Tahmasib

MIRZA-ČARLE: RUSKI MOMAK

Dežurna za prevoz putnika je sažaljevala Juru Borodina. Ničim nije mogla da mu pomogne. Redovna putnička linija sa sistemom Saturna nije postojala. Nije postojala čak ni redovna teretna linija. Teretnjaci-automati su leteli svega dva tri puta godišnje, a brodovi sa posadom — još ređe. Dežurna je dva puta postavljala pitanje elektronskom dispečeru, prelistala je neki debeli priručnik, nekoliko puta telefonirala nekome, ali sve je bilo uzalud.

Jura je verovatno izgledao veoma nesrećno, jer mu ona na kraju sažaljivo reče:

„Ne treba očajavati, golubiću. To je veoma daleka planeta. I šta ćete uopšte tako daleko?“

„Zaostao sam od svoje grupe“, izgubljeno odgovori Jura. „Najlepše vam hvala.

Idem. Možda još negde…“

Okrenuo se i pošao ka izlazu opustivši glavu, posmatrajući izlizani plastični pod pod svojim nogama.

„Stanite, golubiću“, viknu mu dežurna. Jura se, odmah okrete i pođe natrag.

„Znate, golubiću“, reče dežurna neodlučno, „ponekad postoje i specijalni letovi.“

„Odista?“ s nadom upita Jura.

„Da, ali o njima se u upravi ne zna.“

„A da li mogu da me povedu na taj specijalni let?“

„Ne znam, golubiću. Ja čak ne znam ni gde možete da saznate za takav specijalni let. Možda kod načelnika raketodroma?“ Upitno ga je pogledala.

„Kod načelnika me sigurno neće pustiti“, tužno je rekao Jura.

„A vi pokušajte.“

„Hvala“, reče Jura. „Do viđenja. Pokušaću.“

Izišao je iz uprave transporta i osvrnuo se oko sebe.

Sa desne strane, nad zelenim krošnjama drveća, u beličasto, vrelo nebo dizala se zgrada hotela. Sa leve strane na suncu je bleštala ogromna staklena kupola. Tu kupolu Jura je video još sa aerodroma. Sa aerodroma se videla samo ta kupola i zlatna igla hotela. Jura je, naravno, upitao šta je to, i kratko su mu odgovorili: „SEUK.“ A šta je to SEUK, nije znao.

Tačno pored zgrade uprave prolazio je široki put posut krupnim crvenkastim peskom. Na pesku su se videli tragovi mnogih nogu i automobilskih guma. Sa obe strane puta su se nalazili betonski jarkovi, kraj kojih su cvetali bagremi. Na dvadesetak koračaja od ulaza u upravu, u senci bagrema, nalazio se mali, kvadratni beli atomokar. Nad blistavim staklom vetrobrana videli su se plavi šlemovi sa belim natpisom: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE. [1]

Minut-dva Jura je stajao neodlučno. Isprva na putu nije bilo nikoga. A onda se odnekud sa desne strane široko koračajući pojavio neki preplanuli čovek u belom odelu. Kad je došao do Jure, zaustavio se, skinuo sa glave ogromnu beretku i počeo da maše njom ispred lica. Jura ga je znatiželjno pogledao.

„Fruće!“ reče čovek u belom odelu. „A kako ti?“ Govorio je sa jakim stranim akcentom.

„Baš vrućina“, složi se Jura.

Čovek u belom odelu navuče beretku na kosu izbledelu od sunca i izvuče iz džepa pljosnatu staklenu čuturicu.

„Guc-nemo?“ reče raširivši usta od uveta do uveta.

Jura odmahnu glavom.

„Ne pijem“, reče.

„Takoće ja ne pijam“, objavi čovek u belom odelu i vrati čuturicu u džep. „Ali uvek ima uiski, ako hoće piti.“

Jura poče da se smeje. Čovek mu se dopadao.

„Frućina“, još jednom reče čovek u belom odelu. „To naša nesreća. Mećunarotni raketotrom na Grenlantu — i ja tamo smrzavam. Mećunarotni raketotrom u Misra— Šarle — ja mokar od znoj. A?“

„Užasna vrućina“, reče Jura.

„A gde letimo?“ upita čovek u belom odelu.

„Treba da stignem na Saturn.“

„Oho!“ reče čovek. „Tako mlat, a feć na Saturn! Znači — mi ćemo sretati i sretati!“

Lupi Juru po ramenu, i tada primeti policijska kola. „Mećunarotna polisija“, reče svečano. „Oni mora, imaju sve počasti.“

Važno klimnu Juri glavom i krete dalje. Kad je stigao do policijskih kola, on se prenuo, zauzeo svečani stav i prineo desni kažiprst glavi. Plavi šlemovi su se trgli iza sna i ponovo zauzeli nepokretan položaj.

Jura uzdahnu i lagano krete ka hotelu. Trebalo je negde pronaći načelnika raketodroma. Usput nikoga nije sreo, i nije imao koga da pita. Razume se, mogao je da pita i policajce, ali Jura nije hteo da im se obraća. Nije mu se dopadalo što sede tako nepokretno. Jura je uzgred zažalio što nije upitao čoveka u belom odelu, ali se onda setio da je ljubazna dežurna sigurno morala sve da zna o Mirza-Čarleu. On se čak zaustavio za jedan trenutak, ali je onda ipak krenuo dalje. Na kraju krajeva, nema smisla oduzimati ljudima toliko vremena. Ništa, saznaću već nekako, pomislio je i krenuo dalje.

Išao je po ivici jarka, trudeći se da ne ide po suncu, pored jarko obojenih automata sa soda-vodom i sokovima, pored praznih klupa i stolica za ležanje, kraj belih kućica koje su se krile u senci bagrema, kraj velikih betonskih ploča na kojima su bili smešteni prazni atomokari. Na jednoj od tih ploča nije bilo suncobrana i od bleštavih, ispoliranih krovova mašina dizala se jara. Bilo je žalosno posmatrati ta kola, koja su tu, na suncu, stajala, sigurno, nekoliko časova. Prošao je kraj ogromnih reklama koje su na tri jezika obećavale zdravlje Herkulesa onima koji piju vitaminizovano kozje mleko Golden Horih, kraj nekih čudnovatih, izmučenih ljudi koji su spavali u travi stavivši pod glavu zavežljaje, ruksake i koferčiće, kraj kola-čistačica koja su stajala na ivici puta, kraj pocrnele dece, koja su se pljuskala vodom iz jarka. Nekoliko puta su ga prestizali prazni autobusi. Prošao je ispod plakata koji se raširio preko celog puta: MIRZA-ČARLE POZDRAVLJA DISCIPLlNOVANE VOZAČE. To je bilo napisano na engleskom.

Prošao je pored kućice saobraćajca na uglu, skrenuo nadesno i izišao na Bulevar prijateljstva — glavnu ulicu Mirza-Čarlea.

Bulevar je već bio pust. Radnje, bioskopi, barovi, kafei — sve je bilo zatvoreno. Sijesta — pomislio je Jura. Na bulevaru je bila užasna, neizdržljiva vrućina. Jura se zaustavio kraj automata i ispio čašu toplog soka od pomorandže.

Podigavši obrve, prišao je drugom automatu i popio čašu odvratno tople soda-vode. Da, pomisli. Sijesta. Bilo bi najbolje kad bi čovek mogao da se zavuče u frižider…

Sunce je pržilo — belo, kao obavijeno maglom. Senki nije bilo. Na kraju bulevara, u izmaglici, videla se gromada hotela. Jura krete ka njemu, osećajući kroz đonove cipela usijani asfalt. Isprva je koračao brzo, ali taj tempo nije mogao da izdrži — od vrućine je izgubio dah, znoj mu je liptao po licu.

Dugačka, široka limuzina se zaustavi kraj trotoara. Šofer sa ogromnim, tamnim naočarima otvori vrata i obrati se Juri:

„Slušaj, prijatelju, gde se ovde nalazi hotel?“

„Tamo, napred, na kraju bulevara“, reče Jura. Šofer ga pogleda, zadovoljno klimnu glavom i upita:

„Da nećeš i ti tamo?“

„Tamo“, s uzdahom odgovori Jura.

„Sedi“, reče šofer.

Jura radosno uđe u kola.

„Odmah se vidi da si ovde stranac, kao i ja“, reče šofer. Kola je vozio jako sporo. „Svi mesni stanovnici sede u hladovini. Upozoravali su me da ovde treba stići predveče, ali takav sam ti čovek — ne volim da čekam. A nije trebalo da žurim. Ovo je neko zaspalo carstvo.“

U kolima je vazduh bio čist, prohladan.

„A po mome mišljenju“, reče Jura, „ovo je interesantan gradić. Nikad ranije nisam bio u međunarodnim gradovima. Ovde je sve interesantno isprepletano i izmešano. Kara-Kumi i međunarodna policija. Da li ste ih videli sa plavim šlemovima na glavi?“

„Video sam“, namrgođeno je rekao šofer. „Tamo ih, na putu, ima koliko hoćeš…“

pokazao je glavom nekud iza sebe, „najmanje tridesetak. Kamioni su se sudarili.“

„Kako to ‘sudarili’?“ začudi se Jura. „Kakvi kamioni? Automati?“

„Ma ne, kakvi automati“, progunđa šofer. „Oni… Varjaški gosti. Dobili su svoje… Bitange pijane.“ Zaustavio je kola ispred hotela i rekao:

„Stigli smo. Ja ću skrenuti prvom ulicom desno. Jura iziđe iz kola.“

„Veliko hvala.“

„Nema na čemu“, reče šofer. „Do viđenja.“

Jura uđe u hol i priđe recepciji. Službenica na recepcijl je upravo razgovarala telefonom i Jura, pošto sede u fotelju, poče da razgleda slike po zidovima. I ovde je sve bilo izmešano. Pored tradicionalnih medveda Šiškina nalazila se velika slika pokrivena fluorescentnim bojama koja baš ništa nije prikazivala.

Izvesno vreme Jura je sa tihom radošću upoređivao te slike. To je bilo odista zabavno.

„Izvolite, m’sje“, reče službenica stavljajući ruke na sto.

Jura se nasmeja.

„Ja, vidite, nisam m’sje“, reče on. „Ja sam običan sovjetski drug.“

Žena se takođe nasmeja.

„Da budem otvorena, tako sam i misliia. Ali, nisam htela da rizikujem. Često nam dolaze stranci, koji se vređaju kad ih oslovljavamo sa ‘druže’.“

„Čudaci“, reče Jura.

„Odista“, složi se službenica. „Čime mogu da vam pomognem, druže?“

„Znate“, reče Jura, „ja moram da dođem do načelnika raketodroma. Da li možete nešto da mi posavetujete?“

„A šta da vam savetujem?“ začudi se službenica. Digla je slušalicu telefona i okrenula broj. „Valja?“ upita ona. „Ah, Zoja? Slušaj, Zoječka, ovde Kruglova.

Kada tvoj danas prima? Aha… Shvatam… Ne jednostavno jedan mladić… Da…

No, dobro, izvini, hvala…“

Ekran videofona je sve vreme ostao slep i Jura to shvati kao loš znak. „Loša stvar“, pomisli.

„No, stvar stoji ovako“, reče službenica. „Načelnik je jako zauzet i moći će da vas primi tek posle šest.“

„Napisaću vam adresu i broj telefona“, brzo je pisala na papiru sa zaglavljem hotela. „Evo. U šest sati se ili javite telefonom ili sami otiđite. To je tu, odmah pored nas.“

Jura je ustao, uzeo list papira i zahvalio se.

„A gde ste odseli?“ upita službenica.

„Znate“, reče Jura, „za sada još nigde. A i neću. Moram da odletim još danas.“

„A“, reče žena. „No, onda, srećan put. Srećna plazma, kako kažu naši međuplanetarci.“

Jura se još jednom zahvali i iziđe na ulicu.

U tihoj, zasenčenoj ulici u blizini hotela on pronađe kafe u kome je sijesta bila ili već završena ili još nije ni otpočela. Pod širokim, šarenim suncobranom, na travi su bili razmešteni stolovi, mirisalo je na pečenu svinjetinu. Iznad suncobrana visila je firma: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Vaš stari Miki Maus; prim. prev. sa slikom poznatog mišića Volta Diznija. Jura neodlučno kroči pod nadstrešnicu.

Razume se, takvi kafei postoje samo u međunarodnom gradu. Iza dugačkog, metalnog šanka, ispred dugog niza flaša sa šarenim etiketama, sedeo je ćelavi barman rumenog lica u beloj bluzi sa zasukanim rukavima. Njegove velike, dlakave pesnice su ležale među srebrnim čašama i zvonima, koja su pokrivala činije sa besplatnim zakuskama. S leve strane barmana nalazila se srebrna mašina, čiju namenu Jura nije znao, iz koje se dizala struja mirišljave pare. Sa desne njegove strane pod staklenim zvonom na kartonskim poslužavnicima videli su se svi mogući sendviči. Nad glavom barmana su se nalazila dva plakata. Jedan, na engleskom jeziku, obaveštavao je posetioce da je ‘prvo piće besplatno, drugo dvadeset i četiri centa, a svako sledeće osamnaest centi’. Drugi plakat, na ruskom jeziku, glasio je: VAŠ STARI MIKI MAUS BORI SE ZA ZVANJE KAFEA ODLIČNE USLUGE.

U kafeu su bila samo dva posetioca. Jedan od njih je spavao za stočićem u uglu, naslonivši neočešljanu glavu na ruke. Pored njega u travi ležao je umašćeni ruksak.

Drugi posetilac, krupan čovek u kariranoj košulji, lagano je i s uživanjem jeo svinjski ragu i razgovarao preko dva stočića sa barmanom. Razgovor se vodio ruski. Kad je Jura ušao, barman je govorio: „Mene se ne tiču fotonske rakete i atomski reaktori. Ja hoću da govorim o kafeima i barovima. U to se ipak nešto i razumem. Uzmite ovde, u Mirza-Čarleu, vaše, sovjetske, i naše, zapadne kafee. Ja znam obrt svakog ugostiteljskog preduzeća u gradu. Ko ide u vaše, sovjetske, kafee? I, što je najvažnije — zašto? U vaše, sovjetske, kafee idu uglavnom žene da jedu sladoled i igraju s pilotima koji ne piju.“

U tom trenutku barman ugleda Juru i zastade.

„Evo momka“, reče. „To je ruski momak. On je došao u Miki Maus danju. Znači, on je upravo stigao ovamo. On hoće da jede.“

Čovek u kariranoj košulji s interesovanjem pogleda u Juru.

„Dobar dan“, reče Jura barmanu. „Ja odista hoću da jedem. Kako se to radi kod vas?“

Barman poče gromko da se smeje.

„Kod nas se to radi isto onako kao i kod vas“, reče on. „Brzo, ukusno i ljubazno. Šta biste hteli da jedete, mladiću?“

Čovek u kariranoj košulji reče:

„Napravite mu rusku čorbu od kvasa sa ledom i svinjsku šniclu, Džojse. A vi, druže, sedite kod mene. Pre svega, ovde zbog nečega duva promaja, a, drugo, tako ćemo moći udobnije da vodimo ideološku borbu sa starim Džojsom.“

Barman se opet nasmeja i nestade iza šanka. Jura, zbunjeno se smeškajući, sede pored karirane košulje. „Ja vodim sa Džojsom ideološku borbu“, objasni čovek u kariranoj košulji. „Već pet godina se trudim da mu dokažem da u Sunčevom sistemu postoji još nešto osim objekata u kojima se pije.“

Barman se pojavi iza šanka noseći na poslužavniku duboki kartonski tanjir sa čorbom i hlebom.

„Čak vas i ne nudim da pijete“, reče i vešto stavi poslužavnik na sto. „Odmah sam shvatio da ste vi ruski momak. Svi vi, Rusi, imate nekakav poseban izraz lica. Ne mogu da kažem, Ivane, da mi se taj izraz ne dopada, ali kad ga vidim — odmah izgubim osećaj žeđi. I hteo bih da se borim za neko zvanje, pa makar i na štetu svoje sopstvene radnje.“

„U slobodnom poslovnom čoveku je progovorila savest“, reče Ivan. „Pre godinu dana mi je pošlo za rukom da ga ubedim da je nemoralno terati ljude, koji nisu nikome ništa skrivili, da piju.“

„Naročito ako se to radi besplatno“, reče barman i ponovo poče da se smeje. On je pri tome očigledno mislio na prvo, besplatno piće.

Jura je slušao, sa zadovoljstvom posmatrajući ledenu, veoma ukusnu čorbu. Po ivici tanjira se video natpis na engleskom jeziku, koji je Jura preveo ovako: KAD POJEDEŠ DO DNA, NA DNU TE ČEKA IZNENAĐENJE.

„Stvar čak nije ni u tome, Džojse, što zbog vaše klijentele moramo da držimo u Mirza-Čarleu međunarodnu policiju“, lenjo reče Ivan. „Ja ću za sada ostaviti po strani pitanje o tome zašto baš zahvaljujući preimućstvima zapadnih kafea pred sovjetskim čovek ima izvanredno laku mogućnost da izgubi svoj prirodni ljudski lik. Tužno je gledati vas takvog, Džojse. Ne kao barmana, već kao čoveka.

Energičan čovek, zlatne, maljave ruke, daleko od toga da bude glup. A čime se on bavi? On stoji za šankom, kao neki stari automat-prodavac, i svako veče, ovlaživši prste, broji prljave papiriće.“

„Vi to nikada nećete shvatiti, Ivane“, veličanstveno izgovori barman. „Takav pojam kao što su čast i obrt lokala za vas je tuđ. Ko ne zna Miki Mausa i starog Džojsa? U svim uglovima vasione znaju moj bar! Kud idu vaši piloti kad se vrate s nekog, tamo, Jupitera? K Miki Mausu! Gde naše vrbovane skitnice provode svoj poslednji dan na zemlji? Kod Miki Mausa! Ovde! Kraj ovog ovde šanka! Kud idu da zaliju nesreću ili da proslave neku radosnu vest? Ovamo, k meni! A kud idete da ručate vi, Ivane?“ Poče da se smeje. „I vi idete starom Džojsu! Razume se, vi nikada nećete svratiti k meni uveče. Jedino možda u sastavu patrole reda i poretka. I ja znam da u dubini duše vi dajete prednost vašim, sovjetskim kafeima. Ali, zbog nečega ipak dolazite ovamo! Kod Miki Mausa ili kod starog Džojsa — nešto vam se ovde dopada, zar ne? Zbog toga se ja i ponosim svojim lokalom.“

Barman odahnu i ispruži kažiprst:

„I još nešto. Oni prljavi papirići, o kojima vi govorite. U vašoj poludeloj zemlji svi znaju da je novac prljav. Ali, u mojoj zemlji svi znaju da prljavština nažalost, nije novac. Novac treba zaraditi! Zbog toga lete naši piloti, zbog toga se vrbuju naši radnici. Ja sam star čovek i sigurno nikad neću moći da shvatim čime se kod vas mere uspeh i sreća. Kod vas sve dubi na glavi. A kod nas je sve jasno i razumljivo. Gde se sada nalazi osvajač Ganimeda kapetan Hepton? On je direktor kompanije Minerals Limited. Šta je sada poznati navigator Sajrus Kembel? Vlasnik dva najveća restorana u Njujorku. Razume se, nekad ih je znao ceo svet, a sad su oni u senci, ali — zato su oni pre bili sluge i išli su tamo kud su ih drugi slali, a sad oni sami imaju sluge i šalju ih tamo kud oni hoće. Ja takođe neću da budem sluga. I ja hoću da budem gospodin.“

Ivan zamišljeno reče:

„Nešto ste ipak shvatili, Džojse. Vi nećete da budete sluga. Sad vam ostaje još

samo sitnica — da prestanete da želite da budete gospodin.“

Jura je pojeo čorbu i ugledao iznenađenje. Na dnu tanjira je bio natpis: OVO JELO JE PRIPREMILA ELEKTRONSKA KUHINJSKA MAŠINA ORFEJ FIRME KIBERNETIKS LIMITED.

Jura odmače tanjir od sebe i izjavi:

„A po mome mišljenju, užasno je dosadno ceo život provestl za šankom.“

Barman popravi na zidu ram s natpisom na engleskom jeziku: NOŠENJE VATRENOG ORUŽJA U MIRZA-ČARLEU SE KAŽNJAVA SMRĆU, i reče:

„Šta to znači ‘dosadno’? Šta je to veseo, a šta dosadan posao? Posao je posao, rad je rad.“

„Rad mora da bude interesantan“, reče Jura.

Barman sleže ramenima.

„Zašto?“

„Kako zašto?“ reče Jura začuđeno. „Ako rad nije interesantan, onda treba… treba… Pa kome je potrebno da posao bude neiteresantan? Kakva korist od tebe ako te ne interesuje posao koji radiš?“

„Tako mu, starcu, i treba“, reče Ivan.

Barman teško ustade sa svog mesta i izjavi:

„To nije pošteno. Ti vrbuješ sebi saveznike, Ivane, a ja sam sam.“

„I vi ste takođe dvojica“, reče Ivan. Prstom je pokazivao na čoveka koji je spavao u uglu.

Barman ga pogleda, odmahnu glavom i skupivši prljavo posuđe, ode za šank.

„Kakav orah, a?“ reče Ivan poluglasno. „Kako se bori za čast lokala, a? Trebalo bi s njim da započneš raspravu. Ni u čemu vi jedan drugoga ne biste razumeli. Ja se stalno trudim da nađem sa njim zajednički jezik. Sve u svemu — divan je to čika.“

Jura zatrese glavom.

„Ne“, reče on. „Nije on nikakav divan čika. Samozadovoljan je i glup. I žao mi ga je. Pa, zašto živi čovek? Da celog života crnči samo zato da bi zaradio izvesnu sumu novca? Zaradiće i vratiće se kući. A onda?“

„Džojse!“ uzviknu Ivan. „Imamo jedno pitanje za vas!“

„Idem!“ povika barman.

Pojavio se iza šanka i postavio pred Juru tanjir sa šniclom i flašicu soka od grožđa.

„Na račun lokala“, reče pokazujući na flašicu i sede.

Jura reče:

„Hvala, a zašto?“

„Slušajte, Džojse“, reče Ivan. „Evo, ovaj ruski momčić pita šta ćete raditi kad se obogatite?“

Izvesno vreme Džojs je zaprepašćeno gledao Juru. „Dobro“, reče. „Ja znam kakav odgovor čeka momak. Zbog toga ću postaviti pitanje ja. Momak će odrasti i postaće muškarac. Celog života će da radi… kako ono rekoste… na svom interesantnom poslu. No, na kraju će ostareti i više neće moći da radi. Šta će onda da radi, čime će da se bavi ovaj momčić ovde?“

Ivan se zavali na naslon stolice i sa zadovoljstvom pogleda barmana. Na njegovom licu kao da je bilo napisano: „Kakav orah, a?“ Jura oseti da su mu uši pocrvenele. Spusti viljušku i izgubljeno reče:

„Ja… ne znam, nekako o tome nisam mislio…“

On zaćuta.

Barman ga je ozbiljno i nekako tužno posmatrao. Lagano su prolazile duge sekunde. Jura na kraju očajno progovori: „Potrudiću se da umrem pre nego što više ne budem mogao da radim…“ Obrve barmana se izviše, podigoše se na čelo, i on preplašeno pogleda u Ivana. Potpuno zbunjen, Jura izjavi: „I uopšte, ja smatram da je najvažnije u životu za čoveka — da lepo umre!“

Barman ćutke ustade, lupi dlanom Juru po ramenu i ode za šank. Ivan reče:

„No, bratac, hvala ti. Hvala na takvoj pomoći. Ovako ćeš mi uništiti sav moj ideološki rad.“

„Zašto?“ promrmlja Jura. „Starost… Ne raditi… čovek mora celog života da se bori! Zar nije tako?“

„Sve je to tako“, reče barman. „Eto, na primer, ja, celog života moram da se borim sa porezom.“

„Ah, ne mislim ja na to“, reče Jura odmahnuvši rukom i zabode nos u tanjir.

Ivan popi onaj sok od grožđa na račun lokala i lagano reče:

„Uzgred budi rečeno, Džojse: jedan interesantan detalj. Iako moj saveznik zbog svoje mladosti nije rekao ništa pametno, obratite pažnju, on više voli da umre nego da živi vašom starošću. Njemu, jednostavno, nikad nije dolazila u glavu misao šta će da radi kad ostari. A vi, Džojse, o tome mislite celog života. I ceo život se pripremate za starost. Tako je to, stari moj Džojse.“

Barman zamišljeno počeša svoju ćelu.

„Da…“ reče.

„U tome i jeste razlika, „reče Ivan. „I, ukoliko se ne varam, razlika nije u vašu korist. Zar ne znate da onaj ko čuva bele pare za crne dane nikad ne doživi bele.“

Barman se zamislio, ponovo se počešao po ćeli i, ne rekavši ni jedne reči, nestao kroz vrata koja su se videla iza šanka.

„No“, rekao je Ivan s uživanjem. „Danas sam ga ujeo. Uzgred budi rečeno, odakle si ti, divno dete?“

„Iz Vjazme“, tužno odgovori Jura. On je teško preživljavao svoju životnu nezgodu.

„A šta ćeš ovde?“

„Moram na Reju.“ Pogleda u Ivana i objasni. „Reja, to je jedan od saputnika Saturna.“

„Ah, tako“, reče Ivan. „Interesantno. I šta ćeš na toj Reji?“

„Tamo se dižu neki objekti. A ja sam — vakuum-varilac. Bilo nas je jedanaestoro, i ja sam zaostao od grupe, jer… Jednom rečju, zbog porodičnih stvari. Sad ne znam kako tamo da stignem. U šest ću otići načelniku raketodroma.“

„Majkovu?“

„Ne“, reče Jura. „To jest, ne znam kako se zove. Uglavnom, načelniku raketodroma.“

Ivan ga je s interesovanjem posmatrao.

„Kako se zoveš?“

„Jura… Jurije Borodin.“

„Znaš šta, Borodine“, reče Ivan i tužno zaklima glavom. „Bojim se da ćeš umreti od čekanja. Stvar je u tome što je načelnik raketodroma drug Majkov, a to znam sasvim tačno, odleteo u Moskvu…“ pogledao je na sat, „tačno pre dvanaest minuta.“

To je bio strašan udarac. Jura poniknu.

„Kako to…“ promrmlja. „A meni su rekli…“

„No-no“, reče Ivan. „Ne treba očajavati. Starost još nije stigla. Svaki načelnik, kad odlazi u Moskvu, ostavlja svog zamenika.“

„Istina!“ reče Jura i odmah živnu. „Vi me izvinite: ja moram odmah da idem da telefoniram.“

„Idi, telefoniraj!“ reče Ivan. „Telefon se nalazi iza ugla.“

Jura skoči i potrča ka telefonu.

Kad se Jura vratio, Ivan je stajao na stazi pred ulazom u kafe.

„No?“ upita ga.

„Nemam sreće“, ogorčeno reče Jura. „Načelnik je odista otputovao, a njegov zamenik može da me primi tek sutra uveče.“

„Uveče?“ ponovi Ivan.

„Da, i to posle sedam sati.“

Ivan se zamišljeno zagleda nekud iznad krošanja drveća.

„Uveče“, ponovi još jednom. „Da, to je kasno.“

„Ipak ću morati da odsednem u hotelu“, reče Jura uzdahnuvši. „Idem da vidim imaju li sobu za mene.“

Stazom se približavao, brzo prebirajući debelim, kratkim nogama, debeljko u odelu sašivenom po poslednjoj modi. Na glavi je imao tropski šlem od plute. Lice mu je bilo nateklo, s oteklim kapcima. Pod levim okom mu se videla velika modrica. Na desetak metara od Ivana, čovek je smakao sa glave svoj šlem i, jako se sagnuvši, gotovo se preklopivši, bukvalno uskočio u kafe. Ivan mu se ljubazno pokloni.

„Šta je sa njim?“ začuđeno upita Jura.

„Idemo, idemo“, reče Ivan. „Idemo u istom pravcu.“

„Trenutak“, reče Jura. „Samo da platim.“

„Već sam platio ja“, reče Ivan. „Idemo.“

„Ali, zašto?“ reče Jura dostojanstveno. „Ja novac imam… Svima su nam dali…“

Ivan se osvrte prema kafeu.

„A ova ulizica“, reče on „moj je stari, dobri poznanik. Ponos međunarodne luke Mirza-Čarle.“ Jura se takođe osvrte. ‘Ponos Mirza-Čarlea’ je već sedeo na visokoj stolici ispred šanka. „Kralj smrdljivaca. Ilegalno vrbuje ljude. Najgori čovek u gradu. Pre dva dana se napio i počeo da napastvuje devojku na ulici, pa sam ga malo doterao. Sad je sa mnom vrlo ljubazan.“

Ne žureći se išli su po senovitoj zelenoj uličici. Postajalo je prohladno. Sa Bulevara prijateljstva dopirala je jednolična buka motora.

„A koga on vrbuje?“ upita Jura.

„Radnike,“, odgovori Ivan. „Uzgred budi rečeno, ko te je preporučio za rad na Reji?“

„Preporučila nas je naša fabrika“, odgovori Jura. „A kakvi su to radnici? Zar vrbuju i naše?“

Ivan se začudi.

„Zašto naše? Momke sa Zapada. Sve one jadnike koji od detinjstva misle o starosti i maštaju da postanu gospoda. Takvih tamo ima i dalje mnogo. Slušaj, Jura“, reče on, „a ako ne stigneš do Reje? Šta će biti onda?“

„Šta vam je“, reče Jura. „Ja svakako moram da stignem do Reje. Biće odista užasno, pred mojim drugovima, ako ne stignem tamo. Bilo nas je sto pedeset dobrovoljaca, a izabrali su nas samo jedanaest. Kako onda da ne stignem? Svakako moram da stignem.“

Izvesno vreme išli su ćutke.

„No, njih vrbuju“, rekao je Jura. „A onda?“

„Posle ih trpaju u brodove i šalju na asteroide. Oni koji vrbuju dobijaju određeni procenat za svaku glavu koju posade u brod. Zbog toga se oni, kao trgovački agenti, okupljaju u Mirza-Čarleu. I na drugim međunarodnim raketodromima.“

Izišli su na Bulevar prijateljstva i skrenuli ka hotelu. Kraj velike bele zgrade Ivan se zaustavi.

„Ja ću ovamo“, reče on. „Do viđenja, Jura Borodine.“

„Do viđenja“, reče Jura. „Veliko hvala. I izvinite što sam nalupetao toliko gluposti, tamo, u kafeu.“

„Ništa“, reče Ivan. „Najvažnije je to što si ono što si rekao, rekao iskreno.“

Stegli su jedan drugome ruku.

„Slušaj, Jura“, reče Ivan i zaćuta.

„Da?“ reče Jura.

„O Reji“, reče Ivan. I ponovo zaćuta gledajući nekuda u stranu. Jura je ćutao.

„Da, o Reji. Svrati ti, brate, večeras, negde oko devet, u hotel, u sobu broj trista šest.“

„I onda?“ upita Jura.

„Šta će od toga biti, ne znam“, reče Ivan. „U toj sobi ćeš ugledati čoveka na prvi pogled surovog izgleda. Pokušaj da ga ubediš da moraš da stigneš na Reju.“

„A ko je on?“ upita Jura.

„Do viđenja“, reče Ivan. „Ne zaboravi: soba trista šest, posle devet.“

Okrenuo se i nestao u beloj zgradi. Kraj ulaza se nalazila ploča od plastike na kojoj je pisalo: ŠTAB REDARSKE PATROLE. MIRZA-ČARLE.

„Soba trista šest“, ponovi Jura. „Posle devet…“