се заклели да ћете ме здрава и читава одвести у Холивуд. Зар ћете погазити своју заклетву? Зар хоћете да ме напустите? Да будете кривоклетник?

— Да, заклео сам се у најбољој намери, одговори Дик, и мислио сам да то и извршим. Али, сада! Слушајте, Џоне, пођите и ви са мном. Допустите ми само да обавестим оне људе и, ако буде потребно, да учествујем у њиховој одбрани; после ће се све рашчистити и ја ћу продужити с вама за Холивуд, и тако одржати своју заклетву.

— Ви ми се само подсмевате, одговори Мечем. Људи којима ви идете у помоћ су исти они људи који мене гоне у пропаст.

Дик се почеша по глави.

— Не могу друкчије, Џоне, рече он. Ту нема лека. Шта бисте ви хтели? Ви нисте у великој опасности, човече. А они људи су у чељусти смрти. Смрти! додаде он. Помислите на то. Кога ме ђавола задржавате овде? Дајте ми мој запињач. Свети Ђорђе! Зар сви да изгину?

— Ричарде Шелтоне, рече Мечем, гледајући му право у очи, зар хоћете да пређете на страну сер Денијела? Па јесте ли били глуви? Зар нисте чули шта је мало пре рекао Елис? Или немате, можда, осећања за своју рођену крв, за свог убијеног оца? Он је поменуо Харија Шелтона; а истина је да је Хари Шелтон ваш отац као што је истина да сунце сија на небу.

— Шта бисте ви хтели? узвикну Дик. Да поверујем тим лоповима?

— Чуо сам ја то и раније, одговори Мечем. Кружи глас да га је убио сер Денијел. Позвао га уз заклетву да му се ништа неће десити, и у својој властитој кући пролио његову невину крв. Небо вапије за осветом. А ви — син тога човека — идете да помажете и браните убицу!

— Џоне, узвикну младић, ја не знам. Можда је и тако; откуд ја знам? Али, помислите само: тај човек ме је одхранио и однеговао, са његовим људима сам ловио и веселио се, и када бих их сада, у часу опасности, оставио, то би било крајње нечасно! Не, Џоне, не тражите то од мене. Ви не желите да будем толико низак.

— Али ваш отац, Диче? рече Мечем неодлучно. Ваш отац и ваша заклетва коју сте дали мени? Позвали сте све свеце за сведоке.

— Мој отац? узвикну Дик. Па и он би ме пустио да идем! Ако га је сер Денијел убио, ова рука ће, кад куцне час, убити сер Денијела; али ја засад ни њега ни његове нећу напустити у опасности. А што се тиче заклетве, добри Џоне, ви ћете ме засад ње разрешити. Ради спаса живота многих људи који вам нису никакво зло учинили и ради моје части — ви ћете ме ослободити.

— Ја, Диче? Никад! одговори Мечем. Ако ме оставите, ви сте вероломник, и тако ћу и објавити.

— Крв ми узавире, рече Дик. Дајте ми мој запињач! Дајте ми!

— Не дам, одговори Мечем. Спашћу вас упркос ваше воље.

— Не дате? повика Дик. Отећу вам га.

— Покушајте, рече Мечем.

Стајали су и гледали се право у очи, спремни за скок. Дик скочи, Мечем се брзо окрете и поче да бежи, али га Дик у два скока стиже, истрже му запињач из руке и грубо га обори на земљу, затим стаде поред њега, црвен од беса, и запрети му песницом. Мечем је, лицем окренут трави, лежао тамо где је и пао и није ни помишљао на отпор.

Дик затеже свој лу̑к.

— Научићу вас ја памети! узвикну он гневно. Заклетва или не, идите до ђавола!

Он се окрете и поче да трчи. Мечем одмах скочи и потрча за њим.

— Ма, шта ви хоћете? викну Дик и стаде. Зашто идете за мном? Натраг!

— Ја ћу ићи ако ми је воља, рече Мечем. Ова је шума слободна.

— Натраг! Сто му громова! викну Дик и упери лу̑к.

— Ах, ви сте врло храбар младић! рече љутито Мечем. Гађајте!

Дик, прилично збуњен, спусти лу̑к.

— Слушајте, рече он. Доста сте ми зла нанели. Одлазите! Идите својим путем на миран начин; или ћу вас ја, хтео не хтео, морати натерати да идете.

— Па ви сте јачи, рече тврдоглаво Мечем. Употребите силу. Ићи ћу за вама, Диче, док ме силом не зауставите.

Дик је био готово ван себе од љутине. Није имао срца да бије овако беспомоћно створење, а није знао на који би се други начин могао ослободити овог незгодног и можда — почињао је већ и то да мисли — неверног сапутника.

— Ви сте полудели, узвикну Дик. Будало једна, па ја трчим из све снаге у сусрет вашим непријатељима.

— Свеједно ми је, одврати Мечем. Ако је вама суђено да погинете, Диче, погинућу и ја с вама. Радије бих ишао с вама и у тамницу него да будем на слободи без вас.

— Немам више времена за ћаскање, одговори Дик. Хајдете са мном, ако морате. Али ако ме издате, слабо ће вам користити, упамтите. Добићете стрелу у срце.

После ових речи Дик се поново даде у трк. Држао се ивице честара и оштро мотрио око себе. Брзо је изишао из увале и поново се нашао у разређеној шуми. С леве стране видело се мало брдо, прошарано златним штипавицама и крунисано црним јелама.

,,Оданде ћу моћи да видим“, помисли он, и упути се тамо преко вресовитог пропланка.

Само што је био прешао неколико метара, кад му Мечем додирну руку и показа у источном правцу. Источно од брда налазила се једна увала која је прелазила на другу страну. Била је делимично обрасла вресом; цео терен је имао боју рђе, као какав неочишћен штит, и био прошаран погдекојим тисом. Тамо Дик угледа десетак људи у кратким зеленим капутима како се, један за другим, пењу уз брдо; предводио их је Елис Дакворт, упадљив због свог ловачког копља.

Они су један за другим стизали на врх и за тренутак се јасно видели према позадини неба, а затим су се спуштали на другу страну, све док није и последњи ишчезао.

Дик погледа љубазније у Мечема.

— Дакле, ви ћете ми бити верни, Џоне? упита он. Мислио сам да сте на другој страни.

Мечем зајеца.

— Умирите се! узвикну Дик. За име света! Зар сте ви готови да цвилите због једне речи?

— Повредили сте ме, јецао је Мечем. Повредили сте ме кад сте ме бацили о земљу. Кукавица сте што злоупотребљавате своју снагу.

— Не будалите, рече Дик сурово. Нисте имали право на мој запињач, господине Џоне. Био бих сасвим у праву да сам вас треснуо о ледину и измлатио. Ако желите да идете са мном, морате ме слушати. Дакле, хајдете.

Мечем за тренутак помисли да не иде; али кад виде Дика како из све снаге јури према брду и не осврћући се, он се предомисли и потрча за њим. Земљиште је било врло неравно и стрмо, Дик је био прилично одмакао, пошто је трчао брже. Кад је стигао на врх, пузећи је прошао јеле и сакрио се у густ шипраг штипавица. Најзад му се и Мечем, сав задихан као јелен, придружи и ћутке леже поред њега.

Доле, на дну прилично велике долине, кривудала је на ниже, према скели, прека путања од села Танстол. Била је прилично утрвена и око ју је лако могло пратити од једне тачке до друге. Понегде је била оивичена пропланком, понегде јој се шума сасвим приближавала. На сваких сто корака пролазила је поред неке заседе. Далеко доле, на путањи, сунце је обасјавало седам челичних шлемова, и с времена на време, на местима где је дрвеће било ређе, могли су се видети Селден и његови људи како журно јашу, још увек чврсти у одлуци да изврше сер Денијелову заповест. Ветар је био мало јењао, али је још увек весело пиркао кроз дрвеће, и можда би Еплјард, да је био тамо, приметио узнемирени лет птица и користио се том опоменом.

— Пазите сад, шапну Дик. Они су већ прилично замакли у шуму, њихов спас је само ако наставе да иду напред. Видите ли онај широки пропланак доле, испред нас, и, у средини, оних четрдесетак дрвета што изгледају као острво на њему? Е, ту би био њихов спас. Ако дотле стигну здрави и читави, покушаћу да их обавестим. Али ми је срце пуно слутње; њих је само седам, против толиких, и они носе једино самостреле. Дугачки лу̑кови, Џоне, увек имају превагу.

За то време Селден и његови људи пели су се путањом, несвесни опасности која им је претила, и брзо су се приближавали. Једном се чак и зауставише и скупише у гомилу, као да ослушкују и показују на нешто. Али то што је привлачило њихову пажњу било је далеко, тамо преко равнице — потмула грмљавина топова, која је, с времена на време, ношена ветром, допирала до њих и сведочила о великој бици. То је, разуме се, било важно, јер ако се глас топова могао чути у Танстолској Шуми, значи да се борба помицала на исток и да је, према томе, дан био рђав за сер Денијела и лордове Црвене руже.[6]

Али ускоро мала чета опет пође напред и стиже до сасвим отвореног, вресовитог дела пута, где је шума само једним језичком допирала до њега. И баш у тренутку кад су били према том језичку једна стрела блесну у лету. Један од људи диже руке увис, коњ му се пропе, и оба падоше на земљу. Чак и оданде где су лежали, Дик и Мечем могли су да чују жагор људских гласова. Могли су видети уплашене коње како се пропињу и како, кад је чета дошла себи после првог изненађења, један човек силази с коња. Друга стрела, са нешто веће даљине, севну у широком луку; и други јахач паде у прашину. Човек који је покушао да сјаше испусти дизгине, коњ му појури у галопу, вукући га путем за ноге, дрљајући њиме по камењу и ударајући га копитама. Четворица која су још била у седлу одмах се раздвојише и растурише. Један окрете коња и, уз врисак, појаха према скели; остала тројица, са отпуштеним дизгинима и огртачима који су лепршали, јурнуше у галопу путем који се спуштао од Танстола. Поред сваког шумарка били су изложени стрелама. Убрзо паде један коњ, али јахач устаде и потрча за својим друговима, све док и њега не обори стрела. А затим паде и други човек, и други коњ; и од целе чете остаде један једини човек, и он без коња. Топот три коња без јахача, који су одјурили у разним правцима, брзо изумре.

За све ово време ни један од нападача није се показивао. Овде-онде дуж путање трзали су се у самртним мукама коњ или човек; али се нигде из заклона не појави милостив непријатељ да им прекрати муке.

Једини човек који беше остао стајао је, пометен, на путу поред свог палог коња. Он је стајао баш према широком пропланку, у чијој се средини, као зелено острво, налазио шумарак на који је Дик показао. Био је, можда, на двеста метара од места где су Дик и Мечем лежали скривени; они су га јасно видели како гледа око себе у самртном страху. Али се ништа не деси; он се охрабри и брзо скиде самострел с рамена и затеже га. Дик по неком његовом покрету познаде да је то Селден.

На овај знак отпора, из шуме, са свих страна, одјекну смех. Најмање двадесет људи — јер је ту била највећа заседа — учествовало је у овом свирепом смеху. Затим једна стрела блесну преко Селденовог рамена; он скочи и узмаче мало назад. Друга стрела забоде му се поред пете. Он потрча да се заклони. Трећа му пролете поред лица и паде иза њега. Опет се зачу гласан смех, који одјекну на све стране, из разних честара.

Било је јасно да су се нападачи играли с њим, као што су се људи у оно време играли с јадним биковима, или као што се још и данас мачка игра с мишем. Борба је већ била завршена. Мало подаље на путу човек у зеленом оделу већ је мирно скупљао стреле. И они су сада злурадо уживали у мучењу сиротог грешника и сабрата.

Селден то најзад схвати; он цикну од љутине, упери самострел и одапе стрелу насумце према шуми. Срећа га послужи, и из шуме се зачу слаб јаук. Селден затим баци самострел на земљу и поче трчати уз пропланак, у правој линији према Дику и Мечему.

Стрелци Црне стреле почеше сада озбиљно да гађају. Али, тако им је и требало! Пропустили су прилику; и сада је већина њих морала да нишани према сунцу. А Селден је, у трку, кривудао час лево час десно, да би их збунио и избегао њихове стреле. А што је најважније, он је бежањем уз пропланак изиграо њихове припреме; тамо више није било стрелаца, јер је онај кога је Селден мало пре убио или ранио био последња заседа. Ускоро постаде очигледно да је међу онима у шуми настала пометња. Пиштаљка се зачу трипут, затим двапут. Чу се поново и с другог краја. Шума је са обе стране пута била испуњена гласовима људи који су се пробијали кроз жбуње. Уплашен јелен истрча на чистину, стаде за тренутак на три ноге, са уздигнутом главом, а затим се у скоку поново изгуби у жбуњу.

Селден је и даље трчао; стреле би с времена на време полетеле за њим, али га ни једна још не беше погодила. Изгледало је да ће им умаћи. Дик је држао запет самострел, готов да му притекне у помоћ; чак је и Мечем, заборављајући на своје интересе, био на страни бегунца. Оба младића су дрхтала од узбуђења.

Био је на педесет корака од њих кад га једна стрела погоди и он паде. Одмах се диже; али је сада трчао поводећи се и, као слеп, скрете са свог правца.

Дик скочи на ноге и махну му руком.

— Овамо! викну он. Овуда! Овде је помоћ! Хеј, трчи, друже, трчи!

Али баш у том тренутку стрела погоди Селдена у плећку пробивши му скроз панцирску кошуљу, и он паде мртав на земљу.

— Ох, јадни човек! узвикну Мечем и склопи руке.

Дик је стајао као скамењен на брду: згодна мета за стрелце.

Он би сигурно брзо погинуо; али су стрелци били љути сами на себе и нису га примећивали. Одједном се из једног краја шуме, сасвим близу младића̑, зачу заповеднички глас Елиса Дакворта:

— Држите га! Не гађајте га! Ухватите га живог! То је млади Шелтон — Харијев син.

Одмах затим зачу се неколико пута оштар писак пиштаљке, и он би поновљен на једном даљем месту. Пиштаљка је, изгледа, била убојна труба Џона Осветника, помоћу које је он издавао своја наређења.

— Ах, да зле среће! узвикну Дик. Свршено је с нама. Брзо, Џоне, хајдете брзо!

Оба младића се окретоше и почеше да трче кроз проређену јелову шумицу која је местимично покривала врх брда.

6.

Било је већ крајње време да беже. Дружина Црне стреле приближавала се са свих страна брду. Неки су — зато што су били бољи тркачи или што су имали чист простор испред себе — далеко одмакли испред осталих и били већ близу циља; неки су се пак држали долине, распоредили се с леве и десне стране и заобишли младиће.

Дик се сјури у најближу шуму. Био је то висок храстов гај, са чврстим тлом и без шибља, а пошто се налазио на низбрдици, младићи су брзо одмицали. Затим наиђоше на мањи пропланак, али га Дик избеже и удари лево. Два минута доцније искрсну иста сметња, коју младићи избегоше на исти начин. И тако је испало да су се младићи идући стално лево све више и више приближавали главном друму и реци коју су били прешли пре сат-два, док је већина њихових гонилаца ишла десно и трчала према Танстолу.

Младићи се зауставише да одахну. Никакви звуци потере нису се чули. Дик прислони ухо уз земљу, али ни тада ништа не чу; истина, у шуми је још јако дувао ветар, па је тешко било поуздано утврдити.

— Напред! узвикну Дик. И они, ма да уморни — а Мечем још и са повређеном ногом — скупише све своје снаге и опет појурише низ брдо.

Три минута доцније пробијали су се кроз ниско зимзелено шибље. Високо дрвеће образовало је изнад њих лиснат кров. Гај је имао стабла права као стубови и био висок попут катедрале; изузев трњака, кроз који су се младићи тешко пробијали, био је лако пролазан и тле му је било обрасло зеленом травом.

На другом крају, пробијајући се кроз последње остатке зимзелена, они поново набасаше на таман пропланак гаја.

— Стој! викну неки глас.

И ту, између огромних стабала, угледаше на двадесет корака испред себе неког снажног човека у зеленом оделу, задиханог од трчања, који одмах запе стрелу и упери је у њих. Мечем врисну и стаде. Али Дик се не заустави; он у трку извуче каму и кидиса на стрелца. Овај, да ли од изненађења због овог смелог напада, да ли због тога што му је тако било наређено, тек, не одапе стрелу. Стајао је неодлучан; и није још стигао ни да дође себи, кад га Дик ухвати за гушу и баци о ледину. Стрела, уз гласан звекет, паде на једну страну, лук на другу. Разоружани стрелац шчепа свог нападача; али кама двапут блесну и двапут се спусти. Чу се кркљање. Затим Дик устаде на ноге. Човек је лежао непомично, убоден камом у срце.

— Напред! каза Дик и опет поче да јури низ брдо. Мечем је трчао за њим. Али мора се рећи да су сада споро одмицали, пошто су били уморни и нестајало им даха. Мечем је осећао страшне пробаде и у глави му се вртело. Дикова колена била су као од олова. Али су и даље трчали с несмањеном упорношћу.

Најзад стигоше на ивицу гаја, који се одједном завршио; и ту, на неколико метара испред њих, налазио се главни друм између Ризингема и Шоребаја, који се на овом месту пружао између два висока зида шуме.

Кад угледа друм, Дик застаде. И чим престаде да трчи, зачу неку неодређену грају, која је брзо постајала све гласнија. У почетку је личила на хуку јаког ветра, али ускоро постаде одређенија и претвори се у коњски топот. Убрзо иза кривине изби цела чета наоружаних људи, која брзо пројаха поред младића и ишчезе. Коњаници су јахали вратоломном брзином, као да им је живот у опасности, и у потпуном нереду. Неки су били рањени; поред њих су галопирали коњи без јахача са крвавим седлима. Било је очевидно да су то бегунци из велике битке.

Одјурили су у правцу Шоребаја. Бука коју су изазвали пролазећи једва је е почела да се стишава, кад се зачу нов топот коњских копита који је допирао из истог правца одакле су и они дошли, и један бегунац прокаса друмом; овога пута усамљен јахач и, судећи по сјајној униформи, човек високог ранга. Одмах за њим јурило је неколико коморџиских кола. Коморџије су шибале коње као да су у смртној опасности. Мора да су били побегли још рано ујутро; али њихов кукавичлук није их водио спасењу. Јер, баш у тренутку кад су били према месту где су, чудећи се, стајала два младића, кола престиже неки човек у старом оклопу, очито ван себе од љутине, и дршком од сабље поче да удара коморџије. Неки поскакаше с кола и побегоше у шуму; друге, који су и даље седели у колима, ударао је сабљом и гласом који једва да је личио на човечији, називао их кукавицама.

За све то време хука и бука из даљине појачавала се; клопарање кола, топот коња, вика људи, велика граја, у којој се нису могле разабрати речи — све се то, ношено ветром, све јаче чуло. Било је јасно да друмом наилази, као поплава, разбијена војска.

Дик је стајао тужан. Мислио је да иде друмом до пута за Холивуд, али сад је морао да мења свој план. Што је најважније, препознао је заставе лорда Ризингема, и знао је да се битка свршила рђаво по ружу Ленкастера. Да ли је и сер Денијел ступио у битку, да ли и он сада бежи, да ли је и он пропао? Или је, можда, прешао на страну Јорка, и тако укаљао своју част. Био би то сраман избор.

— Хајдемо, рече он строго. Затим се окрете и пође кроз шуму, док је Мечем храмао за њим.

Неко време су ишли ћутећи. Дан је био на измаку; сунце се спуштало у равницу иза Кетлија. Врхови дрвећа изнад њихових глава преливали су се у златножутој боји; сенке су постајале тамније и беше захладнело.

— Кад би било штогод да се поједе! узвикну изненада Дик и застаде.

Мечем седе и поче да плаче.

— Ви плачете због вечере, а кад су били у питању људски животи, ваше срце је било прилично тврдо, рече Дик презриво. Ви имате на души седам људи, господине Џоне; ја вам то никад нећу опростити.

— Седам људи на души? узвикну Мечем, гневно погледавши у Дика. А ви? Ваша кама је још црвена од крви оног човека. Зашто сте убили оног јадника? Он је био запео своју стрелу, али је није одапео. Држао вас је у својим рукама, али вам је штедео живот! Коликогод је храбро убити једно маче, толико је исто храбро убити и човека који се не брани.

Дик је био запањен.

— Убио сам га поштено. Трчао сам према њему, ма да је уперио стрелу на мене, узвикну он.

— То је био кукавички напад, одговори Мечем. Ви сте простак и грубијан, господине Диче; ви се користите преимућством. Кад би наишао неко јачи, ви бисте му се улагивали! Ви не марите за освету, за смрт вашег оца, која је неосвећена, за његову јадну душу, која вапије за правдом. Али ако вам падне шака неко слабо створење, којем недостаје вештина и снага и које би хтело да се спријатељи с вама, ви одмах о земљу с њом!

Дик је био сувише љут да би приметио оно „с њом“.

— Бога ми, ово је већ прешло сваку меру! узвикну Дик. Један од двојице мора бити јачи, и тај обара слабијег, и слабији добија оно што и тражи. Ви заслужујете батине, господине Мечеме, за своје ружно понашање и незахвалност према мени. И оно што заслужујете, то ћете и добити.

Дик, који је и у највећој љутини изгледао хладнокрван, поче да откопчава каиш.

— То ће вам бити вечера, рече он грубо.

Мечем престаде да плаче; био је блед у лицу, нетремице је гледао у Дика, али се не помаче. Дик коракну према њему витлајући каишем. Затим стаде, збуњен крупним очима и мршавим, уморним лицем свога друга. Његова одлучност попусти.

— Признајте да сте били криви, рече он несигурним гласом.

— Нећу, рече Мечем. Ја сам био у праву. Хајдете, грубијане! Ја сам хром, уморан, не браним се. Никад вам нисам учинио ништа рђаво. Хајде удрите ме, кукавицо!

На ово последње изазивање Дик подиже каиш. Мечем уздрхта и сав се згрчи од страха; тако је жалосно изгледао у том ставу да његов друг ни овог пута не имаде срца да га удари. Каиш паде поред њега. Стајао је неодлучан и осећао да изгледа врло глуп.

— Куга вас однела! узвикну он. Кад сте већ тако слабе руке, иио не зауздате мало језик. Али ја бих се пре обесио него што бих вас истукао! и он понова опаса каиш. Тући вас нећу, настави он, али опростити — никада. Нисам вас познавао; били сте непријатељ мога господара, позајмио сам вам свог коња, појели сте мој ручак, а назвали сте ме разбојником, кукавицом и грубијаном. Да, сто му громова! Дара је превршила меру! Изгледа да је велика ствар бити слаб. Ви можете да чините најгоре ствари на свету, а да вас нико не казни; можете да украдете човеку оружје у часу нужде, и човек не сме да вам га узме натраг. Јер, забога, ви сте слаби! Да, и, према томе, кад неко насрне на вас са копљем и виче да сте слаби, ви га морате пустити да вас прободе! Глупости! Будалаштине!

— На ипак ме не бијете, примети Мечем.

— Нећу да вас бијем, рече Дик. Нећу. Преваспитаћу вас. Мислим да сте рђаво васпитани; али има у вама и нечег доброг. Ја бих се, ван сваке сумње, удавио у реци, да ме ви нисте спасли. Да, то сам био заборавио; и ја сам незахвалан као и ви. Али, хајдемо. Ако желимо да стигнемо у Холивуд ноћас или сутра ујутро, онда треба да пожуримо.

Али ма да је Дик био повратио своје добро расположење, Мечем му није ништа опростио. Дикова грубост, сећање на стрелца кога је овај убио и, пре свега, слика уздигнутог каиша — то су биле ствари које се лако не заборављају.

— Захваљујем вам из учтивости, рече Мечем. Али, стварно, радије бих да сам нађем свој пут господине Шелтоне. Шума је велика: молим вас, нека сваки изабере свој пут. Ја вам дугујем ручак и поуку. Збогом.

— Добро, узвикну Дик. Ако је то ваша жеља, нека буде тако и нека вас ђаво носи!

Окретоше се један од другог и сваки пође својим путем, не мислећи на правац, већ једино на своју свађу. Али Дик не одмаче ни десет корака, кад га Мечем зовну по имену и потрча за њим.

— Диче, рече он, није лепо да се тако непријатељски разиђемо. Пружам вам искрено и пријатељски руку. За све што сте учинили за мене и помогли ми, много вам захваљујем, не из учтивости, већ од свег срца. Остајте збогом.

— Добро, друже, одврати Дик, рукујући се с Мечемом. Желим вам да срећно прођете и да брзо стигнете на циљ. Али сумњам у то. Сувише сте велика свађалица.

И тако се растадоше и по други пут. Али сад је Дик био тај који је потрчао за Мечемом.

— Ево, рече он, узмите мој самострел. Не смете ићи ненаоружани.

— Самострел! узвикну Мечем. Не, младићу, ја нити имам снаге да запнем лук нити вештине да нишаним њиме. То не би била никаква помоћ за мене, добри младићу. Ипак вам захваљујем.

Већ је била пала ноћ, и они, испод дрвећа, нису више видели лица један другом.

Ићи ћу мало с вама, каза Дик. Ноћ је мрачна. Хтео бих да вас изведем на пут. Имам предосећање да бисте, вероватно, залутали.

Не говорећи више ни једне речи, он пође напред, а Мечем за њим. Мрак је постајао све гушћи; овде-онде, на пропланцима, видели су небо, посуто ситним звездама. У даљини се чула, ма да већ веома слабо, бука разбијене ленкастерске војске, од које су се младићи сваким кораком све више удаљавали.

После пола сата хода без икаквог разговора наиђоше на широк пропланак обасјан звездама, обрастао у врес и папрат и прошаран погдекојим тисовим шумарком. Овде се зауставише и погледаше један у другога.

— Јесте ли уморни? упита Дик.

— Да, врло сам уморан, одговори Мечем. Чини ми се да бих могао да легнем и да умрем.

— Чујем жуборење неког потока, рече Дик. Хајдемо напред, врло сам жедан.

Терен се благо спуштао. И доиста, у подножју наиђоше на мали жуборав поток, који је текао између врба. Обојица се спустише поред једног вира и напише се воде до миле воље.

— Диче, рече Мечем, није суђено. Ја даље не могу.

— Видео сам једну јаму кад смо се спуштали, каза Дик. Хајдемо тамо да спавамо.

— Пристајем од свег срца! узвикну Мечем.

Јама је била песковита и сува; кудраве купине, које су висиле са једне њене ивице, пружале су делимичан заклон. Два младића легоше тесно један уз другог да би им било топлије. Више нису мислили на своју свађу. Сан их је брзо савладао и мирно су се одмарали у росној и звезданој ноћи.

7.

У зору се пробудише; птице се још не беху сасвим распевале, већ су само овде-онде цвркутале на дрвећу. Сунце још није било изашло, али се источна страна неба преливала у величанственим бојама. Полугладни и преморени, лежали су не мичући се, обузети некаквом блаженом млитавошћу. И док су тако лежали, звук неког звона одједном им допре до ушију.

— Звоно! повика Дик и седе. Да ли је могуће да смо тако близу Холивуда?

Мало доцније звоно опет зазвони, овога пута нешто ближе. И од тада је, с времена на време, стално се приближујући, звонило у тишини јутра.

— Шта ли му ово значи? упита Дик, који се беше потпуно расанио.

— То неко иде, одговори Мечем, и звоно звони при његовом ходу.

— Тако је, рече Дик. Али, због чега? Шта ради тај у Танстолској Шуми? Џоне, додаде он, смејте ми се ако вам је воља, али мени се не свиђа тај потмули звук.

— Да, рече Мечем, и глас му задрхта. Он има нечег тужног у себи. И да није свануло...

Али баш тада звуци звона постадоше све чешћи и све ближи, затим одјекну један снажан звук и опет настаде тишина.

— Изгледа као да је носилац звона трчао неко време, а затим прескочио поток, примети Дик.

— Сад опет почиње полако да корача, рече Мечем.

— Не, одговори Дик. Не тако полако, Џоне. То је човек који иде врло брзо. Човек који се боји за свој живот или се жури због неког посла. Чујете ли како се звук нагло приближује?

— Сад је сасвим близу, рече Мечем.

Стајали су поред ивице јаме; а пошто се она налазила на извесној узвишици, могли су видети већи део пропланка, све до густе шуме која га је окружавала.

При јутарњој светлости видела се бела путања која је кривудала између вресова. Пролазила је неких сто корака далеко од јаме и ишла целом дужином пропланка, источно и западно. Судећи по њеном правцу, Дик закључи да путања води више-мање право ка замку.

Нека бела прилика изађе из шуме и појави се на путањи. Она застаде за тренутак као да разгледа унаоколо. А затим, спорим кораком, сасвим погурена, поче да се приближује преко пропланка. При сваком њеном кораку звоно је звонило. Лице јој се није видело; бела кукуљица, без отвора за очи, прекривала јој је главу. По њеном кретању изгледало је да пипа путању штапом. Леден страх обузе младиће.

— Губавац! рече Дик промукло.

— Његов је додир смртоносан, додаде Мечем. Бежимо.

— Не, одговори Дик. Зар не видите? Он је потпуно слеп. Штака му служи као водич. Будимо мирни; ветар дува према путањи, он ће проћи мимо нас и неће нам учинити никакво зло. Јадник, он пре заслужује наше сажаљење!

— Сажаљеваћу га кад прође, одговори Мечем.

Слепи губавац био је сада на половини путање према њима, и у том тренутку сунце изађе и обасја његово покривено лице. Био је то висок човек пре него што га је ова одвратна болест погрбила, чак је и сада корачао крепким кораком. Тужно звоњење његовог звона, лупкање штапа, кукуљица преко лица и сазнање да је не само осуђен на смрт и патњу него да му је ускраћен и сваки додир с људима, испуни младиће страхом. И са сваким кораком којим се губавац приближавао њима њихова храброст и снага су се смањивали.

Кад је дошао отприлике на висину на којој је јама, он застаде и окрете се лицем према младићима.

— Очувај нас, богородице! Он нас види! рече тихо Мечем.

— Ћутите! шапну Дик. Он то само ослушкује. Он је слеп, будало!

Губавац је гледао или слушао, једно или друго, неколико секунди. Затим поново пође, али ускоро опет застаде, опет се окрете и изгледало је као да гледа у младиће. Чак и Дик пребледе као смрт и затвори очи, као да би га и само гледање заразило. Али ускоро звоно опет зазвони и овога пута губанац, без икаквог даљег оклевања, пређе остатак пропланка и ишчезе у шуми.

— Видео нас је, рече Мечем. Заклео бих се.

— Којешта! одговори Дик, повративши мало храброст. Он нас је само чуо. Био је у страху, јадник! Да сте ви слепи и да ходате у вечитом мраку, и ви бисте се тргли на сваки шушањ гранчице или цвркут птице.

— Диче, добри Диче, он нас је видео, понови Мечем. Кад неко ослушкује, он то не чини као тај човек, већ друкчије, Диче. Ово је било гледање, а не ослушкивање. Он има рђаву намеру. Ето и звоно му је престало.

Тако је и било. Звоно више није звонило.

— Да, каза Дик, не свиђа ми се то. Да, понови он, то ми се ни мало не свиђа. Шта ли то значи? Хајдемо, сто му громова!

— Он је отишао источно, додаде Мечем. Добри Диче, хајдемо према западу. Не могу да дишем док не окренем леђа томе губавцу.

— Ви сте велика кукавица, Џоне, одговори Дик. Ићи ћемо право за Холивуд, право утолико уколико будем познавао пут, а то значи да ћемо ићи према северу.

Одмах пођоше. Пређоше поток преко камења и почеше се пети према шуми на другој страни, која је била стрменитија. Терен је био врло нераван, пун брежуљака и удољица; дрвеће је било ретко, наилазили су само на по где који шумарак. Нису знали којом путањом треба да иду, па су прилично лутали. Били су уморни од јучерашњег пута и, уз то, гладни, те су се кретали споро, вукући ноге по песку.

Ускоро, пошто су се испели на врх једног брежуљка, угледаше губавца, на неколико стопа испред себе, како увалом прелази преко њихове путање. Звоно је ћутало; није више штапом пипао по земљи. Ишао је брзим и сигурним корацима човека који види. Идућег тренутка је ишчезао у малом честару. Чим га спазише, младићи се склонише иза жбуна вреса и прилегоше тамо у самртном страху.

— Јасно је да нас прати, рече Дик. Зар не? Јесте ли видели да клатно звона држи у руци? Да не би звонило. Нека нам сад свеци помогну! Јер, ја немам снаге да се борим против куге!

— Шта он смера? узвикну Мечем. Шта хоће? Да ли се икад чуло да губавац из чисте пакости уходи несрећнике? Зар он не носи звоно баш ради тога да би га људи могли избећи? Диче, иза тога се крије нешто дубље.

— Свеједо ми је, јекну Дик. Снага ме је издала, ноге су ми као од пихтија. Нека ми свеци помогну!

— Зар хоћете да ленчарите овде? повика Мечем. Хајдемо на отворен простор. Тамо ћемо бити у бољем положају, јер неће моћи да нам се неопажено прикраде.

— Никако, рече Дик. Куцнуо ми је последњи час! А можда ће нас он и мимоићи.

— Онда ми затегните свој лук, рече Мечем. Шта је?! Јесте ли човек или нисте?

Дик се прекрсти.

— Зар бисте хтели да гађам губавца? упита он. — Рука би ме издала. Не, додаде он, немојте ни да мислите на то! Са здравим људима ћу се борити, али с вампирима и губавцима — никако. Шта је он од овог двога, ја не знам. Но, био једно или друго, нека нам небо помогне!

— Ако се то зове храброст човека, рече Мечем, онда је човек бедан створ! Добро, пошто нећете ништа да радите, морамо лежати што скривеније.

У том тренутку звоно зазвони само једанпут.

— Мора да му је клатно испало из руке, прошапта Мечем. Господе! Сасвим се приближио.

Дик не рече ништа. Зуби су му цвокотали.

Ускоро опазише кроз жбуње крајичак беле одеће. Губавчева глава се помоли иза једног стабла; изгледало је да поново, пре но што ће се још једном повући, пажљиво посматра околину. Њиховим напрегнутим чулима чинило се да је све жбуње испуњено шушкањем и ломљењем гранчица. Чули су куцање срца један другог.

Изненада, уз поклич, губавац искочи на пропланак, сасвим близу, и потрча право према младићима. Они гласно вриснуше, одвојише се и почеше да беже у разним правцима. Њихов страшни непријатељ потрча за Мечемом и брзо га стиже. Младићев врисак разлеже се надалеко кроз шуму; он се кратко време борио, а затим клону и паде млитаво у губавчеве руке.

Дик чу врисак и окрете се. Кад виде да је Мечем пао, смелост и снага му се одмах повратише. Са узвиком бола и гнева, он скиде и затеже самострел. Али пре него што је доспео да одапне, губавац диже руку.

— Не пуштајте стрелу, Диче! повика неки познат глас. Не пуштајте стрелу, будало! Зар не познајете свог пријатеља?

Затим положи Мечема на траву, скиде кукуљицу, и Дик угледа лице сер Денијела Бреклија.

— Сер Денијел! узвикну Дик.

— Да, сто му громова! Сер Денијел! одговори витез. Зар хоћете да гађате свог тутора, неваљалче? Али овде је ова... ту застаде и показујући на Мечема упита: Како га ви зовете, Диче.

— Зовем га господин Мечем. Зар га ви не познајете? Он каже да га познајете.

— Да, познајем овог младића, одговори сер Денијел и насмеја се. Али, он се онесвестио. Уосталом, није ни чудо, зар не, Диче? Јесам ли вам задао грдан страх?

— Богами, јесте, сер Денијеле, рече Дик и уздахну и при самој помисли на то. Извините, али више бих волео да сам срео и самог ђавола. Морам признати, још увек сав дрхтим. А зашто сте се ви тако прерушили?

Срџба изби на лицу сер Денијела.

— Зашто сам се прерушио? Добро је што сте ме подсетили на то! Зашто? Зато да би сачувао главу у својој сопственој Танстолској шуми, Диче. У бици нисмо имали среће; чим смо стигли, били смо потучени. Шта је било с мојим добрим ратницима, Диче, појма немам. Сто му громова! Били смо потиснути; непријатељ нас је гађао са свих страна. Нисам видео ни једног човека у мојој униформи одонда од како сам спазио тројицу како падају мртви. Што се мене тиче, стигао сам жив и здрав у Шоребај, па сам због Црне стреле навукао ову одећу, узео ово звоно и полако пошао овим путем за замак. Ово је најсигурнија маска. Звоњење овог звона уплашило би и најхрабријег одметника у шуми. Нема ни једног који не би пребледео од страха кад га чује. Уз пут сам наишао на вас и Мечема. Нисам могао сасвим добро да видим кроз ову кукуљицу, па нисам био сигуран да ли сте то баш ви, Диче; уз то, био сам и изненађен, из многих разлога, што сам вас двојицу нашао заједно. А и плашио сам се да вам се покажем ко сам на отвореном простору, где сам морао да идем полака и да пипам пут штапом. Али, гле — додаде он — овај јадник почиње да долази себи. Мало канарског вина повратиће му снагу.

Витез извади испод своје дугачке одеће повећу боцу и стаде да трља вином Мечемове слепоочнице и да му кваси усне. Младић се постепено поврати и поче да поглѐда мутним очима час у једног час у другог.

— Каква срећа, Џоне, рече Дик. Ово није губавац, већ сер Денијел. Видите!

— Попијте добар гутљај овога, рече витез. Ово ће вам повратити снагу. Затим ћу вам обојици дати да једете, па ћемо онда сва тројица за Танстол. Јер, Диче, настави он, стављајући испред њих на траву хлеб и месо, морам вам поштено признати да једва чекам да се нађем у безбедности, између четири зида. Од како сам први пут узјахао коња од мегдана, никада још нисам био у овако љутој невољи. Живот ми је у опасности, земља и сва имовина ми је угрожена, уз то, шума је пуна разбојника који су у потери за мном. Али ја још нисам пропао. Неки од мојих људи ће се вратити. Хеч има десет људи, Селден је имао шест, и ми ћемо ускоро опет бити јаки. А ако само успем да купим опроштај од срећног али незаслужног лорда од Јорка, онда ћу, Диче, опет бити човек и јахати на коњу.

Пошто ово рече, витез напуни рог вином и немим покретом наздрави своме штићенику.

— Селден, промуца Дик. Селден... и затим заћута.

Сер Денијел спусти вино а да га није ни окусио.

— Шта?! узвикну он промењеним гласом. Селден? Говори! Шта је са Селденом?

Дик му, муцајући, исприча о заседи и о покољу.

Сер Денијел је слушао и ћутао; лице му се грчило од беса и бола.

— Кунем се у своју десницу да ћу их осветити. Ако не пролијем крв десеторице за свакога од њих, да бог да ми се она осушила! Сломио сам тог Дакворта као трску, начинио га просјаком, запалио му кућу, протерао га из овог краја. А сад се вратио да ми пркоси. Е, Дакворте, овога пута ће борба бити без милости!

Ћутао је неко време. Лице му се грчило.

— Једите, изненада повика. А ви тамо, обрати се он Мечему, закуните ми се да ћете доћи право у замак.

— Кунем вам се својом чашћу, одврати Мечем.

— Шта ми значи ваша част? рече сер Денијел. Закуните ми се својом мајком!

Мечем се закле. Сер Денијел стави кукуљицу на лице, узе звоно и штап. Поново овако прерушен он оживе донекле страх код својих сапутника. Витез је већ био спреман за полазак.

— Брзо једите, рече он, и дођите одмах за мном, мојој кући.

Рекавши то, он се упути према шуми; звоно поново поче да звони при сваком његовом кораку. Два младића су седела поред јела, које још нису ни окусили, све док звук звона није замро у побрђу.

— И, тако, ви идете у Танстол? упита Дик.

— Да, рече Мечем. Кад се мора! Ја сам храбрији иза сер Денијелових леђа него пред њим.

Брзо су јели и одмах се упутили путањом кроз ветровите, високе крајеве шуме, где су велике букве стајале подаље једна од друге, где је земља била покривена зеленом травом, а птице и веверице се веселиле по дрвећу. Два сата доцније почеше се спуштати низ другу страну, и већ су испред себе, између врхова дрвећа, видели црвене зидове и кровове танстолског замка.

— Овде ћете се опростити с вашим другом Џоном, кога више нећете видети, рече Мечем. Хајде, Диче, опростите му ако вам је нешто на жао учинио, као што и он вама, са своје стране, од свег срца опрашта.

— А зашто да се опростимо, кад обојица идемо у Танстол? упита Дик. Ја мислим да ћу вас још виђати, и то доста често.

— Никада више нећете видети јадног Џона Мечема, који је био толико плашљив и досадан, али који вас је, ипак, извукао из реке. Више га нећете видети, Диче, на часну реч. Мечем рашири руке и младићи се загрлише и пољубише. Диче, настави Мечем, ја предосећам зло. Сад ћете упознати другог сер Денијела. До сада му је све полазило за руком, јер га је срећа служила; али сада, кад му је срећа окренула леђа и кад му је живот у опасности, мислим да ће се показати као рђав господар према нама. Он може бити храбар у бици, али он има очи лажова. Страх му је у очима, Диче, а страх је свиреп као вук! Ми ћемо ући у ту кућу, али нека би нас света богородица извукла из ње!

Силазили су и даље низ брдо и ћутали. Најзад стигоше пред сер Денијелову шумску тврђаву, која је стајала ниска и мрачна, обрасла маховином и лишајима, окружена рововском водом, препуном љиљана. Чим се појавише, капија се отвори и мост се спусти, и сер Денијел лично, са Хечом и свештеником, појави се на улазу да их дочека.