Tahmasib

DIONA: ČETVORONOŠCI

Direktora opservatorije na Dioni Jurkovski je poznavao odavno, još kad je ovaj bio aspirant u Institutu planetologije. Vladislav Kimovič Šeršenj je tada kod Jurkovskog pohađao specijalni kurs predavanja Planete giganti. Jurkovski ga se sećao i voleo ga je zbog njegove intelektualne drskosti i izuzetne usredsređenosti i upornosti.

Šeršenj je došao pravo u keson do dočeka svog starog profesora.

„Nisam očekivao, nisam očekivao“, govorio je vodeći Vladimira Sergejeviča, držeći ga za lakat prema svom kabinetu.

Šeršenj više nije bio onaj stari. Nije više postojao vitak, crnokos momak, uvek preplanuo i pomalo naburen. Šeršenj je postao bled, proćelav, ugojio se i stalno se smeškao.

„Odista nisam očekivao!“ ponavljao je sa zadovoljstvom. „Kako ste to odlučili da dođete ovamo, nama, Vladimire Sergejeviču? I niko nam ništa nije rekao…“

U kabinetu je Jurkovskog posadio za svoj sto odgurnuvši u stranu pritiskivač, ispod koga se nalazila gomila fotokorektura, a sam je seo na stoličicu preko puta stola. Jurkovski se osvrtao oko sebe i zadovoljno klimao glavom. Kabinet je bio omanji i skoro prazan. Pravo radno mesto naučnika na međuplanetarnoj stanici. I sam Vladislav je odgovarao tom mestu. Na sebi je imao iznošen, stari radnički kombinezon sa zavrnutim rukavima, koji je bio pažljivo ispeglan, a puno lice mu je bilo brižljivo izbrijano.

„A vi ste ostareli, Vladislave“, reče Jurkovski sa žaljenjem. „I… hm-hm… figura vam vaše nije ona stara. Vi ste bili sportista, Vladislave.“

„Šest godina skoro bez kretanja, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj. „Teža je ovde pedeset puta manja nego na Planeti, a nemam vremena da se, kao naša omladina, mučim sa federima. Uz to mi je i srce popustilo, gojim se. A i šta će mi vitkost, Vladimire Sergejeviču? Ženi je svejedno kakav sam, a radi devojaka da mršam — ni temperament mi nije taj, a i položaj mi ne dozvoljava…“

Nasmejali su se.

„A vi ste se, Vladimire Sergejeviču, malo izmenili.“

„Da“, reče Jurkovski. „Kose manje, a pameti više.“

„Ima li nešto novo u institutu?“ upita Šeršenj. „Kako stoje stvari kod Gabdula Kadiroviča?“

„Gabdul se zaglibio“, reče Jurkovski. „Sa nestrpljenjem očekuje vaše rezultate, Vladislave. U suštini, cela planetologija Saturna se drži na vama. Razmazili ste ih, Vladislave… hm-hm… razmazili.“

„Pa šta ćemo“, reče Šeršenj. „Zbog nas stvari neće stati. Sledeće godine otpočećemo dubinsko ispitivanje… Kada biste mi samo ljude dali, Vladimire Sergejeviču, stručnjake. Iskusne, jake i dobre stručnjake.“

„Stručnjaci“, reče smeškajući se Jurkovski. „Stručnjaci su svima potrebni. Samo, to je, uzgred budi rečeno, vaš posao, Vladislave, da pripremate stručnjake. Vi, vi ste taj ko treba da ih da institutu, a ne institut vama. A ja sam čuo da je Miler od vas otišao na Tefiju. Čak i one što smo vam dali, vi ispuštate iz ruku, umesto da ih čuvate za sebe.“

Šeršenj odmahnu glavom.

„Dragi Vladimire Sergejeviču“, reče, „ja treba da radim, a ne stručnjake da stvaram. Zamislite samo — Miler. Odličan atmosferičar, dvadesetak dobrih radova.

Ali Diona mora svoj program da ispuni, a ne da ugađa raznim tamo Milerima. A takve kao što je Miler neka zadrži institut. Niko se neće otimati za takve. Nama su ovde potrebni mladi, disciplinovani ljudi… Ko je tamo sada u koordinacionom odeljenju? I dalje Barkan?“

„Da“, reče Jurkovski. „To se i vidi.“

„No, no, Vladislave. Barkan je dobar radnik. Ali, sada je otvoreno pet novih opservatorija u kosmosu. I svima su potrebni ljudi.“

„No, eto, vidite li, drugovi! Tako je to“, reče Šeršenj, „kad se ne planira kako treba. Opservatorija ima više, a stručnjaka nema više? Pod takvim uslovima se više ne može raditi.“

„Dobro“, veselo reče Jurkovski, „vaše… hmhm… nezadovoljstvo, Vladislave, svakako ću preneti Barkanu. I, uopšte, Vladislave, pripremite vaše žalbe i zamerke. Na ljude i opremu. Koristite slučaj, jer sam sada ovlašćen da odlučujem i kažnjavam. Dobio sam najveću vlast, Vladislave.“ Šeršenj začuđeno podiže obrve. „Da, Vladislave, vi razgovarate sa generalnim inspektorom MUKS-a.“

Šeršenj trže glavu.

„Ah… tako znači?“ lagano reče. „To nisam očekivao. „Najednom se ponovo osmehnu. „A ja, stara budala, lupam glavom: kako se to desilo da najveći svetski planetolog tako iznenada, bez upozorenja… Interesantno, čime je naša mala Diona zaslužila posetu generalnog?“

Još jednom se nasmejaše.

„Slušajte… hm-hm… Vladislave“, reče Jurkovski. „Mi smo zadovoljni radom opservatorije, vi to odlično znate. Ja sam vama lično veoma zadovoljan, Vladislave. Precizno… hm-hm… radite. I ja se uopšte nisam spremao da vas uznemiravam, kako da kažem, po… hm-hm… zvaničnoj dužnosti. Ali, ipak — pitanje ljudi. Shvatite, Vladislave, izvesno, ja bih rekao, zakonsko nerazumevanje izaziva činjenica što kod vas… hm-hm… Eto, tokom protekle godine kod vas je završeno dvadeset radova. Dobri radovi. Neki čak i odlični, na primer, onaj… hm-hm… o određivanju dubine egzofernih slojeva prema konfiguraciji senki Prstenova. Da. Dobri radovi. Ali među njima nema nijednog samostalnog. Šeršenj i Averin. Šeršenj i Svirski. Šeršenj i Šatrova… Postavlja se pitanje: a gde su, jednostavno, Averin i Šatrova? Gde je samo Svirski? To jest, stiče se utisak da vi vodite svoju odmladinu na uzici. Razume se, mnogo je važniji rezultat, pobedniku se ne sudi… hm-hm… ali ni pri vašoj zauzetosti, vi nemate prava da ispuštate iz vida i pripremu stručnjaka. Oni će ranije ili kasnije morati da rade samostalno. I da uče druge. Kako je kod vas u tom pogledu?“

„Pitanje je na svom mestu, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj posle kraćeg ćutanja. „Ali, kako odgovoriti na njega — to odista ne znam. I sve to izgleda sumnjivo. Ja bih rekao — odvratno. Ja sam već nekoliko puta pokušavao da odbijem koautorstvo — znate, da bih jednostavno spasao svoje lice. I zamislite, momci mi ne dopuštaju! I ja ih shvatam. Eto, Tolja Kravec“, lupio je dlanom po fotokorekturi. „Odličan praktičar. Majstor preciznog merenja. Odličan inženjer.

Ali…“ on raširi ruke, „on nema dovoljno iskustva, šta li… Ogroman, najinteresantniji materijal osmatranja i — praktično potpuna nesposobnost za kvalifikovanu analizu rezultata. Vi znate, Vladimire Sergejeviču, ja sam naučnik, meni je žao materijala koji propada, a objaviti ga u sirovom obliku, da bi zaključke izvlačio Gabdul Kadirovič — to takođe nekako ne ide! Ne mogu da izdržim, sedam za sto, počinjem da interpretiram sam. No… samoljublje… Tako se i pojavljuje — Šeršenj i Kravec.“

„Da“, zamišljeno reče Jurkovski. „Dešava se. Ne uznemiravajte se zbog toga, Vladislave, nije to ništa strašno… Mi vas odlično poznajemo. Da, Anatolij Kravec. Čini mi se da ga se… hm-hm… sećam. Ljudeskara. Veoma ljubazan i učtiv. Da, da, sećam ga se. Bio je, sećam se, odličan student, vredan. Ja sam bio ubeđen da je on na Zemlji, u Abastumaniji… Da. Znate, Vladislave, ispričajte mi, molim vas, nešto o vašim saradnicima. Ja sam ih već skoro sve pozaboravljao.“

„Pa“, reče Šeršenj, „to nije teško. Nas je ovde, na Dioni, sve u svemu osmoro.

No, Dica i Olenjevu ćemo isključiti — oni su inženjeri-kontrolori. Odlični, pametni momci, nijednog nesrećnog slučaja za tri godine rada. O meni takođe nećemo govoriti. Znači imamo još pet astronoma. Averin. Astrofizičar. Obećava da će postati dragocen radnik, ali se za sada mnogo razbacuje. Meni lično se ta osobina nikada i ni kod koga nije mnogo dopadala. Zbog toga Miler i ja nikako nismo mogli da se složimo. Tako, onda imamo Svirskog, Vitalija. Takođe astrofizičar.“

„Dozvolite“, reče Jurkovski, najednom sinuvši licem. „Averin i Svirski! Kako da ne… To je bio odličan par. Sećam se, bio sam loše raspoložen i oborio sam Averina, a Svirski je odbio da polaže. Sećam se, to je bila dirljiva buna… Da, to su bili odlični drugovi. Kako da se ne sećam.“

„Sad su se ohladili jedan prema drugome“, tužno reče Šeršenj.

„A šta se… hm-hm… desilo?“

„Devojka“, ljutito reče Šeršenj. „Obojica su se preko ušiju zaljubila u Zinu Šatrovu…“

„Sećam se!“ uzviknu Jurkovski. „Mala, vesela, oči plave kao… hm-hm… nezaboravak. Svi su joj se udvarali, a ona je svima odgovarala šalom. Bila je jako vesela.“

„Sad više nije“, reče Šeršenj. „Zapetljao sam se u tim stvarima srca, Vladimire Sergejeviču. Neka bude kako vi hoćete, ali što se tiče toga, uvek sam istupao protiv vas i istupaću i dalje. Mladim devojkama nije mesto na udaljenim bazama, Vladimire Sergejeviču.“

„Ostavite se, Vladislave“, reče Jurkovski i namršti se.

„Stvar nije u tome, na kraju krajeva. lako sam mnogo očekivao od tog para — od Averina i Svirskog. Ali oni su zatražili različite teme. Sad njihovu staru temu razrađujemo Averin i ja, a Svirski radi odvojeno. Da, Svirski. Miran, uzdržljiv, iako pomalo i flegmatičan. lmam nameru da ga ostavim kao svog zamenika kad odem na odmor. Još nije sasvim samostalan, mora mu se pružati pomoć. No, o Tolji Kravecu sam već pričao. Zina Šatrova…“ Šeršenj zaćuta i počeša se iza uveta.

„Devojka!“ reče. „Zna stvari, razume se, ali… Takva, znate, gubi se u svemu.

Emocije. Uostalom, ne bih imao nekih zamerka na njen rad. Svoj hleb na Dioni zarađuje. I, na kraju, Bazanov.“

Šeršenj zaćuta i zamisli se. Jurkovski baci pogled na fotokorekturu, a onda više nije mogao da izdrži, podiže pritiskivač s nje i pročita: ŠERŠENJ I KRAVEC: PRAŠINA KOJA SAČINJAVA PRSTENOVE SATURNA.

Uzdahnu i baci pogled na Šeršenja.

„No“, upita, „kakav je… hm-hm… Bazanov?“

„Bazanov je odličan radnik“, odlučno reče Šeršenj. „Malo je plah, ali je dobra, pametna glava. Teško je izići s njim na kraj, to je istina.“ Bazanov… Nešto ga se ne sećam… „Čime se bavi?“

„Atmosferac. Znate, Vladimire Sergejeviču, on je suviše precizan. Rad je gotov, njemu je još Miler pomagao, treba ga objaviti — a on neće! Stalno je nečim nezadovoljan, stalno mu se čini da nešto nije dovoljno obradio… Znate, takav… samokritičan čovek. Samokritičan i uporan. Odavno već koristimo njegove rezultate… Glupo ispada — nemamo na šta da se pozovemo, kad ih koristimo. A ja se, otvoreno govoreći, mnogo ne uzbuđujem. Uporan je i jako razdražljiv.“

„Da“, reče Jurkovski. „Sećam ga se. Takav je… hm-hm… samostalan, bio i kao student. Da… veoma.“ Kao slučajno uze u ruku fotokorekturu i rasejano poče da je prelistava. „Da… hm-hm… interesantno. A ovaj rad vam još nisam video, Vladislave“, reče.

„To je najnoviji“, reče Šeršenj smeškajući se. „Korekturu ću sam, prema svemu, odneti na Zemlju kad pođem na odmor. Došli smo do paradoksalnih rezultata, Vladimire Sergejeviču. Zaprepašćujući rezultati. Evo, pogledajte…“

Šeršenj obiđe sto i naže se nad Jurkovskim, ali u tom trenutku neko zakuca na vrata.

„Izvinit, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj i uspravi se. „Uđite!“ glasno reče.

Kroz nizak, ovalan otvor, sagavši se, uđe koščat, bled mlađi čovek. Jurkovski ga odmah prepoznade — to je bio Peća Bazanov, dobroćudan, pametan i pošten mladić, velika dobričina. Jurkovski već poče da mu se smeška, ali mu Bazanov samo hladno klimnu glavom, priđe stočiću i stavi ispred Šeršenja na sto jednu fasciklu.

„Evo proračuna“, reče. „Koeficijenti apsorpcije.“

Jurkovski mirno reče:

„Šta je to, Petre… hm-hm… ne sećam se kako vam ono beše prezime po ocu, nećete ni da se pozdravite sa mnom?“

„Izvinite, Vladimire Sergejeviču“, reče ovaj. „Dobar dan. Čini mi se da sam se malo zaboravio.“

„Čini mi se da ste se odista zaboravili, Bazanove“, tiho reče Šeršenj.

Bazanov sleže ramenima i iziđe zalupivši za sobom vratima. Jurkovski se naglo ispravi i umalo ne lupi glavom o tavanicu. Šersenj ga uhvati za ruku.

„Magnetne potkovice kod nas treba držati na podu, druže generalni inspektore“, reče smejući se. „Ovo vam nije vaš Tahmasib.“

Jurkovski pogleda prema zatvorenim vratima. Zar je to Bazanov, začuđeno pomisli.

Šeršenj se uozbilji.

„Ne čudite se ponašanju Bazanova“, reče. „Mi smo se posvađali baš zbog tih koeficijenata apsorpcije. On smatra da je ispod njegovog dostojanstva da proračunava kaeficijente i već dva dana zbog toga teroriše celu opservatoriju.“

Jurkovski se namršti pokušavajući da se nečega seti. A onda jednostavno odmahnu rukom.

„Nećemo više o tome“, reče. „Dajte, Vladislave, da pogledamo te vaše paradokse…“

Od Tahmasiba je za cilindričnu kulu lifta, preko kamenite ravne površine, bila zategnuta tanka sajla. Jura se lagano i oprezno kretao po njoj, sa zadovoljstvom osećajući da period priprema u uslovima bestežinskog stanja na Zemlji nije bio uzaludan. Ispred njega, na pedesetak koračaja, u žutoj svetlosti Saturna svetlucao se skafander Mihaila Antonoviča.

Ogromni žuti srp Saturna video se sa strane. Napred se nalazio zelenkasti mladi mesec — to je bio Titan, najveći prirodni trabant u Sunčevom sistemu. Jura se osvrte prema Saturnu. Prstenovi Saturna se sa Dione nisu videli. Video se samo tanki, srebrnasti zrak, koji je taj srp sekao na dva dela. Neosvetljeni deo diska Saturna presijavao se zelenkastom svetlošću. Negde sa druge strane Saturna okretala se Reja.

Mihailo Antonovič sačeka Juru i oni se zajedno provukoše kroz niska, polukružna vrata. Opservatorija se nalazila pod površinom Dione. Na površini su se nalazile samo mrežaste kule interferometara i paraboloidi antena, koje su ličile na ogromne tanjire. U kesonu, izvlačeći se iz skafandera, Mihail Antonovič reče:

„Ja ću, Jura, otići u biblioteku, a ti se ovde prošetaj, pogledaj malo.

Saradnici su ovde mladi, brzo ćeš se upoznati s njima. Naći ćemo se kroz jedno dva sata… Ili se vrati sam pravo na brod. On lupi Juru po ramenu i, praveći buku svojim metalnim potkovicama, ode hodnikom ulevo.“ Jura krete nadesno.

Hodnik je bio ovalan, obložen plastičnom masom; samo se pod nogama nalazila uska čelična staza, izgrebana potkovicama. Duž hodnika su se pružale cevi. U njima je nešto klokotalo i bućkalo. Mirisalo je na borovinu i ugrejani metal.

Jura prođe pored nekih otvorenih vrata. U prostoriji nije bilo nikoga, samo su se na pultu koji se video kroz vrata palile i gasile raznobojne lampice. Kako je tiho, pomisli Jura. Niko se ne vidi i niko se ne čuje. Skrete u poprečni hodnik i začu muziku. Neko je negde svirao na gitari, sigurno i lagano, neku tužnu melodiju. Zar je i na Reji tako? — najednom pomisli Jura. On je voleo da oko njega bude bučno, da svi uvek budu zajedno, da se smeju, šale i pevaju. I najednom je osetio tugu. Onda pomisli da su sada sigurno svi na svojim radnim mestima, ali ipak ne mogade da se oslobodi utiska da ljudi u ovakvim kružnim, praznim hodnicima ne mogu da se ne dosađuju — i ovde i na drugim dalekim planetama. Krivac je verovatno bila gitara.

Najednom neko zlobnim glasom progovori iznad njegove glave:

„A, to te se već ne tiče! Uopšte te se ne tiče!“

Jura se zaustavi. Hodnik je bio prazan. Začu se i drugi glas, koji kao da se izvinjavao:

„Nisam mislio ništa loše, Vitalije. Jer to odista nije potrebno ni tebi, ni njoj, ni Vladislavu Kimoviču. To nikome nije potrebno. Ja sam samo hteo da kažem…“

Glas pun zlobe ga prekide:

„Već sam čuo, i sve mi je to dojadilo! I ostavite me na miru s tim vašim Averinom, te trpajte nos u moje lične stvari! Molim vas samo jedno: dajte mi da odradim svoje tri godine — i gubite se do stotinu đavola?…“

Levo od Jure otvoriše se jedna vrata i u hodnik izlete belokos mladić od oko dvadeset i pet godina. Njegova svetla kosa bila je razbarušena, lice crveno i besno. On besno zalupi vrata za sobom i zaustavi se pred Jurom. Jedan trenutak su se posmatrali.

„Ko ste vi?“ upita belokosi.

„Ja“, reče Jura, „ja sam sa Tahmasiba.“

„A“, prezrivo reče belokosi. „Znači, još jedan ljubimac!“

On zaobiđe Juru i pojuri hodnikom, stalno poskakujući do tavanice i gunđajući:

„Idite svi do sto đavola! Idite svi…“ Jura hladno viknu za njim:

„Da niste možda prst prignječili, junačino?“ Belokosi se ne okrete.

Gle, pomisli Jura. Ovde baš i nije tako dosadno kao što to na prvi pogled izgleda.

Okrenuo se prema otvoru i konstatovao da se pred njim nalazi još jedan čovek, verovatno onaj koji se izvinjavao. Bio je kao od brega odvaljen, širokih ramena i odeven ne bez ukusa. Kosa mu je bila lepo začešljana, a lice rumeno i tužno.

„Vi ste sa Tahmasiba?“ tiho upita klimnuvši glavom.

„Da“, reče Jura.

„Sa Vladimirom Sergejevičem Jurkovskim? Dobar dan.“ Čovek pruži ruku. „Ja sam Kravec, Anatolije. Vi ćete raditi kod nas?“

„Ne“, reče Jura. „Ja sam ovde samo u prolasku.“

„Ah, u prolasku?“ reče Kravec i dalje držeći Jurinu ruku. Dlan mu je bio suv i hladan.

„Jurije Borodin“, reče Jura.

„Drago mi je“, reče Kravec i najzad pusti Jurinu ruku. „Znači, vi ste u prolasku. Recite, Jura, da li je Vladimir Sergejevič ovamo odista stigao u inspekciju?“

„Ne znam“, reče Jura.

Rumeno lice Anatolija Kravec postade jos tužnije. „Pa da, razume se, odakle biste to i mogli da znate… Ovde, kod nas, najednom su počele da se šire glasine… Da li odavno poznajete Vladimira Sergejeviča?“

„Mesec dana“, preko volje odgovori Jura. On je već shvatao da mu se Kravec ne dopada. Možda zbog toga što je sa belokosim govorio izvinjavajućim glasom. Ili zbog toga što je stalno postavljao pitanja na koja Jura nije želeo da odgovara.

„A ja ga poznajem već duže vremena“, reče Kravec. „Studirao sam kod njega.“

Najednom se trže. „Zašto stojimo ovde, u hodniku? Uđite!“ Jura zakorači preko praga. Prostorija u koju je ušao prema svemu je bila laboratorija za propračunavanja. Duž zidova su se pružale staklene stalaže elektronske mašine za računanje. Na sredini se nalazio beli pult i ogroman sto, pretrpan raznim papirima i shemama. Na stolu se nalazilo i nekoliko omanjih ručnih električnih mašina za računanje.

„To je naš mozak“, reče Kravec. „Sednite.“ Jura ostade stojeći. Ćutanje se otezalo.

„Na Tahmasibu se nalazi ista takva mašina“, izjavi Jura.

„Sad svi posmatraju“, progovori Kravec. „Vidite, nikoga nema. Kod nas uopšte svi mnogo posmatraju. Mnogo rade. Vreme leti skoro neprimetno. Ponekad zbog rada dolazi do takvih svađa…“ Odmahnuo je rukom i nasmejao se. „Naši astrofizičari su se sasvim posvađali. Svako ima svoju ideju i svako smatra da je onaj drugi — budala. Svi se objašnjavaju preko mene. A ja izvlačim deblji kraj i od jednih i od drugih.“

Kravec zaćuta i pogleda u Juru kao da nešto očekuje.

„Šta ćete“, reče Jura gledajući u stranu. „Dešava se.“

Razume se, pomisli on, niko ne želi da svađe iznosi iz svoje kuće.

„Nas je ovde malo“, reče Kravec, „svi smo jako zauzeti. Naš direktor Vladislav Kimovič jako je dobar čovek, ali je i on jako zauzet. Tako da na prvi pogled može da izgleda kao da je kod nas jako dosadno. A, u stvari, svako od nas danima sedi nad svojim radom.“

Ponovo pogleda u Juru. Jura učtivo odgovori:

„Da, razume se, ovde imate šta da radite. Kosmos je mesto za rad, a ne za zabavu. Pa ipak, izgleda da je kod vas pomalo prazno. Samo što negde svira gitara.“

„A“, reče Kravec smeškajući se, „to se naš Dic duboko zamislio.“

Vrata se otvoriše i u laboratoriju uđe sićušna devojka s ogromnim svežnjem papira u rukama. Ona za sobom vrata zatvori ramenom i pogleda u Juru. Sigurno se bila upravo probudila — oči su joj bile natekle.

„Dobar dan“, reče Jura.

Devojka samo pokrenu usne, bez i jednog jedinog zvuka, i tiho priđe stolu.

Kravec reče:

„Ovo je Zina Šatrova. A ovo je, Zinočka, Jurije Borodin. On je doputovao zajedno sa Vladimirom Sergejevičem Jurkovskim.“

Devojka klimnu glavom ne dižući oči. Jura je pokušavao da shvati da li se prema svima koji su stigli sa Jurkovskim na Tahmasibu saradnici ove opservatorije tako čudno odnose. Pogleda u Kraveca. Kravec je gledao Zinu i, izgleda, nešto proračunavao. Zina je ćutke prelistavala one papire. Kad je privukla sebi električnu mašinu za računanje i počela da otkucava brojeve, Kravec se okrete Juri:

„No, Jura, hoćete li…“

Prekinulo ga je meko brundanje radiofona. Izvinio se i brzo izvukao iz džepa radiofon.

„Anatolije?“ začu se dubok glas.

„Da, ja sam, Vladislave Kimoviču.“

„Anatolije, otiđi, molim te, do Bazanova. U biblioteci je.“

Kravec pogleda u Juru.

„Kod mene…“ započe.

Glas u radiofonu poče da se udaljava:

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču… Da, da, sheme sam pripremio…“

Veza se prekide. Kravec stavi radiofon u džep i neodlučno pogleda prema Zini i Juri.

„Moraću da odem“, reče. „Direktor me je zamolio da pomognem našem atmosferičaru… Zina, budi tako dobra, pokaži našem gostu opservatoriju. Uzmi u obzir da je on dobar prijateij Vladimira Sergejeviča, da mu treba ukazati pažnju…“

Zina ništa ne odgovori. Kao da Kraveca nije ni čula, samo glavu još više saže.

Kravec se osmehnu Juri svojim tužnim osmehom, podiže obrve, raširi ruke i iziđe.

Jura se primače pultu i baci pogled na devojku. Imala je milo i premoreno lice.

Šta to sve znači — da li je Vladimir Sergejevič odista došao u inspekciju?

Uzmi u obzir, on je dobar prijatelj Vladimira Sergejeviča.

Neka sve ide do sto đavola! Jura oseti da sve to znači nešto loše. Osećao je potrebu da se u nešto umeša. Da ode i ostavi sve ovako kako jeste — to bi bilo nemoguće. Ponovo pogleda u Zinu. Devojka je radila. Nikad ranije nije video da tako mila devojka može da bude tako tužna i ćutljiva. Sigurno su je uvredili, najednom pomisli. Jasno je kao sunce da su je uvredili. U tvom prisustvu su uvredili čoveka — i ti si kriv, automatski se setio. No, dobro…

„Šta je ovo?“ Jura glasno upita i prstom pokaza na jednu od lampi koje su namigivale. Zina se trže i podiže glavu.

„Ovo?“ upita. Prvi put je podigla na njega svoje oči. Imala je neobične, ogromne plave oči. Jura hrabro reče:

„Da, baš to.“

Zina ga je i dalje gledala.

„Recite“, upita ona, „vi ćete raditi kod nas?“

„Ne“, reče Jura i priđe stolu. „Ja neću raditi kod vas. Ja sam ovde u prolasku.

I ja nisam nikakav prijatelj Vladimira Sergejeviča. Jedva da se i poznajem s njim. Niti sam nekakav njegov ljubimac. Ja sam vakuum-varilac.“

Ona pređe rukom preko lica.

„Stanite“, promrmlja. „Vakuum-varilac? Zašto vakuum-varilac?“

„A zašto da ne?“ upita Jura, nekako osetivši da je za ovu divnu, tužnu devojku veoma važno to što je on baš vakuum-varilac, a ne nešto drugo. Nikad se još nije toliko radovao što je vakuum-varilac.

„Izvinite“, reče devojka. „Ja sam vas zamenila.“

„S kim to?“

„Ne znam. Mislila sam… Ne znam. Nije ni važno.“ Jura obiđe sto i zaustavi se pored nje gledajući je odozgo.

„Pričajte“, reče joj.

„O čemu?“

„O svemu. O svemu što se ovde, kod vas, dešava.“ Najednom Jura ugleda kako su na blistavu površinu stola počele da padaju kapi. Oseti kako ga nešto steže u grlu.

„No, još je samo to trebalo“, ljutito reče.

Zina zatrese glavom. On preplašeno pogleda prema vratima i preteći reče:

„Prestanite da plačete! Kakva sramota!“

Ona podiže glavu. Lice joj je bilo mokro i žalosno, oči su joj još više otekle.

„Kako bi… vi… tako“, progovorila je. On izvuče iz džepa maramicu i stavi joj je u mokri dlan. Ona poče da briše obraze.

„Ko vas je uvredio?“ tiho upita Jura. „Kravec? Da pođem i da mu razbijem njušku, hoćete?“

Ona savi maramicu i pokuša da se osmehne. Zatim upita:

„Slušajte, vi ste odista vakuum-varilac?“

„Jesam. Samo, molim vas, ne plačite. Prvi put vidim da neko plače zbog toga što je ugledao vakuum-varioca.“

„A da li je istina da je Jurkovski doveo sa sobom na opservatoriju svog ljubimca?“

„Kakvog sad ljubimca?“ zaprepasti se Jura.

„Kod nas se ovde pričalo da Jurkovski hoće da smesti na Dioni svog ljubimca astrofizičara…“

„Kakve su to sad gluposti?“ reče Jura. „Na brodu se nalaze samo posada, Jurkovski i ja. Nema nikakvih astrolizičara.“

„Istina?“

„Pa razume se da je istina! I uopšte — u Jurkovskog ljubimci! To treba zamisliti! Ko vam je to rekao? Kravec?“

Ona ponovo odmahnu glavom.

„Dobro.“ Jura nogom privuče stolicu i sede. „Vi ipak pričajte. Sve ispričajte.

Ko vas je uvredio?“

„Niko“, reče ona tiho. „Ja sam jednostavno loš radnik. A uza sve to i s neuravnoteženom psihom“, tužno se osmehnula. „Naš direktor je u principu protiv žena na opservatoriji. Hvala mu za to što me nije odmah vratio na Planetu. Od stida ne bih znala šta da radim. Na Zemlji bih morala da menjam struku. A to ne bih htela ni u kom slučaju. Iako mi ovde ništa ne polazi za rukom, ja se barem nalazim na opservatoriji kod istaknutog naučnika. Ja volim sve to“, grčevito je uzdahnula. „Ja sam mislila da mi je poziv…“

Jura reče kroz zube:

„Prvi put čujem za čoveka koji voli svoj poziv i kome ništa ne polazi za rukom.“

Slegla je ramenima.“Vi volite svoj poziv?“

„Da.“

„I ništa vam ne polazi za rukom?“

„Ja sam jednostavno netalentovana“, reče ona.

„Kako je to moguće?“

„Ne znam.“

Jura se ujede za usnu i zamisli.

„Slušajte“, reče. „Slušajte, Zinočka, a kako ostali?“

„Ko?“

„Ostali na opservatoriji…“

Zina duboko uzmahnu.

„Postali su sasvim drugačiji nego što su bili na Zemlji. Bazanov sve mrzi, a ove dve budale su uobrazile bogzna šta, posvađale su se i sad ne govore ni sa mnom ni jedan sa drugim…“

„A Kravec?“

„Kravec je — ulizica“, ravnodušno reče Zina. „Njega se ništa ne tiče.“ Najednom ga je zabrinuto pogledala. „Samo, molim vas, vi nikome ne govorite ovo što sam vam sada pričala. Jer, onda mi ovde nema života. Počeće razni prekori, opšta rasuđivanja o suštini ženske prirode…“

Jura je pogleda zaprepašćeno.

„Kako to?“ reče. „I niko o tome ništa ne zna?“

„A kome to može da bude interesantno?“ osmehnu se Zina tužno. „Jer mi smo najbolja od svih dalekih opservatorija…“

Vrata se otvoriše. Onaj belokosi momak se ugura do pojasa, baci pogled na Juru neprijatno namrštivši nos, onda pogleda Zinu, pa opet Juru. Zina ustade.

„Upoznajte se“, reče drhtavim glasom. „Ovo je Svirski, Vitalije Svirski, astrofizičar. A ovo je Jurije Borodin…“

„Predaješ dužnost?“ neprijatnim glasom upita Svirski. „No, onda neću da smetam.“

On poče da zatvara vrata, ali Jura podiže ruku:

„Trenutak“ reče.

„I pet“, ljubazno se nakezi Svirski. „Ali drugi put. A sad neću da narušavam vaš razgovor u četiri oka, dragi kolega.“

Zina ga zaprepašćeno pogleda i pokri lice rukama. „Ja ti nisam kolega, budalo jedna“, tiho reče Jura i pođe na njega. Svirski ga besno pogleda. „I ja ću sada da razgovaram s tobom, razumeš? Ali prvo se izvini devojci, stoko jedna!“

Jura je bio na pet koračaji od vrata kad Svirski, zverski isturivši čeljust, krete prema njemu.

Bikov je koračao po kajut-kompaniji stavivši ruke na leđa i opustivši glavu.

Žilin je stajao naslonivši se na vrata koja su vodila u komandno odeljenje.

Jurkovski je, stegavši prste, sedeo za stolom. Sva trojica su slušala Mihaila Antonoviča. Mihailo Antonovič je govorio uzbuđeno i vatreno, stavivši desnu ruku na levu stranu grudi.

„…I veruj mi, Volođenjka, nikad u životu nisam čuo toliko gadosti o ljudima.

Svi su gadni i odvratni, samo je Bazanov dobar. Šeršenj je, vidite li, tiranin i diktator, sve je izmučio, drsko diktira svoju volju. Svi ga se boje. Bio je jedan hrabar čovek na Dioni, Miler, i njega je Šeršenj, vidite ii, oterao.

Bazanov ne odriče naučne zasluge Šeršenja, on se čak, vidite li, oduševljava njima i tvrdi da opservatorija uživa takav ugled samo zahvaljujući Šeršenju, ali zato, vidite li, kod njih vlada nepoštenje. Šeršenj ima svog specijalnog doušnika i provokatora, nekog netalentovanog Kraveca. Taj Kravec, vidite li, svuda prisluškuje, a posle sve prenosi Šeršenju. Po naređenju direktora on širi laži i međusobno zavađa ljude. Tako reći — podeli, pa vladaj. Uzgred budi rečeno, dok smo mi razgovarali, taj nesrećni Kravec je došao u biblioteku po neku knjigu. Kako mu je taj Bazanov podviknuo: ‘Gubi se napolje!’ Nesrećni Kravec, simpatičan momak, čak nije uspeo ni da mi se predstavi kao što treba.

Pocrveneo je i otišao, čak ni knjigu nije uzeo. Ja, razume se, nisam mogao da se uzdržim i očitao sam Bazanovu vakelu. Direktno sam mu i rekao: ‘Šta to radite, Peća? Zar se može tako?’„

Mihailo Antonovič se zaustavi da uzme vazduha i obriše lice maramicam.

„Eto, vidite“, nastavi, „Bazanov je, vidite li, moralno potpuno čist. On ne podnosi kad se neko nekome ulaguje i dodvoruje. Ovde postoji mlada saradnica Zina, astrofizičar. Odmah joj je prikačio dva kavaljera, pa je čak uobrazio da su se zbog nje i potukli. Ona, vidite li, daje avanse i jednom i drugom, a oni kao petlovi… Pri čemu, pazite, sam dodaje da su to sve samo glasine, ali činjenica ostaje činjenica — sva trojica su, navodno, u zavadi zbog nje. Ali ni to još nije sve. Bazanov je u odličnim odnosima sa svim astronomima, uvukao je u svoju grupu i inženjere-kontrolore. Svi su za njega kreteni, idioti, niko ne ume da radi, svi su nedoučeni… Kosa mi se dizala na glavi dok sam sve to slušao!

Volođenjka, zamisli samo… Znaš li koga on smatra za glavnog krivca za sve to?“

Mihailo Antonovič napravi efektnu pauzu. Bikov se zaustavi i pogleda ga.

Jurkovski, stegavši vilice, poče da žmirka.

„Tebe!“ reče Mihailo Antonovič glasom koji je drhtao od uzbuđenja. „Svojim ušima nisam mogao da verujem! Generalni inspektor MUKS-a prikriva sve te bezobrazluke.

Ali ni to još nije sve — on dovodi sobom na opservatoriju nekakve svoje tajanstvene ljubimce, smešta ih tamo, a obične ljude zbog kojekakvih sitnica vraća na Zemlju. Svuda je postavio svoje ljubimce tipa Šeršenja! Ja to više nisam mogao da izdržim. Rekao sam mu: ‘Izvinite, golubiću, ali da li vam je jasno šta uopšte govorite?’„

Mihailo Antonovič ponovo uzdahnu i zaćuta. Bikov nastavi da korača po kajut-kompaniji.

„Tako“, reče Jurkovski. „Čime se onda završio vaš razgovor?“

Mihailo Antonovič ponosito reče:

„Više nisam odista mogao da ga slušam. Nisam mogao da ga slušam kako se baca blatom na tebe, Volođenjka, i na kolektiv naše najbolje daleke opservatorije.

Ustao sam, pozdravio se i otišao. Nadam se da ga je posle toga bilo sramota.“

Jurkovski je sedeo oborivši glavu. Bikov mu s osmejkom dobaci:

„Dobro i u slozi žive kod tebe na bazama, generalni inspektore. Odlično žive ljudi, nema šta.“

„Ja bih, da sam na tvome mestu, Volođenjka, preduzeo odgovarajuće korake“, reče Mihailo Antonovič.

„Bazanova treba vratiti na Zemlju bez prava da ubuduće radi na vanzemaljskim bazama. Takvi ljudi su veoma opasni, Volođenjka, to i sam znaš…“

Jurkovski reče ne dižući glavu:

„Dobro. Hvala, Mihailo. Moraću nešto da preduzmem.“

Žilin tiho reče:

„A možda je jednostavno premoren?“

„Kome je lakše od toga?“ upita Bikov.

„Da“, reče Jurkovski i teško uzdahnu. „Bazanova ćemo morati da uklonimo.“

U hodniku se začu brzo udaranje potkovica.

„Jura se vraća“, reče Žilin.

„Da ručamo“, reče Bikov. „Ti ćeš s nama da ručaš, Vladimire?“

„Ne. Ručaću kod Šeršenja. Ima još dosta stvari o kojima moramo da se dogovorimo.“

Žilin je bio okrenut vratima i prvi pogleda Juru. Iskolačio je oči i podigao obrve. Tada se i ostali okrenuše prema Juri.

„Šta to znači, stažisto?“ upita Bikov.

„Šta je to s tobom, Jura?“ uzviknu Mihailo Antonovič.

Jura je zaista izgledao jadno. Levo oko mu je bilo zatvoreno ogromnom modricom, nos mu je bio deformisan, usne su mu bile otekle i pocrnele. Levu ruku je držao savijenu u laktu, prsti desne su mu bili ulepljeni flasterima. Na prednjoj strani bluze videle su se na brzu ruku oprane mrke fleke.

„Potukao sam se“, namrgođeno odgovori Jura.

„S kim ste se to potukli, stažisto?“

„Tukao sam se sa Svirskim.“

„Ko je to?“

„To je jedan mladi astrofizičar u opservatoriji“, objasni Jurkovski. „Zašto ste se tukli, kadete?“

„Uvredio je devojku“, reče Jura. Gledao je pravo u oči Žilinu. „Zatražio sam od njega da joj se izvini.“

„I?“

„Pa, potukli smo se.“

Žilin jedva primetno odobravajući klimnu glavom. Jurkovski ustade, prošeta se po prostoriji i zaustavi se pred Jurom strpavši ruke u džepove halata.

„Ja to tumačim ovako, kadete“, reče ledenim glasom. „Vi ste na opservatoriji priredili odvratnu tuču.“

„Ne“, reče Jura. „Vi ste se potukli i pretukli ste saradnika opservatorije.“

„Da“, reče Jura. „Ali drugačije nisam ni mogao da postupim. Ja sam morao da ga nateram da se izvini.“

„Jesi li ga naterao?“ brzo upita Žilin.

Jura se malo kolebao, a onda odgovori:

„Izvinio se. Kasnije.“

Jurkovski ljutito upita:

„Do đavola, kakve to veze ima, Ivane?“

„Izvinite, Vladimire Sergejeviču“, mirno reče Ivan.

Jurkovski se ponovo okrete Juri.

„Svejedno, to je tuča“, reče. „Tako to barem izgleda. Slušajte, kadete, ja verujem da ste to uradili iz najboljih pobuda, ali — moraćete da se izvinite.“

„Kome?“ odmah upita Jura.

„Pre svega, Svirskom.“

„I još?“

„A onda i direktoru opservatorije.“

„Ne!“ reče Jura.

„Moraćete!“

„Neću.“

„Šta to znači — neću?! Vi ste započeli tuču na njegovoj opservatoriji. To je odvratno. I vi još odbijate da se izvinite?“

„Podlacu se neću izvinjavati“, mirnim glasom odgovori Jura.

„Ćuti, stažisto!“ zaurla Bikov.

Nastade tišina. Mihailo Antonovič je tužno uzdisao i odmahivao glavom. Jurkovski je i dalje zabezeknuto gledao Juru.

Žilin se najednom odvoji od zida, priđe Juri i stavi mu ruku na rame.

„Izvinite, Aleksej Petroviču“, reče. „Meni se čini da Borodinu treba pružiti mogućnost da ispriča sve po redu.“

„A ko mu brani?“ ljutito reče Bikov. Videlo se da je nezadovoljan svim što se dešavalo oko njega.

„Pričaj, Jura“, reče Žilin.

„Šta da pričam?“ tiho započe Jura. A onda najednom poče da viče: „To treba videti! I čuti! Te budale treba odmah najuriti odavde! Vi govorite opservatorija, opservatorija! A to je jazbina! Ovde ljudi plaču, da li me shvatate? Plaču!“

„Mirnije, kadete“, reče Jurkovski.

„Ne mogu mirno! Vi govorite — izvinite se. Neću da se izvinjavam inkvizitoru!

Svinji, koja huška te budale jednu protiv druge i protiv devojke! Gde su vam oči, generalni inspektore? Celu tu jazbinu treba odmah vratiti na Zemlju, jer će, inače, početi da idu četvoronoške, počeće da ujedaju!“

„Smiri se i ispričaj sve po redu!“ reče Žilin.

I Jura ispriča. Kako se upoznao sa Zinom Šatrovom, kako je ona plakala, kako je shvatio da mora odmah da se umeša i kako je počeo od Svirskog, koji je do te mere ostao bez pameti da je počeo da veruje svim gadostima o devojci koju je voleo. Kako je naterao Averina i Svirskog da ‘otvoreno porazgovaraju’ i kako se ispostavilo da Svirski nikad nije rekao o Averinu da je netalentovan i ulizica i da Averin čak nije ni podozrevao da su Svirskog, navodno, više puta noću izvodili iz Zinine sobe. Kako su kontroloru Dicu oduzeli gitaru i saznali da on nikada nije širio glasine o Bazanovu i Tanji Olenjinoj… I kako se odmah ispostavilo da je sve to Kravecovo maslo i da Šeršenj ne može za sve to da ne zna, jer on u stvari i jeste najveći gad…

„Momci su me poslali vama, Vladimire Sergejeviču, da vi nešto preduzmete. I bolje će biti da vi nešto uradite, jer će inače oni sami… Oni su već spremni.“

Jurkovski je sedeo u fotelji za stolom i lice mu je bilo tako staro i jadno da se Jura zaustavi i pogleda prema Žilinu. Ali Žilin mu opet jedva primetno samo klimnu glavom.

„Za ove reči takođe ćete odgovarati“, procedi Šeršenj.

„Umukni!“ povika mali, crnoputi Averin, koji je sedeo pored Jure. „Ne prekidaj me! Drugovi, kako to on sme da nam svaki čas upada u reč?“

Jurkovski sačeka da se galama utiša i nastavi:

„Sve je do te mere odvratno da sam ja takvu mogućnost isključivao. Bilo je potrebno da se umeša jedan sasvim stran čovek, dečak, da bi… Da. Odvratno.

Nisam to očekivao od vas, mladih. Kako je to jednostavno — vratiti vas u prvobitno stanje, postaviti vas na četiri noge — tri godine, jedan častoljubivi manijak i jedan provincijski intrigant. I vi ste se povinovali, postali ste zveri, izgubili ste ljudski lik. Mladi, veseli, pošteni momci… Sramota!“

Jurkovski napravi pauzu i baci pogled na astronome. Sve je to uzalud, pomisli.

Njima nije stalo do mene. Oni su sedeli u gomili i s mržnjom posmatrali Šeršenja i Kraveca.

„U redu. Novog direktora ću poslati sa Titana. Dva dana možete da mitingujete i mislite. Vi, bedni i slabi, vama govorim: mislite! A sad možete da idete.“

Svi ustadoše i oborenih glava izađoše iz kabineta. Šeršenj takođe ustade i klateći se u magnetnim cipelama priđe Jurkovskom.

„To je samovolja“, prosikta. „Vi remetite rad opservatorije.“

Jurkovski se sa gadljivim izrazom lica odmače od njega.

„Slušajte, Šeršenj“, reče. „Na vašem mestu, ja bih se ubio.“