Tahmasib

TAHMASIB: GENERALNI INSPEKTOR I OSTALI

Mekani zvižduk budilnika probudi Juru tačno u osam izjutra po vremenu kosmičkog broda. Jura se nalakti i ljutito pogleda budilnik. Budilnik malo pričeka i ponovo poče da zviždi. Jura zastenja i sede na krevet. Ne, više uveče neće čitati, pomisli. Zbog čega se čoveku uveče nikad ne spava, a ujutru mora da preživljava takve muke?

U kabini je bilo sveže, čak hladno. Jura rukama obuhvati gola ramena i poče da cvokoće zubima. Zatim spusti noge na pod, provuče se između kreveta i zida i iziđe u hodnik. U hodniku je bilo hladnije, ali zato je tamo stajao Žilin, ogroman, mišićav, samo u sportskim gaćicama. Žilin je radio jutarnju gimnastiku.

Izvesno vreme je Jura, obgrlivši rukama ramena, stajao i gledao kako Žilin vežba. U svakoj njegovoj ruci se nalazio po desetokilogramski teg. Žilin se borio sa svojom senkom. Njoj se nije dobro pisalo. Od strašnih udaraca po hodniku se osećao povetarac.

„Dobro jutro, Vanja“, reče Jura.

Žilin se odmah i bez i jednog šuma okrete i klizećim koracima krete ka Juri, ritmično se klateći celim telom. Lice mu je bilo ozbiljno i usredsređeno. Jura zauze stav za borbu. Tada Žilin spusti tegove na zemlju i baci se na njega. Jura mu se baci u susret i kroz nekoliko trenutaka oseti da se zagrejao. Žilin ga je bučno i jako udarao polustegnutim pesnicama. Jura ga je tri puta udario pesnicom u čelo, i svaki put se na licu Žilina pojavio izraz zadovoljstva. Kada se Jura preznojio, Žilin reče: „Brek!“ i oni prekidoše.

„Dobro jutro, stažisto“, reče Žilin. „Kako si spavao?“

„Hvala“, reče Jura. „Odlično…“

„Pod tuš!“ naredi Žilin.

Kupatilo je bilo malo, samo za jednog čoveka, a ispred njega je već, sa prezrivim izrazom lica, stajao Jurkovski, u raskošnom crvenom mantilu za kupanje, s ogromnim frotirskim peškirom preko ramena. On je govorio kroz vrata:

„U svakom slučaju… hm-hm… odlično se sećam da je Krajuhin tada odbio da potvrdi taj projekat… Šta?“

Kroz vrata se čuo šum vode iz tuša, pljesak i nerazumljivi tanki tenorčić.

„Ništa ne čujem“, s nedogovanjem reče Jurkovski. Povisio je glas. „Govorim da je Krajuhin odbacio taj projekat, i ako ti napišeš da je to bila istorijska greška, ti ćeš biti u pravu… Šta?“

Vrata od tuš-kupatila se otvoriše i iz njega se izvuče, još uvek se brišući, Mihailo Antonovič Krutikov, navigator Tahmasiba.

„Ti si nešto govorio, Volođa“, veselo reče on. „Ali ja ništa nisam čuo. Voda užasno galami.“ Jurkovski ga pogleda sažaljivo, uđe u kupatilo i zatvori vrata za sobom.

„Momci, da se nije naljutio?“ upita uznemireni Mihailo Antonovič. „Meni se zbog nečeg učinilo da se on ipak naljutio.“

Žilin sleže ramenima, a Jura reče neubedljivo: „Ukoliko se ne varam, nije.“

Mihailo Antonovič iznenada povika:

„Ah, ah! Kaša će se raskuvati!“ i brzo otrča hodnikom u kuhinju.

„Priča se da ćemo danas stići na Mars?“ ozbiljno upita Jura.

„Govorkalo se tako nešto“, reče Žilin. „Istina, u trideset-trideset je na kursu otkriven brod sa razvijenom gusarskom zastavom, ali ja se nadam da ćemo uspeti da se provučemo.“ Najednom se zaustavi i poče da osluškuje. Jura takođe poče da osluškuje. U tuš-kabini je obilno lila voda. Žilin poče da mrda nosom. „Osećam“, reče.

Jura takođe poče da miriše.

„Kaša, šta li?“ upita neuvereno.

„Ne“, rekao je Žilin. „Počeo je da zavitlava nedublirani fazocikler. Užasan šaljivdžija, taj nedublirani fazocikler. Osećam da ću danas morati da ga regulišem. Jura ga sumnjičavo pogleda. To je mogla da bude i šala, ali je mogla da bude i istina. Žilin je posedovao začuđujući osećaj svih neispravnosti rada instrumenata.“

Iz tuš-kupatila izađe Jurkovski. On s visine pogleda Žilina, a s još veće Juru.

„Hm-hm…“ reče on. „Kadet i poručnik. A ko je danas dežurni u kuhinji?“

„Mihailo Antonovič“, reče Jura snebivljivo.

„Znači, ponovo ovsena kaša“, veličanstveno konstatova Jurkovski i otplovi u svoju kabinu.

Jura ga isprati pogledom punim oduševljenja. Jurkovski je u potpunosti opčinio njegovu uobrazilju.

„A?“ reče Žilin. „Gromovnik! Zevs! A? Marš na kupanje.“

„Ne“, reče Jura. „Prvo vi, Vanja.“

„Onda ćemo zajedno. Šta, zar ćeš ovde sam da stojiš i da čekaš? Nekako ćemo se uvući…“

Posle tuširanja su se obukli i otišli u kajut-kompaniju. Svi su već sedeli za stolom i Mihailo Antonovič je sipao u tanjire ovsenu kašu. Kad ugleda Juru, Bikov pogleda na sat. To je radio svako jutro. Danas nije usledio nikakav prigovor.

„Sedite“, reče Bikov.

Jura sede na svoje mesto — pored Žilina, preko puta kapetana — i Mihailo Antonovič mu, nežno ga pogledajući, sipa u tanjir kašu. Jurkovski je kašu jeo s očiglednom odvratnošću i pri tom je čitao nekakav debeli izveštaj otkucan pisaćom mašinom naslonivši ga ispred sebe na korpicu sa hlebom.

„Ivane“, reče Bikov, „nedublirani fazocikler gubi orijentaciju. Pozabavi se malo njime.“

„Ja ću se, Aleksej Petroviču, odmah pozabaviti njime“, reče Ivan. „Poslednjih nekoliko letova jedino što i radim to je da popravljam taj fazocikler. Ili treba menjati shemu ili postaviti dubler.“

„Shemu treba menjati, Aljoša“, reče Mihailo Antonovič. „Zastarelo je sve — i fazocikler, i vertikalno upravljanje, i teletaktori… Eto, sećam se, leteli smo na Uran na Hijusu-8… Dve hiljade prve…“

„Ne dve hiljade prve već devedeset devete“, reče Jurkovski ne odvajajući se od svog izveštaja. „A još se baviš pisanjem memoara…“

„A po mome…“ započe Mihailo Antonovič i zamisli se.

„Ne slušaj ga, Mihailo“, reče Bikov. „Šta se to njega tiče kad je to bilo?

Najvažnije je — ko je leteo. Na čemu je leteo. Kako je leteo.“

Jura se uzvrpolji na stolici. Otpočinjao je tradicionalni jutarnji razgovor.

Stari borci su se sećali minulih dana. Mihailo Antonovič je, spremajući se da ode u penziju, pisao memoare.

„To jest, kako to?“ reče Jurkovski dižući pogled od rukopisa. „A prioritet?“

„Kakav sad prioritet?“ upita Bikov.

„Moj prioritet.“

„Zašto ti je toliko stalo do tog tvog prioriteta?“

„Po mome, prijatno je biti… hm-hm… prvi…“

„A šta će ti to da budeš prvi?“ začudi se Bikov.

Jurkovski se zamisli.

„Pošteno govoreći, ne znam“, reče. „Jednostavno mi je prijatno.“

„Meni je to lično sasvim svejedno“, reče Bikov. Snishodljivo se smeškajući, Jurkovski poče da vrti prstom po vazduhu.

„Da li je to tačno, Aleksej?“

„Možda i nije loše biti prvi“, reče Bikov, „ali činiti natčovečanske napore da bi čovek bio prvi, to je neskromno. Bar za naučnika.“

Žilin namignu Juri. Jura je to shvatio ovako: „Pazi i pamti.“

„Ne znam, ne znam“, reče Jurkovski demonstrativno se vraćajući svom izveštaju.

„U svakom slučaju Mihailo mora da se pridržava istorijske istine. Devedeset devete godine je ekspediciona grupa Daugea i Jurkovskog prvi put u istoriji nauke otkrila i istražila bombo-sondama takozvano amorfno polje na severnom polu Urana. Sledeće istraživanje pega je vršeno godinu dana kasnije.“

„Ko je to radio?“ s interesovanjem upita Žilin.

„Ne sećam se“, rasejano odgovori Jurkovski. „Čini mi se Lekroa. Mihailo, da li bi mogao da se… hm-hm… oslobodi sto. Trebalo bi da radim.“

Nastupali su sveti časovi rada Jurkovskog. Jurkovski je uvek radio u kajut-kompaniji. Bio se navikao na to. Mihailo Antonovič i Žilin su otišli u salu za upravljanje. Jura je hteo da krene za njima — bilo je interesantno pogledati kako se doteruje nedublirani fazocikler — ali ga Jurkovski zaustavi.

„Hm, hm… kadete“, reče on, „ne budi vam zapoveđeno, donesite mi, molim vas, moju torbu iz kabine. Na krevetu je.“

Jura ode po torbu. Kad se vratio, Jurkovski je nešto kucao na ručnoj električnoj pisaćoj mašini prstima leve ruke. Bikov je sedeo na svom običnom mestu, u velikoj ličnoj fotelji; pored njega se na stolu nalazila gomila novina i časopisa. Na njegovom nosu su se nalazile ogromne staromodne naočare. U prvo vreme Jura se zaprepašćivao kad god bi video Bikova. Na brodu su svi radili.

Žilin je svakodnevno proveravao motore i kontrolni sistem, Mihailo Antonovič je proračunavao i preračunavao kurs, unosio dopunske komande za kibernetsko upravljanje, završavao ogroman udžbenik i još nekako pronalazio i vreme za pisanje memoara. Jurkovski je do u duboko u noć čitao nekakve debele izveštaje, dobijao i slao beskonačne radiograme, nešto dešifrovao i šifrovao elektromašinom. A kapetan broda Aleksej Petrovič Bikov je mirno čitao novine i časopise. Jednom dnevno je, istina, bio dežuran. Ali sve ostalo vreme je provodio ili u svojoj kabini ili u kajut-kompaniji. Juru je to zaprepašćivalo.

Trećeg dana boravka na Tahmasibu, on nije izdržao i upita Žilina šta će na brodu kapetan.

„Zbog odgovornosti“, odgovori Žilin. „Ako se nešto, recimo, izgubi.“

Jura opusti donju vilicu. Žilin se nasmeja i reče:

„Kapetan odgovara za organizaciju leta. Pred početak leta on nema ni jedan slobodni trenutak. Da li si primetio šta on čita? To su novine i časopisi za poslednja dva meseca.“

„A za vreme leta“, upita Jura.

Stajali su u hodniku i nisu ni primetili kako im je prišao Jurkovski.

„Za vreme leta kapetan je potreban samo kada dođe do katastrofe“, reče Jurkovski smeškajući se.

Hodajući na prstima, Jura stavi pored Jurkovskog tašnu. Tašna je bila raskošna, kao i sve što je Jurkovski imao. U uglu tašne se nalazila zlatna pločica sa natpisom: IV SVETSKI KONGRES PLANETOLOGA. 20. XII 02. KONAKRI.

„Hvala, kadete“, reče Jurkovski i zavali se u stolicu zamišljeno gledajući Juru.

„Sednite, porazgovarajte malo sa starcem“, reče tiho, „jer kroz deset minuta će mi opet doneti radiograme i ponovo će početi ludnica, koja će trajati celi dan.“

Jura sede. Bio je presrećan. „Eto, malopre sam govorio o prioritetu i čini mi se da sam malo pao u vatru. Odista, šta znači jedno ime u okeanu ljudskih napora, u burama ljudske misli, u grandioznim osekama i plimama ljudskog razuma?

Razmislite, Jura, stotine ljudi su u raznim krajevima vasione sakupljali za nas potrebne podatke, dežurni na Spu-pet je umoran, sa crvenim od nesanice očima primao i kodirao ih, drugi dežurni su programirali translacione uređaje, a zatim neko samo pritisne dugme, gigantska ogledala počnu da se okreću tražeći u prostranstvu naš brod i ogroman kvant, pun informacija, poleti sa vrha antene u prazninu prema nama…“

Jura ga je slušao gledajući mu pravo u usta. Jurkovski nastavi:

„Kapetan Bikov je svakako u pravu. Sopstveno ime na kartama ne treba mnogo da znači za pravog čoveka. Treba se skromno radovati sopstvenim uspesima. To čovek mora da radi kad je sam. A sa prijateljima treba deliti samo radost traganja, radost pronalaženja i borbe. Da li znate, Jura, koliko ljudi živi na Zemlji?

Četiri milijarde! I svaki čovek radi. Ili juri. Ili traži. Ili se bori na život i smrt. Ponekad pokušavam da zamislim te četiri milijarde ljudi zajedno. Kapetan Fred Dulitl vodi putnički brod, a na sto megametara od cilja kvari mu se reaktor; za pet minuta Fredu Dulitlu glava postaje sasvim seda, ali on stavlja na glavu crnu beretku, ide u kajut-kompaniju i tamo se smeje sa putnicima, s onim istim putnicima koji ništa neće nikada ni saznati i koji će kroz jedan dan otići sa raketodroma i zauvek zaboraviti i ime Freda Dulitla. Profesor Kanajama žrtvuje svoj život stvaranju stereosintetike, a jednog vrelog jutra ga nalaze mrtvog pored laboratorijskog stočića, i ko će se, od stotine miliona ljudi koji nose odela od stereosintetike, kasnije sećati njegovog imena? A Jurije Borodin će u neobično teškim uslovima graditi kupole za stanovanje na kamenitoj maloj Reji i mogu da se kladim u to da nijedan od budućih stanovnika tih kupola nikada neće ni saznati za njegovo ime. I znate li, Jura, to je pravedno. Jer i Fred Dulitl je takođe zaboravio imena svojih putnika, a oni su krenuli da jurišaju na tuđu planetu. I profesor Kanajama nikada nije video one koji nose odela od njegovog materijala, a ti ljudi su ga hranili i odevali dok je radio. I ti, Jura, prema svemu, nikad nećeš saznati za heroizam naučnika koji će se nastaniti u kućama koje ćeš ti izgraditi. Takav je svet u kome živimo. Odličan je taj svet.“

Jurkovski prestade da govori i pogleda Juru s takvim izrazom lica kao da je očekivao da će se Jura odmah promeniti nabolje. Jura je ćutao. To se zvalo

‘razgovarati sa starcem’. Obojica su volela takve razgovore. Ničeg novog za Juru u tim razgovorima, razume se, nije bilo, ali on je uvek imao utisak nečeg ogromnog i blistavog. Verovatno je stvar bila u samom izgledu planetologa — on je sav bio nekako crven, sav zlatast…

U kajut-kompaniju uđe Žilin i stavi pred Jurkovskog kalemove sa radiogramima.

„Jutarnja pošta“, reče.

„Hvala, Vanja“, slabim glasom reče Jurkovski. Uze jedan kalem, stavi ga u mašinu i uključi dešifrator. Mašina poče besna da kuca.

„E pa, eto vam sada“, isto tako slabim glasom reče Jurkovski izvlačeći iz mašine list papira. „Ponovo na Cereni nije izvršen program.“

Žilin čvrsto steže ruku Juri i povuče ga u salu za upravljanje. Jura iza sebe začu glas Jurkovskog:

„Poslati ga do sto đavola i vratiti na Zemlju da radl kao nadzornik muzeja…“

Jura je stajao za leđima Žilina i gledao ga kako doteruje fazocikler. Ništa ne shvatam, mislio je tužno. I nikad neću ni shvatiti. Fazocikler je bio deo kombajna odraživača i služio je za merenje gustine protoka radijacije u radnom prostoru odraživača. Rad fazociklera se pratio na dva ekrana. Na ekranima su se palile i lagano gasile plavičaste iskrice i vijugave linije. Ponekad su se spajale u jedan svetleći oblak, i tada bi Jura pomislio da je sve propalo i da će doterivanje fazociklera morati da otpočne iz početka, a Žilin bi u tom trenutku rekao: „Odlično. A sad još za pola stepena.“ I — sve je odista otpočinjalo od početka.

Na uzvišenju je, na dva koraka iza Jure, za pultom računske mašine sedeo Mihailo Antonovič i pisao svoje memoare. Znoj je lio niz njegovo lice. Jura je znao da je Mihaila Antonoviča da piše memoare nateralo arhivsko odeljenje Međunarodne uprave kosmičkog saobraćaja. Mihailo Antonovič je pisao i škripao perom, dizao oči ka tavanici, nešto brojao na prste i s vremena na vreme otpočinjao da peva vesele pesmice. On je bio dobričina kakvih je bilo malo na svetu. Još prvog dana poklonio je Juri tablu čokolade i zamolio ga da pročita prvi deo memoara koji je već napisao. Kritiku otvorene mladosti je primio suviše k srcu, ali od tada je počeo da smatra Juru za neprikosnoveni autoritet u oblasti memoarske literature.

„Slusaj, Jura,“, uzviknu on. „Slušaj i ti, Vanja!“

„Slušamo, Mihailo Antonoviču“, spremno reče Jura.

Mihailo Antonovič se nakašlja i poče da čita:

„Sa kapetanom Stepanom Afanasjevičem Varšavskim prvi put sam se sreo na sunčanim i azurnim obalama Tahitija. Jarke zvezde su sijale nad beskonačnim Velikim, ili Tihim okeanom. Prišao mi je i zamolio me da pripali cigaretu. Nažalost, ja nisam pušio, ali nam to nije smetalo da počnemo da razgovaramo i saznamo dosta jedan o drugome. Stepan Afanasjevič je na mene ostavio najpovoljniji utisak. To je bio odista divan čovek. On je bio dobar, pametan, sa širokim vidicima. Čudio sam se širini njegovih znanja. Nežnost kojom se odnosio prema ljudima ponekad mi je izgledala neobična…“

„Može“, reče Žilin kad je Mihailo Antonovič zaćutao i snebivljivo ih pogledao.

„Ja sam ovde samo pokušao da dam portret tog divnog čoveka“, reče Mihailo Antonovič s izrazom čoveka koji se zbog nečega pravdao.

„Da, može“, ponovi Žilin pažljivo prateći rad ekrana. „Kako ste ono rekli: ‘Nad sunčanim i azurnim obalama sijale su jarke zvezde?’ Veoma sveže.“

„Gde? Gde?“ trže se Mihailo Antonovič. „No, to je jednostavno opis, Vanja. Ne treba se tako šaliti…“

Jura je napregnuto mislio za šta bi mogao da se zakači. Hteo je da održi svoj renome autoriteta za memoarsku literaturu.

„Ja sam i ranije čitao vaš rukopis, Mihailo Antonoviču“, reče na kraju. „Sada se neću doticati literarne strane. Ali zašto su kod vas svi ljudi uvek divni? Ne, oni su odista, sigurno i bili divni, dobri ljudi, ali kod vas ih je potpuno nemoguće razlikovati jednog od drugog.“

„Što je tačno, tačno je“, reče Žilin. „Ako nikog drugog ne bih mogao, kapetana Varšavskog bih mogao da raspoznam među hiljadu ljudi. Kako se on ono izražavao?

‘Džabalebaroši, dinosaurusi, bitange jedne obične.“

„Ne, izvini, Vanja“, dostojanstveno reče Mihailo Antonovič. „Preda mnom nije govorio ništa što bi ličilo na to. To je bio ljubazan i kulturan čovek.“

„Recite, Mihailo Antonoviču“, reče Žilin“, a šta će biti napisano o meni?“

Mihailo Antonovič se zbuni. Žilin se okrete prema njemu i poče s interesovanjem da ga posmatra.

„Ja se, Vanja, nisam ni spremao“, Mihailo Antonovič živnu. „A to je divna misao, momci! Napisaću poglavlje i o ovom letu. To će biti završna glava. Tako ću je i nazvati: Moj poslednji let. Ne ‘moj’ — to je nekako neskromno. Jednostavno: Poslednji let. I opisaću to kako mi sada letimo zajedno, i Aljoša, i Volođa i vi, momci. Da, to je odlična ideja — Poslednji let.“

I Mihailo Antonovič se ponovo vrati svojim memoarima.

Pošto je uspešno završio doterivanje nedubliranog fazociklera, Žilin je pozvao Juru da siđe u mašinsko odeljenje broda, u bazu fotoreaktora.

U bazi fotoreaktora je bilo hladno i neudobno. Žilin odmah otpoče svoj check-up Provera; prim. prev. Jura je lagano išao za njim, gurnuvši ruke duboko u džepove, trudeći se da ne dotiče površine, koje su bile pokrivene injem.

„Ipak je sve to odlično“, reče zavidljivo.

„Šta to?“ upita Žilin.

On je sa bukom podizao i ponovo spuštao nekakve poklopce, pomerao poluprozračne pokrivače, iza kojih se videla prava gužva štampanih shema, uključivao male ekrane, na kojima su se odmah pojavljivale svetle tačke impulsa, koje su skakale po koordinatnom sistemu, spuštao vešte prste u nešto komplikovano, višebojno, i sve je to radio tako lako, ne razmišljajući, da je Jura dobio želju da odmah promeni struku da bi isto tako komandovao gigantskim organizmom fotonskog čuda, koje je zadivljavalo čak i najmaštovitiju uobrazilju.

„Počinjem da vam zavidim“, reče Jura.

Žilin se nasmeja.

„Odista“, reče Jura. „Ne znam, za vas je to već verovatno svakodnevno, obično, verovatno vam je već i dojadilo, ali je sve to zajedno ipak divno. Ja volim kad je kraj velikog i komplikovanog mehanizma — samo jedan jedini čovek… naredbodavac. To je divno, kad je čovek — naredbodavac.“

Žilin nečim škljocnu i na neravnom, sivom zidu se istovremeno osvetli šest ekrana.

„Čovek je već odavno takav naredbodavac“, reče on pažljivo razgledajući ekrane.

„Vi se sigurno ponosite, što ste takav…“

Žilin isključi ekrane.

„Recimo“, reče on. „Radujem se, ponosim se, i tako dalje.“ Krenuo je dalje kraj pultova pokrivenih injem. „Ja sam, Juročka, već punih deset godina ovakav naredbodavac“, reče s nekom čudnovatom intonacijom.

„Vama…“ Jura je hteo da kaže da je njemu sve to verovatno već dosadilo, ali ništa ne izreče bojeći se da ne kaže nešto neumesno.

Žilin je zamišljeno odvrtao težak poklopac.

„Glavno!“ najednom reče. „U svakom životu, kao i u svakom poslu, najglavnije je — odrediti šta je glavno.“ Pogleda u Juru. „Nećemo danas da govorimo o tome, važi?“

Jura ćutke klimnu glavom. „Joj, joj, joj“, pomisli. „Zar je Ivanu i to dosadilo?

To je sigurno jako loše kad se punih deset godina baviš poslom koji voliš, a onda najednom prestaneš da ga voliš. To je sigurno užasno! Ali nekako ne liči na to da bi Ivanu bilo dosadno…“

Osvrnuo se i rekao, da bi promenio temu razgovora: „Ovde mora da postoje priviđenja…“

„Pst!“ reče Žilin preplašeno i isto tako se osvrte. „Ovde ih ima više nego što možeš i da zamisliš! Evo ovde“, pokazao je na mračan prolaz između dve razvodne table, „ja sam našao… samo ne govori nikome… dečju kapicu!“

Jura se nasmeja.

„Treba da znaš“, nastavi Žilin, „da je naš Tahmasib veoma stari brod. On je bio na mnogim planetama i na svakoj planeti su se u njega ukrcavala tamošnja priviđenja. I to ne po jedno ili dva, već čitave divizije. Ona, ta priviđenja, muvaju se po brodu, stenju, zavijaju, uvlače se u pribore, narušavaju rad fazociklera… Njima, vidiš li, mnogo smetaju aveti bakterija, koje su ubijene za vreme dezinfekcije… I nikako ne možemo da ih se oslobodimo…“

„Treba ih politi svetom vodicom.“

„Probao sam.“ Žilin odmahnu rukom, otvori veliki poklopac i spusti se u njega gornjim delom svog ogromnog tela. „Sve sam probao“, reče iz dubine. „I običnom svetom vodicom, i deuterijevom i tritijumovom. Nikakvog uspeha. Ali, smislio sam na kraju kako da ih se rešim.“ Izvukao se iz otvora, zalupio poklopac i pogledao Juru ozbiljnim očima. „Sa Tahmasibom treba projuriti kroz Sunce. Da li me shvataš? Još nije bilo slučajeva da bi priviđenje izdržalo temperaturu termonuklearne reakcije. Osim šala, ti si sigurno čuo za moj projekt broda koji bi proleteo kroz Sunce.“

Jura odmahnu glavom. On još nikako nije uspevao da odredi trenutak kad je Žilin prestajao da se šali, a kad je počinjao da govori ozbiljno.

„Idemo“, reče Žilin uzevši ga pod ruku. „Idemo gore, i ja ću ti sve detaljno objasniti.“

Ali kad su izišli, Juru je uhvatio Bikov.

„Stažisto Borodine“, reče on, „pođite sa mnom.“

Jura teško uzdahnu i baci pogled na Žilina. Žilin samo raširi ruke.

Bikov odvede Juru u kajut-kompaniju i posadi ga za sto preko puta Jurkovskog.

Predstojalo je ono najneprijatnije: dva sata mučnog učenja fizike metala. Bikov je zaključio da stažista mora racionalno da iskoristi vreme leta i već prvi dan je Juru posadio za sto da rešava teorijske zadatke iz varilačkog posla. Pošteno govoreći, to i nije bilo tako neinteresantno, ali Juru je tištala pomisao na to da njega, iskusnog radnika, teraju da uči kao da je neki običan početnik. Nije smeo da se suprotstavlja, ali je učio ravnodušno, bez nekog elana.

Mnogo je interesantnije bilo gledati i slušati kako radi Jurkovski.

Bikov se vratio u svoju fotelju, nekoliko minuta je posmatrao kako Jura prelistava stranice knjiga, a onda je raširio nove novine. Jurkovski najednom prestade da galami svojom elektromašinom i obrte se Bikovu.

„Da li si nešto čuo za statistiku svinjarija?“ iznenada upita.

„Kakvih svinjarija?“ upita Bikov, sakriven iza novina.

„Mislim na svinjarije… ovaj… u kosmosu. Broj neblagodarnih postupaka i protivzakonitih akcija brzo raste s udaljenjem od Zemlje, dostiže maksimum u pojasu asteroida i ponovo opada što se brod više približava granicama… ovaj…

Sunčevog sistema.“

„U tom nema ničeg čudnog“, progunđa Bikov ne ispuštajući novine iz ruku. „Vi ste sami dozvolili raznim nikogovićima, kao što je, na primer, Space Pearl, da kopaju po asteroidima, i šta sada hoćete?“

„Mi smo dozvolili!“ Jurkovski se razbesne. „Ne mi već one budale u Londonu. A sad i sami ne znaju šta da rade…“

„Ti si generalni inspektor i imaš sve karte u svojim rukama“, reče Bikov.

Jurkovski je izvesno vreme ćutke gledao u papire pred sobom.

„Dušu ću iščupati iz tih svinja!“ najednom reče i ponovo poče da galami svojom mašinom.

Jura je već znao šta je to specijalni let broj 17. Negde u ogromnoj mreži kosmičkih naseobina, koje su obuhvatile ceo Sunčev sistem, dešavale su se razne nezgode, i Međunarodna uprava kosmičkog saobraćaja odlučila je da jednom zauvek raskrsti s tim. Jurkovski je bio generalni inspektor MUKS-a i imao je, prema svemu, neograničena ovlašćenja. On je imao pravo da smenjuje, degradira, daje ukore, razrešava dužnosti, kažnjava, pa čak, izgleda, i primenjuje silu. Čak i više od toga, Jurkovski je imao nameru da iznenađuje krivce i zbog toga je specijalni let 17 držan u najvećoj tajnosti. Iz odlomaka razgovora i iz onoga što je Jurkovski naglas čitao videlo se da će fotonski kosmoplan Tahmasib proći kroz pojas asteroida i da će se zadržati u sistemu Saturna, a da će posle toga zaobilaznim putem doći do Jupitera i ponovo se kroz pojas asteroida vratiti na Zemlju.

Jurkovski ponovo prestade da lupa svojom mašinom. „Uznemiravaju me naučnici na Saturnu“, zabrinuto reče.

„Aha“, začu se iza novina.

„Zamisli samo, oni sve do sada ne mogu da se razrade i da počnu da izvršavaju program rada.“

„Aha…“

Jurkovski ljutito reče:

„Ne uobražavaj, molim te, da se uznemiravam zbog tog programa zato što je on moj…“

„Ja to i ne uobražavam.“

„Mislim da ću morati da ih razdrmam“, reče Jurkovski.

„No, u dobar čas“, reče Bikov i prevrte stranicu novina.

Jura je osetio da ceo taj razgovor — i čudnovata nervoza Jurkovskog i ravnodušnost Bikova — ima nekakav drugi smisao. Ličilo je na to da su neshvatljiva ovlašćenja generalnog inspektora ipak imala svoje granice. I da su i Bikov i Jurkovski odlično znali te granice. Jurkovski reče:

„Ali zar već nije vreme za ručak? Kadete, da li biste mogli da nam u vakuumu skuvate ručak?“

Bikov ustade i spusti novine.

„Ne smetaj mu da radi.“

„Ali, ja hoću da jedem!“ reče Jurkovski.

„Strpi se malo“, reče Bikov.