Молитве на језеру

L

На тромим точковима тела путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју.

Господе Светлоносни, како се страшљиво припила душа моја уз трошне точкове! У слепилу своме мисли, да ако с тих точкова спадне, још ће моћи ниже пасти. Као да не стоје на истом пепелу и онај на дрвету и онај под дрветом!

У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају.

Своје господарство, своју стварност — једину стварност у овоме свету — уступила је душа телу из страха и незнања. Уступила је огледало слепоме, и слепи га разбија у комаде.

Сети се свога почетка, душо, кад си била као сунчев зрак, и тело твоје као месечина. Тад си била оштра и прозрачна као светлост сунчана, а точкови твоји хитри као месечина.

Тад си знала, да је битност у теби, и да су точкови твоји само сенка твоја и позајмица твоја. И нису знали за страх, јер си вид имала и видела си себе на крилима моћи и бесмртности.

Троме точкове, на којима се сада возиш, сама си хтела по својој вољи, по своме страху, по своме незнању, и сама си их створила. Ни тебе каква си сад, ни тело твоје какво је сад није желео Бог створити. Да би се спасла ређег мрака, у који те је бацила жеља твоја, ти си се спуштала у све гушћи и гушћи мрак, док се ниси сасвим помрачила, и одебљала, и према себи и хаљину скројила. И док ниси најзад предала све своје достојанство дебелој хаљини својој, да би се само спасла страха.

Дала си своју битност ономе, ко не може да је носи, и тако си изгубила на обе стране, и постала си небитна и страшна сенка као и тело твоје. Јер битност је светиња, те чим се изнесе на пазар, да се продаjе и купује, она оставља и купца и продавца и удаљава се подједнако од обојих.

Зато ти је, душо, и велики мудрац индијски прорицао битност — теби не мање неш телесној одећи твојој. Но ако Бог сиђе у тебе, и роди се у теби, ти ћеш обрадовати ожалошћеног мудраца индијског, што на лотосу седи и мисли, јер ћеш повратити изгубљену битност. Заиста, све је битност у Богу, и ван Бога нема битности ни колико зрно горушично.

Гле, видим у теби један кутић, као једну свећом осветљену пећину у големој планини, притиснутој мраком. Што дуже гледам у ту скривену светлост у теби, све више ми она личи на девојачку красоту, на твоју првобитну красоту, душо моја. Од гледања мога расте малена светлост, и све се јасније распознаје у њој чудно девојачко лице. Као један сунчани зрак обучен у месечину.

Ту је спасење твоје, душо устрашена. Ту је живот твој, — све остало је гроб. Кад би само могла разбуктати ту малену светлост, и као буктињу велику унети је у ум мој и у срце моје.

Воспрени, душо моја, и прикуј поглед твој на малену пећину, где малена девојка обитава. Гле, из те пећине доћи ће ти избављење. У њој ти и сада лежи сва преостала моћ, и ненаружена красота, и непродата бесмртност.

Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.