Црна стрела

1.

Место где је Дик избио на главни друм налазило се недалеко од Холивуда и око дванаест или петнаест километара од Шоребаја на Тилу. И овде се, пошто су се уверили да их више нико не прати, две дружине растадоше. Људи лорда Фоксхема одоше, носећи свог рањеног господара, за холивудску опатију. Тамо ће он лежати у удобности и сигурности. А Дик, кад они одмакоше и ишчезоше иза дебеле завесе снежне вејавице, остаде сам са дванаестак одметника, последњим остатком своје групе добровољаца.

Неки су били рањени, а сви до једног огорчени због неуспеха и мука које су претрпели. Али како су сада били прозебли и гладни да би своје незадовољство изразили на неки други начин, они су само гунђали и бацали мрке погледе на своје вође. Дик испразни свој новчаник поделивши између њих сав новац и не оставивши за себе ни паре. Затим им захвали на храбрости коју су показали, ма да је више осећао жељу да их укори због кукавичлука. И пошто је тако донекле ублажио дејство дуготрајне невоље коју су претрпели, он их отпусти да иду — по двојица или у групи од неколико — за Шоребај и у крчму „Код јарца и гајди“.

Под утиском онога што је видео на броду Добра Нада, за свога сапутника изабра Лолеса. Снежна вејавица је сипала тако густо да се једва око могло отворити. Ветар беше јењао. Цео свет је био ишчезао под белим снежним покривачем. Могло се лако залутати и пропасти у снежним наносима; и Лолес је, идући на пола корака испред свога друга и испруживши главу напред као какав ловачки пас на трагу, оцењивао по сваком дрвету у коме правцу треба да иду, и то тако пажљиво као да је крманио бродом у опасној води.

Пошто су ишли кроз шуму отприлике један километар, дођоше до раскрснице неколико путева, испод гаја високих и искривљених храстова. Такво је место чак и у уском видокругу вејавице било лако познати; и Лолес се очито обрадова кад га виде.

— А сад, господару Ричарде, рече он, ако нисте сувише поносити да будете гост човека који није ни висока рода ни нарочито добар хришћанин, могао бих вам понудити чашу вина и добру ватру, да вам раскраве срж у вашим смрзнутим костима.

— Водите ме, Виле, одговори Дик. Чаша вина и добра ватра! Да, путовао бих далеко да их нађем.

Лолес скрете у страну испод голих грана гаја и, корачајући одлучно неко време, дође до једне стрме јаме или јазбине, која је сада за четвртину била засута снегом. Над ивицом јаме надносила се велика буква несигурна корена; стари одметник разгрну шипражје изнад јаме и ишчезе под земљом.

Букву је нека жестока олуја била упола ишчупала из земље и направила, тако, приличну рупу; од ње је стари Лолес направио своје шумско скривалиште. Жиле су му служиле као таванске греде, а бусење с травом као кровина; зидови и под били су од мајке-земље. Ма колико да је ово давало груб изглед, огњиште у једном углу, почађавело од ватре, и јак окован велик сандук од храстовине у другом показивали су одмах, на први поглед, да је то човечје скривалиште, а не јазбина неке дивље животиње.

Иако је снег био засуо улаз, а било га је и на поду ове земљане пећине, ипак је ваздух у њој био топлији него напољу; и када је Лолес искресао искру и суво грање жутиловке почело да пламти и да пуцкара на огњишту, место је добило изглед домаће удобности.

Одахнувши задовољно, Лолес рашири своје велике руке над ватром; изгледало је да удише дим.

— Ово је, рече он, зечја рупа старог Лолеса. Нека је небеса чувају од јазавичара! Лутао сам тамо-амо, и унаоколо, од своје четрнаесте године, кад сам први пут побегао из опатије са црквењаковим златним ланцем и мисалом, које сам продао за четири новчића. Био сам у Енглеској, у Француској, у Бургундији, у Шпанији, такође, на ходочашћу, ради спаса своје душе, па и на мору, које је ничија земља. Али овде је мој дом, господару Шелтоне. Ово је моја постојбина, ова јазбина у земљи. Било да пада киша или дува ветар... било да је април, да птице певају и да је све у цвату око мене, било да је зима и да седим сам са својим старим пријатељем огњем и да ми црвендаћ цвркуће у шуми ... ово је моја црква и мој трг, моја жена и моје дете. Ово је место на које се увек враћам и где бих, ако свеци дозволе, желео и да умрем.

— Ово је заиста топао кутак, одговори Дик. Пријатан и добро скривен.

— И потребно је да буде, одговори Лолес. Јер, кад би га пронашли, господару Шелтоне, препукло би ми срце од жалости. А ово је — додаде он, заривајући своје снажне прсте у пешчани под — мој подрум за вино, и имаћете сада боцу изврсне јаке црвенке.

Пошто мало разгрну песак, он извади из њега боцу од око четири литра пуну готово за три четвртине јаког слатког вина. И кад су се напили и наздравили другарски један другом и Лолес поново распламсао ватру бацивши на њу грања, два друга се прућише по поду, стадоше да се краве и да уживају у топлоти, док им се из мокрог одела дизала пара.

— Господару Шелтоне, рећи ће одметник, ви сте у последње време имали два неуспеха и сви су изгледи да ћете изгубити и девојку, је ли тако?

— Тако је, одговори Дик климнувши главом.

— Е онда, настави Лолес, чујте и стару будалу која је скоро све била и скоро све видела. Ви трошите много времена на туђе послове, господару Диче. Трошите га на Елисове; он највише жели смрт сер Денијела. Трошите га на послове лорда Фоксхема; он, нека га свеци сачувају, има, без сумње, добре намере. Али усредсредите се ви на свој посао, добри Диче. Идите право девојци. Удварајте јој се, да вас не би заборавила. Будите у приправности, и кад се прилика укаже, утеците с њом на коњу.

— Али, Лолесе, она је сада, без сумње, у сер Денијеловој палати, одговори Дик.

— Отићи ћемо, онда, тамо, одговори одметник мирним гласом.

Дик се зачуђено загледа у њега.

— Да, ја то озбиљно мислим, рече Лолес и климну главом. А ако не верујете мојим речима, онда погледајте!

Одметник скиде кључ с врата, откључа храстов сандук и, пошто је мало претурао по њему, извади калуђерску мантију и опасач од ужета; а затим велике дрвене бројанице, довољно тешке да послуже као оружје.

— Ево, ово је за вас, рече он. Обуците се!

Пошто се Дик преобукао и, тако, прерушио у калуђера, Лолес извади неке бојице и оловку и поче с највећом вештином да му маскира лице. Обрве му задебља и продужи. Са брчићима, једва видљивим, поступи на исти начин; са неколико црта око очију измени израз лица и даде старији изглед овом младом калуђеру.

— А сад, настави он, кад и ја урадим то исто, бићемо такав леп пар калуђера какав се само пожелети може. Смело ћемо отићи у дом сер Денијела и гостољубиво ћемо бити примљени за љубав мајке-цркве.

— Како да вам се одужим, драги Лолесе? рече младић.

— Којешта, брате! рече одметник. Ја не радим ништа што ми не чини задовољство. Не брините се за мене. Ја сам од оних, вере ми, који сами воде бригу о себи. Кад ми нешто недостаје, имам дугачак језик и глас као манастирско звоно ... и ја тражим, сине мој. А када ми тражење не успе, узимам и сам.

Стари лопов весело намигну; а и Дик, ма да се осећао нелагодно што ужива тако велику наклоност овако сумњиве личности, није могао да се не насмеје.

Лолес се врати свом великом сандуку, и ускоро је био прерушен на сличан начин. Дик се зачуди кад виде да он сакри неколико црних стрела под своју мантију.

— Шта ће вам то? упита младић. Нашта ће вам стреле, кад не узимате лук?

— Вероватно ће бити разбијених глава, да не кажем, пребијених леђа, пре него што се ви и ја извучемо читави оданде куда идемо, одговори весело Лолес. А ако неко погине, желео бих да наша дружина добије признање за то. Црна стрела је печат наше опатије, господару Диче; она је знак ко је извршилац дела.

— Пошто се ви тако пажљиво припремате, рече Дик, и ја имам овде нека документа, која би, у мом властитом интересу и у интересу оних који су ми их поверили, било боље да оставим негде овде, него да буду нађена код мене. Где да их сакријем, Виле?

— Па, ево, ја ћу изићи у шуму и одзвиждати три стиха неке песме; за то време ви их затрпајте где хоћете и поравнајте песак на том месту.

— Нипошто! узвикну Дик. Ја вам верујем, човече! Било би подло од мене кад не бих имао вере у вас.

— Ви сте, брате, право дете, одговори стари одметник, који беше застао при излазу из јаме и окренуо се према Дику. Ја сам милостив стари хришћанин, не бих издао никога кад се ради о глави, а ни своју не бих штедео кад би ми пријатељ био у опасности. Али, лудо дете, ја сам лопов по занату, рођењу и навици. Кад би моја боца била празна и уста сува, ја бих вас покрао, драго дете, иако осећам љубав, поштовање и дивљење према вашем карактеру и вашој личности! Зар се може јасније рећи? Не.

И он оде кроз жбуње, пуцкетајући својим великим прстима.

Остављен сам, Дик, после кратког размишљања о недоследностима у карактеру свога сапутника, брзо извади, прегледа и затрпа своја документа. Задржа само један да га понесе са собом, пошто он ни у ком погледу није компромитовао његове пријатеље, а могао је да му послужи у невољи против сер Денијела. Ово је било властито витезово писмо лорду Венслејделу, које је послао по Трогмортону сутрадан после пораза код Ризингема, а које је Дик следећег дана нашао код мртвог гласника.

Затим, пошто запрете ватру, Дик изиђе из јаме и придружи се старом одметнику, који га је чекао испод оголелог храста, и био већ побелео од снега који је вејао. Они се погледаше и насмејаше — толико су се успешно били прерушили.

— Ипак бих волео да је лето и ведар дан, прогунђа одметник, па да могу да се видим у огледалу каквог вира. Тамо ће бити многи сер Денијелови људи који ме познају, и ако би нас неким случајем препознали, за вас би се, брате, можда неко и заузео, али што се мене тиче, док бих очитао Оченаш већ бих висио о конопцу.

И тако се заједно упутише друмом за Шоребај, који је у овом крају водио поред саме ивице шуме, избијао с времена на време у поља и пролазио поред кућа сиромашних сељака и малих пољских добара.

Ускоро, у близини једне сељачке куће, Лолес застаде.

— Брате Мартине, рече он потпуно промењеним гласом, у складу са својом калуђерском ризом, хајдемо унутра да замолимо милостињу од ових јадних грешника. Pax vobiscum![9] Да, додаде он својим сасвим природним гласом, тако је као што сам се и плашио да је: изгубио сам донекле онај снисходљиви калуђерски тон. И зато ми морате дозволити, господару Шелтоне, да га увежбавам по овим селима, пре него што ризикујем свој дебели врат у кући сер Денијела. Али увиђате ли помало како је добро бити човек вичан сваком послу! Да нисам био морнар, ви бисте сигурно отишли на дно са Добром надом; да нисам био лопов, не бих вам могао нашминкати лице тако да се не зна да је ваше; да нисам био калуђер и да нисам певао у хору и јео добро за трпезом, не бих могао извести ово прерушавање, већ би нас и пси открили и лајали на нас због обмањивања.

Затим Лолес приђе прозору куће, пропе се на прсте и погледа унутра.

— Тако је, рече он. Све боље и боље. Овде ћемо одржати сјајну пробу са својим лажним лицима и уз то ћемо се нашалити на рачун брата Кепера.

После ових речи он отвори врата и први уђе у кућу.

Унутра су седела за столом и алапљиво јела тројица из њихове дружине. Каме су били заболи у сто и бацали на укућане мрке и претеће погледе, што је показивало да су за своју гозбу имали да захвале више својој сили него гостопримству укућана. На два калуђера, који су сада, са скрушеном достојанственошћу, ушли у кухињу, они се окретоше с нарочитом мржњом. И један од њих, Џон Кепер лично, који је, изгледа, био њихов вођа, одмах им грубо нареди да се губе.

— Не требају нам просјаци овде! викну он.

Али други, који такође није препознао Дика и Лолеса, био је увиђавнији.

— Немој тако, рече он. Ми смо јаки људи, па узимамо шта нам треба; а они су слаби, па зато и просе. Али кад куцне самртни час, они ће бити јачи, а ми слабији. Не осврћите се на њега, оче. Приђите и напите се из моје чаше и благословите ме.

— Ви сте лакоумни, проклети људи, одани телесним уживањима, рече калуђер. Не дао бог да пијем с таквим друштвом! Али, ево, из сажаљења које осећам према грешницима, оставићу вам једну свету реликвију; позивам вас да је, ради спаса своје душе, волите и чувате.

Лолес ово изговори громким гласом калуђера-проповедника. А затим извуче испод мантије црну стрелу, стави је на трпезу пред запањене одметнике, па се истог тренутка, заједно с Диком, окрете, изиђе из собе и ишчезе у снежној вејавици пре но што су одметници имали времена да изусте и једну реч и да прстом мрдну.

— Тако, рече он. Ставили смо на пробу своја лажна лица, господару Шелтоне. Сад се не бојим да идем куд год желите.

— Добро! одговори Ричард. Једва чекам да приступим делу. Хајдемо за Шоребај!

2.

Сер Денијелова кућа у Шоребају била је висока, пространа зграда, украшена гипсаним радовима, обложена храстовом резбаријом и покривена тршчаним кровом. Позади куће простирала се башта, пуна воћки, стаза и хладњака, а недалеко од ње уздизао се торањ опатије.

У кући би се у случају потребе могла сместити свита и неке веће личности него што је био сер Денијел. Па и сада се у њој налазило мноштво људи. Двориште је одјекивало од звекета оружја и коњских потковица; у кујни је владала ужурбаност као у кошници. Певачи, свирачи и узвици акробата чули су се из дворане. Сер Денијел се у расипништву, веселости и гостопримству свога дома такмичио са лордом Шоребајем и превазилазио лорда Ризингема.

Сви су љубазно дочекивани. Певачи, акробати, шахисти, продавци реликвија, лекова, мириса и амајлија, а упоредо с њима и разни свештеници, калуђери и ходочасници радо су гошћени за доњом трпезом и спавали заједно на пространим галеријама или на голом дашчаном поду дугачке трпезарије.

Оно после подне након бродолома Добре наде подрум са вином, кујна, штале, надстрешница за кола, која је заузимала две стране дворишта — све је било препуно доколичара, од којих су неки припадали сер Денијеловој послузи и били обучени у његову загаситоцрвену и плаву ливреју, а неки су били дошљаци, које је похлепа довела у град и које је витез примао из политичких обзира, а и због обичаја тога времена.

Непрекидна снежна вејавица, велика хладноћа и приближавање ноћи задржали су их под кровом. Вина, пива, и новца било је у изобиљу; многи су се били разбашкарили и коцкали се у штали на слами, многи се још нису били отрезнили од пијанке после ручка. Човеку нашег времена изгледало би као да је нека хорда пљачкала град; а за човека из оног доба био је то обичан призор који се виђао увек за време великих гозби у богатим и племићким кућама.

Два калуђера, један млад и један стар, стигли су предвече и сад су се грејали поред велике ватре испод надстрешнице. Око њих се окупила разнолика гомила: опсенари, надрилекари и војници, са којима се старији калуђер одмах упусти у тако жив разговор, праћен громогласним смехом, и у причање веселих сељачких прича, да се група за трен ока повећа.

Млађи калуђер, у коме су читаоци већ препознали Дика Шелтона, седео је мало по страни и постепено се сасвим повукао. Он је слушао разговор, чак врло пажљиво, али уста није отварао; и по озбиљном изразу његова лица могло се закључити да га веселе приче његовог сапутника не занимају.

Најзад се његове очи, које су стално гледале тамо-амо и мотриле на све улазе куће, засветлеше при појави једне мале поворке која је ушла на предњу капију и прелазила преко дворишта. Напред су ишле две даме у дебелим крзнима, а за њима две служавке и четири наоружана човека. Убрзо сви ишчезоше у кући. Дик се провуче између доколичара и одмах се даде у потеру за њима.

„Виша између оне две је леди Брекли“, помисли он. „А где је леди Брекли, ту је у близини и Џоана.“

Четири наоружана човека испратише даме само до кућних врата, и оне су се сада пењале уз степенице од углачане храстовине, праћене двема служавкама. Дик пође за њима. Био је већ сумрак; у кући је била скоро помрчина. На одмориштима степеница блештале су буктиње у гвозденим буктињацима; дуж дугачких ходника, застртих ћилимима, поред сваких врата горела је лампа. И тамо где су врата била отворена Дик је видео по зидовима скупоцене ћилиме, а по подовима рогозину, које је осветљавала пламсава ватра са огњишта.

Прешли су већ два спрата и код сваког завијутка степеница млађа и мања дама окренула би се и пажљиво загледала у калуђера. Пошто су му очи стално биле спуштене, јер је глумио скромност, која одговара једном калуђеру, спазио ју је само једанпут, те није ни приметио да је привукао њену пажњу. И сада, на трећем спрату, група се раздвоји, млађа дама продужи да се пење сама, а друга, праћена двема служавкама, упути се десном страном дуж ходника.

Дик се попе брзим корацима, задржа се иза угла, испружи главу напред и стаде погледом да прати три жене. Оне се нису окретале, већ су наставиле да и даље иду дуж ходника.

„Ово је врло добро, помисли Дик. Ако будем сазнао која је соба леди Брекли, онда ће ми бити лако да се сретнем са госпођом Хеч, кад буде излазила или улазила неким послом.“

Баш тада нечија му се рука спусти на раме, он се трже уз пригушен узвик, окрете се и зграби свог нападача.

Али се постиде кад виде да је особа коју је тако грубо шчепао она мања млада дама у крзну. А она је потресена и уплашена, дрхтала у његовом наручју.

— Госпођице, рече Дик, пуштајући је, молим вас да ми опростите; ја немам очи на потиљку, и, вере ми, нисам могао знати да сте девојка.

Девојка настави да га гледа, али њено изненађење убрзо пређе у страх, а после изненађења дође и сумња. Дик, који је читао ове промене на њеном лицу, побоја се за своју сигурност у овој непријатељској кући.

— Лепа девојко, рече он, глумећи хладнокрвност, допустите ми да вас пољубим у руку у знак да ми опраштате моју грубост, па ћу одмах отићи.

— Ви сте чудан калуђер, млади господине, одговори девојка, гледајући му и смело и лукаво у лице. И пошто је моје прво изненађење донекле прошло, ја по свакој речи коју изустите примећујем да сте световњак. Шта радите ви овде? Зашто сте се тако богохулно прерушили? Долазите ли као пријатељ или као непријатељ? Зашто уходите леди Брекли као лопов?

— Госпођице, рече Дик, молим вас да будете сигурни у једну ствар: нисам лопов. Па чак и да сам дошао овамо као непријатељ, што донекле и јесам, нисам непријатељ лепих девојака и ја их преклињем да ни оне не буду мој и да ми допустите да останем. Јер, доиста, лепа госпођице, викните ако је то ваша жеља, викните само једном и реците шта сте видели, и јадни човек који је пред вама биће мртав. Не могу да верујем да бисте ви били тако свирепи — додаде Дик, па обема рукама узе девојчину руку и загледа се у њу с учтивим дивљењем.

— Јесте ли, онда, ухода... Јоркист? упита девојка.

— Госпођице, доиста сам јоркист, а и ухода, у неку руку, одговори он. Али оно што ме је довело у ову кућу, оно што ће вас заинтересовати и умилостивити ваше љубазно срце, није у вези ни са Јорком ни са Ленкастером. Поверићу потпуно свој живот вашој увиђавности. Ја сам љубавник, и моје име ...

Али овде млада дама изненада стави руку на Дикова уста, погледа брзо горе и доле, лево и десно, па, уверивши се да нема никог, повуче младића снажно и брзо уз степенице.

— Ћутите и хајдете, рече она. Говорићемо после.

Дик, прилично изненађен, пусти да га она води уз степенице, а затим дуж ходника. И она га најзад, изненада, гурну у неку собу обасјану, као и многе друге, распламсалом кладом на огњишту.

— А сада, рече млада девојка, гурајући га према столици, седите овде и слушајте моју суверену вољу. Ја сам господар вашег живота и смрти и нећу се устезати да злоупотребим своју моћ. Чувајте се! Страшно сте ми пригњечили руку. Није, вели, знао да сам девојка! Да је знао да сам девојка, сигурно би скинуо каиш да ме туче.

После ових речи она брзо изиђе из собе и остави Дика забезекнутог од изненађења и у недоумици да ли сања или је будан.

— Скинуо бих каиш да је тучем! понови он. Скинуо бих каиш да је тучем! И он се сети оне вечери у шуми и поново виде Мечемово згрчено тело и очи које преклињу.

Одједном би упозорен на опасност. У соби до ове зачу шум као да се неко креће; затим чу уздах, сасвим близу, а потом шуштање хаљине и кораке. Док је стајао ослушкујући опази да се дуж зида заталасао ћилим. Врата се отворише, застори се раздвојише и у собу уђе, с лампом у руци, Џоана Сидли.

Била је обучена у тамно и топло скупоцено рухо, погодно за зиму и снег. Коса јој је била очешљана у облику круне. И она, која је изгледала тако мала и неспретна у мушком оделу, била је сада висока и витка као јела и ишла преко собе као вила.

Она, прибрано и мирно, диже лампу и погледа у младог калуђера.

— Шта вас је довело овамо, добри брате? упита она. Вероватно сте погрешно упућени. Кога тражите? И она стави лампу на полицу.

— Џоана, рече Дик, а затим га глас издаде. Џоана, поче он поново, рекли сте да ме волите; луд сам што сам веровао у то!

— Диче! узвикну она. Диче!

И на велико младићево изненађење, ова лепа и висока млада дама полете према њему, обисну му се око врата и даде му сто пољубаца све у једном.

— Ох, луди створе! повика она. Ох, драги Диче! Ох, кад бисте само могли да видите себе! Авај! додаде она и застаде, покварила сам вам изглед, Диче! Скинула сам вам нешто шминке с лица. Али то је у нашој моћи да поправимо. Оно што није у нашој моћи Диче — или се бар плашим да није — то је да спречимо моју удају за лорда Шоребаја.

— То је, дакле, одлучено? упита младић.

— Сутра пре подне, Диче, у опатији, и Џон Мечем и Џоана Сидли завршиће сасвим бедно, одговори она. Нема помоћи од суза, иначе бих исплакала своје очи. Молила сам се и дан и ноћ, али небо се мршти на моје молитве. И, драги Диче, добри мој Диче, ако ме ви не избавите из ове куће пре јутра, остаје нам само да се пољубимо и да кажемо једно другом збогом.

— Не, рече Дик, никако. Ја никад нећу рећи ту реч. То личи на очајање. Где има живота, има и наде, Џоана. Ја се још надам. Да, вере ми. И победићу! Слушајте ме, када сте били само име за мене, нисам ли вас тражио, нисам ли и друге добре људе позивао у помоћ, нисам ли ставио и свој живот на коцку? А сада, кад сам вас видео каква сте ... најлепша и најотменија девојка у Енглеској... мислите ли да бих одустао? Када би дубоко море било овде, ишао бих право преко њега; када би пут био препун лавова, и њих би растерао!

— Ах, ви се много одушевљавате и причате само због једне светлоплаве хаљине, рече она суво.

— Не, Џоана, протествовао је Дик, није само због хаљине. Па ви сте, девојко, онда били прерушени. Ето и ја сам сада прерушен; и зар не изгледам смешан, као права будала?

— Да, Диче, изгледате! одговори она, смешећи се.

— Па, тако је, одговори он, ликујући, било и с вама, јадним Мечемом, у шуми. Заиста, били сте девојка за смејурију. Али сада!

И тако наставише да разговарају. Држали су се за руке, осмехивали се једно на друго, мило се гледали и минути су пролазили као секунди. Могли су тако да продуже целу ноћ. Одједном се зачу шум иза њих, и пред њима се појави млада дама, с прстом на уснама.

— Господе! узвикну она. Ала ви вичете! Зар не можете тише да говорите? А сада, Џоана, лепа моја девојко из шуме, шта ћете дати својој пријатељици што вам је довела драгана?

Џоана јој притрча и, место одговора, топло је загрли.

— А ви, господине, додаде млада дама, шта ми ви дајете?

— Госпођице, ја сам вољан да вам захвалим на исти начин, рече Дик.

— Ходите, рече дама. Дозвољено вам је.

Али Дик поцрвене као божур и пољуби је само у руку.

— Шта вам се не свиђа на мом лицу, лепи господине? упита она и поклони се до земље. А кад је Дик млако загрли, она додаде: Џоана, ваш драган је врло стидљив пред вама; али вас уверавам, кад смо се први пут срели, био је одлучнији. Сва сам у модрицама, девојко. Други пут ми немојте веровати, ако не будем сва модра! А сада — настави она — јесте ли свршили разговор? Јер, ја морам ускоро да отпустим витеза.

На ово обоје повикаше да још ништа нису казали једно другом, да је ноћ тек почела и да они неће тако рано да се растају.

— А вечера? упита млада дама. Нећемо ли доле на вечеру?

— Да, заиста! узвикну Џоана. Заборавила сам.

— Сакрите ме, онда, иза ћилима, рече Дик. Или у орман, или ... где год хоћете, само да могу остати овде и сачекати ваш повратак. Јер, имајте у виду, лепа госпођице — додаде он — да смо у тешком положају и да се можда од вечерас па до краја свог живота никада више нећемо видети.

На ово млада дама омекша. И када је, мало доцније, звоно позвало сер Денијелове укућане за трпезу, она сакри Дика у једно удубљење иза ћилима, одакле је могао да види целу собу.

Није дуго остао у том положају, кад се због нечега узнемири. Тишину куће на том горњем спрату реметило је само пуцкетање пламена и пиштање сирове кладе на огњишту. Али сад до Диковог напрегнутог слуха допре шум нечијег врло опрезног корачања; ускоро затим врата се отворише и некакав мален, црномањаст, кржљав човек, погурених леђа, одевен у униформу лорда Шоребаја, прво промоли главу, а потом уђе у собу. Уста су му била отворена, као да је хтео да боље чује; његове светле очи немирно су и брзо гледале тамо-амо. Ишао је унаоколо по соби и лупкао овде онде по засторима; али Дика, неким чудом, не примети. Затим је завиривао испод намештаја, загледао у лампу. Најзад, са изгледом великог разочарања, хтеде да изађе тихо као што је и дошао, кад, одједном клече, подиже нешто на поду, загледа се у то и, са изразом великог задовољства, сакри то у џеп на свом појасу.

Диково срце претрну, јер је подигнута стварчица била ројта с његовог сопственог опасача. Било му је јасно да ће тај кржљави ухода, који је злобно уживао у свом послу, одмах известити о томе свога господара, лорда. У једном тренутку Дик умало што није повукао застор устрану и кидисао на ниткова, да му, по цену живота, отме ројту. И док је оклевао, још једна, нова, ствар га узнемири. Од степеница је допирао промукао и пијан глас; и ускоро се дуж ходника зачуше несигурни и тешки кораци.

— певао је глас. Шта вас је довело? Хеј, пијандуре, шта вас је овамо довело? додаде глас уз грохотан пијан смех. А затим још једном запева:

Авај! То је Лолес, посрћући пијан, тумарао по кући и тражио какав згодан кутак где би могао мало да одспава свој мамурлук. Дик је беснео у себи. Ухода, у први мах уплашен, охрабри се кад виде да има посла с напитим човеком и брзо, као мачка, шмугну из собе и ишчезе испред Дикових очију.

Шта је требало да чини? Ако изгуби везу с Лолесом, онда те ноћи неће моћи да планира и да оствари Џоанино ослобођење. Ако пак ослови пијаног одметника, ухода се можда још увек налази негде у близини, па из тога могу произаћи најкобније последице.

Дик се, ипак, одлучи на ово друго. Изиђе из заклона и стаде, приправан, код собних врата са дигнутом руком у знак опомене. Лолес, црвен као рак, подбулих очију, несигурна корака, прилазио је све ближе. И најзад, као кроз маглу, спази свог господара и, упркос Дикових заповедничких знакова, одмах га поздрави гласно и по имену.

Дик скочи на пијаницу и љутито га продрмуса.

— Животињо! зашишта он. Животињо и нечовече! То је горе од издаје, бити овако неразуман. Можемо погубити главе због твог пијанчења.

Баш у том тренутку Дик зачу брз шум иза застора. Он скочи у правцу тог шума; застор у магновењу би свучен, Дик и ухода стадоше да се ваљају по њему, на поду, и да се гушају у немом и дивљачком бесу. Али Дик беше много јачи, те се ухода убрзо нађе под његовим коленом и, после једног ударца дугачком камом, издахну.

3.

Лолес је све време беспомоћно посматрао ову жестоку и брзу борбу, па чак и кад се све свршило и Дик устао, ослушкујући с напрегнутом пажњом далеки жагор на нижим спратовима куће, стари одметник се још увек њихао као жбун на поветарцу и глупо зурио у лице мртваца.

— Добро је, рече најзад Дик. Нису нас чули, хвала свецима! Али шта сад да радим са овим бедним уходом? Узећу бар своју ројту из његовог новчаника.

Дик отвори уходин новчаник и нађе у њему нешто новца, ројту и једно писмо упућено лорду Венслејделу, запечаћено печатом лорда Шоребаја. То име беше познато Дику; он одмах сломи печат и прочита садржину писма. Било је кратко, али је, на велику Дикову радост, пружало непобитан доказ да се лорд Шоребај издајнички дописује с краљевском кућом Јорка.

Младић је обично носио са собом прибор за писање; он клече поред уходе и на једном парчету хартије написа ово неколико речи:

Он стави ову цедуљу на груди мртваца; а Лолес, који је све ово посматрао и коме се свест почела враћати, одједном извади црну стрелу испод своје мантије и њоме прикова цедуљу за леш. На ово непоштовање мртваца, које му се учини готово свирепо, млади Шелтон узвикну од ужаса. Али стари одметник се само насмеја.

— Хоћу да се ово дело припише мојој дружини, рече он, штуцајући. Нека се ово припише заслузи мојих веселих другара, њиховој заслузи, брате.

Затим затвори очи, отвори уста као црквени појац и загрме снажним гласом:

— Ћути, будало! повика Дик и снажно га гурну према зиду. Ако си у стању да ме разумеш, ти, који у глави имаш више вина него разума, одмах, за име свете Марије, иди из ове куће, јер ако останеш, послаћеш на вешала не само себе него и мене. Хајде, брзо, губи се! Или ћу, богами, заборавити да сам ти вођа и у неку руку дужник! Одлази!

Лажни калуђер се сад донекле отрезни; по звуку Диковог гласа и севању његовог ока, он схвати значење ових речи.

— Сто му громова! повика Лолес. Ако нисам потребан, могу и да одем. И упути се пијано ходником, тетурајући низ степенице и ударајући о зид.

Чим он ишчезе, Дик се врати свом скривалишту, решен да види шта ће даље бити. Мудрост му је налагала да иде, али љубав и радозналост беху јачи.

Младићу, који је морао стајати усправно као прикован иза зидног застора, време је пролазило врло споро. Ватра у соби је догоревала, лампа почињала да шкиљи и да се дими. Међутим, нико се још није враћао у ове горње одаје; још увек се одоздо чуло звецкање посуђа и нејасан жагор оних који су вечерали; још увек је, под густом снежном вејавицом, владала тишина у целом Шоребају.

Најзад се кораци и гласови почеше приближавати уз степенице. Убрзо затим неколико сер Денијелових гостију стиже на степенишно одмориште и, прошавши кроз ходник, угледа свучен застор и уходино тело.

Одмах се устумараше и почеше да вичу.

На њихову вику дотрчаше са свих страна гости, војници, даме, послуга, једном речју, сви становници ове велике куће, па и они почеше да вичу.

Гомила се размаче кад се појави лично сер Денијел у пратњи лорда Шоребаја, сутрашњег младожење.

— Лорде, рече сер Денијел, нисам ли вам говорио о тој нитковској дружини Црне стреле? Ево вам доказа! Погледајте! Црна стрела је забодена и, крста ми, пријатељу, баш у вашег човека, или некога ко је украо униформу ваших људи!

— Цела истина. Ово је мој човек, одговори лорд Шоребај и устукну. Камо среће да имам више оваквих људи! Имао је њух као ловачки пас и умео је да ћути као риба.

— Зар тако? упита оштро сер Денијел. Шта је очекивао да нањуши у мојој кући? Заиста, више неће њушкати.

— Сер Денијеле, рече неко, ево и неке цедуље прикачене на његовим грудима.

— Дајте ми и стрелу и цедуљу, рече витез. Узевши стрелу у руке, он је неко време намрштено и замишљено посматрао. Да, да, рече обраћајући се лорду Шоребају, њихова ме мржња прати у стопу. Ова Црна стрела, или нека слична њој, још ће ми и главе доћи. Дозволите, пријатељу, једном обичном витезу да вас посаветује: чим се ови пси окоме на вас, одмах бежите! Њихова мржња је као Дамоклов мач — стално виси човеку над главом. Него, да видимо шта су написали. Тако је као што сам и мислио, лорде: ви сте обележени, као стари храст од горосече. Сутра-прекосутра доћи ће секира. А шта сте писали у оном писму?

Лорд Шоребај зграби цедуљу са стреле, прочита је и згужва, а затим, не устежући се више, клече поред мртваца и ревносно му претражи новчаник.

Диже се прилично узнемирен.

— Пријатељу, одавде ми је заиста нестало једно врло важно писмо, рече он. И кад бих ухватио ниткова који га је узео, одмах бих га обесио. Али, пре свега, осигурајмо све излазе из куће. Светога ми Ђорђа, већ је довољно зла учињено!

Одмах поставише стражаре око куће и око баште, по једног стражара на сваком завијтку степеница, целу чету на главном улазу у кућу, а једну поред ватре под надстрешницом. Сер Денијеловим људима придружише се људи лорда Шоребаја, тако да је било довољно наоружаних људи да се кућа обезбеди и да се ухвати непријатељ који се био ушуњао.

Тело мртвог уходе пренето је кроз снежну вејавицу у цркву.

Тек кад је све ово било урађено и у кући завладала пристојна тишина, две девојке позваше Дика да изиђе из скривалишта и поднесоше му исцрпан извештај о свему што се догодило. Он им, са своје стране, исприча о уходином доласку, његовом опасном открићу и брзој смрти.

Џоана се, готово онесвешћена, наслони на зид.

— Све је то узалудно, рече она. Ја ћу ипак морати сутра да се венчам!

— Шта! узвикну њена пријатељица. Па овде је наш витез, који растерује лавове као мишеве! Ви заиста имате мало вере у њега. Дед, пријатељу, гониоче лавова, утешите нас. Говорите, дајте какве смеле предлоге.

Дик се збуни што му је тако његово хвалисање бачено у лице. Али је, ма да сав поцрвенео, говорио одлучно.

— Доиста, налазимо се у тешком положају, рече он. Но кад бих само могао да изиђем из ове куће, макар на пола часа, све би било добро и венчање би било спречено.

— И лавови би били растерани, понови девојка његове речи.

— Опростите ми, рече Дик, сад не говорим хвалишући се, него више као човек који тражи помоћ или савет. Јер, ако због стражара не будем могао да изиђем из ове куће, нећу моћи ништа учинити. Молим вас да ме правилно разумете.

— Џоана, зашто сте говорили да је он прост? упита девојка. Он говори отмено и углађено кад хоће. Шта бисте још хтели?

— Да, уздахну Џоана са осмехом, мој пријатељ Дик се заиста променио. Кад сам трчала за њим, био је сасвим груб. Али то није важно; мени нема помоћи у овој љутој невољи, мораћу постати леди Шоребај!

— Опробаћу срећу, рече Дик. На калуђера се много не пази; и ако ме је срећа послужила да дођем овамо, може ме послужити и да изиђем одавде. Како се звао онај ухода?

— Ратер, одговори млада дама. То значи витез и јунак; а то му име приличи к’о крмачи седло. А шта намеравате да чините, гониоче лавова? Шта сте то наумили?

— Покушаћу да изиђем, одговори Дик. И ако ме неко заустави, остаћу миран и рећи ћу да идем да се молим богу за Ратера. Вероватно су већ почели да читају молитве над његовим мртвим телом.

— План је прилично прост, рече девојка. Али може да успе.

— Па то и није никакав лукав план, већ просто смелост, која у великим незгодама често боље послужи, каза млади Шелтон.

— Истина, рече она. Онда идите. Нека вас богородица штити и нека вам бог помогне да успете! Ви овде остављате једну девојку која вас воли и једну која вам је искрена пријатељица. Будите обазриви њих ради и чувајте се.

— Тако је, идите Диче, додаде Џоана. Јер, не би се могло рећи шта представља већу опасност: да ли да идете или да останете. Идите. Моје срце иде заједно с вама. Нека вас свеци чувају!

Дик прође поред првог стражара тако одлучно да га стражар само погледа; али код другог завијутка степеница стражар му препречи пут копљем и упита га куд иде.

— Pax vobiscum! одговори Дик. Идем у цркву да се молим богу над телом јадног Ратера.

— Можда је то истина, али не можете ићи сами, одговори стражар, па се наслони на храстов стуб и оштро звизну. Ево долази један човек! викну он доле, а затим даде знак Дику да прође.

У подножју степеништа стража је била у приправности и очекивала његов долазак. И пошто је још једном поновио своју причу, заповедник страже одреди четири човека да га отпрате до цркве.

— Не смете га пустити да побегне, момци, рече он. Водите га право сер Оливеру.

Врата се тада отворише. Два човека га узеше под руке, трећи пође испред њих, а четврти позади, са затегнутим луком и упереном стрелом.

Упутише се баштом, кроз густу помрчину и вејавицу, и приближише се слабо осветљеним прозорима цркве.

На западним црквеним вратима стајала је стража стрелаца, којима се одело белело од снега и који су се због невремена били склонили испод свода над вратима. И тек кад су Дикови спроводници измењали неколико речи с њима, би им дозвољено да прођу и да уђу у свету зграду.

Црква је била слабо осветљена свећама на великом олтару и једном или двема лампама, које су се клатиле на засвођеним таваницама приватних капела чувених породица. У сред цркве, на одру, лежало је уходино мртво тело, а свуд унаоколо клечали су закукуљени свештеници и шапутали молитве. На степенику олтара један свештеник у свечаној одежди читао је мису.

Чим се они појавише, један од закукуљених свештеника се диже, приђе им и упита вођу стражара зашто су дошли. Из поштовања према божјој служби и покојнику говорили су тихо; али њихове речи мукло су одјекивале у овој огромној празној згради.

— Калуђер! рече сер Оливер (јер то беше он) пошто саслуша извештај стрелца. Брате, додаде он окрећући се Дику, нисам очекивао ваш долазак. Ко сте ви? И по чијем налогу долазите да нам се придружите у молитви?

Дик, који је држао спуштену кукуљицу, даде знак сер Оливеру да се корак-два удаљи од стражара. И чим свештеник то учини, он му рече:

— Не надам се, господине, да ћу вас преварити. Мој живот је у вашим рукама.

Сер Оливер сав уздрхта, лице му пребледе. Ћутао је за тренутак, а затим рече:

— Ричарде, шта вас је довело овамо не знам, но све ми се чини да вас је довела нека зла намера. Ипак вас, због некадашњег пријатељства, нећу одати. Остаћете целу ноћ овде поред мене; остаћете овде све док се лорд Шоребај не венча и док сватови не оду одавде. И ако се све добро сврши, ако се покаже да нисте смишљали никакво зло, пустићу вас да идете куд вам је воља. Ако пак имате неки крвав план, крв ће пасти на вашу главу. Амин!

Свештеник се побожно прекрсти, окрете се и поклони се према олтару.

Затим рече још неколико речи војницима, узе Дика за руку, одведе га и посади поред свог седишта. Младић је, из пристојности, морао одмах да клекне и да се претвара као да се удубио у молитву; али је пазио и мотрио на све. Он примети да се три војника нису вратила сер Денијеловој кући, већ су тихо заузела згодан положај у близини врата. Био је уверен да су то учинили по сер Оливеровом наређењу. Значи, налазио се у клопци. Сад је морао да проведе ноћ у цркви, окружен тајанственим светлуцањима и сенкама, да гледа бледо лице онога кога је убио, и да, ујутро, присуствује венчању своје веренице с другим човеком.

Упркос свему томе, Дик је успео да влада собом и да стрпљиво чека исход.

4.

У шоребајској цркви су целе ноћи држана молепствија, час уз певање псалама час уз кратка звоњења.

Око уходе Ратера стајала је почасна стража. Он је лежао као што су га били и наместили: скрштених руку на грудима, отворених, укочених очију, упртих у таваницу. А по страни, близу њега, седео је младић који га је убио и узнемирено чекао долазак јутра.

У току ноћи сер Оливер се само једанпут обрати своме заточенику.

— Ричарде, сине, шапну он, ако намеравате да ми учините какво зло, кунем вам се спасом своје душе да сам невин. Признајем да сам грешан само пред богом, али пред вама нисам никад био.

— Оче, рече Дик, такође шапатом, верујте ми, немам никакве зле намере; а што се тиче ваше невиности, не могу да заборавим да сте се врло слабо оправдали.

— Човек може бити и ненамерно крив, одговори свештеник. Он може бити слепо оруђе у туђим рукама и не знати чему води неки његов поступак. Тако је било и са мном. Ја сам, додуше, повео вашег оца у смрт; али, бог ми је сведок на овом светом месту, нисам знао да то чиним.

— Можда је тако, рече Дик. Али видите какву сте чудну мрежу исплели око мене. Ја сам у овом часу и ваш заробљеник и ваш судија; морате у исто време и да ми претите смрћу и да се преда мном правдате. Да сте целог живота били частан човек, ви ме се сада, мислим, не бисте ни бојали нити бисте ме мрзели. Идите и молите се. Саслушао сам вас зато што сам морао, али нећу даље да трпим ваше друштво.

Свештеник уздахну тако дубоко да скоро изазва сажаљење код младића, саже главу и загњури је у руке, као човек опхрван бригама. Више није суделовао у певању псалама, али је Дик чуо како звецка бројаницама између прстију и како мрмља молитве.

Ускоро сива светлост јутра продре кроз шарена окна цркве и надјача светлуцање свећа; ова светлост се полако ширила и јачала и најзад су румени сунчеви зраци продрли кроз југоисточне прозоре и затреперили на зидовима. Бура је била прошла; велики облаци сручили су снег на земљу и отпловили даље, и нов дан је пружао слику веселог зимског пејсажа заоденутог у бело рухо.

Службеници цркве се ужурбаше: однесоше ковчег у капелу и обрисаше трагове крви са плочица, да не би ова злослутна слика бацила своју сенку на венчање лорда Шоребаја. У исто време, свештеници, који су провели целу ноћ у тужном бдењу, постараше се у зору да им лица добију ведрији изглед у част веселијег обреда који је имао ускоро да уследи. Још од раног јутра побожни грађани почеше да се скупљају у цркви, где су се неки молили богу, а неки чекали у реду пред исповедаоницом.

Због ове велике гужве било је лако неопажен ући и поред сер Денијелових стражара на вратима. И ускоро Диков поглед, који је невесело кружио унаоколо, сусрете се с погледом Вила Лолеса, који је још увек био у калуђерском оделу.

Одметник истог тренутка познаде свог вођу и кришом му даде знак руком и оком.

Дик није био опростио старом пустолову његов јучерашњи пијани изгред, али није хтео да и њега увуче у своју невољу, па му што је јасније могао даде знак да се губи.

Лолес као да схвати и одмах ишчезе иза једног стуба, тако да Дику лакну.

Међутим, Дик се запањи кад га неко повуче за рукав и кад виде да стари лупеж седе поред њега и поче, тобож, усрдно да се моли богу.

Сер Оливер одмах устаде са свога седишта и брзим корацима оде до војника који су стајали у близини црквених врата. Ако је свештеник посумњао, онда се зло већ десило и Лолес је постао заробљеник у цркви.

— Не мичите се, шапну Дик. Упали смо у клопку, захваљујући, нарочито, вашем јучерашњем пијанчењу. Кад сте ме видели да тужно седим на овом необичном месту, на које немам право, како нисте нањушили опасност и отишли?

— Па ја сам мислио да сте добили поруку од Елиса и да сте овде ради извршења неког задатка, одговори Лолес.

— Елис! рече Дик. Зар се Елис вратио?

— Да, одговори одметник. Вратио се синоћ и поштено ме ишибао каишем зато што сам био пијан; тако се осветио и за вас, господару. Елис Дакворт је силан човек! Дојурио је као ветар из Кревена да би спречио ово венчање. И ви га, господару Диче, знате какав је — он ће га и спречити.

— Е, онда смо ја и ви, јадни мој брате, мртви, одговори мирно Дик. Ја сам овде заробљен као сумњив и моја глава треба да буде залога за то венчање, које он намерава да спречи. Леп избор ми предстоји: да изгубим или вереницу или живот! Па ето, коцка је бачена — изгубићу живот.

— Тако ми свега на свету, ја идем одавде! узвикну Лолес и напола се подиже.

Али Дик му одмах стави руку на раме.

— Пријатељу Лолесе, седите мирно, рече он. Ако имате очи, погледајте тамо у онај угао код врата. Зар не видите да су они наоружани људи, зато што сте се упола дигли, већ у приправности да вам препрече пут? Помирите се са судбином, пријатељу мој. Били сте храбри на броду, кад сте мислили да ћете умрети смрћу морнара; будите храбри и сада, кад треба да умрете на вешалима.

— Господару Диче, све је ово дошло сувише изненада, рече, испрекидана даха, Лолес. Дајте ми само један часак да дођем себи; онда ћу, свете ми мисе, бити храбар као и ви.

— Тако и треба, храбри друже! Па ипак, Лолесе, не могу никако да се помирим с тим да треба да умрем.

— Да, то је истина! сложи се Лолес. На крају крајева, ја сам равнодушан према смрти. Умрети се мора, господару, раније или доцније. А кажу да је смрт на вешалима за праведну ствар — лака смрт, ма да никад нисам чуо да се ико вратио оданде да то потврди.

После ових речи снажни стари лупеж завали се у своје седиште, скрсти руке и поче да гледа унаоколо дрско и хладнокрвно.

— У сваком случају, додаде Дик, за нас је најбоље да будемо мирни. Још не знамо шта Дакворт спрема. А можда ћемо успети да умакнемо.

Чим су заћутали, зачуше неку веселу музику у даљини, која се све више приближавала и постајала све гласнија и све веселија. Звона са торња удвостручише звоњење. Људи и жене су у све већем броју стизали у цркву, отресали снег с ногу, трљали руку о руку и дували у њих. Западна врата била су широм отворена и кроз њих се видела сунцем обасјана и снегом покривена улица. Хладан јутарњи ваздух улазио је унутра. Сви су знаци говорили да лорд Шоребај жели да се венча рано ујутру и да се сватови већ приближују.

Неколико људи лорда Шоребаја, натеравши народ дршкама својих копаља да одступи, направише пролаз средином цркве. И баш тада се, преко смрзнутог снега, отвореним вратима почеше приближавати свирачи, фрулаши и трубачи, црвени у лицу од снажног дувања, затим добошари и цимбалисти, који су тако јако ударали у своје инструменте као да то раде за опкладу.

Свирачи код црквених врата направише шпалир и по такту своје громке музике затрупкаше на снегу. Главне личности ове отмене свадбене поворке корачале су између њих; многобројне даме и господа били су у тако раскошним и разнобојним оделима од свиле, кадифе, крзна и атласа, украшеним златом и чипкама, да је поворка изгледала, на снегу, као цветна алеја.

Млада је ишла напред, тужна и бледа, под руку са сер Денијелом; деверуша јој је била млада дама која се прошле вечери спријатељила с Диком. Одмах иза њих ишао је, у раскошном оделу, младожења, несигурно корачајући својим реуматичним ногама; чим је прешао црквени праг, скинуо је шешир, и по ружичастој боји његове ћелаве главе видело се да је узбуђен.

Тада је куцнуо час Елиса Дакворта.

Дик, који је, збуњен супротним осећањима, седео стиснутих песница, одједном примети неко комешање у гомили. Народ се гурао, узмицао и гледао, уздигнутих руку, навише. И Дик погледа горе и спази четири човека како, нагнути преко ограде галерије, нишане стрелама. Баш тог тренутка одапеше они своје стреле и ишчезоше пре него што су ларма и узвици гомиле достигли врхунац.

Црквом одјекнуше врисци и узвици ускомешане гомиле; запрепашћени свештеници појурише са својих места; музика престаде; па и звона, која су звонила још неколико секунди, такође умукнуше, јер је вест о несрећи допрла, на неки начин, чак и до звонара.

На средини цркве лежао је младожења, мртав, устрељен двема црним стрелама. Млада је пала у несвест. Високи сер Денијел, који се истицао у целој гомили, стајао је, изненађен и гневан, са дрхтавом стрелом у левој подлактици, док му је низ лице цурио млаз крви, јер му је друга стрела била окрзнула чело.

Пре него што је црква била претражена, виновници овог трагичног догађаја успели су да побегну на споредна врата.

Међутим, Дик и Лолес остадоше и даље као таоци. Приликом прве узбуне они су били устали и храбро покушали да се приближе вратима; али нису успели да продру кроз збијену гомилу свештеника, црквених певача и народа, те су се стоички вратили на своја места.

Сер Оливер, блед од ужаса, диже се на ноге и обрати се сер Денијелу показујући на Дика.

— Ево Ричарда Шелтона! повика он. Он је крив за проливену крв! Ухватите га! Наредите да се ухвати! Ради сигурности наших живота, ухватите га и чврсто га вежите! Он се заклео да ће нам доћи главе.

Сер Денијел био је заслепљен срџбом, заслепљен и топлом крвљу која му је цурила низ лице.

— Где је? загрме он. Довуците га овамо. Часнога ми крста, он ће проклињати овај час.

Гомила се размаче и стрелци јурнуше према Дику, шчепаше га за рамена и гурнуше низ степеник олтара. Лолес је седео мирно као миш.

Сер Денијел, бришући крв са очију, загледа се, жмиркајући, у свог заробљеника.

— А, ту си, дакле, дрски издајниче, рече он. Сад си у мојим рукама, и, тако ми свега на свету, ставићу те на муке и натераћу те да јаукнеш за сваку кап крви која ми сада капље у очи. Водите га! Овде није место за то! Одведите га мојој кући. Ставићу му на муке сваки зглоб тела.

Дик одгурну стрелце од себе и повика:

— Ово је свето прибежиште! Свето прибежиште! Хеј, оци! Хоће да ме извуку из цркве!

— Из цркве коју си ти, младићу, обесветио убиством, рече неки висок човек у раскошном оделу.

— Где им је доказ? повика Дик. Они ме окривљују за саучесништво, али немају никаквих доказа за то. Ја сам, истина, вереник младин, и она је на нашу веридбу пристала добровољно. Али шта с тим? Волети једну девојку мислим да није грех, па ни задобити њену љубав. То је једина моја кривица, ако је то уопште кривица.

Дик је тако смело изјавио да је невин да многи почеше да му одобравају. Али се у исто време, с друге стране, дигоше и многи тужиоци, који повикаше да су га прошле ноћи видели у сер Денијеловој кући, прерушеног у калуђера. Усред те галаме сер Оливер показа руком на Лолеса и гласно објави да је и он саучесник у овом делу. Стрелци шчепаше и њега и ставише га поред његовог вође. Људи из оба табора беху јако узбуђени, и док су једни вукли заробљенике у намери да им помогну да умакну, други су их псовали и ударали песницама. Дику је све зујало у ушима и хватала га вртоглавица као човека који се бори против таласа надошле реке.

Али онај високи човек који је мало час одговорио Дику утиша гомилу својим снажним гласом.

— Претражите их, нареди он, да видимо имају ли оружје. По томе ћемо моћи да судимо о њиховим намерама.

Код Дика не нађоше никакво оружје сем каме, и ово је говорило њему у прилог, све док му један човек не извуче каму из корица и показа да је још умрљана Ратеровом крвљу. На ово се диже велика граја међу присталицама сер Денијела, коју високи човек пресече покретом руке и заповедничким погледом. Кад је дошао ред на Лолеса, нађоше му под мантијом свежањ стрела истих онаквих каквима је убијен лорд Шоребај.

— Шта кажете сад? упита Дика високи човек, намрштивши се.

— Господару, ја сам овде у светом прибежишту, одговори Дик. Није ли тако? Видим по вашем изгледу да сте човек на високом положају и закључујем по изразу вашег лица да сте побожни и праведни. Вама ћу се својевољно предати као заробљеник и одрећи ћу се заштите овог светог места. Радије пристајем да ваша племенита рука изврши одмах, на лицу места, смртну казну нада мном, него да будем предат на милост и немилост овом човеку, кога овде јавно оптужујем да је убица мога оца и отимач мојих имања и прихода. И сами сте чули како ми је, и пре него што је доказана моја кривица, претио мучењима. Не одговара вашој части да ме предате мом заклетом непријатељу и давнашњем тлачитељу, већ да ми поштено судите по закону, и ако се докаже да сам крив, да ме погубите без мучења.

— Господару, повика сер Денијел, нећете ваљда слушати тога вука? Његова крвава кама јасно показује да лаже.

— Али, дозволите, добри витеже, одговори високи господин, ваша плаховитост говори против вас.

Млада, која је пре неколико минута била дошла себи и са ужасом у очима гледала цео овај призор, отрже се из руку оних који су је држали и клече пред последњег говорника.

— Лорде Ризингеме, повика она, у име правде, саслушајте ме! Овај ме човек отео од мојих сродника и силом ставио под своје туторство. Отада нисам имала ничију милост, пријатељство ни потпору ... осим овог младог човека ... Ричарда Шелтона... кога они сада окривљују и хоће да убију. Господару, он је, истина, био синоћ у кући сер Денијела, али ја сам га тамо позвала; он је дошао само на моју молбу и није имао никакву злу намеру. Док је сер Денијел био према њему добар господар, он се верно борио за њега против људи Црне стреле; али кад је његов подмукли тутор покушао да га издајнички убије и он побегао ноћу из те крваве куће, да би спасао свој живот, коме се могао обратити, он, без пријатеља, без новца? Ако је пак запао у рђаво друштво, ко је, по вашем мишљењу, крив: младић према коме се рђаво поступало или тутор који је злоупотребио свој положај?

Тада и она омања млада дама клече поред Џоане.

— А ја, добри мој господару и ујаче, рече она, могу да потврдим пред свима вама да је, тако ми моје душе. истина све што је ова девојка рекла. Ја, недостојна, одвела сам младића унутра.

Лорд Ризингем их саслуша ћутићи; па и кад су престале да говоре, ћутао је још неколико тренутака. А затим пружи руку Џоани да устане, али ову пажњу не указа и оној која га је назвала ујаком.

— Сер Денијеле, рече он, ово је заиста врло замршен случај, и ја ћу га, с вашим одобрењем, испитати и решити. Не брините се. Ваша ствар је у добрим рукама, пресуда ће бити праведна. Идите сада одмах кући и видајте своје ране. Ваздух је врло оштар, па не бих хтео да вам те огреботине назебу.

Он руком даде знак, који његове верне слуге, што су мотриле на сваки његов и најмањи миг, пренесоше даље. Испред цркве се одмах зачу оштар звук трубе и кроз отворена врата умаршираше у цркву стрелци и војници, сви у униформи и са значкама лорда Ризингема. Преузеше Дика и Лолеса од оних који су их држали, опколише заробљенике, изведоше их из цркве и ишчезоше.

Док су пролазили Џоана пружи обе руке према Дику и довикну му: „Збогом“, а деверуша, нимало обесхрабљена очигледним незадовољством свога ујака, посла му пољубац и викну: „Будите храбри, гониоче лавова“, што први пут откако се десила несрећа изазва осмех на лицима гомиле.

5.

Ма да је био најважнија личност у Шоребају, лорд Ризингем је скромно становао у кући једног обичног грађанина, на крају града. Сем војника на вратима и гласника на коњима, који су долазили и одлазили, ништа друго није показивало да се у тој згради привремено настанио један лорд.

Због оскудице у простору Дик и Лолес су затворени заједно, у истом одељењу.

— Добро сте говорили, господару Ричарде, рече одметник. Одлично сте говрили, и ја вам срдачно захваљујем. Ми смо овде у добрим рукама; праведно ће нам судити, и вечерас ћемо пристојно висити обојица о истом дрвету.

— Да, јадни мој пријатељу, и ја тако мислим. одговори Дик.

— Међутим, има још мало наде, рече Лолес. Елис Дакворт је човек какав се не налази у хиљадама. Он вас много воли, како због ваших особина, тако и због вашег оца; и знајући да нисте криви за ово дело он ће преврнути и небо и земљу само да вас спасе.

— Неће успети, рече Дик. Шта може он да уради? Он располаже малим бројем људи. Авај, кад бих само имао сутрашњи дан! Кад бих само могао да одем на један уговорени састанак сутра до подне, у једанаест сати, све би, мислим, било друкчије. Али сад нема помоћи.

— Ви ћете сведочити да сам ја невин, а ја ћу храбро сведочити то исто за вас, заврши Лолес. То нам, додуше, неће ништа помоћи, али ако ме обесе, то неће бити зато што се нисам довољно клео.

Дик затим дубоко утону у мисли, а стари лупеж леже у угао, навуче калуђерску кукуљицу на лице и спреми се да спава. Ускоро је гласно хркао. Дугогодишње тешкоће и опасности биле су потпуно отупеле свако осећање страха у њему.

Дан је био већ на измаку кад је стражар отворио врата и одвео Дика уз степенице лорду Ризингему, који је у топлој соби седео замишљен поред ватре.

Кад је ухапшеник ушао, он диже главу.

— Господине, поче он, познавао сам вашег оца, који је био частан човек, и то ме наводи да поступим благо према вама. Но морам да вам кажем да против вас постоје тешке оптужбе. Ви се дружите са убицама и лоповима; јасно је доказано да сте угрожавали мир; осумњичени сте да сте на гусарски начин украли један брод; видели су вас како се прерушени шуњате по кући свог непријатеља; један човек је убијен те исте вечери ...

— Допустите, господару, прекиде га Дик. Ја ћу одмах признати своју кривицу, онакву каква је. Ја сам убио тога Ратера; а за доказ — он извади писмо из недара — ево једног писма које сам нашао у његовом новчанику.

Лорд Ризингем узе писмо, и двапут прочита.

— Јесте ли прочитали ово писмо? упита он.

— Прочитао сам га, одговори Дик.

— Јесте ли ви за Јорк или Ленкастер? упита лорд.

— Господару, недавно ми је постављено то исто питање и нисам просто знао како да одговорим на њега, рече Дик. Али пошто сам већ једном одговорио, нећу да мењам. Господару, ја сам за Јорк.

Лорд климну главом.

— Поштено сте одговорили, рече он. Али зашто ми, онда, дајете ово писмо?

— Па зар нису све стране против издајица, господару? узвикну Дик.

— Волео бих да јесу, млади господине, одговори лорд. Што се мене тиче, ја се слажем с вама у томе. Видим да у вама има више младалачке наивности него притворности; и да тај моћни човек, сер Денијел, није на нашој страни, дошао бих у искушење да подупрем вашу ствар. Распитао сам се и дознао да се с вама свирепо поступало, и то вас много оправдава. Али, видите, господине, ја сам пре свега, један од вођа краљичине странке; и ма да сам, верујем, по природи праведан човек, па чак и наклоњен да будем превише милостив, ипак морам ускладити своје поступке са интересима своје странке. А да бих задржао сер Денијела, готов сам да учиним врло много.

— Господару, рече Дик, можда ћете сматрати да сам сувише смео што се усуђујем да вам саветујем да не рачунате на верност сер Денијела. Чини ми се да је он и сувише често мењао странке.

— Па, тако је то у Енглеској. Шта можемо? Али ви сте неправедни према витезу од Танстола; јер, што се тиче верности, он је у последње време био сасвим веран нама који смо уз Ленкастер. Чак је и у нашим последњим поразима остао чврсто уз нас.

— Ако бисте бацили поглед на ово писмо, можда бисте променили своје мишљење о њему, рече Дик, и пружи лорду сер Денијелово писмо лорду Венслејделу.

Лордово лице се одмах промени; он се разјари као рањени лав и рука му се брзо маши за балчак мача.

— Јесте ли почитали и ово писмо? упита.

— Прочитао сам га, одговори Дик. Он нуди ваше имање лорду Венслејделу.

— Да, нуди му моје имање, као што кажете! одговори лорд. Обавезан сам вам због овог писма. Оно ми је открило лисичју јазбину. Тражите од мене што год желите, господине Шелтоне, нећу се показати незахвалним. Били ви за Јорк или Ленкастер, поштен човек или лопов — пуштам вас на слободу. Идите и нека вас богородица штити! Али сматрајте да је право да задржим и обесим вашег друга Лолеса. Злочин је био јаван и ред је да неко буде и јавно кажњен.

— Господару, моја прва молба је да и њега пустите, рече Дик.

— Он је стари, окорео неваљалац, лопов и скитница, рече лорд. Има већ двадесетак година како је зрео за вешала, па био обешен за ову или ону ствар, сутра или прекосутра, шта то мари?

— Ипак, господару, он је доспео овамо због мене, и ја бих био нечовечан и незахвалан кад бих га напустио, каза Дик.

— Господине Шелтоне, ви сте незгодан човек, одговори лорд строго. То је рђав начин да се успе у животу. Но пошто вам је толико стало до тога, учинићу вам по вољи. Идите заједно; само, будите опрезни и напустите што пре Шоребај, јер је сер Денијел (проклет био!) жедан ваше крви.

— Господару, захваљујем вам сада речима, а надам се да ћу вам ускоро захвалити и делима, рече Дик и изиђе из собе.

6.

Кад је Дику и Лолесу било допуштено да се искраду кроз споредан излаз из куће у којој је лорд Ризингем држао свој гарнизон, вече се већ беше спустило.

Они се зауставише у сенци баштенског зида да се договоре шта да раде. Опасност је била велика. Ако би их спазио неки сер Денијелов човек и надао вику, одмах би били ухваћени и убијени. Али град Шоребај није био једино опасно место за њих; и ван града постојала је опасност на наиђу на страже.

Мало даље, на једној пољани, они спазише ветрењачу и одмах до ње велики амбар, са отвореним вратима.

— Како би било да прилегнемо тамо док не падне ноћ? предложи Дик.

И пошто Лолес није имао ништа боље да предложи, отрчаше право у амбар и сакрише се у сламу иза врата. Дневна светлост је брзо ишчезавала и ускоро се при месечини смрзнути снег блистао као сребро. Сад или никад пружала им се прилика да непримећени оду до „Јарца и гајди“ и да замене своја одела, која су их издавала. Најпаметније је било да иду кроз предграђа и да, на тај начин, заобиђу трг, јер је постојала опасност да их неко из гомиле на тргу препозна.

Заобилазан пут био је дугачак. Водио их је поред куће на обали, која је сада била мрачна и тиха, и најзад их довео у пристаниште. Многи бродови, како се могло видети при месечини, били су дигли сидра и, користећи мирно време, одлазили из тога места. Зато крчме поред обале (које су још биле осветљене ватрама и светиљкама упркос наредби о замрачењу) нису више биле пуне посетилаца нити су у њима одјекивале сложне морнарске песме.

Брзо, упола трчећи, задигнутих мантија до колена, газили су они по дубоком снегу и пробијали се кроз лавиринт бродске грађе на обали. Били су прешли скоро половину пута око пристаништа и пролазили поред једне крчме, кад се врата на њој одједном отворише и млаз светлости паде на њих.

Они одмах стадоше, претварајући се да су задубљени у разговор.

Из крчме изиђоше, један за другим, три човека, и последњи затвори врата за собом. Сва тројица су посртала, јер су цео дан провели у пијанчењу, и сада су стајали и њихали се на месечини, као људи који не знају шта хоће. Највиши од тројице гласно је јадиковао.

— Седам буради најбољег гаскоњског вина, каквог нема ниједан крчмар, говорио је он. Најбољи брод који је изишао из дартмутског пристаништа, икона Девице Марије делимично позлаћена, тринаест златника ...

— Ја сам такође имао непријатних губитака, прекиде га један од оне друге двојице. Имао сам личних губитака, друже Арблестере. Украли су ми о св. Мартину пет шилинга и кожни новчаник, који је вредео девет пенија и четврт.

Дика коснуше те речи. Све до тог тренутка није ни помислио на јадног капетана, који је био упропашћен губитком Добре наде. Толико су у оно време ратници били равнодушни према имовини и интересима обичног света. Али овај изненадни сусрет живо га подсети на његов осион и неуспео потхват; и он и Лолес окренуше главе на другу страну, да их не би препознали.

Међутим, бродски пас, који је умакао приликом бродолома и вратио се у Шоребај, стајао је сада поред Арблестера и одједном дигао њушку и наћулио уши, а затим јурнуо напред и бесно залајао на два лажна калуђера.

Његов господар посрћући пође за њим.

— Хеј, другови! повика он. Имате ли неку пару за јадног старог капетана, кога су сасвим опљачкали гусари? До скора сам могао да вас частим било којег дана у недељи, а ето сада, суботом увече, кад је свако при новцу, просим за врч пива! Питајте мог морнара Тома, ако не верујете да сам био богат. Имао сам седам буради најбољег гаскоњског вина, брод који је био мој и мога оца пре мене, икону св. богородице у раму од платана, са позлатом, и тринаест фунти, које у злату које у сребру. Еј! шта велите? Опљачкали човека који се борио против Француза, који је на морској пучини заклао више Француза него и један човек што је икад запловио из Дартмаута. Хајде дајте неку пару!

Ни Дик ни Лолес не усудише се да проговоре ни једну реч, јер су се бојали да им не препознају глас, и стајали су, тако, беспомоћни, као брод насукан на обалу, не знајући куд да се окрену ни чему да се надају.

— Јесте ли ви неми? упита капетан. Другови, додаде он, штуцајући, они су неми. Не свиђа ми се та неучтивост; јер, и кад је човек нем, ако је учтив, он ће ипак, мислим, покушати да одговори кад му се постави неко питање.

У том тренутку Том, човек веома снажан и развијен, посумња у ове две неме прилике. И како је био трезнији од свога капетана, одједном стаде испред њега, шчепа Лолеса за раме и упита га, уз псовку, зашто ћути. Мислећи да је већ све свршено, Лолес одговори боксерским ударцем, тако да се морнар прући по песку. Затим довикну Дику да иде за њим и појури према бродској грађи.

Све се ово одиграло у току једног секунда. Пре него што је Дик успео да потрчи, Арблестер га ухвати. Том, пузећи, шчепа га за ногу, а трећи му човек замахну изнад главе исуканом сабљом.

Млади Шелтон беше сасвим потиштен, не толико због опасности и непријатности, колико због понижења што је он, који је умакао сер Денијелу и убедио лорда Ризингема, пао ево сада у руке овог старог пијаног морнара. Он се осећао не само беспомоћним већ и стварно кривим — био је уистину банкротирани дужник овог човека, чији је брод украо и упропастио.

— Однесите га у крчму, да му видим лице, рече Арблестер.

— Не, не, одговори Том. Прво да му испразнимо кесу, да не би и други момци тражили удео.

Но ма да су га претресли од главе до пете, не нађоше код њега, ни једне паре; ништа, сем прстена лорда Фоксхема, који му грубо скидоше с прста.

— Окрените га према месецу, повика капетан, а затим дохвати Дика за браду и грубо му забаци главу. Света богородице! узвикну он. Па ово је онај гусар.

— Охо! викну Том.

— Мајке ми божје, то је он! понови Арблестер. Е па, гусару, сад си у мојим рукама. Где је мој брод? Где је моје вино? Еј, знаш ли ти да си у мојим рукама? Томе, дај ми уже. Везаћу му и ноге и руке, да не може ни да мрдне; а затим ћу га тући ... тући до бесвести.

И он настави да говори у том смислу, везујући Дика вештином својственом морнарима и свирепо затежући уже при завезивању сваког чвора.

Кад је завршио, младић је био само свежањ у његовим рукама, беспомоћан као мртвац. Капетан се измаче један корак и гласно се насмеја. Затим му приђе и распали му шамар преко ува, па га онда окрете и поче бесно да га удара ногом. Бура од гнева беснела је у Диковим грудима; срџба га је гушила, тако да је мислио да ће умрети. Али кад га морнар, заморен овом свирепом игром, тресну свом дужином о песак и окрете леђа да се посаветује са својим друговима, он одмах савлада свој гнев. Можда би овај тренутни прекид, пре него што опет почну да га муче, могао искористити да се на неки начин извуче из овог понижавајућег и незгодног положаја.

И доиста, док су морнари још расправљали о томе шта да раде с њим, он прикупи храброст и ослови их прилично мирним гласом:

— Господари, јесте ли ви сасвим побенавили? Небо вам шаље ретку прилику да се обогатите, прилику на какву не бисте наишли ни у току тридесет пловидби преко мора. А шта ви радите, сто му громова! Тучете ме! Па тако би поступило љутито дете! Ви, стари искусни морнари, који се не плашите ни ватре ни воде и волите злато колико и печење, не поступате паметно.

— Да сад, кад си везан, ласкаш нам да би нас преварио, рече Том.

— Вас преварио! понови Дик. Кад бисте ви били будале, то би било лако. А ако сте промућурни људи, а ја мислим да јесте, требало би да видите јасно шта је у вашем интересу. Кад сам узео ваш брод, било нас је много, били смо добро обучени и наоружани. И сад, размислите мало: ко је опремио ту војску? Безсумње, неко ко је имао много злата. И ако је тај, који је већ располагао великим богатством, пошао у лов за још већим, упркос бури, размислите... не значи ли то да се ту радило о неком скривеном благу?

— Шта хоћеш тиме да кажеш? упита трећи човек.

— Па, хоћу да кажем то, настави Дик, ако сте изгубили један стари брод и неколико крчага киселог вина, заборавите на те ситнице. Латите се једног великог потхвата, који ће вас у року од дванаест часова обогатити за вечита времена или коначно упропастити. Него, одведите ме одавде; хајдемо негде ту, близу, да поразговарамо поред врча, јер сам сав изубијан и смрзнут и уста су ми скоро у снегу.

— Он покушава да нас превари, рече Том.

— Да нас превари! Да нас превари! узвикну трећи човек. Волео бих да видим човека који би мене могао да превари! Тај би заиста био вешта варалица! Нисам ја јуче рођен! Могу да разликујем лаж од истине. Што се мене лично тиче, пријатељу Арблестере, мени изгледа да има нечега у овоме што овај младић говори. Како би било да пођемо и да га чујемо? Шта кажеш ти на то?

— Радо бих попио крчаг пива, добри господине Пирете, одговори Арблестер. Шта велиш ти, Томе? Само, кеса ми је празна.

— Ја ћу платити, рече Пирет. Ја ћу платити. Хтео бих да испитам ову ствар до краја; јер, вере ми, чини ми се да ће ту бити злата.

— Да, али ако опет почнете да пијете, све ће пропасти! рече Том.

— Пријатељу Арблестере, зашто дајете свом човеку толику слободу, каза господин Пирет. Зар да вам господари ваш најамник? Их, их!

— Ћути, момче! рече Арблестер обраћајући се Тому. Језик за зубе! Кад је то било да посада учи капетана!

— Како хоћете, рече Том. Ја дижем руке.

— Усправите га на ноге, рече господин Пирет. Знам једно повучено место где можемо пити и разговарати.

— Да бих могао ићи, пријатељи, морате ми одрешити ноге, рече Дик кад га усправише као дирек.

— Право каже, насмеја се Пирет. Заиста не би могао да хода тако везан. Пресеците уже. Извадите нож и пресеците га, пријатељу.

Овај предлог поколеба чак и Арблестера. Али како је његов пријатељ стално наваљивао, а Дик био толико паметан да се прави потпуно равнодушним и да само слеже раменима на Арблестерово одуговлачење, капетан најзад пристаде и пресече уже које је везивало заробљеникове ноге. Ово не само оспособи Дика да иде већ олабави и цело уже, и он осети да му се једна рука слободније креће, па се поче надати да ће, временом и с трудом, успети да је сасвим ослободи. За ово је имао да захвали глупости и похлепи за новцем господина Пирета.

Тај господин сада преузе вођство и одведе их у исту ону просту крчму у коју је Лолес одвео Арблестера на дан буре. Она је била сада сасвим празна; ватра се састојала из гомиле црвених жеравица, које су зрачиле великом топлотом. Пошто изабраше место и крчмар стави пред њих поручено пиво, Пирет и Арблестер испружише ноге и завалише се као људи решени да уживају у пријатном разговору.

Њихов сто. као и сви други у крчми, састојао се од дебеле квадратне даске, стављене преко два бурета; и сваки од ова четири чудно здружена пријатеља седео је за једном страном квадрата, Пирет према Арблестеру, Дик према морнару.

— А сада, младићу, да чујемо твоју причу, рече Пирет. Ти си заиста рђаво поступио према нашем пријатељу Арблестеру. Али не мари. Надокнади му то, откриј му могућност да се обогати, и ја ти јамчим да ће ти опростити.

Дик је досад говорио прилично с брда с дола; међутим, сада, под надзором три пара очију, било је потребно измислити и испричати неку ванредну причу и, ако буде могуће, добити натраг у своје руке веома важан прстен. Пре свега, требало је развлачити причу. Што дуже остане с њима, они ће бити све пијанији, па ће му лакше бити да побегне.

Дик није поседовао велик дар за измишљање, и оно што им је причао личило је много на причу о Али-Баби, са Шоребајем и Танстолском Шумом уместо Истока и са благом у пећини више увеличаним него умањеним. Као што је читаоцу познато, то је дивна прича и има само једну незгодну страну — што није истинита; а пошто су је ова три проста морнара сада први пут слушала, очи су им биле избуљене, а уста отворена као у сомова.

Ускоро је поручено још пива. И док је Дик вешто распредао причу, пиво је поручивано све чешће.

При крају су учесници били у оваквом стању:

Арблестер се, полупијан и упола заспао, једва држао на столици. Чак је и Том био одушевљен причом и његова опрезност је била попустила. У међувремену, Дик је полако успео да ослободи десну руку од ужета и био готов да ризикује све.

— И тако, рече Пирет, ви сте један од тих.

— Натерали су ме да то будем, одговори Дик. Против моје воље. Али ако бих успео да добијем једну или две вреће златника као свој део, онда бих заиста био будала да и даље живим у прљавој пећини и да се излажем незгодама војничког живота. Овде смо нас четворица. Добро! Хајдемо у шуму још пре сванућа. Кад бисмо набавили неког магарца, било би још боље; ако не можемо, не мари: нас четворица имамо јака леђа, и ја вам јамчим да ћемо се вратити кући посрћући од товара.

Пирет облизну усне.

— А та мађија, рече он, та магијска реч помоћу које се отвара пећина, како она гласи, пријатељу?

— Ту реч знају само три поглавице, одговори Дик. Но ваша је срећа у томе што је вечерас баш мени пало у део да отворим пећину изговарањем магиске речи. А то није ствар која се често повераза, она се држи у тајности као драгоценост у закључаној каси.

— Помоћу магијске речи! узвикну Арблестер, упола се будећи и зурећи у Дика једним оком. Иди ти до ђавола! Нећу да знам ни за какве магијске речи и чини. Ја сам добар хришћанин. Ако не верујете, питајте мога човека Тома.

— Али ово је бела мађија, рече Дик. Она нема никакве везе с ђаволом; она искоришћује моћ бројки, разних трава и планета.

— Да, да, рече Пирет, то је само бела мађија, друшкане. Нема греха у томе, уверавам те. Него, продужи, добри младићу. Та магијска реч, те чини — у чему се то састоји?

— Одмах ћу вам показати, одговори Дик. Је ли вам ту тај прстен што сте скинули с мог прста? Добро! држите га између врхова палца и малог прста испружите руку и окрените га према светлости ових жеравица. Тачно тако. Ето, то је та мађија.

Дик брзим погледом оцени да је простор између њега и врата слободан. Он, у себи, позва све свеце у помоћ. Затим муњевитим покретом руке зграби прстен и истог тренутка свали даску стола на морнара Тома, који јекну од бола и скљока се на под. Пре него што је Арблестер схватио да се ишта десило и пре но што је Пирет могао доћи себи од сјајних маштарија, Дик јурну на врата и побеже у ноћ обасјану месечином.

Због белине снега и због месеца који је пловио средином неба, свуд око пристаништа видело се као по дану; и млади Шелтон, који је трчао са задигнутом мантијом између бродске грађе, лако се могао видети издалека.

Том и Пирет јурили су за њим и викали. На њихову вику придружише им се људи из других крчми, тако да се ускоро читава флота морнара дала у потеру за њим. Али морнари су били рђави тркачи на копну, чак и у петнаестом веку. Зато је Дик већ у самом почетку био прилично одмакао и брзо се све више удаљавао од њих, и кад је стигао до улаза у неки узан сокак, имао је времена чак и да застане, да се осврне и насмеје.

По белом снежном тлу сви морнари Шоребаја трчали су за њим, у збијеној црној маси и у одвојеним групицама. Сви су викали и махали рукама; многи су падали, и кад би један пао, још неколико њих пало би преко њега.

Њихова галама, која се дизала до неба, била је гоњеном бегунцу делимично смешна а делимично и страшна. Вика сама по себи није значила ништа, јер је Дик знао да га ни један морнар из пристаништа не може стићи; међутим, ово је могло пробудити све људе у Шоребају и довести све стражаре у ту улицу, па му је због тога претила стварна опасност. Зато се он брзо сакри у једну мрачну капију на углу и сачека да цела руља, која је стално викала и млатарала рукама, прође поред њега. Сви људи су били црвени у лицу од журбе и бели од ваљања по снегу.

Прошло је много времена пре но што је ова велика јурњава морнара по граду престала и опет завладала тишина. Још дуго се чуло викање залуталих морнара по улицама у свим крајевима града. Долазило је до свађа, час између њих самих, час између њих и стражара; потрзани су и ножеви, давани и примани ударци, и неколико мртвих је остало на снегу.

Када се, читав сат доцније, и последњи морнар вратио, гунђајући, у пристаниште и отишао у своју омиљену крчму, било је спорно да ли је он у почетку и знао за каквим је човеком јурио у потеру; међутим, неоспорно је било да је то сада био потпуно заборавио. Идућег јутра кружиле су многе чудне приче, и легенда да је те ноћи долазио ђаво убрзо постаде догма у коју су веровали сви младићи у Шоребају.

Али и после повратка последњег морнара млади Шелтон још дуго није смео да напусти капију у коју се био сакрио.

Још дуго су страже пролазиле тамо-амо. Нарочите извиднице долазиле су да прокрстаре по околини и да поднесу извештај овом или оном великом лорду чији је сан био нарушен том необичном узбуном.

Било је већ дубоко у ноћ кад се Дик најзад усудио да изиђе из скривалишта и да, здрав и читав, мада прозебао и изубијан, дође пред врата крчме „Код јарца и гајди“. Сходно законском пропису, у крчми није било ни ватре ни свећа; он напипа свој пут до једног угла хладне гостинске собе, натрапа на једно парче покривача, баци га себи преко рамена, леже тихо поред најближег спавача и убрзо заспа.