Tahmasib

BAMBERGA: NIŠČI DUHOM

Bela Barabas je prekoračio preko komingsa i zatvorio vrata za sobom. Na vratima se nalazila tablica od plastike: The chief manager of Bamberga mines. Space Pearl Limited. Glavni direktor rudnika Bamberge. Biser Svemira SOJ; prim. prev.

Tablica je bila raspolovljena. Još juče je bila čitava. Metak je pogodio u donji levi ugao i pukotina je prolazila kroz veliko slovo ‘B’. Podli nikogović, pomisli Bela. Uveravam vas da u rudnicima niko nema oružja. Samo vi, mister Barabas, i policajci, imate ga. Nemam ga čak ni ja. Svinja.

Hodnik je bio pust. Ispred vrata je visio plakat: NE ZABORAVI DA SI I TI DEONIČAR. INTERESI KOMPANIIJE — TVOJI SU INTERESI.

Bela se uhvati za glavu, zatvori oči i izvesno vreme je stajao tako, ne mičući se. Bože moj, pomisli. Kad će se sve to završiti? Kad će me opozvati odavde? No, kakav sam ja komesar? Ja u stvari ništa ne mogu. Više nemam snage. Da li me shvatate? Nemam više snage.

Opozovite me odavde, molim vas. Da, ja se stidim, i tako dalje. Ali, ja više ne mogu…

Negde su se zalupila vrata. Bela opusti ruke i pođe hodnikom. Pored reklamnih prospekata na zidu, koji su mu već odavno dojadili. Pored zatvorenih kabina inženjera. Pored visokih uskih vrata policijskog odeljenja. Interesantno, u koga su to mogli da pucaju na spratu administracije? Razume se, meni neće reći ko je pucao. Ali možda će mi poći za rukom da saznam u koga su pucali? Bela uđe u policiju. Za stolom je, poduprevši se rukom o obraz, dremao narednik Higins, načelnik policije, jedan od tri policajca rudnika Bamberge. Na stolu pred Higinsom nalazio se mikrofon, sa desne strane radio-stanica, sa leve strane časopis.

„Dobar dan, Higinse“, reče Bela.

Higins otvori oči.

„Dobar dan, mister Barabaš.“

Glas mu je bio dubok ali pomalo sipljiv.

„Ima li šta novo, Higinse?“

„Stigla je Geja“, reče Higins. „Doneli su poštu. Žena piše da se dosađuje. Kao da meni ovde nije dosadno. I vi imate četiri pošiljke. Rekao sam da vam ih odnesu. Mislio sam da ste u vašem kabinetu.“

„Hvala, Higinse. Da li znate ko je danas pucao na ovom spratu?“

Higins se zamisli.

„Nešto se ne sećam da su danas pucali na ovom spratu“, reče.

„A sinoć? Ili noćas?“

Higins preko volje odgovori:

„Noćas je neko pucao u inženjera Majera.“

„To vam je rekao sam Majer?“ upita Barabaš.

„Ja nisam bio ovde. Dežurao sam u sauni.“

„Vidite li, Higinse“, reče Barabaš. „Ja sam sada bio kod upravnika. Upravnik me je po deseti put uveravao da ovde oružje imate samo vi, policajci.“

„To je verovatno.“

„Znači, onda je u Majera pucao neko od vaših potčinjenih?“

„Ne bih rekao“, reče Higins. „Tom je bio sa mnom u sauni, a Konrad… Zašto bi Konrad pucao u inženjera?“

„Znači, oružje ima još neko?“

„Ja ga nisam video, mister Barabaš, to drugo oružje. Kad bih ga video, oduzeo bih ga. Zbog toga što je oružje zabranjeno. Ali ja ga nisam video.“

Beli je najednom sve postalo svejedno.

„Dobro“, reče ravnodušno. „Na kraju krajeva, paziti da se svi pridržavaju postojećih zakona — ta stvar je vaša, a ne moja. Moja je stvar da informišem MUKS o tome kako vi izlazite na kraj sa vašim obavezama.“

Okrenuo se i izišao.

Spustio se liftom na drugi sprat i prošao kroz salon. U salonu nije bilo nikoga.

Kraj zidova su žućkastim sijalicama svetlucali automati. Da se napijem, pomisli Bela. Napiti se kao svinja, leći u krevet i odspavati dva dana. A posle ustati i ponovo se napiti. Prođe kroz salon i pođe dugim, širokim hodnikom. Hodnik se nazivao Brodvej i pružao se od salona do kupatila. Tu su se takođe nalazili plakati koji su napominjali da su ‘interesi kompanije — tvoji interesi’, visili su programi bioskopa za sledeću dekadu, bilteni berze, tablice lutrije, visile su tablice za utakmice u bezbolu i basketbolu koje su se održavale na Zemlji i za takmičenja u boksu i slobodnom rvanju koja su se održavala ovde, na Bambergi.

Na Brodvej su izlazila vrata oba bioskopa i biblioteke. Sportska sala i crkva su bile sprat niže. Uveče je po Brodveju bilo nemoguće probiti se i sve je bilo osvetljeno raznobojnim svetlostima besmislenih reklama. Uostalom, i ne baš tako besmislenim — one su svake večeri napominjale radniku šta ga čeka na Zemiji kad se vrati kući s punim džepovima para.

Sad je Brodvej bio prazan i polumračan. Bela skrete u jedan od hodnika. S leve i desne strane su se nalazila istovetna vrata. To su bile kabine za stanovanje.

Sve je mirisalo na duvan i kolonjsku vodu. U jednoj sobi Bela ugleda čoveka koji je ležao na krevetu i uđe. Lice čovekovo bilo je pokriveno flasterom. Jedino oko koje se videlo tužno je posmatralo nisku tavanicu.

„Šta je s tobom, Džošua?“ upita Bela prilazeći. Tužno Džošuino oko okrete se k njemu.

„Ležim“, reče Džošua. „Trebalo bi da budem, u rudniku, a ja ležim. I svakog trenutka gubim gomilu novca. Bojim se i da izračunam koliko gubim.“

„Ko te je tukao?“

„Odakle da znam?“ odgovori Džošua. „Napio sam se juče, tako da se ničega ne sećam. Đavo me naveo… Čitavih mesec dana sam izdržao. A sad sam propio dnevnu zaradu, ležim i ležaću ovako.“ Ponovo se tužno zagleda u tavanicu.

„Da“, reče Bela.

No, šta da uradiš s njim, pomisli. Ubeđivati ga da je štetno piti — to zna i on sam. Kad ustane, ostajaće u rudniku i po petnaest časova dnevno da bi nadoknadio ono što je izgubio. A posle će se vratiti na Zemlju i imaće progresivnu paralizu i nikad neće imati decu ili će mu žena rađati samo kretene.

„Da li znaš da je opasno raditi više od šest časova dnevno u oknu?“ upita Bela.

„Idite, znate kud“, tiho reče Džošua. „To vas se ne tiče. Nećete vi da radite.“

Bela uzdahnu i reče:

„No pa šta, oporavljaj se.“

„Hvala, mister komesaru“, progunđa Džošua. „Ne brinite se vi o tome. Bolje bi bilo da se pobrinete da zatvore salon. Da pronađu i pokažnjavaju one koji peku rakiju.“

„Dobro“, reče Bela. „Pokušaću.“

Eto, mislio je, polazeći u svoje prostorije. A pokušaj da zatvoriš salon i — on će sam urlati na mitingu da se komunisti opet trpaju u stvari koje ih se ne tiču. Nema izlaza iz tog kruga. Nikakvog izlaza.

Uđe u svoju sobu i vide da u njoj sedi inženjer Semjuel Livington. Inženjer je čitao stare novine i jeo sendviče. Na stolu ispred njega se nalazila šahovska tabla s postavljenim figurama. Bela se pozdravi i umorno sede za sto.

„Da odigramo?“ predloži inženjer.

„Sad, samo da pogledam šta su mi poslali.“

Bela otvori pošiljke. U tri su se nalazile knjige, a u četvrtoj pisma od majke i nekoliko razglednica s panoramom Nove Pešte. Na stolu je ležao još jedan koverat roza boje. Bela je znao šta se u njemu nalazi, ali ga ipak otvori: „Mister komesaru! Gubi se u vražju mater. Ne muti vodu dok si čitav. Dobronamerni ljudi.“ Bela uzdahnu i ostavi cedulju.

„Počni“, reče.

„Inženjer pomeri pešaka.“

„Ponovo neprijatnosti?“ upita.

„Da.“

Ćutke je odigrao odbranu Karo-Kan. Inženjer je dobio izvesno poziciono preimućstvo. Bela uze sendvič i poče zamišljeno da žvaće gledajući na ploču.

„Znate li, Bela“, reče inženjer, „kad vas prvi put budem video veselog, ja ću reći da sam izgubio ideološki rat.“

„Videćete još“, reče Bela, bez neke nade u glasu. „Ne“, reče inženjer. „Vi ste propali. Pogledajte oko sebe i videćete da ste propali.“

„Ja?“ upita Bela. „Ili mi?“

„Svi vi sa vašim komunizmom. U našem svetu ljudi ne mogu da budu idealisti.“

„No, to su nam za poslednjih sto godina govorili najmanje dvadesetak puta.“

„Šah“, reče inženjer. „Pravilno su vam govorili. Nešto su, razume se, i potcenili i zbog toga su često govorili gluposti. Smešno je bilo govoriti da ćete pokleknuti pred vojnom silom ili da ćete izgubiti u privrednom takmičenju.

Svaka jaka vlada i svaka dovoljno bogata država u naše doba je nepobediva u vojnom i privrednom pogledu. Da, da, komunizam je kao privredni sistem pobedio, to je jasno. Gde su sada proslavljene imperije Morgana, Rokfelera, Krupa i ostalih tamo Micuija i Micubisija? Sve su nestale i već zaboravljene. Ostali su jadni ostaci, kao što je naša Space Pearl, solidna preduzeća za proizvodnju luksuznih madraca uskog profila… pa i ona su prinuđena da se prikrivaju parolama opšteg blagostanja. Još jednom šah. I nekoliko miliona upornih vlasnika hotela, agenata za prodaju nekretnina, tužnih zanatlija. Sve je to osuđeno na propast. Sve se to drži samo blagodareći tome što u obe Amerike još postoji novac. Ali vi ste stigli u ćorsokak. Postoji sila koju čak ni vi niste u stanju da pobedite. To je malograđanština. Mali, sitan čovek. Malograđani ne mogu da se pobede silom, jer bi zbog toga morali fizički da se unište. Oni ne mogu da budu pobeđeni idejom, jer malograđanština organski ne podnosi nikakve ideje.“

„Da li ste nekad bili u nekoj komunističkoj državi, Sem?“

„Bio sam. I video sam i tamo malograđane.“

„U pravu ste, Sem. Oni još uvek postoje i kod nas. Za sada postoje, i vi ste to zapazili. Ali vi niste zapazili da ih kod nas ima mnogo manje nego kod vas i da su oni veoma tihi. Kod nas ne postoje ratoborni malograđani. Proći će pokolenje, za njim još jedno i oni će sasvim nestati.“

„Uzimam konja“, reče inženjer.

„Pokušajte“, reče Bela.

Jedno vreme inženjer je razmišljao, a onda uze konja. „Kroz dva pokolenja, kažete? A možda kroz dve stotine hiljada pokolenja? Skinite najzad svoje roza naočare, Bela. Eto, oni su oko vas, ti mali, sitni ljudi. Ne računam na avanturiste i kukavice koji se igraju avanturizma. Uzmite takve kao što su Džošua, Smit, Blekvoter. Takve koje vi sami nazivate ‘svesnima’, ili ‘tihima’, u zavisnosti od vašeg raspoloženja. Oni imaju tako malo želja da vi ništa ne možete da im ponudite. A ono što oni žele, oni će postići i bez komunizma. Oni će postati vlasnici kafana, oženiće se, imaće decu i tiho će živeti na svoje najveće zadovoljstvo. Komunizam, kapitalizam — šta ih se sve to tiče?

Kapitalizam je čak i bolji, jer blagosilja takav život. Čovek je po svojoj prirodi — životinjka. Dajte mu da se najede, ne gore nego njegov sused, dajte mu da napuni stomak i da se jednom dnevno nečemu podsmeva. Vi ćete mi reći: mi možemo da mu predložimo mnogo više. A šta će mu više? On će vam odgovoriti: ne trpajte svoj nos u ono što vas se ne tiče. Mala, sitna, ravnodušna životinjka.“

„Vi klevećete ljude, Sem. Džošua i kompanija vam izgledaju kao životinje samo zato što ste se vi potrudili da ih napravite takvima. Ko im je od pelena tucao u glavu da je u životu najvažniji novac? Ko ih je učio da zavide milionerima, vlasnicima kuća, bakalinu u susedstvu? Vi ste im punili glave glupavim filmovima i glupavim knjigama i govorili ste im da više od boga ne mogu da skoče. I vi ste im tucali u glavu da postoji bog, da postoji kuća i biznis i da osim toga više ništa na belom svetu ne postoji. Tako i pravite od ljudi životinje. A čovek nije životinja, Sem. Počnite da mu utuvljujete u glavu od pelena da je najvažnije u životu prijateljstvo i znanje, da osim njegove kolevke postoji ogroman svet koji će on i njegovi drugovi morati da osvoje — tada ćete dobiti pravog čoveka. Uh, sada sam prevideo lovca.“

„Možete da pređete“, reče inženjer. „Neću da se sporim s vama. Možda je uloga vaspitanja odista tako velika kao što je vi predstavljate. Iako i kod vas, uza sve vaše vaspitanje, uza svu državnu netrpeljivost prema malograđanštini, ipak izrasta… kako se to ruski kaže… korov. A kod nas, i uz naše vaspitanje, nekako uspevaju da odrastu oni koje vi nazivate pravim ljudima. Razume se, vi malograđana imate manje od nas… Šah… Ipak, ja ne znam gde imate nameru da strpate dve milijarde malograđana kapitalističkog sveta. Kod nas nema niko nameru da ih prevaspitava. Da, kapitalizam je — leš. Ali to je opasan leš. A vi ste uza sve to otvorili i granice. I dok su granice otvorene, malograđanština će u svim oblicima prelaziti preko granice. Samo da se ne zadavite u njoj… Još

jedan šah…“

„Ne savetujem“, reče Bela.

„U čemu je stvar?“

„Ja ću se razbarikadirati na ge-osam, a vašoj kraljici preti opasnost.“

Inženjer je izvesno vreme razmišljao.

„Da“, reče on. „Šaha neće biti.“

„Glupo bi bilo odricati opasnost od malograđanštine“, reče Bela. „Neko od vaših političara je pravilno rekao da ideologija sitnog posednika predstavlja za komunizam veću opasnost od sada već zaboravljene vodonične bombe. Samo, on je tu opasnost nepravilno adresovao. Ne za komunizam, već je za čovečanstvo opasna malograđanština. Zbog toga što u vašim razmatranjima, Sem, postoji jedna greška.

Malograđanin je — ipak čovek, i on uvek želi da postigne nešto veće. Ali pošto je on istovremeno i životinjka, to stremljenje ka većem dobija najčudovišnije oblike. Na primer, to je želja za vlašću. Želja za divljenjem. Želja za popularnošću. Kad se dva takva čoveka sudare, oni napadaju jedan drugoga kao psi. I kad se dva takva čoveka udruže, oni uništavaju sve oko sebe. I otpočinju vesele stvarčice kao što je bio fašizam, segregacija, genocid. Pre svega zbog toga mi vodimo borbu protiv malograđanštine. Vi ćete biti prinuđeni takođe da je otpočnete da se ne biste zadavili u sopstvenom đubretu. Da li se sećate pohoda učitelja na Vašington pretprošle godine?“

„Sećam se“, reče Livington. „Samo, po mome mišljenju, boriti se protiv malograđanštine, to je isto što i rezati vodu nožem.“

„Inženjeru“, podsmešljivo reše Bela, „to tvrđenje je isto tako poznato i staro kao Apokalipsa. Vi ste jednostavno pesimista. Kako se ono tamo kaže? Prestupnici će pobediti heroje, mudraci će ćutati, a glupaci će govoriti; ništa od onoga što ljudi misle neće se ostvariti.“

„No, pa šta“, reče Livington. „Bila su i takva vremena. Ja, razume se, jesam pesimista. Zašto bih bio optimista? Pa i vi takođe.“

„Ja nisam pesimista“, reče Bela. „Ja sam jednostavno loš radnik. Ali vreme niščih duhom je prošlo, Sem. Ono je davno prošlo, kako je to rečeno u toj istoj Apokalipsi.“

Vrata se otvoriše i na pragu se pojavi visok čovek sa zaliscima na glavi i bledim, malo oteklim licem. Bela poče da ga razgleda. Za sekundu ga prepoznade.

To je bio kraj. Čovek baci pogled na inženjera i uđe u sobu. Sad je gledao samo u Belu.

„Ja sam generalni inspektor MUKS-a“, reče on. „Moje prezime je Jurkovski.“

Bela ustade. Inženjer takođe s poštovanjem ustade. Za Jurkovskim u prostoriju uđe ogromni, preplanuli čovek u plavom kombinezonu. On samo baci pogled na Belu i poče s pažnjom da razgleda inženjera.

„Izvinite me, molim vas“, reče inženjer i izađe. Vrata za njim se zatvoriše.

Posle nekoliko koračaja po hodniku, inženjer se zaustavi i zamišljeno zviznu.

Zatim izvadi cigaretu i zapali. Tako, pomisli. Ideološka borba na Bambergi ulazi u novu fazu. Treba hitno preduzeti odgovarajuće mere.

Razmišljajući tako koračao je hodnikom stalno ubrzavajući korak. U lift je skoro utrčao. Kad je stigao na poslednji sprat, ode u radio-stanicu. Dežurni radista ga začuđeno pogleda.

„Šta se desilo, mister Livingtone?“ upita.

Livington prevuče dlanom preko mokrog čela.

„Dobio sam loše vesti od kuće“, reče. „Kad će biti prva sledeća radio-veza sa Zemljom?“

„Kroz pola sata“, reče radista.

Livington sede za stočić, istrže iz notesa list papira i brzo napisa radiogram.

„Pošaljite hitno, Majkl“, reče on pružajući mu list. „To je veoma važno.“

Radista baci pogled na list papira i začuđeno zviznu. „Šta će vam to sada?“

upita on. „Ko prodaje Space Pearl na kraju godine?“

„Hitno mi je potreban gotov novac“, reče inženjer i iziđe.

Radista stavi list papira ispred sebe i zamisli se.

Jurkovski je sedeo i laktom odmicao šahovsku tablu. Žilin je sedeo po strani.

„Osramotili ste se, druže Barabaš“, reče Jurkovski tiho.

„Da“, reče Bela i proguta pljuvačku.

„Da li ste saznali na koji način na Bambergu stiže alkohol?“

„Nisam. Najverovatnije je da ga proizvode ovde, na Bambergi.“

„Za poslednjih godinu dana kompanija je na Bambergu poslala četiri transporta presovane celuloze. Za kakve je radove na Bambergi potrebno toliko celuloze?“

„Ne znam“, reče Bela. „Ne znam, odista.“

„Ja takođe ne znam. Od celuloze destilišu alkohol, druže Barabaš. To je jasno čak i ježu.“

Bela je ćutao.

„Ko na Bambergi ima oružje?“ upita Jurkovski.

„Ne znam“, reče Bela. „Nisam uspeo da saznam. Ali oružje ipak postoji?“

„Da.“

„Ko odobrava prekovremeni rad?“

„Niko ga ne zabranjuje.“

„Da li ste se obraćali direktoru?“

Bela zgrči ruke.

„Tom ništavilu sam se obraćao dvadeset puta. On ne želi da čuje ni za šta. On ništa ne vidi, ništa ne čuje i ništa ne razume. Njemu je krivo što imamo loše izvore informacija. Znate šta, Vladimire Sergejeviču, ili me pošaljite odavde do sto đavola ili mi dajte ovlašćenje da streljam gadove. Ja ništa ne mogu da uradim. Ubeđivao sam. Molio sam. Pretio sam. To je kamen. Za sve radnike je komesar MUKS-a crveno strašilo. Niko ne želi da razgovara sa mnom. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours. Ništa ne znam i ne trpajte vaš nos u te stvari; prim. prev. Njih se ne tiče međunarodno radno zakonodavstvo. Ja više ovako ne mogu. Da li ste videli plakate na zidovima?“

Jurkovski ga zamišljeno pogleda vrteći u prstima belog konja.

„Ovde nemam na koga da se oslonim“, nastavi Bela. „Ili su to banditi ili đubre koje mašta samo o tome da napuni džepove, i ne tiče ih se ništa da li će posle toga crći ili ne. Jer kod njih pravi ljudi ovamo neće doći. Idu otpaci, nesrećnici. Lump. Svako veče mi se ruke tresu od toga. Ja ne mogu da spavam.

Prekjuče su me pozvali da potpišem zapisnik o nesrećnom slučaju. Odbio sam: bilo je jasno da su čoveku autogenim aparatom isekli skafander. Tada je taj podlac, sekretar sindikata, rekao da će se žaliti na mene. Pre mesec dana su se na Bambergi pojavile i odmah izjutra bez traga nestale tri devojke. Idem direktoru, a taj podlac mi se smeje u lice: ‘Vi imate halucinacije, mister komesaru, vreme je da se vratite svojoj ženi, vi već sanjate devojke’. Na kraju krajeva, na mene su tri puta i pucali. Da, da, znam da se ni jedna budala nije rešavala da me pogodi. Ali od toga mi nije lakše. I pomislite samo da su me ovamo posadili da čuvam život i zdravlje tih budala! Neka idu svi oni u…“

Bela zaćuta i poče da lomi prste.

„No, no, mirno, Bela“, strogo reče Jurkovski.

„Dozvolite mi da odem“, reče Bela. „Evo druga“, on pokaza na Žilina, „to je verovatno novi komesar…“

„To nije novi komesar“, reče Jurkovski. „Upoznajte se, inženjer Tahmasiba Žilin.“

Žilin se lako nakloni.

„Kog Tahmasiba?“ upita Bela.

„To je moj brod“, reče Jurkovski. „A sada evo šta ćemo uraditi. Otićićemo direktoru i ja ću mu reći nekoliko reči. A posle ćemo porazgovarati s radnicima.“ Ustao je. „Ništa, Bela, ne padajte duhom. Niste vi prvi. Meni je ta Bamberga dozlogrdila.“

Bela zabrinuto reče:

„Samo, treba da povedemo nekoliko naših. Može da dođe do tuče. Direktor ovde ima čitavu bandu svojih gangstera.“

„Kakvih naših?“ upita Jurkovski. „Vi ste govorili da ovde ne možete ni na koga da se oslonite.“

„Pa niste valjda ovamo stigli sami?“ užasnuto upita Bela.

Jurkovski sleže ramenima.

„Prirodno“, reče on. „Ja nisam direktor.“

„Dobro“, reče Bela.

Otvori sef i uze revolver. Lice mu je bilo bledo i odlučno. Prvi metak će zabiti u tog gmizavca, radosno je mislio. Neka u mene puca ko hoće, ali prvi metak će dobiti mister Ričardson. U masnu, glatku, podlu njušku.

Jurkovski ga pažljivo pogleda.

„Znate šta, Bela“, reče. „Da sam na vašem mestu, ja bih pištolj ostavio. Ili ga dajte drugu Žilinu. Bojim se da nećete umeti da se uzdržite.“

„A vi mislite da će on moći?“

„Hoću, hoću“, reče Žilin smeškajući se.

Bela mu sa žaljenjem predade pištolj.

Jurkovski otvori vrata i zaustavi se. Pred njim se pojavi mladoliki narednik Higins u paradnoj uniformi i sa plavim šlemom na glavi.

„Ser“, reče, „narednik policije rudnika Bamberge, narednik Higins je stigao pod vašu komandu.“

„Drago mi je, naredniče Higinse, idite za nama“, reče Jurkovski.

Prošli su kratkim hodnikom i izišli na Brodvej. Još nije bilo šest sati, ali Brodvej je već bio obliven jarkom svetlošću i pun radnika. Brodvej je odjekivao uznemirenim glasovima.

Jurkovski je išao lagano, ljubazno se smeškajući i pažljivo razgledajući lica radnika oko sebe. U svetlosti dnevnih lampi on je dobro video ta lica — opuštena, s nezdravom zemljanom bojom kože, s ogromnim podočnjacima, ravnodušna, ljutita, znatiželjna, zlobna. Radnici su se razdvajali pred njim praveći mu put, a za leđima Higinsa su se ponovo skupljali i išli za njim. Narednik Higins je podvikivao.

„Put generalnom inspektoru! Ne gurajte se, momci! Dajte put generalnom inspektoru!“

Tako su došli do lifta i popeli se na sprat administracije. Tu je gomila bila još gušća. Ovde im put više niko nije pravio. Među umornim licima radnika su se pojavljivale drske, vesele njuške. Sada je narednik Higins pošao ispred svih praveći put svojom plavom palicom.

„Skloni se“, govorio je tiho, „napravi put… Ukloni se…“

Njegov potiljak između ivice šlema i okovratnika bluze je pocrveneo i počeo da se sija od znoja. Na kraju procesije je koračao Žilin. Drska lica su se probijala u prve redove. Dovikivali su se:

„Ej, momci, a ko je od njih inspektor?“

„Ne možeš da se snađeš, svi su oni crveni, kao sok od paradajza…“

„Oni su skroz crveni — i spolja i iznutra…“

„Ne verujem, hoću da vidim…“

„Pogledaj, neću ti smetati…“

„Ej, naredniče! Higinse! Ala si izabrao društvo!“

Žilinu neko podmetnu nogu. Nije se okrenuo, ali je počeo da gleda pod noge. Kada je pred sobom ugledao cipelu od mekog antilopa, pažljivo, svom težinom nastade na nju. Neko je zaurlao. Žilin pogleda iskrivljeno, pobelelo lice s brčićima i reče:

„Izvinite, molim vas! Ala sam nespretan!“

Na nogama je imao jake, veoma teške čizme sa magnetnim potkovicama.

Buka oko njih je rasla. Sad su vikali već skoro svi. „Ko ih je zvao ovamo?“

„Ej, vi! Ne trpajte svoj nos u stvari koje vas se ne tiču!“

„Dajte nam da radimo onako kako mi hoćemo! Mi se ne petljamo u vaše stvari!“

„Gubite se kući i tamo naređujte!“

Narednik Higins, mokar kao miš, na kraju stiže do vrata s napuklom tablicom i otvori ih pred Jurkovskim.

„Ovamo, ser“, reče teško dišući.

Jurkovski i Bela uđoše. Žilin prekorači preko komingsa i osvrte se. Ugleda mnoštvo drskih lica i tek iza njih, u duvanskom dimu, skamenjena lica radnika.

Higins takođe prekorači preko komingsa i za sobom zatvori vrata.

Kabinet direktora rudnika mister Ričardsona bio je ogroman. Kraj zidova su se nalazile mekane fotelje i staklene vitrine sa primercima ruda i imitacijama najvećih ‘kosmickih bisera’ koji su nađeni na Bambergi. Iza stola u susret Jurkovskom je pošao prijatan čovek u tamnom odelu.

„O, mister Jurkovski“, poče on zaobišavši sto i pružajući ruku prema Jurkovskom.

„Milo mi je.“

„Ne uznemiravajte se“, reče Jurkovski zaobilazeći sto sa druge strane. „Ruku vam ionako neću pružiti.“

Direktor se zaustavi prijatno se smeškajući. Jurkovski sede za sto i okrete se prema Beli.

„To je direktor?“ upita on.

„Da!“ s uživanjem reče Bela. „To je direktor rudnika mister Ričardson.“

Direktor zaklima glavom.

„O, mister Barabaš“, reče on prekorno, „zar vama treba da budem zahvalan za ovakav neprijateljski stav mister inspektora?“

„Ko je napravio patent za upravljanje rudnikom?“ upita Jurkovski.

„Kao što je to uobičajeno u zapadnom svetu, mister Jurkovski, savet direktora kompanije.“

„Pokažite.“

„Izvolite“, ljubazno reče direktor. On laganim korakom prođe kroz kabinet, otvori ogroman sef u zidu, uze veliku tašnu od mrke kože i izvuče iz nje list čvrstog papira sa zlatnom ivicom. „Izvolite“, ponovi on i stavi list pred Jurkovskog.

„Zatvorite sef“, reče Jurkovski, „i predajte ključeve naredniku.“

Narednik Higins s okamenjenim izrazom lica primi ključeve. Jurkovski baci pogled na patent, presavi ga na četiri dela i strpa u džep. Mister Ričardson i dalje nastavi da se prijatno smeška. Žilin pomisli da nikad u životu nije video čoveka s tako očaravajućom spoljašnošću. Jurkovski stavi laktove na sto i zamišljeno pogleda Ričardsona. Ričardson reče:

„Meni bi bilo prijatnije da mi objasnite, mister Jurkovski, šta znače svi ti vaši postupci.“

„Vi ste optuženi za čitav niz prestupa protiv međunarodnog radnog zakonodavstva“, nemarno reče Jurkovski. Mister Ričardson začuđeno raširi ruke.

„Vi ste optuženi za narušavanje pravnih normi kosmičkog prostora.“ Čuđenju mister Ričardsona nije bilo kraja. „Vi ste optuženi za ubistvo — za sada bez predumišljaja — šesnaest radnika i tri žene.“

„Ja?“ uvređeno povika mister Ričardson. „Ja sam optužen za ubistvo?“

„Da, između ostalog, i za ubistvo“, reče Jurkovski. „Ja vas odstranjujem sa dužnosti. U najskorije vreme ćete biti uhapšeni i upućeni na Zemlju, gde ćete se pojaviti pred međunarodnim sudom. Više vas ne zadržavam.“

„Pokoravam se gruboj sili“, dostojanstveno reče mister Ričardson.

„I pravilno radite“, reče Jurkovski. „Doći ćete ovamo kroz jedan čas i predaćete poslove svom zameniku.“

Ričardson se najednom okrete, priđe vratima i otvori ih.

„Prijatelji moji!“ glasno reče. „Ovi ljudi su me uhapsili! Njima se ne dopadaju vaše velike zarade! Oni hoće da radite po šest sati dnevno i da ostanete siromasi!“

Jurkovski ga zainteresovano pogleda. Higins se, otkopčavajući kuburu, povuče ka stolu. Ričardsona masa odgurnu u stranu. Kroz vrata navališe mladići drskih lica, ali njih ubrzo odgurnuše u stranu radnici, koji ubrzo napuniše kabinet.

Čvrsti zid sivih radničkih kombinezona i zlobnih, namrgođenih lica se zaustavi ispred stola. Jurkovski se osvrte i vide da Žilin stoji s njegove desne strane, s rukama u džepovima, a da Bela, sagavši se, stegavši rukama naslon stolice, netremice gleda u mister Ričardsona. Lice mu je bilo svirepije nego lice i u najogorčenijeg radnika. Loše će direktor proći, pomisli Jurkovski. Narednik Higins je s pištoljem u ruci gurao jednog radnika palicom u grudi i gunđao:

„Nikakvih nezakonitih postupaka, momci, mirnije, momci, mirnije…“

Kroz gomilu se oblepljen flasterima probi Džošua.

„Mi ne želimo ni s kim da se svađamo, mister inspektore“, promrmlja on gledajući Jurkovskog zlobnim pogledom jedinog slobodnog oka. „Ali te vaše šale ovde neće proći.“

„Kakve šale?“ upita Jurkovski zainteresovano. „Mi smo ovamo došli da bismo zaradili…“

„A mi smo doleteli ovamo da vam ne bismo dozvolili da živi istrulite.“

„A ja vam kažem da vas se to ne tiče!“ zaurla Džošua. Okrenuo se gomili i upitao: „Zar ne, momci?“

„Uo-o-o!“ zaurla gomila. U tom trenutku neko opali iz pištolja.

Iza leđa Jurkovskog prsnu staklo vitrine. Bela poče da stenje, jedva nekako podiže stolicu i sruči je na glavu mister Ričardsona, koji je stajao u prvom redu, podigavši oči i složivši ruke. Žilin je bio izvukao ruke iz džepova i pripremio se da skoči na nekoga. Džošua preplašeno odskoči. Jurkovski ustade i ljutito reče:

„Koja to budala tamo puca? Umalo me nije pogodila. Naredniče, što stojite kao drvo? Oduzmite toj budali oružje!“

Higins poslušno poče da se probija kroz gomilu. Žilin ponovo strpa ruke u džepove i sede na ivicu stola. Pogleda u Belu i nasmeja se. Belino lice bilo je blaženo. On je s uživanjem posmatrao Ričardsona, koga su dva mladića podizala.

Njegove oči bile su zatvorene, na visokom čelu videla mu se ogromna modra čvoruga.

„Uzgred budi rečeno“, reče Jurkovski, „odmah predajte sve oružje koje ovde imate pri sebi. To vama govorim, badavadžije! Od ovog trenutka će svako kod koga bude pronađeno oružje biti na mestu streljan. Dajem komesaru Barabašu odgovarajuća ovlašćenja za to.“

Žilin lagano obiđe sto, izvuče iz džepa pištolj i pruži ga Barabašu. Barabaš, zagledavši se u najbližeg gangstera, ubaci metak u cev. U tišini koja je vladala jasno se čulo kako je škljocnuo zatvarač pištolja. Oko gangstera se stvori praznina. On poblede, izvuče iz zadnjeg džepa pantalona pištolj i baci ga na pod. Bela nogom odbaci pištolj u ugao i okrenu se mladiću koji je pridržavao Ričardsona.

„Ti!“

Ovaj spusti Ričardsona i, smeškajući se, odmahnu glavom.

„Nemam“, reče.

„No, dobro“, reče Jurkovski. „Naredniče, pomozite tim tipovima da se razoružaju.

Vratimo se našem razgovoru. Prekinuli su nas“, reče Džošui. „Vi ste, čini mi se, govorili da se ne mešam u vaše stvari, zar ne?“

„Tako je“, reče Džošua. „Mi smo slobodni ljudi i sami smo pošli ovamo, da bismo zaradili. I ne smetajte nam. Mi vama ne smetamo, ne smetajte ni vi nama.“

„Pitanje o tome ko kome smeta za sada ćemo ostaviti po strani“, reče Jurkovski.

„A sada hoću nešto da vam ispričam.“ Izvukao je iz džepa i bacio na sto nekoliko raznobojnih kamenčića koji su se svetlucali. „Ovo je takvozvani kosmički biser“, reče on. „Vi ga dobro znate. To je obično drago i poludrago kamenje, koje se ovde, na Bambergi, tokom dužeg vremena podvrgavalo delovanju kosmičkog zračenja i niskih temperatura. Nikakvih specijalnih osobina, ako ne računamo lep sjaj.

Bogate dame ga plaćaju skupim parama i na tome se obogatila vaša kompanija.

Koristeći se potražnjom tog kamena, kompanija zarađuje.“

„I mi takođe“, povikaše iz gomile.

„I vi takođe“, složi se Jurkovski. „Ali, evo u čemu je stvar. Za osam godina postojanja kompanije na Bambergi je boravilo po trogodišnjem ugovoru oko dve hiljade ljudi. A da li znate koliko ih je od onih koji su se vratili još uvek živih? Manje od pet stotina. Prosečna dužina života radnika posle povratka nije duža od dve godine. Vi se tri godine ovde na Bambergi kilavite samo radi toga da biste posle dve godine živi trunuli na Zemlji. To se dešava pre svega zbog toga što se na Bambergi niko ne pridržava naredbe Međunarodne komisije, koja zabranjuje da se u vašem rudniku radi više od šest sati dnevno. Na Zemlji se samo lečite, patite zbog toga što nemate decu ili rađate kretene. To je zločin kompanije. Ali sada ne govorimo o kompanij i…“

„Pričekajte“, reše Džošua i podiže ruku. „Dajte da i ja kažem neku reč. Sve smo to mi već čuli. Nama je o tome probio uši mister komesar. Ne znam kako drugi, ali mene se ne tiču oni koji su umrli. Ja sam čovek zdrav i nemam nameru da umrem.“

„Tačno“, začu se iz gomile. „Neka slabići umiru.“

„Deca ili ne, to je moja lična stvar. Izlečiću se ja, a ne vi. Hvala bogu, ja sam punoletan i ja odgovaram za svoje postupke. Neću da slušam nikakve govore.

Vi ste oduzeli oružje gangsterima i ja govorim: pravilno. Nađite one koji peku rakiju, zatvorite salon. Tačno?“ On se okrete gomili. U gomili neodređeno počeše da brundaju. „Šta tamo mrmljate? Ja pravilno govorim. Gde to ima — za čašicu dva dolara? One koji primaju mito uklonite. To će takođe biti pravilno. A u moj posao se ne mešajte. Ja sam ovamo došao da bih zaradio i ja zarađujem. Odlučio sam da otpočnem svoj posao — i otpočeću ga. I vaši govori me se ne tiču. Za reči kuću ne možeš da kupiš…“

„Pravilno, Džo!“ povikaše iz gomile.

„A, nije pravilno“, reče Jurkovski. Najednom mu lice pocrvene i on zaurla: „Vi mislite da ćemo vam dati da crknete? Vaše stvari, vaše stvari“, ponovo progovori svojim normalnim glasom. „Vas ovde, budale, ima najviše četiri stotine. A nas je — četiri milijarde. I mi nećemo da vi umrete. I vi nećete ni umreti. Dobro, neću govoriti sa vama o vašem duhovnom siromaštvu. Vi to, kao što vidim, ne možete da shvatite. To će shvatati tek vaša deca, ako ih budete imali. Govoriću sa vama jezikom koji vam je jasan i razumljiv. Jezikom zakona. Čovečanstvo je donelo zakon po kome se zabranjuje da čovek samog sebe tera u grob. Zakon, shvatate li?

Zakon! Po tom zakonu će i odgovarati kompanija, a vi zapamtite ovo: čovečanstvu vaši rudnici nisu potrebni. Rudnici na Bambergi mogu biti zatvoreni svakog trenutka i kad se to desi, svi će samo odahnuti. I imajte na umu: ako me komesar MUKS-a izvesti o bilo kakvom prekršaju, svejedno kakvom — prekovremeni rad, mito, alkohol, pucnjava — rudnik će biti zatvoren, a Bamberga će biti pomešana sa kosmičkom prašinom. To je zakon i ja vam to govorim u ime čovečanstva.“

Jurkovski sede.

„Plakaće naš novac“, neko glasno reče.

Gomila poče da gunđa. Neko povika:

„Zatvoriti rudnik, a nas na ulicu?“

Jurkovski ustade.

„Ne govorite gluposti“, reče. „Kakve su vam to glupave predstave o životu?

Koliko rada ima u kosmosu i na Zemlji! Pravog rada, koji je svima potreban, da li to shvatate? Ne šačici bogatih dama već svima! A ja, uzgred budi rečeno, imam za vas predlog od MUKS-a — oni koji žele mogu tokom ovih mesec dana da raskinu ugovor s kompanijom i pređu na građevinske i tehničke radove na drugim asteroidima i sputnjicima velikih planeta. Eh, kad bi svi ovde jednoglasno glasali za to da se zatvore ovi smrdljivi rudnici, ja bih to uradio još danas. A rada ćete imati preko glave.“

„A koliko plaćaju?“ povika neko.

„Plaća se, razume se, pet puta manje“, odgovori Jurkovski. „Ali zato ćete rada imati za ceo život, i dobri drugovi, pravi ljudi, od vas će napraviti prave ljude! Ostaćete zdravi i učestvovaćete u najgrandioznijem poslu na svetu.“

„Kakav je interes raditi u tuđem biznisu?“ reče Džošua.

„Da, to nam ne odgovara“, počeše da govore u gomili.

„Zar je to biznis?“

„Svako će da te uči kako treba, a kako ne može…“

„Tako ćeš celog života ostati radnik…“

„Biznismeni!“ s otvorenim prezirom reče Jurkovski. „No, vreme je da završimo.

Imajte na umu da sam ovog gospodina“, pokazao je na mister Ričardsona, „ovog gospodina uhapsio, i njemu će se suditi. Izaberite sami privremenog direktora i saopštite mi njegovo ime. Ja ću biti kod komesara Barabaša.“

Džošua mračno reče Jurkovskom:

„Nepravedan je to zakon, mister inspektore. Zar može da se radnicima zabrani da zarađuju? A vi, komunisti, još se hvalite da ste za radnike.“

„Prijatelju moj“, meko reče Jurkovski, „komunisti su za druge radnike. Za radnike, a ne za gazde.“

U Barabašovoj sobi Jurkovski se iznenada lupi po čelu.

„Budala“, reče. „Zaboravio sam kamenje na direktorovom stolu.“

Bela se nasmeja.

„No, više ga nećete videti“, reče. „Neko će sada postati gazda.“

„Đavo neka ih nosi“, reče Jurkovski. „A nervi su vam… hm-hm… Bela… odista loši…“

Žilin poče da se smeje.

„Ala ga je udesio stolicom!…“

„A šta kažete, odvratna njuška?“ upita Bela.

„Ne, zašto“, reče Žilin. „Veoma kulturan i prijatan čovek.“

Jurkovski gadljivo primeti:

„Ljubazna svinja. A kakve su ovde prostorije, drugovi, a? Kakav su dvorac napravili, a smrt-planetolozi žive u liftu! Ne, time ću se pozabaviti, to neću ostaviti tek tako!“

„Hoćete da ručate?“ upita Bela.

„Ne, ručaćemo na Tahmasibu. Sada će se završiti cela ova gužva…“

„Bože moj“, poče da mašta Bela. „Posedeti za stolom sa dobrim ljudima, normalnim ljudima, ne slušati ništa o dolarima, o akcijama, ni o tome da su svi ljudi životinje… Vladimire Sergejeviču“, poče da moli, „pošaljite mi ovamo barem nekoga.“

„Strpite se još malo, Bela“, reče Jurkovski. „Ova radnja će se uskoro zatvoriti.“

„Uzgred, o akcijama“, reče Žilin. „Sad je u radio-stanici sigurno ludnica…“

„Sigurno“, reče Bela. „Prodaju i kupuju mesto u redu. Oči na čelu, njuške znojave… Oj, kada ću se izvući odavde!“

„Dobro, dobro“, reče Jurkovski. „Dajte, da pogledam sve zapisnike.“ Bela pođe sefu. „Uzgred budi rečeno, Bela, da li ovde može da se pronađe neki manje ili više pristojan direktor?“

Bela je preturao po sefu.

„Zašto da ne“, reče. „Moći će, razume se. Inženjeri su ovde ljudi uglavnom dobri. Domaćini.“

Neko zakuca na vrata. Ušao je, natmuren, oblepljen flasterima, Džošua.

„Idemo, mister inspektore“, reče ljutito.

Jurkovski stenjući ustade.

„Idemo“, reče.

Džošua mu pruži rašireni dlan.

„Vi ste tamo kamenje zaboravili“, natmureno reče. „Sakupio sam. Jer ljudi su kod nas razni…“