Молитве на језеру

LXXIV

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.

Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?

Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?

Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?

Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?

Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.

Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.

Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?

Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.

Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.

И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.

И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?

Природа ми је сведок, осветници, — само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.

Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.

По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и мала, и умножава своју свиту.

Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.

Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.

Онај ко је учио људе: око за око, — учио их је, како ће сви остати слепи.

Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?

Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.

Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.