Црна стрела

1.

Дик још пре сванућа устаде, пресвуче се у своје уобичајено одело, узе своје оружје и упути се Лолесовој јазбини у шуми. Тамо је, као што смо већ поменули, оставио писма лорда Фоксхема. Пошао је рано и ишао брзо да би их узео и вратио се на време због уговореног састанка са младим војводом од Глостера.

Мраз је био јак; хладан ваздух, сув и без ветра, штипао му је ноздрве. Месец је зашао, али су звезде биле још увек сјајне и многобројне, и снег је блештао на њиховој веселој светлости. Фењер му није био потребан да осветљава пут, и због велике хладноће није долазио у искушење да застајкује.

Дик је већ био прешао велики део отвореног поља између Шоребаја и шуме и стигао до подножја брдашца, на неколико стотина корака испред крста св. Бригите, кад, кроз тишину мрачног јутра, одјекнуше тако оштри, јасни и продорни звуци трубе, какве он, учини му се, никад раније није чуо. Труба је засвирала једном, затим брзо још једном, и одмах после тога зачу се звекет челика.

На ово млади Шелтон наћули уши, исука сабљу и појури уз брдо.

Кад се приближио крсту, спази жесток окршај на путу испред себе. Осам нападача против једнога. Али тај један беше тако брз и вешт, тако је храбро јуришао и разгонио своје противнике, тако се вешто држао на клизавом терену, да је, и пре него што се Дик умешао, убио једнога, ранио другога, а све остале држао у шаху.

Ипак је било право чудо што је успевао да се брани, јер је сваког тренутка и најмања случајност — оклизнуће ноге или грешка руке — могла да га стане главе.

— Држите се добро, господине! Ево помоћи! викну Ричард, и одмах затим, заборављајући да је сам, кликну: Стреле на готовс! Стреле на готовс! — што је био прилично неуобичајен убојни поклич — и јурну на нападаче с леђа.

Ови су такође били храбри; не устукнуше ни за један корак на тај препад, већ се окретоше и свом жестином полетеше на Дика. Четири против једнога. Око Дика је севао челик при звезданој светлости, искре су летеле на све стране, један од његових противника паде, једва и знајући, у том метежу, од чијег ударца, затим и Дик доби ударац по глави, и ма да га је шлем испод кукуљице штитио, ударац га обори на једно колено и ошамути.

У међувремену, човек коме је притекао у помоћ, уместо да му се придружи у борби, одмах одскочи назад и поново засвира у исту ону пискаву трубу којом је био дао први знак за узбуну, али овога пута засвира још брже и још гласније. Његови непријатељи се одмах окренуше против њега, и он је опет нападао, узмицао, скакао, задавао ударце и падао на колено, употребљујући и сабљу и каму, и ногу и руку, истом постојаном храброшћу и грозничавом снагом и брзином.

Продирни позив трубе чули су најзад они којима је био намењен. Зачу се потмуо топот по снегу; и, у добри час по Дика, према чијем су грлу већ били уперени сјајни врхови сабаља, из шуме, са обе стране, сјури се бујица наоружаних коњаника, сваки у оклопу и са спуштеним визиром, сваки са упереним копљем или са исуканом и уздигнутом сабљом. Иза сваког седео је стрелац или паж, који, један за другим, поскакаше с коња и заједно с коњаницима опколише целу групу.

Првобитни нападачи, видећи да су бројно надмашени и опкољени, бацише, без речи, оружје.

— Ухватите ове људе! рече јунак с трубом. И кад његова заповест би извршена, приђе Дику и загледа му се у лице.

И Дик се, такође, загледа у њега и изненади се кад виде да је тај човек, који је показао толико снаге, вештине и енергије, младић његових година, да је, сем тога, грбав, да му је једно раме више од другога, а лице бледо, измучено и искривељно.[10] Очи су му, међутим, биле бистре и смеле.

— Господине, рече тај младић, дошли сте у добар час по мене, баш у последњем тренутку.

— Господару, отпоче Дик са извесним предосећањем да је у присуству неке високе личности, ви тако сјајно рукујете сабљом да верујем да бисте и сами изишли на крај с њима. Него, за мене је заиста било добро што ваши људи нису стигли доцније.

— Откуд сте знали ко сам ја? упита незнанац.

— Ја ни сада, господару, не знам с киме говорим, одврати Дик.

— Заиста? упита незнанац. А ипак сте се стрмоглаво бацили у ову неравну борбу.

— Видео сам како се један човек храбро бори против многих, и сматрао бих себе нечовечним кад му не бих притекао у помоћ, одговори Дик.

Чудан подругљив осмех заигра на уснама младог племића, и он одговори:

— То су врло храбре речи. Но, пређимо на оно што је важније, јесте ли за Ленкастер или за Јорк?

— Господару, ја то не кријем; ја сам отворено за Јорк, одговори Дик.

— Вере ми, то је добро по вас, одговори незнанац.

И, рекавши то, окрете се једном од својих људи.

— Хајде свршите с том храбром господом, рече он, истим подругљивим и свирепим гласом. Обесите их.

Само пет нападача беше остало у животу. Стрелци их шчепаше за руке, одведоше брзо до ивице шуме, поставише сваког под једно дрво подесне величине и намакоше им омче. Затим се стрелци брзо попеше на дрвеће, држећи сваки крај једног ужета, и не прође ни један минут а петорица људи, без и једне речи било с једне било с друге стране, беху обешени.

— А сада, повика Грбавац, натраг на своја места; и кад вас други пут зовнем, будите бржи.

— Војводо, рече један човек, преклињем вас, не остајте сами овде! Задржите бар неколико копљаника.

— Момче, уздржао сам се да те не изгрдим због твоје спорости, рече војвода. Зато немој да ме љутиш. Уздам се у своју руку и своје оружје, иако сам грбав. Био си спор на позив трубе, а сада си сувише брз са саветом. И увек тако: последњи с копљем, а први с језиком. Нека буде обрнуто.

И он их заповедничким и достојанственим покретом отпусти.

Пешаци опет узјахаше иза коњаника и цела група се крете полако и ишчезе у шуми у неких двадесетак разних праваца.

Дан је свитао, звезде су се гасиле. Први бледи зрачак зоре обасја лица два младића, који се сада окретоше један према другом.

— Ето, видели сте моју освету, која је, као и моја сабља, оштра и брза, рече војвода. Но не бих, ни за шта на свету, желео да ме сматрате незахвалним. Ви, који сте ми притекли у помоћ с добром сабљом и још бољом храброшћу, ако вас не одбија моја грбавост, ходите да вас загрлим.

И, рекавши то, млади вођа рашири руке за загрљај.

Дик је у дубини свога срца већ осећао велики страх од тога човека, којега је спасао, па чак и извесну мржњу према њему. Али позив је био такав да би било не само неучтиво већ и грубо одбити га или се устезати. И он му пожури у загрљај.

— А сад, војводо, рече Дик после загрљаја, да ли је моја претпоставка тачна? Јесте ли ви војвода од Глостера?

— Ја сам Ричард од Глостера, одговори витез. А ви? Како се ви зовете?

Дик му рече своје име и предаде му прстен лорда Фоксхема, који војвода одмах познаде.

— Дошли сте сувише рано, рече он. Али свеједно. Ви сте као и ја, који сам дошао да стражарим овде цела два сата пре сванућа. Ово ће бити моја прва битка; и од њеног исхода, господине Шелтоне, зависиће моја слава. У овом граду се налазе моји непријатељи под вођсгвом два стара, искусна ратника: Ризингема и Бреклија. Мислим да су бројно јаки, али са две стране немају одступницу, затворени су између мора, пристаништа и реке. Изгледа ми, Шелтоне, да бисмо однели велику победу ако бисмо ударили на њих изненада.

— И ја мислим тако, повика Дик одушевљено.

— Јесу ли код вас белешке лорда Фоксхема? упита војвода.

Дик му објасни зашто их нема при себи и смело понуди да му сам пружи обавештења, исто толико тачна као и у лордовим белешкама.

— Ја мислим, војводо, рече он, ако имате довољно људи, да је најбоље прећи у напад одмах. Јер, видите, у зору престаје ноћно стражарење; по дану уопште немају страже, само коњаници извиђају предграђа. Сада, дакле, кад је ноћна стража већ оставила оружје и кад су остали још за доручком, сад је време да их нападнемо.

— Колико их има? упита војвода.

— Непуне две хиљаде, одговори Дик.

— Ја имам седам стотина у шуми иза нас, рече војвода. Седам стотина долазе из Кетлија и ускоро ће бити овде; иза њих, даље, има још четири стотине; лорд Фоксхем има пет стотина, пола дана одавде, у Холивуду. Да ли да сачекамо њихов долазак или да нападнемо?

— Господару, вешањем ових пет бедника ви сте решили то питање, одговори Дик. Ма да су то прости сељаци, у овим тешким временима приметиће се њихов нестанак, тражиће их, и настаће узбуна. Стога, господару, ако рачунате на преимућство изненадног напада, немате, према мом скромном мишљењу, ни пун сат пред собом.

— И ја тако мислим, сложи се Грбавац. И пре него што протекне један сат учествоваћете у љутом боју и постаћете витез. Један брз човек однеће у Холивуд прстен лорда Фоксхема, други ће отићи у сусрет мојим оклевалима, да им каже да се пожуре! Да, Шелтоне, вере ми, то се може извести!

Он затруби.

Овога пута није дуго чекао. У трен ока цео простор око крста прекрише коњаници и пешаци. Ричард од Глостера заузе своје место на степеницама и поче слати гласнике, једног за другим, ради убрзавања концентрације седам стотина људи скривених у околним шумама. После четврт сата његов распоред трупа би завршен, он им се стави на чело и поче да се спушта низ брдо ка Шоребају.

Његов план био је једноставан. Решио је да заузме део града који је лежао с десне стране главног друма и да се утврди у тесним улицама док не стигну појачања.

Ако лорд Ризингем реши да се повуче, Ричард ће му напасти и предходницу и позадину и тако га изложити двема ватрама; ако пак одлучи да држи град, биће затворен у клопци, у којој ће постепено бити савладан многобројнијом војском.

Постојала је само једна опасност, али блиска и велика: Глостерових седам стотина људи могло би бити опкољено и искасапљено већ при првом сукобу. Да би се то избегло, било је неопходно да њихов долазак буде сасвим изненадан.

Пешаци су, стога, опет узјахали иза коњаника, и Дик је имао част да узјаше иза самог војводе од Глостера. Док су се кретале кроз шуму, трупе су ишле полако, а кад се приближише дрвећу које је оивичавало друм, зауставише се да одахну и да изврше извиђање.

Сунце је већ било високо, и, окружено жутим ореолом, обасјавало целу околину покривену снегом. У близини се видео Шоребај, из чијих се димњака на снежним крововима весело дизао јутарњи дим.

Глостер се окрете Дику и рече:

— У овом бедном месту, где сада припремају доручак, или ћете ви постати витез, а ја чувен и славан, или ћемо обојица погинути, да се о нама ништа не чује. Ми смо два Ричарда. Дакле, Ричарде Шелтоне, о нама ће се чути, о нама двојици! Наша имена звучаће гласније у ушима народа од удараца наших сабаља по шлемовима непријатеља.

Дик се зачуди толикој жеђи за славом, израженој са толико ватрености у гласу и речима, и одговори, сасвим паметно и мирно, да он, што се њега тиче, обећава да ће вршити своју дужност и да не сумња у победу ако и остали буду то исто радили.

У међувремену, коњи су били довољно одахнули, те вођа диже сабљу у вис и јурну напред; сви коњи, са по два ратника на себи, појурише у галопу и затутњише низ преостали део брда и преко равнице која их одвајаше од Шоребаја.

2.

Имали су да пређу свега око пола километра. Али чим изиђоше из шуме, приметише да народ виче и бежи на све стране. Готово истог тренутка по граду поче да кружи вест о доласку непријатеља, која се све брже ширила. Војвода од Глостера и његови људи нису још били на пола пута до најближе куће, кад звона са звоника почеше да звоне на узбуну.

Млади војвода зашкрипа зубима. Он се, због ових раних знакова узбуне, плашио да ће наићи на непријатеља који је већ у приправности; а ако не би успео да осигура упориште у граду, знао је да би његова мала група на отвореном простору била брзо разбијена и уништена.

Међутим, ленкастерци у граду нису били у тако добром положају. Било је онако као што је Дик рекао. Ноћна стража је већ била скинула своју опрему, а остали су још беспосличили по својим коначиштима, раскомоћени и неспремни за битку. У целом Шоребају није било можда ни педесет људи потпуно наоружаних, ни педесет коња потпуно оседланих.

Звоњење звона и уплашена дозивања људи, који су трчали улицама вичући и лупајући у врата, одмах подстакнуше на акцију бар четрдесет од тих педесет људи. Они брзо узјахаше коње; али како су вести које су се шириле биле противречне, одгалопираше у разним правцима.

И тако се десило да је Ричард од Глостера, кад је стигао до прве куће у Шоребају, наишао на улазу улице само на неколико копљаника, које је растерао као вихор сламке.

Пошто су ушли око сто корака у град, Дик додирну војводину руку; војвода, у одговор, затеже дизгине, принесе трубу устима и затруби уговорени знак, а затим скрете удесно. Сви његови коњаници, као један човек, скренуше, у пуном галопу, у истом правцу за њим и заузеше узану споредну улицу. Само последњих двадесет коњаника окренуше коње натраг и заузеше положај на улазу. Пешаци, који су седели иза њих, скочише на земљу и неки од њих почеше одмах да затежу лукове, а неки да проваљују у куће с обе стране улице и да их заузимају.

Изненађени овом неочекиваном променом правца и уплашени чврстим фронтом заштитнице позадине, неколико ленкастераца, после кратког договарања, окретоше коње и одјахаше даље у правцу града да траже појачање.

Део града који је Ричард од Глостера, по Диковом савету, сада заузео, састојао се од пет малих улица са сиромашним и слабо настањеним кућама, које су заузимале једну малу узвишицу и водиле у поље ван града.

Постављена је јака одбрана за сваку од пет улица. Резерва се налазила у средини, ван сваке опасности и у положају да пружи помоћ где год буде затребала.

Овај део града беше тако сиромашан да ни један од ленкастерских лордова није становао у њему, а од њихових вазала само неколицина; и сви становници су одједном напустили своје куће и, уплашено вичући, почели да беже улицама и преко баштенских зидова.

У средини, где је била раскрсница свих тих пет улица, налазила се проста крчма „Код шаховске табле“, у коју је војвода од Глостера сместио за тај дан свој главни штаб.

Дику одреди да чува једну од пет улица.

— Идите, и заслужите да постанете витез, рече он. Задобијте славу за мене; имењак за имењака. Кажем вам, ако се ја уздигнем, и ви ћете се уздићи истим лествицама. Идите, додаде он, рукујући се с Диком.

Међутим, чим је Дик отишао, он се окрете једном малом, сиромашно обученом стрелцу:

— Идите, Датоне, и то брзо! Пратите тог младића. Ако је веран, одговараћете ми за његов живот, глава за главу. Тешко вама ако се вратите без њега! Али ако је неверан, или ако и за тренутак посумњате у њега, убијте га с леђа.

У међувремену Дик се пожури да осигура свој положај. Улица коју је он имао да брани била је врло уска, са збијеним кућама; али ма да је била уска и мрачна, с обзиром на то да је излазила на градски трг, било је највероватније да ће се битка одлучити баш на том месту.

Трг је био препун мештана који су бежали у нереду. Но није било никаквог знака да је непријатељ спреман за напад, и Дик је рачунао да ће имати довољно времена да припреми своју одбрану.

Две куће на крају улице беху празне, отворених врата — станари су били побегли; и људи, по Диковом наређењу, брзо изнесоше намештај из њих и направише барикаду на улазу у улицу. Дику беше додељено око сто људи. Он већину размести по кућама, где су били заклоњени и одакле су могли да стрељају кроз прозоре, а остатак задржа да, под његовим вођством, бране барикаду.

У целом граду је још увек владала велика узбуна и пометња: звонила су звона, чуле су се трубе, брз топот коњице, команде вођа и вриска жена. Све је то готово заглушивало уши. Али бука се постепено стишавала, и ускоро се стрелци и оклопници почеше да окупљају на трту и да се формирају за битку.

Велики део ове војске беше у тамноцрвеној и плавој униформи, и Дик познаде да је витез на коњу који је руководио њеним распоређивањем — сер Денијел Брекли.

Затим настаде дуга пауза, после које скоро истовремено засвираше четири трубе са четири разне стране града. Пета труба им се одазва с трга, и готово истог тренутка борци пређоше у напад: киша стрела засу барикаду и две крајње куће.

Напад је отпочео истовремено на свих пет улица. Глостер је био опкољен са свих страна. И Дик увиде да се за одбрану свог положаја мора потпуно ослонити само на ових сто људи стављених под његову команду.

Седам плотуна стрела следили су један за другим. Кад су стреле најгушће падале, неко дотаче Дикову руку, и он виде једног пажа како му пружа панцир од сјајног челика.

— Ово је од војводе од Глостера, рече му паж. Приметио је, сер Ричарде, да сте отишли без оклопа.

Сав узбуђен што је овако ословљен, Дик устаде и, уз помоћ пажа, навуче панцир. У том тренутку две стреле ударише у панцир, а трећа смртно рани пажа и обори га поред Дикових ногу.

За то време непријатељ се, преко трга, све више приближавао и сада је био тако близу да Дик нареди својим људима да одговоре на непријатељску паљбу. И одмах иза барикаде и са прозора кућа полете киша стрела, сејући смрт. Али ленкастерци, као да им је то био очекивани сигнал, кликнуше и јурнуше трком на барикаду. Коњаници, са спуштеним визирима, још увек су се држали у позадини.

Отпоче упорна и смртоносна борба прса у прса. Нападачи су једном руком држали мач и витлали њиме, а другом су рушили барикаду, док су се браниоци махнито излагали опасности да би је заштитили. Нема борба беснела је неколико минута и у општем метежу није се знало ко коме припада, па се дешавало да су борци нападали и оне који припадају њиховој сграни. Али увек је лакше рушити; и кад је труба позвала нападаче да се повуку, добар део барикаде био је уништен, а остатак је био склон паду.

Пешаци се, са свих страна, у трку, повукоше ка тргу. Коњаници, који су били постројени у два реда, одједном заокренуше, и дугачка колона оклопника навали, брзо као муња, на већ ослабљену барикаду.

Од прва два коњаника један паде заједно са својим коњем и преко њега пређоше коњи његових другова; други скочи на врх бедема и прободе копљем једног стрелца. Али истог тренутка и њега свукоше са седла и убише и њега и коња.

Затим оклопници навалише свом жестином: прегазише своје пале другове, разбише браниоце, пробише се, у махнитом налету, кроз Дикову разбијену бојну линију и незадрживо јурнуше даље уз улицу, као кад се бујица излије преко проваљене бране.

Борба ипак не беше свршена. На уском улазу у улицу Дик се, заједно са својим преосталим људима, борио као лав; и ускоро се преко улице направи друга, виша и јача барикада од мртвих људи и рањених коња, који су се у самртном ропцу бацакали ногама.

Ова нова препрека збуни заосталу коњицу и она стаде да узмиче. Истог тренутка паљба стрела са прозора удвостручи се, те се њено повлачење готово претвори у бекство.

Скоро у исто време они који су прешли барикаду и одјурили даље уз улицу наиђоше испред врата крчме „Код шаховске табле“ на опасног Грбавца и целу резерву јоркиста, па се, разбијени, почеше да враћају натраг у највећем нереду и страху.

Дик и његови другови препречише им пут. Одморни стрелци излетеше из кућа. Стреле су летеле право у лица бегунаца, док је Глостер уништавао њихову позадину. За трен ока у улици није више било ни једног живог ленкастерца.

И тада, тек тада, Дик диже увис свој крвави мач и позва људе да кликну војводи од Глостера, који је у том тренутку био сјахао и пошао напред да извиди положај. Лице му је било бледо као крпа, али су му се очи сијале необичним сјајем од задовољства због успеха. Он погледа у барикаду, којој сада ни једна страна није могла прићи без опасности по живот — толико су се коњи у самртном ропцу бацакали ногама — и на овај призор великог покоља Глостер се упола насмеши.

— Поубијајте ове коње, рече он. Они вам само сметају. Ричарде Шелтоне, додаде затим, задовољан сам вама. Клекните!

Ленкастерци су поново почели да гађају стрелама и оне су густо падале по улици. Али војвода, не обазирући се ни мало на њих, извуче свој мач и произведе Дика за витеза.

— А сада, сер Ричарде, рече он, ако видите лорда Ризингема, одмах ми пошаљите гласника. Ако вам остане макар један једини човек, јавите ми по њему. Више бих волео да изгубим ову битку него да се не сукобим с њим. Пазите добро сви — додаде он, повисивши глас — ако лорд Ризингем падне од друге руке, а не од моје, сматраћу ову победу за пораз.

— Војводо, зашто без потребе излажете свој живот опасности? Зашто се задржавате овде? рече један из његове свите.

— Кетзби, овде се решава битка, не на другом месту, одговори војвода. Остало су само напади ради збуњивања непријатеља. Овде морамо победити. А што се тиче излагања опасности, кад бисте ви били ружан грбавац и деца вам се ругала на улици, не бисте много ценили своје тело и сматрали бисте да вреди дати живот за један час славе. Но ако желите, хајдемо даље, да обиђемо друге положаје. Сер Ричард, мој имењак, остаће овде да држи овај улаз, где има прилике да гази до колена у топлој крви. На њега се можемо ослонити. Само, сер Ричарде, пазите, ваш посао још није завршен. Најгоре тек има да дође. Будите опрезни.

Он приђе младом Шелтону, погледа му право у очи, узе његову руку у обе своје и тако је снажно стеже да јој умало не поломи кости. Дик задрхта од његова погледа. Лудо одушевљење, храброст и свирепост, које је прочитао у његовим очима, испунише га страхом за будућност. Војвода је био тако храброг духа да му у рату није било равна. Али је, на жалост, било разлога за страховање да ће тај дух и у доба мира, чак и у кругу својих најбољих пријатеља, наставити да сеје смрт.

3.

Кад је остао сам, Дик погледа око себе. Стреле нису више падале онако густо. Непријатељ се свуда повлачио, и већи део трга био је сада празан. По угаженом снегу, местимично жутом од блата, местимично црвеним од крви, лежали су на све стране мртви људи, коњи и многобројне стреле.

Дикова страна претрпела је велике губитке. Улаз у малу улицу и рушевине барикаде беху претрпани мртвим људима и онима који су умирали; од сто ратника, са којима је отпочео битку, није остало ни седамдесет способних да се и даље боре.

Међутим дан је пролазио. Прва појачања могла су стићи сваког тренутка. А ленкастерци, незадовољни исходом свог храброг али неуспелог јуриша, оклевали су да предузму понован напад.

На зиду једне од крајњих кућа налазио се сунчаник, и он је, у хладној светлости зимског сунца, показивао да је десет сати пре подне.

Дик се окрете човеку иза себе, малом, неугледном стрелцу, који је превијао своју рањену руку.

— Добро смо се борили, рече му Дик. И, вере ми, неће се усудити да нас опет нападну.

— Сер Ричарде, ви сте се сасвим добро борили за Јорк, а још боље за себе, рече мали стрелац. Ви сте једини човек који је за тако кратко време успео да задобије толику војводину наклоност. За дивно чудо што је он овакво место поверио човеку кога и не познаје. Али добро чувајте главу, сер Ричарде! Ако вас победе, ако узмакнете и за једну стопу, следује вам секира или вешала. Поштено вам рећи, ја сам послат овамо да вас убијем ножем с леђа ако учините ишта што би изгледало сумњиво.

Дик запрепашћено погледа у тог малог али одлучног човека.

— Ви! узвикну он. И то с леђа!

— Тако је, одговори стрелац. И то вам кажем зато што ми се моја улога не допада. Морате одржати овај положај, сер Ричарде, по цену свог живота. Наш Грбавац је неустрашив и добар ратник; али, био у добром или рђавом расположењу, он хоће да се ради тачно по његовом наређењу. Ако неко не успе да изврши његово наређење или омете његово извршење, мора умрети.

— Је ли заиста тако?! узвикну Дик. Па зар људи хоће да иду за таквим војсковођом?

— О, они радо иду за њим, одговори стрелац. Јер, ма да строго кажњава, он је врло широке руке кад награђује. Иако не штеди крв и зној других, он се и сам доста излаже. Увек је први у борби, а последњи на одмору. Далеко ће дотерати тај грбави Дик од Глостера!

Млади витез је и раније био храбар и обазрив, али сада је утолико пре морао бити такав. И он поче схватати да је његов изненадни успех донео и опасности са собом. Он се окрете од стрелца и још једном брижно осмотри трг. Био је празан као и раније.

— Не допада ми се ова тишина, рече он. Сигурно нам припремају неко изненађење.

И као у одговор на његову примедбу, стрелци опет почеше да се примичу барикади, засипајући је стрелама. Међутим, било је нечег неодлучног у том нападу. Нису јуришали брзо, већ као да су чекали на још какав знак.

Дик погледа узнемирено око себе, наслућујући неку опасност. И заиста, у средини улице се одједном отворише једна врата и из куће — и кроз врата и кроз прозоре — покуља права бујица ленкастерских стрелаца. Они се брзо сврсташе у редове и стадоше одапињати стреле на Дикове људе у позадини.

У исто време и нападачи с трга удвостручише своју паљбу и почеше се приближавати барикади.

Дик дозва све своје људе размештене по кућама и направи два фронта. Храбрио их је и речима и делом и одвраћао што је боље могао на двоструку кишу стрела, које су падале са свих страна на његов положај.

Међутим, куће су се отварале једна за другом и ленкастерци су, с победоносним покличима, и даље излазили на врата и искакали кроз прозоре, тако да је Дик имао ускоро исто толико непријатеља у позадини свог положаја колико и испред њега. Било је јасно да се ту више није могао одржати; и, што је још горе, чак и да је могао да се одржи, то би сада било узалудно, јер је цела јорковска војска била у очајном положају и на ивици потпуне пропасти.

Ленкастерци иза њега представљали су највећу опасност по његов положај. Зато се Дик окрете и јурну на њих на челу својих људи. Тај напад беше тако снажан да се ленкастерски стрелци поколебаше и устукнуше, и најзад се у нереду повукоше у куће, из којих су мало пре тако осионо прешли у напад.

У међувремену су људи с трга прешли преко небрањене барикаде и жестоко напали јоркисте, па је Дик, са својим друговима, морао опет да се окрене, да би их отерао натраг. И овога пута победила је храброст његових људи; они су победоносно очистили улицу. Али тек што су то учинили, они други ленкастерци опет изјурише из кућа и, по трећи пут их нападоше с леђа.

Јоркисти су се били проредили. Дик се неколико пута нашао сам међу непријатељима, где му је једина заштита била његова оштра и брза сабља. Неколико пута је осетио да је рањен. Борба је беснела у целој улици, али је њен исход још увек био неизвестан.

Одједном Дик зачу многе трубе у предграђима. Ратни поклич јоркиста, из хиљаду победничких грла, проламао се до неба. У исто време нападачи с фронта почеше брзо да узмичу, да напуштају улицу и да се враћају ка тргу. Неко узвикну: „Бежимо!“ Трубе су збуњено свирале, неке су звале на зборно место, а неке позивале на напад. Било је јасно да је ленкастерцима задат тежак ударац и да су, бар за тренутак, били у потпупом нереду и великом страху.

Тада наступи последњи чин шоребајске битке. Људи испред Ричарда одједном се окретоше и дадоше у дивље бекство. У том тренутку на трг дојури ленкастерска коњица, гоњена јорковском коњицом; ленкастерци су се при бежању окретали да задају ударце сабљом, а јоркисти су их обарали копљима.

Дик спази у метежу упадљиву прилику Грбавца. Војвода од Глостера већ је показивао ону махниту храброст и велику вештину да се пробија кроз непријатељске редове које су, много година доцније, на бојишту код Босфорта, и кад је већ био сав огрезао у злочине, готово биле довољне да промене исход битке и судбину енглеског престола. Он је тако успешно избегавао ударце, тако их снажно давао и обарао противнике, тако вешто управљао својим снажим коњем и тако издашно сејао смрт међу својим противницима, да је већ био далеко измакао испред својих витезова, крчећи себи пут, својим крвавим мачем, ка месту где је лорд Ризингем скупио своје најхрабрије људе. Ускоро се сукобише: висок, диван и славан ратник и грбави, болешљиви младић.

Шелтон ни за тренутак није сумњао у исход тога двобоја, и кад се у једном тренутку раздвојише редови, лорд Ризингем је био ишчезао; али се тамо где је борба била најжешћа још видео грбави Ричард како јуриша на свом великом коњу.

И тако је, благодарећи Шелтоновој храброј одбрани улаза у улицу од првог напада и благовременом доласку појачања од седам стотина људи, младић који је доцније под именом Ричард III изазвао опште гнушање и на кога је потомство бацило проклетство, добио своју прву велику битку.

4.

Ни један непријатељ није се више налазио на бојном пољу; и Дик, који је тужно гледао на остатак своје храбре групе, поче да размишља о поднетим жртвама за ову победу. Сада, кад је опасност била прошла, Диково рањаво и изубијано тело беше све укочено и он се осећао толико исцрпен очајном и непрекидном борбом да није био способан ни за какав нов напор.

Али час одмора још није био дошао. Шоребај је био заузет на јуриш; и ма да је то био отворен град, ма да његови мештани нису пружили никакав отпор, било је јасно да ће сурови победиоци бити сурови и после свршене битке и да ће се најстрашнији чин рата тек сада одиграти. Ричард од Глостера није био вођа који штити грађане од своје разбеснеле војске. Па чак и да је био вољан да то уради, велико је и неизвесно питање да ли би успео.

Стога је Дик морао пожурити да нађе Џоану и да је заштити. У тој намери, он погледа у лица људи око себе и позва на страну четворицу који су му изгледали најпослушнији и најтрезвенији. Обећа им богату награду и препоруку код војводе и поведе их преко трга, на којем више није било коњаника, у даље улице, на другој страни.

По улицама су се још увек овде-онде водиле мање борбе; из понеке опкољене куће браниоци су бацали столице и столове на главе нападачима. По снегу су лежали лешеви и оружје. Али, сем ових усамљених чарки, улице су биле пусте и у већини кућа, од којих су неке биле отворене, а неке затворене и забарикадиране, није било никаквог знака живота.

Дик је заобилазио ове окршаје и журио са својим људима у правцу цркве. Али кад стиже до улаза у главну улицу, крик ужаса оте му се из груди. Велика сер Денијелова кућа беше заузета на јуриш. Врата су била разбијена и висила на шаркама, војници су улазили и излазили тражећи и износећи плен. Међутим, на горњим спратовима је још увек пружан известан отпор пљачкашима, јер се баш у тренутку кад Дик стиже пред зграду разби изнутра један прозор и неки бедник у затвореноцрвеној и плавој униформи, који је врискао и одупирао се, би бачен кроз прозор на улицу.

Дика обузеше најцрње слутње. Он потрча као суманут, прокрчи себи пут кроз гомилу војника и устрча уз степенице све до собе на трећем спрату где се последњи пут растао с Џоаном. Све је било порушено и поломљено. Намештај беше испретуран, ормани разваљени, један ћилим, на који је била пала жишка са огњишта, тињао је и димио се.

Дик, готово и не мислећи ништа, изгази тај почетни пожар, затим застаде, збуњен. Сер Денијел, сер Оливер, Џоана, сви су били ишчезли. Ко би знао да ли су искасапљени приликом препада или су успели да побегну из Шоребаја.

Дик ухвати за огртач једног стрелца који је пролазио поред њега.

— Друже, јеси ли био овде кад је заузимана ова кућа?

— Пусти ме, рече стрелац. Пусти ме, до ђавола, или ћу те ударити!

— Чувај се, одговори Дик, батина има два краја. Стани и одговори ми на питање.

Али човек, загрејан пићем и борбом, удари Дика једном руком по леђима, а другом покуша да ослобди свој огртач. Млади вођа плану од гнева. Шчепа војника обема рукама, снажно га стеже и притисну својим оклопом. Затим му нареди да говори, ако му је живот мио.

— Опростите ми! рече стрелац задихано. Да сам знао да ћете се толико разгневити, био бих обазривији. Доиста сам био овде.

— Познајете ли сер Денијела? упита Дик.

— Добро га познајем, одговори човек.

— Је ли био у кући?

— Јесте, господине, био је, одговори стрелац. Али баш у тренутку кад смо улазили на дворишну капију изјахао је кроз башту.

— Сам? упита Дик.

— Било је још око двадесет копљаника с њим, одговори човек.

— Копљаника! А зар није било жена? упита Шелтон.

— Вере ми, нисам видео, рече стрелац. У кући их уопште није било, ако њих тражите.

— Хвала ти, рече Дик. Стани да те частим. И Дик поче да копа по свом новчанику, али не нађе ништа. Потражи ме сутра, додаде, Ричард Шел ... сер Ричард Шелтон, поправи се он. Богато ћу те наградити.

А затим Дику сину једна мисао. Он брзо сиђе у двориште, отрча преко баште и стиже до главних црквених врата. Била су широм отворена. У цркви су се налазили многи избегли грађани са својим породицама и својим најдрагоценијим стварима; у олтару су се свештеници, у свечаним одеждама, молили богу за милост. У тренутку кад је Дик улазио у цркву песма хора одјекну испод засвођене таванице.

Он пожури кроз гомилу избеглица и дође до врата степеништа које је водило у звонару. Неки висок свештеник иступи пред њега и заустави га.

— Куда ћете, сине? упита он строго.

— Оче, ја сам овде по званичној дужности, одговори Дик. Не заустављајте ме. Овде сам по наређењу војводе од Глостера.

— Војводе од Глостера? понови свештеник. Па зар је битка већ довде дошла?

— Битка је завршена, оче. Ленкастерци су се разбежали, лорд Ризингем — покој му души! — пао је на бојишту. А сада, с вашим допуштењем, идем за својим послом. И, одгурнувши у страну свештеника, кога су ове вести, изгледа, биле ошамутиле, Дик отвори врата, јурну уз степенице, прескачући одједном по четири степеника, и стиже, без заустављања и посртања, на отворен раван кров.

Са звоника шоребајске цркве видео се, као на земљописној карти, не само цео град него и велики део мора и копна. Било је скоро подне; дан је био необично светао, снег се блистао. Гледајући унаоколо, Дик је могао да оцени страшне последице битке.

Потмула вика допирала је до њега са улица и покаткад, али врло ретко, и звекет челика. У пристаништу није остао ни један брод, ни један чамац. Зато су се на мору видела многа једра и чамци препуни бегунаца. На суву, такође, по пољима покривеним снегом, виделе су се разбијене групе коњаника како беже према шуми, и друге — без сумње јоркисти — како им пресецају пут и гоне их натраг у град. Свуда унаоколо лежало је много мртвих и рањених људи и коња, који су се јасно оцртавали на снегу.

Стрелци који нису успели да побегну у бродове још увек су водили борбу у пристаништу и из заклона пристанишних крчми. У том делу града су такође две три куће биле у пламену, црни дим, на овом светлом зимском дану, високо се дизао и у густим праменовима скретао према мору.

Код саме ивице шуме, у правцу који је водио за Холивуд, младом посматрачу на звонику привуче пажњу једна група коњаника у бекству. Било их је приличан број; ни у једном другом правцу није било толико ленкастераца заједно у једној групи. Иза њих је остајао широк траг на снегу, па је по њему Дик могао тачно да утврди место одакле су изишли из града.

И док је Дик стајао и посматрао их, они несметано стигоше на ивицу оголеле шуме, и у тренутку кад мало скренуше са свога правца сунчева светлост јасно обасја целу њихову поворку, која се јасно истицала према тамној шуми.

— Тамноцрвена и плава униформа! узвикну Дик. Заклео бих се да је то униформа сер Денијела!

Дик одмах стрча низ степенице.

Намера му је била да нађе војводу од Глостера, који га је једини, у овом метежу, могао снабдети довољним бројем људи. Борба у главном делу града беше готово завршена; и док је Дик јурио на све стране тражећи команданта, улице су биле препуне војника који су тумарали тамо-амо. Неки су били толико натоварени пленом да су посртали под његовом тежином, други су били пијани и галамили. Нико од њих, кад их је питао, није знао где се налази војвода. Најзад га Дик, сасвим случајно, спази на коњу, како издаје наређења за борбу против стрелаца у пристаништу.

— Сер Ричарде Шелтоне, добро ми дошли, рече он. Обавезн сам вам за једну ствар коју не ценим много — за свој живот. И за једну другу за коју вам се никад нећу моћи одужити — за ову победу. Кетзби, кад бих имао десет заповедника као што је сер Ричард, могао бих поћи право на Лондон. А сада, господине, тражите своју награду.

— Хоћу, господару, и то гласно и јасно, рече Дик. Умакао ми је један човек на кога сам нарочито киван и одвео са собом особу коју волим. Дајте ми педесет коњаника и одговарајући број пешака да идем у потеру за њим; овим ће свака обавеза коју Ваша Милост осећа према мени бити одужена.

— Како се зове тај човек? упита војвода.

— Сер Денијел Брекли, одговори Ричард.

— Брзо за њим, за тим дволичњаком! повика Глостер. Али ово није награда, сер Ричарде. Ово је нова дужност и, ако ми донесете његову главу, нова обавеза за мене. Кетзби, дајте му војнике које тражи. А ви, господине, размислите, у међувремену, о задовољству, почастима и награди које треба да вам пружим.

У том тренутку јоркисти, јуришем са три стране, заузеше једну крчму и заробише браниоце. Грбавац Дик се обрадова овом успеху и притера ближе коња да види заробљенике.

Било их је четворица: два човека лорда Шоребаја, један лорда Ризингема и последњи, најважнији за Дика, висок, неспретан, просед стари морнар, напола пијан, са псом који је скичао и скакао око његових ногу.

Млади војовда их је неко време строго посматрао.

— Добро, рече он. Обесите их.

Затим се окрете на другу страну да посматра како се одвија борба.

— Војводо, рече Дик, ако пристајете, нашао сам чиме ћете ме наградити. Поклоните ми живот и слободу овог старог морнара.

Глостер се окрете и погледа говорника право у лице.

— Сер Ричарде, поче он, рат који ја водим није шала, него озбиљна ствар. Ја убијам своје непријатеље без милости и опроштаја. Јер, немојте заборавити, у овој краљевини Енглеској, која је толико раскомадана, немам ни једног човека који нема брата или пријатеља на другој страни. И ако бих почео да опраштам људима, морао бих убрзо да увучем мач у корице.

— Можда је тако, господару; али ја се ипак усуђујем, и по цену да паднем у вашу немилост, да вас подсетим на обећање које сте ми дали, одговори Дик.

Ричард од Глостера поцрвене.

— Добро запамтите: ја не волим сажаљење, нити оне који су мека срца, рече он оштро. Ви сте данас поставили темеље своје велике будућности. Ако тражите да испуним своје обећање, учинићу вам по вољи. Али, вере ми, са овим престаје и моја милост.

— Онда ћу је морати изгубити, рече Дик.

— Дајте му тог његовог морнара, нареди војвода, па обрну коња и окрете леђа младом Шелтону.

Дик је био прилично равнодушан. Он је већ добро био упознао младог војводу да би полагао много на његово пријатељство. Војводина наклоност изгледала му је сувише нагла и непостојана да би се много уздао у њу. Плашио се само једнога — да му тај осветољубиви вођа не одрекне понуђеке коњанике. Али се ту преварио како у погледу Глостеровог поштења (онаквог какво је било), тако и у погледу — у овом нарочито — његове непоколебљивости. Кад је већ једном оценио да је Дик подесан човек да пође у потеру за сер Денијелом, није било у његовом карактеру да ту одлуку мења. Ово је ускоро и доказао довикнувши Кетзбију да пожури, пошто витез чека.

Дик се, у међувремену, окрете старом морнару, који је изгледао исто тако равнодушан према свом ослобођењу као што је био и према својој осуди.

— Арблестере, рече Дик, ја сам вам учинио зло; али мислим да сам сада пречистио рачуне с вама.

Стари морнар га само тупо погледа и не рече ништа.

— Слушајте, стари, настави Дик, живот је ипак живот, и више вреди него бродови и вино. Реците да ми опраштате; јер, ако вама ваш живот не значи ништа, ја сам жртвовао за њега своју велику будућност. Да, скупо сам га платио. Немојте да сте тако тврдоглави.

— Да сам имао свој брод, рече Арблестер, ја бих сад био на пучини, далеко од сваке опасности — и ја и мој друг Том. Али ви сте узели мој брод, човече, и сад сам просјак. А мог морнара Тома убио је неки нитков у тамноцрвеној униформи. „До ђавола!“ рекао је Том и више није проговорио. „До ђавола“ била је његова последња реч при издисају. Мој Том више никад неће пловити.

Дика обузе сажаљење и грижа савести. Он покуша да узме капетанову руку, али је Арблестер трже.

— Не, оставите ме на миру, рече он. Ви сте ме упропастили, и шта сад хоћете?

Ричарду застадоше речи у грлу. Он виде, кроз сузе, јадног старца, отупелог од пића и бола, како погнуте главе оде, посрћући, по снегу, и пса који је, скичући ишао за њим и на кога он није обраћао пажњу. И Дик тада, први пут, схвати колико је озбиљна игра коју играмо у животу и колико је кајање немоћно да промени или избрише оно што је већ учињено.

Али није имао времена за узалудно кајање. Кетзби је већ био скупио коњанике. Он дојаха до Дика, сјаха и понуди му свог коња.

— Јутрос сам вам прилично завидео на милости која вам је указивана, рече он. Али она није дуго трајала. А сада, сер Ричарде, дајем вам од свег срца свог коња, да јашете на њему.

— Реците ми само ово: због чега је дошло до те милости? рече Дик.

— Због вашег имена, одговори Кетзби. То је највећа празноверица мога господара. Да је моје име Ричард, ја бих сутра био гроф.

— Хвала вам, господине, одговори Дик. А пошто нема изгледа да ћу и ја ићи путем славе и богатства, то вам већ сада могу рећи збогом. Нећу да се претварам да ми није било мило кад сам мислио да сам на томе путу. Али нећу ни да се претварам да сам сувише ожалошћен што је сада с тиме свршено. Власт и богатство су заиста добре ствари; но, међу нама буди речено, ваш војвода је страшан човек.

Кетзби се насмеја.

— Да, ко иде с Грбавцем Диком, иде по танком леду, рече он. Него, нека нас све бог сачува од зла! Срећан вам пут!

Дик се стави на чело својих људи и, пошто им командова, одјаха с њима.

Упути се кроз варош путем којим је, по његовом мишљењу, отишао сер Денијел. Уз пут је мотрио тражећи било какав знак који би му потврдио да се не вара.

Улице су биле прекривене мртвим и рањеним људима. Судбина рањеника била је још тежа због велике хладноће. Победници су у групама ишли из куће у кућу, пљачкали, убијали и понекад сви заједно певали.

И док је млади Шелтон јахао кроз улице, до његових ушију допирали су са свих страна крици проузроковани насиљем. Ударци секире у нека забарикадирана врата мешали су се са очајним врисцима жена.

Диково срце обузе сажаљење. Сада је видео свирепе последице својих поступака; и помислио на тешки јад и невољу који су владали сада у целом Шоребају испуни га очајањем.

Најзад стиже на ивицу града и ту угледа, право испред себе, ону исту широку, угажену стазу у снегу коју је био приметио са врха цркве. Одатле пође брже. Али је ипак, док је јахао, пажљиво посматрао убијене људе и коње који су лежали поред пута. Многи су имали на себи униформу сер Денијела, и он познаде лица неких од њих.

На половини пута између града и шуме било је очито да су стрелци напали оне које он сад гони; јер је ту било много лешева прободених стрелама. И ту Дик спази, између осталих, и тело једног младића чије му се лице учини познато.

Он заустави своје људе, сјаха и подиже младићеву главу. Док је то радио, кукуљица спаде с младићеве главе, бујна кестењаста коса расу се низ леђа и очи се отворише.

— Ах! Гониоче лавова! рече слаб глас. Она је отишла даље. Идите, идите брзо!

И млада девојка се опет онесвести.

Један Диков човек носио је са собом боцу неког јаког пића, помоћу кога Дик успе да је поврати. Затим стави Џоанину пријатељицу у седло, иза себе, и журно појаха према шуми.

— Зашто сте ме повели са собом? упита девојка. Тиме само успоравате ход свога коња.

— Госпођице, Ризингем, Шоребај је пун крви, пијаних људи и нереда, одговори Дик. Са мном сте сигурнији.

— Нећу да будем обавезна ником из ваше странке, узвикну она. Пустите ме да сјашем.

— Госпођице, ви не знате шта говорите, одговори Дик. Ви сте повређени ...

— Нисам, рече она. Само сам имала јак потрес приликом пада коња кад је убијен.

— Свеједно, одговори Ричард. Ви сте овде на отвореном снежном пољу, окружени непријатељима. Хтели или не хтели, ја ћу вас одвести са собом. Радујем се што ми се дала прилика да донекле одужим наш дуг према вама.

Она је ћутала неколико тренутака. Затим, изненада, упита:

— Шта је с мојим ујаком?

— Лордом Ризингемом? упита Дик. Волео бих да имам добре вести за вас, госпођице. Али немам. Видео сам га у борби, и то само једном. Надајмо се најбољем.

5.

Било је готово сигурно да је сер Денијел отишао према замку. Но с обзиром на то да је дан био већ прилично одмакао, да је снег био дубок, да ће он морати да избегава друмове и да иде кроз шуму — било је исто тако сигурно да неће моћи стићи тамо пре јутра.

Дик је имао две могућности: или да продужи да иде витезовим трагом и да, ако буде могао, нападне сер Денијела те исте ноћи на коначишту, или да удари најкраћим путем и да га на неком подесном месту сачека.

Оба плана имала су својих озбиљних незгода, и Дик, који се плашио да изложи Џоану опасностима борбе, није се, кад је стигао до шуме, још био одлучио како да поступи.

На овом месту сер Денијел је скренуо мало у лево, а затим отишао право кроз високу шуму. Његова група морала је да се сабије да би могла проћи између дрвећа, па је ту траг у снегу био дубљи. Тај прави, уски и утабани траг ишао је кроз храстову шуму; над њим су се надносиле гране високог дрвећа, никакав звук се није чуо, ни људски ни животињски — чак ни цвркут црвендаћа. А зимско сунце је обасјавало бели снежни покров, ишаран мрежастим сенкама дрвећа.

— Шта мислите, да ли да идемо право за њима или да ударимо преким путем за Танстол? упита Дик једног од својих људи.

— Сер Ричарде, ја сам за то да их пратимо док се не разиђу, одговори војник.

— Ви сте, без сумње, у праву, одговори Дик. Али ми нисмо имали времена да ишта спремимо за пут пре поласка. Овде нема кућа, да бисмо могли добити штогод за јело и склонити се, па ћемо до сутра ујутро и прозепсти и огладнети. Шта велите ви, момци? Пристајете ли да поднесемо ове тегобе ради успеха похода, или да ударимо преко Холивуда и да вечерамо у манастиру? Пошто је тешко рећи шта је од овога двога боље за наш успех, нећу да утичем на вас; али ако хоћете да вас ја водим, определићете се за оно прво.

Људи, у један глас, одговорише да ће ићи за сер Ричардом куд год он хоће.

Дик ободе свог коња и крете напред.

Снег је по трагу био тврдо угажен, што је гониоцима пружало велико преимућство над гоњенима. Јахали су у пуном касу, две стотине копита ударало је ритмично по чврсто утабаном снегу; тај топот копита, звекет оружја и фрктање коња испуњавали су тиху шуму ратном буком.

Најзад широки траг гоњених одједном изби на главни друм за Холивуд. Ту се, за тренутак, губио. Али мало даље опет се одвајао од главог друма и ишао преко неугаженог снега. Дик се изненади кад виде да је ту траг и ужи и мање утабан. Било је јасно да је сер Денијел искористио друм и распустио један део својих војника.

Дик се упути, потпуно насумце, трагом који је ишао право, а који се, пошто их је после једночасовног јахања одвео дубоко у шуму, одједном распршио, као експлодирана граната, на двадесетину малих трагова, који су водили у свим могућим правцима.

Дик у очајању затеже дизгине. Кратак зимски дан приближавао се крају; румено вечерње сунце бацало је слабу светлост и залазило полако иза оголелих шумарака, сенке на снегу беху дугачке цео километар, мраз је оштро штипао врхове прстију, дах и пара коња дизали су се као облак.

— Ах, надмудрили су нас, рече Дик. Хајдемо, ипак, за Холивуд. Ближи нам је од Танстола, а сунце је на заходу.

Они скренуше на лево, окретоше леђа црвеном сунчевом котуру и упутише се преко поља за холивудски манастир. Али сада су околности за њих биле сасвим друкчије: нису више могли да иду брзо путем који је утабао непријатељ, нити су ишли више у правцу свог крајњег циља. Сад су се споро пробијали кроз дубоки снег, непрестано застајкивали да би одредили правац и стално упадали у снежне наносе. Сунце је ускоро зашло; одсјај на западу се гасио. И убрзо, у студеној звезданој ноћи без месечине, нису видели куда иду.

Тек кад месец изгреја изнад брдских врхова могли би да наставе пут. А дотле би их сваки корак учињен насумце могао само удаљити од њиховог правца. Стога им не преостаде ништа друго него да се ту улогорују и да чекају.

Поставише страже. Очистише један део земљишта од снега и, после много труда, пође им за руком да наложе велику ватру у средини логоришта. Војници су седели око овог шумског огњишта, делили између себе оно мало намирница што су имали и обређивали се боцом. Дик одабра оно што је било најбоље међу тим простим и оскудним намирницама и однесе вечеру нећаци лорда Ризингема, која је седела поред једног дрвета, одвојено од војника.

Седела је на једном коњском ћебету и била увијена у друго и нетремице зурила испред себе у ватром обасјани призор. Кад јој Дик понуди храну, она се трже као из сна и, ћутећи, одби.

— Госпођице, преклињем вас да ме тако свирепо не кажњавате, рече Дик. Не знам чиме сам вас увредио; истина, повео сам вас са собом против ваше воље, али у пријатељској намери. Изложио сам вас, додуше, тегобама путовања по зимској ноћи, али сам принуђен да журим да бих спасао и ону другу особу, која је исто тако ножна и незаштићена као и ви. Уосталом, госпођице, немојте кажњавати сами себе; једите ако вам се и не једе, да бисте имали снаге.

— Нећу ништа да једем из руку које су убиле мога ујака, одговори она.

— Драга госпођице, кунем вам се часним: крстом да га нисам ни додирнуо, рече Дик.

— Закуните ми се да је жив, рече она.

— Нећу да вас обмањујем, одврати Дик. Жао ми је да вас потресам. Но, ја мислим да је он мртав.

— И ви тражите од мене да једем! узвикну она. О! И вас зову „витезом“! Стекли сте витештво убиством мога доброг ујака. А да ја нисам била будала и издајица и спасла вас у кући вашег непријатеља, сада бисте били мртви ви, а не он; он, који је вредео за дванаест таквих као што сте ви, био би жив.

— Ја сам само вршио своју војничку дужност, као што је то чинио и ваш ујак у другом табору, одговори Дик. А да је он жив — камо среће да јесте! — он би ме похвалио, а не би ме осудио.

— Сер Денијел ми је све испричао, рече она. Он вас је видео на барикади. Рекао ми је да су претрпели пораз због вас, и да сте ви тај који је добио битку. Према томе, ви сте убили мога доброг ујака, лорда Ризингема, баш као да сте га својим рукама задавили. И ви бисте хтели да једем с вама, а још нисте опрали руке од крви! Али, сер Денијел се заклео да ће вас убити. Он је тај који ће ме осветити!

Дика обузе туга. Он се сети и старог Арблестера и гласно јекну.

— Зар ме ви сматрате толико кривим? рече он. Ви, који сте ме бранили, ви, Џоанина пријатељица?

— Зашто сте учествовали у бици? упита она. Ви не припадате ни једној ни другој страни. Ви сте још недорасло момче, вашим младим телом још не влада зрео разум! Зашто сте се борили? Сигурно зато да бисте задавали ране!

— Збиља, ни сам не знам зашто, узвикну Дик. Али у Енглеској је сада такво стање да се човек мора борити или у једном или у другом табору. Немогуће је остати по страни; то није у људској природи.

— Они који не могу зрело да расуђују не треба ни да ваде мач, одговори млада дама. Ви, који се борите само борбе ради, шта сте друго него обични касапи? Рат је племенит само онда ако има племенит циљ, а ви сте га срозали у блато.

— Госпођице, поче јадни Дик, увиђам делимично своју грешку. Сувише сам се пожурио. Ступио сам у борбу пре времена. Украо сам и брод мислећи — кунем вам се! — да чиним добро, и тиме проузроковао смрт многих невиних људи, туту и пропаст једног старца, чији ми је изглед лица данас ранио срце. А што се тиче јутрошње битке, једина ми је жеља била да стекнем славу да бих био достојнији Џоане. А, ето, проузроковао сам смрт вашег милог ујака, који је био добар према мени! И ко зна шта још. Јер — авај! — можда сам допринео да Јорк дође на престо и тиме учинио велико зло, ако се покаже да је то на штету Енглеске. О, госпођице, увиђам свој грех. Нисам достојан да живим. Да бих казнио себе и да бих избегао даља зла, отићи ћу у манастир. Одрећи ћу се Џоане и војничког позива. Постаћу калуђер и целог свог живота молићу се за душу вашег ујака.

Дику се, у његовој крајњој скрушености и кајању, учини да се млада дама насмеја.

Он диже очи и виде, према светлости ватре, да га она посматра необичним, али не нељубазним погледом.

— Госпођице, настави он, мислећи да му се само учинило да се она насмејала и надајући се, због измењеног израза на њеном лицу, да је гануо њено срце, да ли ће вас ово задовољити? Одричем се свега да бих поправио своју грешку. Својим молитвама осигураћу рај души лорда Ризингема. Одричем се свега баш на дан кад сам произведен за витеза и кад сам сматрао себе за најсрећнијег младића на свету.

— О, дечко, добри дечко! рече она.

И затим, на велико Диково изненађење, прво врло нежно обриса сузе са његових образа, а онда га изненада, загрли око врата, привуче његово лице и пољуби га. Простодушни Дик се запањи.

— Хајде, рече она врло раздрагано ви сте војсковођа, ви морате јести. Зашто не вечерате?

— Драга госпођице Ризингем, прво хоћу да услужим своју заробљеницу, одговори Дик. И, истину да вам кажем, толико се много кајем због свега што сам учинио да сам изгубио сваку вољу за јелом. Радије бих да се молим и да не једем ништа, драга госпођице.

— Зовите ме Алисом, рече она. Нисмо ли стари пријатељи? А сада хајдете, и ја ћу јести с вама, залогај по залогај, гутљај по гутљај. Ако ви не једете, нећу ни ја; а ако ви будете добро јели, ја ћу јести као гладан орач.

Она поче да једе. И Дик, који је био врло гладан, јео је с њом, у почетку без воље, а затим, уколико је постајао расположенији, са све већим апетитом. И најзад потпуно заборави да се управља према Алиси и јуначки навали на вечеру после заморног и узбудљивог дана.

— Гониоче лавова, рече најзад она, зар се вама не свиђају много девојке у мушком оделу?

Месец је сада био изгрејао, па су само чекали да одморе коње. При месечевој светлости Ричард — који се још увек кајао, али који је сада био добро нахрањен — примети да га она гледа некако кокетно.

— Госпођице... замуца он изненађен овом новом променом у њеном држању.

— Не, не вреди да поричете, прекиде га она. Џоана ми је то казала. Али погледајте ме, витеже и гониоче лавова, погледајте ме. Зар сам ја тако ружна? Реците!

И она га весело погледа.

— Ви сте, истина, омањег раста... поче Дик.

Овде га она опет прекиде, овога пута звонким смехом, који га потпуно збуни и изненади.

— Омањег раста! узвикну она. Будите искрени као што сте храбри; ја сам као кепец, или једва нешто већа. Али упркос томе... хајде, реците ми... упркос томе, прилично сам лепа? Није ли тако?

— Да, госпођице, врло сте лепи, каза потиштени витез, узалуд се трудећи да не изгледа збуњен.

— И мушкарац би ме радо узео за жену? настави она.

— О, госпођице, врло радо! сложи се Дик.

— Зовите ме Алисом, рече она.

— Алиса, каза сер Ричард.

— Па онда, гониоче лавова, настави она, пошто сте ми убили ујака и оставили ме без заштите, ви ми, као частан човек, дугујете сваку накнаду. Није ли тако?

— Тако је, госпођице, рече Дик. Мада, душе ми, сматрам да сам само делимично крив за крв тога храброг витеза.

— Желите ли да избегнете свој дуг према мени?

— Не, госпођице, не желим да га избегнем. Рекао сам вам: на ваш захтев ћу се чак и закалуђерити, рече Ричард.

— Онда, стварно, припадате мени? Закључи она.

— Стварно, госпођице, мислим... поче младић.

— Хајде, одговорите јасно, не врдајте, прекиде га она. Припадате ли стварно мени све док ми не дате накнаду за зло које сте ми причинили?

— Стварно, припадам, одговори Дик.

— Чујте ме онда, настави она. Ви бисте били, по мом мишљењу, веома рђав калуђер; а пошто ја имам право да располажем вама по својој вољи, узећу вас за мужа. Не, не, ни речи! узвикну она. Речи вам неће ништа помоћи. Јер, видите, право је да ми ви, који сте ме лишили једне куће, пружите другу. А што се тиче Џоане, она ће, верујте ми, бити прва која ће одобрити наше венчање. Јер, најзад, пошто смо нас две велике пријатељице, свеједно је с којом ћете се од нас две венчати. Сасвим је свеједно!

— Госпођице, рече Дик, ићи ћу у манастир, ако то захтевате од мене; али да се оженим ма којом другом у овом великом свету изузев Џоаном Сидли — то је нешто на шта ме неће моћи приволети ни мушка сила ни женска ћуд. Извините што говорим сасвим отворено. Али кад је девојка врло смела, младић мора да је још смелији.

— Диче, ви дивни дечко, морате ми прићи и пољубити ме за ту реч, рече она. Не, не бојте се, пољубите ме уместо Џоане; а кад се састанем с њом, ја ћу јој тај пољубац вратити и рећи јој да сам га украла. А што се тиче тога да ви мени нешто дугујете, драги наивчино, изгледа ми да ви нисте били једини у тој бици. Па чак и да је Јорк на престолу, то не би значило да сте га ви довели. Ви сте добар, честит и мио младић, Диче. И кад бих ја у својој души могла на било чему да завидим вашој Џоани, завидела бих јој на вашој љубави.

6.

Коњи су већ били појели оно мало зоби што је било и сасвим су се одморили. Дик нареди да се ватра затрпа снегом; и док су се његови људи уморно пењали у седла, он се сети, мада мало доцкан, уобичајене шумске опрезности, изабра висок храст и брзо се попе на највишу рачву. Одатле је могао да види целу околину, покривену снегом и обасјану месечином. На југозападу, према хоризонту, црнело се побрђе с вресом где су он и Џоана имали онај страшни сусрет с губавцем. И тамо спази једну сасвим малу црвенкасту тачку.

Горко је осуђивао себе што није раније прегледао околину. Јер ако је то, као што изгледа да јесте, логорска ватра сер Денијела, требало је одавно да је примети и да иде тамо. Ни у ком случају није требало да паљењем ватре ода своје присуство. Али више није смео траћити драгоцене часове. Најкраћи пут до побрђа износио је око три километра; међутим, њега је пресецала дубока и стрма увала, непролазна за коњанике. Да би што пре стигао, Дик је сматрао да треба оставити коње и поћи пешице.

Он остави десет људи да чувају коње, и пошто уговори с њима знаке за везу, пође напред на челу осталих својих људи. Алиса Ризингем је одлучно корачала поред њега.

Људи су се ослободили тешких оклопа, оставили своја копља, па су сада, при блиставој месечини, весело корачали по замрзнутом снегу. Тихо и у потпуном реду спустише се у увалу, где је поток, жуборећи једва протицао кроз снег и лед. На другој страни потока, одакле су били удаљени свега пола километра од места на коме је Дик угледао ватру, застадоше да, пре напада, одахну.

У дубокој тишини шуме могао се чути и најмањи звук издалека. И Алиса, која је имала оштар слух, диже свој прст у знак опомене да ћуте, леже на земљу и стаде да ослушкује. И други урадише то исто. Но, сем слабог жуборења ледом пригушеног потока и штектања лисице негде далеко у шуми, Диково оштро ухо не чу ништа друго.

— Ипак сам сигурна да сам чула звекет једног оклопа, шапну Алиса.

— Госпођице, каза Дик, који се више плашио од ове младе даме него од десет храбрих ратника, не желим да кажем да сте се преварили. Али звекет је могао доћи и из нашег логора.

— Не. Дошао је са запада, изјави она.

— Било како било, све ће бити по божјој вољи, одговори Дик. Не лупајмо главу око тога, него хајдемо што брже. На ноге, пријатељи!

Што су даље ишли, снег је био све утабанији коњским копитама, па им је било јасно да се приближују логору знатног броја коњаника. Ускоро спазише дим, који се дизао између дрвећа, црвенео се при земљи и расипао светле варнице.

Људи се, по Диковом наређењу, растурише, да би се кроз шуму неопажено привукли логору и опколили га са свих страна. А Дик, пошто остави Алису у заклону једног храста, опрезно се упути право ватри.

Најзад он, кроз пропланак у шуми, виде цео логор. Ватра беше наложена на једном вресовитом брежуљку, окруженом са три стране честаром; била се разбуктала, гласно је пуцкарала и из ње су сукљали пламенови. Око ње је седело дванаестак топло обучених особа; али ма да је околни снег био угажен као да је ту био цео пук, Дик не виде ни једног коња. Поче да га обузима страшна сумња да је надмудрен. Тог тренутка поглед му паде на високог човека са челичним шлемом, који је седео и ширио руке према пламену. И Дик познаде да је то његов стари пријатељ и још увек благонаклони непријатељ Бенет Хеч. Исто тако познаде да су друге две особе које су седеле мало даље од Хеча, ма да прерушене у мушко одело, биле Џоана Сидли и жена сер Денијела.

„Па чак и ако изгубим своје коње, добићу Џоану, па зашто да се секирам?“ помисли он.

У том тренутку он чу с друге стране логора лак звиждук, што беше знак да су његови људи потпуно опколили логор.

На тај звиждук Бенет скочи на ноге. Али пре но што се машио оружја, Дик му довикну:

— Бенете, Бенете, стари пријатељу, предајте се. Ако се одупрете, узалуд ћете жртвовати људске животе.

— Па то је господин Шелтон, светога ми Ђорђа! повика Хеч. Да се предам? Ви много тражите. Колика је ваша снага?

— Кажем вам, Бенете, да сте и малобројнији и опкољени, рече Дик. И Цезар и Карло Велики молили би за милост у таквој ситуацији. Имам четрдесет људи под својом командом, и са једним плотуном стрела могао бих вас све побити.

— Господине Диче, иако је то против моје воље, морам вршити своју дужност, одговори Бенет. Нека вам свеци помогну! Затим принесе малу трубу устима и даде знак за узбуну.

Настаде тренутна забуна; јер, док је Дик, страхујући за даме, оклевао да нареди својим људима да оспу паљбу стрелама, Хечови људи дохватише своје оружје, сврсташе се, леђа у леђа, и тако се спремише за одлучан отпор. Док су се они ужурбано сврставали, Џоана скочи са свога седишта и полете као стрела своме драгану.

— Ево ме, Диче! повика она и ухвати га за руку.

Дик је и даље стајао неодлучан. Он беше још млад и ненавикнут на свирепости рата, па се устезао да нареди паљбу због старе леди Брекли. Његови људи постадоше нестрпљиви. Неки га чак викнуше по имену. Други почеше, на своју руку, да стрељају; и при првој паљби Бенет паде. Тада се Дик прибра и викну:

— Стрељајте, момци, и не напуштајте заклон! Стрељајте у име Енглеске и Јорка!

Али у том тренутку зачу се, у ноћној тишини, потмуо топот коња по снегу. Он се брзо приближавао и постајао све гласнији. У исто време трубе су одговарале на Хечов позив.

— Скупите се око мене! викну Дик. Скупите се око мене, ако хоћете да спасете своје животе!

Али његови људи — без коња, удаљени један од другог и изненађени у тренутку кад су рачунали на лаку победу — уместо да се скупе око њега, почеше да оклевају, а неки се чак и разбегоше по шуми. И кад су први коњаници стигли и смело натерали своје коње у шипражје, кад су прегазили или копљима убили неколико Дикових људи — сви остали се разбегоше.

Дик је стајао за тренутак горко увиђајући последице своје нагле и непромишљене храбрости. Сер Денијел је био видео ватру, па се повукао с главнином својих снага, да или нападне своје гониоце или да удари на њих с леђа у случају да се они одлуче на напад. Он се показао као мудар војсковођа, док је Дик поступио као нестрпљив младић. Сем своје драгане, која га је чврсто држала за руку, млади витез није више имао никог уза се: сви његови људи и коњи изгубили су се у ноћи и великој шуми као чиоде у слами.

„Нека ми сви свице буду у помоћи! помисли он. Сва је срећа што сам јутрос произведен за витеза за ону јутрошњу ствар; јер, ово ми мало служи на част.“

И, држећи Џоану за руку, он поче да бежи.

Кроз ноћ су се разлегали повици људи из Танстола, који су галопирали тамо-амо у потери за бегунцима. Дик се одлучно проби кроз шибље и стаде да трчи као јелен. Сребрни сјај месечине на белом снегу истицао је, својом супротношћу, још више таму честара. А како су се бегунци били распршили на све стране, то су и гониоци јурили у разним правцима. Због тога Дик и Џоана ускоро застадоше и сакрише се у један жбун. Чули су вику гонилаца, која је одјекивала на све стране, али која се све више удаљавала од њих.

— Да сам само задржао један део људи на окупу, могао бих још увек да победим, рече Дик огорчено. Али човек се учи из искуства; други пут ће сигурно бити боље.

— Али, Диче, шта то мари, главно је да смо нас двоје опет заједно, каза Џоана.

Он погледа у њу и виде пред собом Џона Мечема, као некада, у панталонама и грудњаку. Но он је сада познавао. Сада се она, чак и у том ружном оделу, насмеши на њега светлим осмехом љубави, и његово срце обузе радост.

— Драга, ако ми ви опраштате ову грешку, ништа ме се друго не тиче! рече он. Хајдемо право у Холивуд; тамо је ваш добри тутор и мој одлични пријатељ лорд Фоксхем. Тамо ћемо се венчати. Били сиромашни или богати, славни или непознати — шта то мари? Данас сам, драга љубави, произведен за витеза. Велики људи похвалили су ме због моје храбрости, па сам мислио да сам најбољи ратник у целој Енглеској. Затим сам пао у немилост код великих, а сада сам сасвим потучен и изгубио сам све своје војнике. Какав пораз за моју сујету! Али, драга, свеједно ми је. Драга моја, ако ме још увек волите и ако хоћете да се удате за мене, било би ми сасвим свеједно чак и кад бих изгубио своје витештво.

— Драги Диче! узвикну она. Јесу ли вас они произвели за витеза?

— Да, драга, ви сте сад моја леди, одговори он нежно. Или ћете то бити пре сутрашњег поднева. Хоћете ли?

— Хоћу, Диче, од свег срца, одговори она.

— Охо, господине, па ја сам мислила да ви намеравате да се закалуђерите! рече неко близу њих.

— Алиса! узвикну Џоана.

— Да, каза млада леди и изиђе пред њих. Алиса, коју сте ви оставили мислећи да је мртва. а коју је нашао ваш гонилац лавова, повратио је у живот и, на часну реч, удварао јој се.

— Не верујем, узвикну Џоана. Зар Дик?

— Дик! Дик! потврди Алиса и климну главом. А ви, лепи мој господине, напуштате сироте девојке у невољи, продужи она, окренувши се младом витезу. Остављате их иза храста. Истина је што људи кажу — век витештва је прошао.

— Госпођице, узвикну Дик, сав очајан, душе ми, сасвим сам заборавио на вас. Госпођице, молим вас да ми опростите. Видите, нашао сам опет Џоану.

— Нисам ни претпостављала да сте то урадили намерно, одговори Алиса. Али ћу вам се страшно осветити. Одаћу тајну леди Шелтон... будућој, додаде она и поклони се. Џоана, верујем, душе ми, да је ваш драган храбар младић у борби, али је, допустите да вам кажем отворено, наивко најмекшег срца у Енглеској. Можеш радити с њим шта хоћеш! А сада, луда децо, прво ме пољубите, које било од вас, ради среће и пријатељства. А затим пољубите једно друго, само кратко, ни за секунд дуже од једног минута. И пођимо све троје што брже можемо за Холивуд; јер, ове су шуме, чини ми се, пуне опасности и врло хладне.

— Је ли истина да вам се мој Дик удварао? упита Џоана, припијајући се уз свог драгана.

— Није, лудице, одговори Алиса. Ја сам се њему удварала. Чак сам му нудила и да се удам за њега; али он ми је рекао да се удам за неког ко је као и ја. То су биле његове речи. Морам рећи, језик му је више оштар него пријатан. Него, сада, децо, будимо паметни и пођимо. Хоћемо ли још једном ићи преко увале или ћемо право за Холивуд?

— Ја бих врло волео да узјашем неког коња, рече Дик. Јер, ових последњих дана осећам се као да сам тучен маљем, сав сам испребијан и тело ми је све у модрицама. Него, шта ви мислите? Ако су људи, кад су чули узбуну за борбу, побегли, онда бисмо узалуд ишли тамо. До Холивуда има само четири километра. Звоно још није откуцало девет сати. Снег је чврст за пешачење, и месечина је. Како би било да идемо пешке?

— Пристајем, узвикну Алиса. А Џоана само стеже Дикову руку.

И они пођоше кроз оголелу и снегом покривену шуму, обасјану зимском месечином. Дик и Џоана су ишли напред, држећи се за руке, занесени од среће; а њихова весела другарица, која није више мислила на смрт свог ујака, ишла је корак-два иза њих и стално правила шале на рачун њиховог ћутања или описивала њихову будућу брачну срећу.

У даљини су се још увек чули танстолски коњаници како и даље гоне своје непријатеље. Узвици и звекет челика сведочили су, с времена на време, да још траје окршај. Али код ових младих људи, одраслих усред ратних узбуна и тек изишлих из многобројних опасности, није било лако изазвати ни страх ни сажаљење. Задовољни што су се ратни покличи све више и више удаљавали, они се потпуно препустише својој срећи, и већ су корачали, као што им је то Алиса приметила, као у свадбеној поворци. Ни страшна усамљеност шуме ни хладноћа зимске ноћи нису могли умањити или помутити њихову срећу.

Најзад са једног брежуљка угледаше Холивудску Долину. Велики прозори манастира у шуми светлели су се од буктиња и свећа. Његови високи торњеви и кубета јасно су се видели, а златни крст на највишем кубету блистао се на месечини. Свуда око њега, на пространом пропланку, гореле су логорске ватре и виделе се многе бараке. Средином долине кривудала је залеђена река.

— Вере ми, људи лорда Фоксхема још увек логорују. Гласник их сигурно није известио. Утолико боље. Имамо при руци војску за борбу против сер Денијела.

Али људи лорда Фоксхема логоровали су, у дугачком поречју код Холивуда, из сасвим другог разлога, а не како је Дик претпостављао. Они су, заиста, били пошли за Шоребај; но пре него што су стигли на пола пута, срео их је други гласник и рекао им да се врате у свој јутарњи логор, да би препречили пут ленкастерским бегунцима и да би били што ближе главним трупама Јорка. Јер је Ричард од Глостера, пошто је завршио битку и смрвио своје непријатеље у том крају, већ био пошао да се придружи своме брату. Убрзо по повратку војске лорда Фоксхема и сам Грбавац је зауставио свога коња пред вратима манастира. И у част овог виског посетиоца прозори су били осветљени. У часу кад је Дик стигао са својом драганом и њеном пријатељицом војвода и његова свита налазили су се у трпезарији, где им је овај моћни и богати манастир приредио раскошну гозбу.

Дика изведоше пред њих, ма да му то није било нарочито по вољи. Глостер, малаксао од умора, седео је поднимљен на руку. Лице му беше бледо и страшно. Лорд Фоксхем, само упола опорављен од своје ране, седео је на почасном месту, с војводине леве стране.

— Шта је, витеже? упита војвода. Јесте ли ми донели сер Денијелову главу?

— Господару и војводо, одговори Дик прилично храбро, али са извесним страхом у срцу, нисам имао среће чак ни да се вратим са својим људима. Претрпео сам потпун пораз.

Ричард од Глостера га намрштено погледа.

— Дао сам вам, господине, педесет коњаника и одговарајући број пешака, рече он.

— Војводо, ја сам имао само педесет коњаника, одговори млади витез.

— Како то? упита војвода. Он је тражио од мене педесет коњаника и одговарајући број пешака.

— Ваша светлости, рече Кетзби, чинећи се невешт, за потеру смо му дали само коњанике.

— Добро, каза Ричард, па додаде: Шелтоне, можете ићи.

— Останите! рече лорд Фоксхем. Овај младић је имао да изврши и за мене један задатак, можда је у томе био боље среће. Господине Шелтоне, јесте ли нашли девојку?

— Хвала свецима, одговори Дик. Она је у овој кући.

— Заиста? Е па онда, војводо, предлажем, с вашим одобрењем, за сутра, пре него што војска крене, једно венчање. Овај млади штитоноша...

— Млади витез, прекиде га Кетзби.

— Је ли истина, сер Виљеме? упита лорд Фоксхем.

— Ја сам га лично произвео за витеза, каза Глостер. Двапут ми је одлично послужио. Он је храбар и снажан, али му недостаје гвоздени дух правог ратника. Неће тај ништа постићи, лорде Фоксхеме. Он ће се увек храбро борити, само је штета што има сувише меко срце. Ако треба да се ожени, ожените га, и свршите с тим.

— Он је храбар и честит младић, ја то знам, рече лорд Фоксхем. Будите срећни, сер Ричарде. Удесио сам ствар са Хемлијем и сутра се можете венчати.

И таман Дик помисли да би било мудро да се повуче из трпезарије, кад неки човек сјаха пред капијом и устрча уз степенице, прескачући одједном по четири степеника; он се проби између манастирских слугу и клече пред војводу.

— Победа, господару! викну он.

Пре него што се Дик повукао у собу одређену за њега, као за госта лорда Фоксхема, трупе у поречју почеше радосно да кличу око својих ватри; јер, тог истог дана, само тридесет километара одатле, задат је и други поразан ударац Ленкастеру.

7.

Сутра ујутро Дик устаде пре зоре, отмено се обуче благодарећи гардероби лорда Фоксхема, распита се за Џоану и сазнаде да је добро, а онда, пошто беше нестрпљив, изиђе да се мало прошета.

Задржао се неко време код војника, који су се већ наоружавали, у зимском сумрачном праскозорју, према црвеној светлости буктиња; затим се полако удаљи од њих, прође предстраже и поче да шета сам по хладној шуми, очекујући да се роди сунце.

Био је миран и срећан. Није жалио што је изгубио војводину краткотрајну наклоност; прошлост му је била таква да није имао шта да зажали, а сматрао је да ће имати срећну будућност, јер ће му Џоана бити жена, а лорд Фоксхем веран заштитник.

Док је тако ишао и размишљао, све се више раздањивало, руменило на истоку наговештавало је скори излазак сунца, поветарац је пиркао преко смрзнутог снега. Он се окрете да се врати у манастир. Али у том тренутку спази неког човека иза дрвета.

— Стој! Ко иде? повика Дик.

Човек иступи напред и махну руком као да је нем. Био је обучен као ходочасник, са кукуљицом спуштеном преко лица. Међутим, Дик одмах препознаде сер Денијела.

Дик пође према њему, вадећи сабљу. А витез, ставивши руку у недра, као да му је ту било неко скривено оружје, мирно је чекао да му Дик приђе.

— Мили мој Диче, шта хоћете? рече сер Денијел. Да ударите на побеђеног?

— Никад нисам ударао на вас, одговори младић. И био сам вам веран пријатељ, све док нисте покушали да ми одузмете живот.

— То је било некад, и то у самоодбрани, одврати витез. А сад, младићу, исход ове битке и присуство оног грбавог ђавола овде, у мојој шуми, бацили су ме у крајње очајање. Идем у Холивуд, јер ми је то једино прибежиште, а одатле ћу преко мора, са оним што могу да понесем, и почећу нов живот у Бургундији и Француској.

— Не можете ићи у Холивуд, рече Дик.

— Зашто не? упита витез.

— Слушајте, сер Денијеле, данас је мој свадбени дан, рече Дик. И ово сунце што се рађа донеће ми најсрећнији дан у мом животу. Ви носите тежак грех на души — двострук грех: смрт мога оца и рђаво поступање према мени, вашем штићенику. Али и ја сам грешио, и ја сам многе људе погубио, и на данашњи срећни дан нећу да будем ни судија ни џелат. Кад бисте били и сам ђаво, не бих дигао руку на вас. Кажем, да сте и црни ђаво, могли бисте. што се мене тиче, ићи куд хоћете. Тражите од бога опроштај. Ја вам праштам. Али да идете у Холивуд — то је већ друга ствар. Ја припадам Јорковој војсци и нећу дозволити да се икакав шпијун увуче у њене редове. Сматрајте као сигурно да ћу, чим коракнете у правцу Холивуда, позвати најближу стражу да вас ухвати.

— Ви ми се подсмевате, рече сер Денијел. За мене нема безбедности ван Холивуда.

— Шта се то мене тиче, одврати Ричард. Ја вам дозвољавам да идете у правцу истока, запада или југа, али не и севера. Холивуд је затворен за вас. Одлазите и немојте ни покушавати да се вратите. Ја ћу, чим одете, упозорити све страже наше војске и оне ће тако будно пазити на све ходочаснике да нећете моћи да се провучете, па макар били и сам ђаво; и погинућете.

— Ви ми радите о глави, рече сер Денијел.

— То није истина, одговори Ричард. Али ако ми не верујете и хоћете да се борите са мном — изволите. Мада је то можда нелојално према мојој странци, примићу ваш позив на двобој и борићу се сам против вас, нећу звати никога у помоћ. И тако ћу мирне савести осветити свога оца.

— Али ви имате дугачку сабљу, а ја само каму, рече сер Денијел.

— Ја се уздам једино у бога, одговори Дик и баци сабљу у снег иза себе. А сада, ако вас ваша зла коб гони, приђите; и ако бог да, нахранићу лисице вашим телом.

— Ја сам вас само кушао, Диче, одговори витез, смешећи се усиљено. Не желим да пролијем вашу крв.

— Одлазите, онда, док није сувише доцкан, одговори Шелтон. За пет минута позваћу стражу. Почињем да увиђам да сам сувише стрпљив. Да смо у обрнутим улогама, ја бих већ одавно лежао везаних руку и ногу.

— Добро, Диче, идем, одговори сер Денијел. Кад се будемо поново срели, кајаћете се што сте били тако сурови.

После ових речи витез се окрете и пође кроз шуму. Дик је гледао за њим са чудном мешавином осећања у души. Сер Денијел је ишао брзо и опрезно, често се окретао и погледао неповерљивим оком на младића, који му је опростио живот, а у кога је још увек сумњао.

С једне стране пута којим се он удаљавао растао је честар толико обрастао у зелени бршљан да се чак ни зими није могло видети кроз њега. Одатле, одједном, фијукну једна стрела, и витез од Танстола уз гневан и очајан крик, диже руке увис и паде на снег.

Дик му притрча и подиже га. Лице му се грчило, а цело тело трзало.

— Је ли стрела црна? упита он испрекидана даха.

— Црна је, одговори озбиљно Дик.

И пре него што је могао изустити и једну реч више, цело му тело задрхта у самртном ропцу и он издахну на Диковим рукама.

Кад се дигао на ноге, Дик спази још једног човека како погнут клечи неколико корака иза њега, са лицем загњуреним у руке. И по луку и по стрелама који су лежали поред њега Дик закључи да је тај стрелац убио сер Денијела.

Најзад се и он диже и пред Диком се указа Елис Дакворт.

— Ричарде, ја сам вас чуо, рече он врло озбиљно. Ви сте му опростили. Ја му нисам опростио и, ето, ту леже земни остаци мога непријатеља, па ипак ми је сад тешко.

— Господине, рече Ричард, ко је од нас у праву, не знам. Међутим, пошто сте тако дуго жудели за овом осветом, а сад вам је она горка, не би ли било боље да опростите осталима? Јадни Хеч је мртав. Сер Денијелово мртво тело лежи овде. А што се тиче свештеника, молим вас да му опростите.

Муња севну у очима Елиса Дакворта.

— Ето, дух освете још увек је јак у мени, рече он. Али будите спокојни: црна стрела више никад неће полетети. Дружина је распуштена. Што се тиче мене, они који су још остали у животу умреће природном смрћу, кад им дође суђени час; а што се тиче вас, идите тамо где вас чека боља срећа и не мислите више на Елиса.

8.

Око девет сати ујутро лорд Фоксхем поведе у холивудску цркву своју штићеницу, обучену као што доликује млади. С њима је ишла и Алиса Ризингем. На путу их срете Ричард Грбавац, чије је чело већ било натуштено од брига. Он застаде и упита:

— Је ли ово млада? И кад му је лорд Фоксхем одговорио да јесте, он рече: Дед, мала, дигни лице, да видим какво је.

Гледао је мргодно у њу неколико тренутака.

— Лепи сте, рече најзад, и чујем да имате и мираз. Хоћете ли да вам нађем младожењу који ће одговарати вашем лицу и вашем високом роду?

— Господару, немојте ми замерити, више волим да се удам за сер Ричарда, одговори Џоана.

— Како? упита он строго. Удајте се за човека кога вам ја изаберем, и он ће још данас постати лорд, а ви леди. Јер, што се тиче сер Ричарда, кажем вам отворено: он ће и умрети као сер Ричард.

— Ја ништа друго и не тражим, господару, него да умрем као жена сер Ричарда, одговори Џоана.

— Слушајте, лорде, рече Глостер окренувши се лорду Фоксхему, ово је необичан пар. Кад сам младожењи, за добре услуге које ми је учинио, оставио да бира награду, он је тражио помиловање за неког старог, пијаног морнара. Ја сам га отворено опоменуо, али он је био одлучан у својој тврдоглавости. Рекао сам му да тиме престаје моја милост, а он ми је, лорде, са дрском самопоузданошћу, одговорио: „Онда ћу је морати изгубити“. Па тако ће и бити, светога ми крста!

— Је ли он тако рекао? узвикну Алиса. Онда је гонилац лавова добро рекао!

— Ко је ово? упита војвода.

— Заробљеница сер Ричарда, одговори лорд Фоксхем. Госпођица Алиса Ризингем.

— Постарајте се да се уда за сигурног човека, рече војвода.

— Мислио сам на свог рођака Хемлија, ако немате ништа против, одговори лорд Фоксхем. Он је добро послужио нашој ствари.

— Немам ништа против, рече Ричард. Нека се што пре венчају. Кажите, лепа девојко, хоћете ли да се удате?

— Поштовани војводо, рече Алиса, ако човек није грбав ... омаче јој се, и она збуњено заћута.

— Он није грбав, госпођице, одговори Ричард мирно. Ја сам једини грбавко у својој странци. Даме, лорде — додаде он са изненадном озбиљношћу — немојте ме сматрати сувише нељубазним ако вас оставим. Војсковођа за време рата не располаже својим временом.

После тих речи, он их врло уљудно поздрави и оде, праћен својим официрима.

— Авај! узвикну Алиса. Пропала сам!

— Не познајете га, рече лорд Фоксхем. То је за њега ситница; он је већ сасвим заборавио на ваше речи.

— Онда је он цвет витештва, рече Алиса.

— Да, он се интересује за друге ствари, одговори лорд Фоксхем. Него, хајдемо.

У цркви нађоше Дика, који их је чекао у друштву неколико младића, и ту се он и Џоана венчаше. Кад су изишли из цркве, срећни а, ипак, озбиљни, беше хладан но сунчан зимски дан. Дугачке колоне војске већ су одлазиле холивудским друмом. Застава војводе од Глостера лепршала се пред манастиром и ускоро се крете испред многобројних копаља; а одмах иза ње, окружен витезовима у челичним оклопима, храбри, немилосрдни и славољубиви Грбавац јахао је у сусрет свом краткотрајном краљевању и вечној срамоти. Сватови одоше на другу страну и ускоро весело поседаше за трпезу. Калуђер-подрумар старао се да буду добро услужени и седео је с њима за столом. Хемли, не осећајући више никакву љубомору, удварао се Алиси, која га је мило гледала. И, тако, док су свирале трубе и чуо се звекет оружја и топот коња војске која је одлазила, Дик и Џоана су седели једно поред другог, држали се за руке и гледали се с великом љубављу.

Од тога часа мимоилазила их је борба и крвопролиће те немирне епохе. Њих двоје се настанише далеко од побуна, у зеленој шуми, где је и почела њихова љубав.

Два старца добијала су од њих сталну помоћ и живела у сеоцу Танстол удобно и спокојно. Имали су пива и вина у изобиљу. Један је целог века био морнар и до последњег часа жалио за својим другом Томом. Други, који се бавио по мало свим пословима, постао је пред крај живота врло побожан и закалуђерио се под именом брат Хонестус у суседном манастиру, где је живео све до своје смрти. И тако се испунила Лолесова жеља — умро је као калуђер.