Tornjevi ponoći

PROLOG Razlike

Mandarbova kopita dobovala su po krševitom tlu u dobro poznatom ritmu dok je Lan Mandragoran jahao ka svojoj smrti. Grlo ga je peklo od suvog vazduha, a zemlja je bila poprskana belim kristalima soli, koji su se uzdizali iz dubina. Crveno stenje štrčalo je daleko na severu, ukaljano bolešću. Belezi Pustoši gmizali su preko njega nalik na tamne lišajeve.

Nastavio je da jaše ka istoku, prateći Pustoš. I dalje je u Saldeji, gde ga je žena ostavila, svega za dlaku ispunjavajući svoje obećanje da će ga odvesti u Krajine. Taj put se već dugo pruža pred njim. Pre dvadeset godina skrenuo je s njega, kada je pristao da sledi Moirainu, ali oduvek je znao da će se na njega vratiti. Nositi ime njegovih očeva znači upravo to; nositi mač na boku i hadori na glavi znači upravo to.

Taj stenoviti deo severne Saldeje poznat je kao Zaravni Proska. Sumorno mesto za jahanje, pošto tu nije rasla nijedna biljčica. Vetar je duvao sa severa, noseći sa sobom smrad koji kao da je dopirao iz neke duboke vrele baruštine, prepune leševa. Olujno nebo iznad njega bilo je tmurno i zloslutno.

Ta žena, pomislio je Lan, odmahujući glavom. Kako je brzo Ninaeva naučila da govori i razmišlja kao Aes Sedai. Ne boli ga to što sam jaše u smrt, ali to što zna da ona strahuje za njega... to ga boli. Veoma.

Već danima nije nikoga video. Saldejci imaju utvrde na jugu, ali tu je krajolik izbrazdan urvinama i jazovima, tako da je Trolocima teško da tuda napadaju; više vole da napadaju u blizini Maradona.

Međutim, to ne znači da on može da se opusti. Tako blizu Pustoši, čovek nikada ne sme da se opušta. Primetio je jedno brdašce, koje bi bilo zgodno za izviđački položaj. Dobro je pazio na ma kakve naznake pokreta. Obišao je jedno ulegnuće u tlu, čisto za slučaj da ga u njemu čeka nečija zaseda. Sve vreme je držao luk. Kada bude zašao malo dalje ka istoku, zaći će dublje u Saldeju i preći u Kandor, s njegovim dobrim putevima. A onda...

Niz obližnju padinu zakotrlja se šljunak.

Lan pažljivo izvadi strelu iz tula privezanog za Mandarbovo sedlo. Odakle li se taj zvuk začuo? Sa desne strane, zaključio je. Južno. Ona tamo padina; neko prilazi iza nje.

Lan nije zauzdao Mandarba. Da se zvuk kopita promenio, to bi bilo upozorenje za one koji dolaze. Tiho je digao luk, osećajući kako mu se prsti znoje u rukavicama od meke jelenske kože. Stavio je strelu na luk i pažljivo ga zategao, privlačeći strelu sve do obraza, udišući njene mirise. Guščja pera, smola.

Jedna prilika se pojavi iza južnog obronka. Čovek se ukoči, a stari čupavi tovarni konj ga obiđe i nastavi dalje. Zaustavi se tek kada mu se konopac privezan oko vrata zateže.

Čovek je bio u smeđoj košulji i prašnjavim čakširama. Za pojas je zadenuo mač, a ruke su mu bile mišićave i snažne, ali nije delovao preteće. Zapravo, delovao mu je nekako poznato.

„Lorde Mandragorane!", uzviknu taj čovek, pa požuri napred, vodeći konja za sobom. „Napokon sam te pronašao. Pretpostavio sam da ćeš putovati Kremerskim drumom!"

Lan spusti luk i zauzda Mandarba. „Poznajem li te?"

„Doneo sam potrepštine, milostivi!" Čovek je crnokos i preplanule puti. Verovatno krajiškog roda. Produžio je prema Lanu, preterano poletan, cimajući debelim prstima konopac kojim je pretovareni konj bio vezan. „Računao sam da nemaš dovoljno hrane. Poneo sam i šatore - četiri komada, za svaki slučaj - kao i nešto vode. Hrane za konje. I..."

„Ko si ti?", prasnu Lan. „I otkud znaš ko sam ja?"

Čovek se lecnu i zastade. „Ja sam Bulen, milostivi. Iz Kandora."

Iz Kandora... Lan se sećao jednog vižljastog mladog glasnika. Sa iznenađenjem, uvide sličnost. „Bulene? Čoveče, pa to je bilo pre dvadeset godina!"

„Znam, lorde Mandragorane. Ali kada se u palati proneo glas da je Zlatni ždral razvijen, znao sam šta mi je činiti. Dobro sam savladao mačevanje, milostivi. Došao sam da jašem s tobom i... "

„Glas o mom putovanju proneo se čak do Aesdaišara?"

„Da, milostivi. El'Ninaeva je došla kod nas, vidiš. Kazala nam je šta si uradio. Drugi se prikupljaju, ali ja sam pošao prvi. Znao sam da će ti biti potrebne namirnice."

Plamen spalio tu ženu, pomislio je Lan. Još ga je naterala da se zakune da će prihvatiti sve koji budu želeli da jašu s njim! Pa, ako ona može da se igra sa istinom, može i on. Lan je kazao da će prihvatiti sve koji budu želeli da jašu s njim. Taj čovek nije konjanik. Stoga, Lan može da ga odbije. To je bedna razlika, ali dvadeset godina provedenih u društvu Aes Sedai naučilo ga je kako da pazi šta priča.

„Vrati se u Aesdaišar", kaza mu Lan. „Reci im da je moja žena pogrešila i da nisam razvio Zlatnog ždrala."

„Ali... "

„Sine, nisi mi potreban. Sada odlazi." Lan mamuznu Mandarba da krene hodom, pa prođe čoveka koji je stajao na putu. Nekoliko narednih trenutaka, Lan je mislio da će njegovo naređenje biti poslušano, mada ga je savest mučila zbog poigravanja sa zavetom koji je dao.

„Otac mi je bio Malkijerac", javi se Bulen iza njega.

Lan samo produži.

„Poginuo je kada mi je bilo pet godina", doviknu Bulen. „Oženio se Kandorkom. Oboje su ubili razbojnici. Ne pamtim ih najbolje. Sećam se samo jedne stvari koju mi je otac rekao: da ćemo se jednoga dana boriti za Zlatnog ždrala. Ovo je sve što mi je ostalo od njega."

Lan nije mogao a da se ne osvrne dok je Mandarb nastavljao napred. Bulen je držao tanku kožnu vrpcu, hadori kakav na glavi nosi svaki Malkijerac koji se zavetovao da se bori protiv Senke.

„Nosio bih hadori svog oca", doviknu Bulen, sve jačim glasom, „ali nemam koga da pitam mogu li. Takav je običaj, zar ne? Neko mora da mi podari pravo da ga stavim. Pa, želim da se borim protiv Senke do kraja svog života." Spusti pogled na hadori, pa onda opet diže glavu i viknu: „Hoću da se suprotstavim mraku, al'Lane Mandragorane! Zar ćeš mi reći da ne mogu?"

„Idi Ponovorođenom Zmaju", odvrati mu Lan. „Ili u vojsku svoje kraljice. Primiće te."

„A ti? Zar ćeš jahati sve do Sedam kula bez ikakvih potrepština?"

„Loviću."

„Izvinjavam se, milostivi, ali jesi li ti video ove krajeve? Pustoš se primiče sve više i više ka jugu. Ništa ne raste, čak ni u krajevima koji su nekada bili plodni. Divljač je retka."

Lan se pokoleba, pa zauzda Mandarba.

„Pre svih onih godina", doviknu Bulen, hodajući napred i vodeći svog tovarnog konja, „nisam ni znao ko si ti, mada jesam znao da si izgubio nekoga od nas ko ti je bio mnogo drag. Godinama sam psovao samog sebe zbog toga što ti nisam bolje služio. Zavetovao sam se da ću se jednoga dana boriti rame uz rame s tobom." Priđe pored Lana. „Pitam tebe, zato što nemam oca - mogu li da nosim hadori i da se borim uz tebe, al'Lane Mandragorane? Kralju moj?"

Lan lagano uzdahnu, prigušujući osećanja. Ninaeva, kada te sledeći put budem video... ali više je nikada neće videti. Pokuša da ne razmišlja o tome.

Jeste dao zavet. Aes Sedai mogu da izvrdavaju svojim obećanjima, ali da li to njemu daje pravo da čini to isto? Ne. Čovek je onakav kakva mu je čast. Ne može da odbije Bulena.

„Jahaćemo u potaji", reče mu Lan. „Nećemo razviti Zlatnog ždrala. Nikome nećeš govoriti ko sam."

„Da, milostivi", kaza Bulen.

„Onda ponosno nosi taj hadori", reče mu Lan. „Premalo ljudi poštuje stare običaje. I da, možeš da mi se pridružiš."

Lan mamuznu Mandarba da krene, a Bulen peške pođe za njim. I tako jedan postade dvojica.

Perin tresnu čekićem o usijano gvožđe. Žiške se razleteše po vazduhu poput svitaca. Lice mu je mokro od znoja. Nekim ljudima smeta zveket metala po metalu, ali ne i Perinu. Njega taj zvuk smiruje. On diže čekić, pa opet zamahnu njime.

Žiške. Leteći opiljci svetlosti, koji mu se odbijaju od kožnog prsluka i kecelje. Od svakog udarca, zidovi te prostorije - podignuti od debelog kožolistovog drveta - bruje, odgovarajući na zveket metala. On to sanja, premda nije u vučjem snu. To zna, mada ne zna kako to zna.

Prozori su mračni; jedina svetlost dopire od tamnocrvenog ognja koji plamti s njegove desne strane. Dve gvozdene prečage greju se u ugljevlju, čekajući svoj red na nakovnju. Perin opet zamahnu čekićem.

To je spokoj. To je dom.

Pravi nešto važno. Nešto veoma važno. To je deo nečega većeg. Prvi korak u pravljenju nečega jeste zaključiti iz čega se to sastoji. Gazda Luhan je tome naučio Perina prvog dana u kovačnici. Čovek ne može da napravi ašov ako ne shvata kako se držalje spaja s glavom. Čovek ne može da napravi šarku ako ne zna gde se umeće klin. Ni zakivak ne može da se napravi ako se ne zna od čega se sastoji: glave, tela, šiljka.

Shvati delove, Perine.

Jedan vuk je ležao u uglu. Bio je veliki i prosedog krzna, inače bledosivog kao rečni oblutak, prepunog ožiljaka od života provedenog u bitkama i lovu. Vuk je ležao s glavom na šapama, gledajući Perina. To je prirodno. Naravno da je vuk u uglu. Zašto ne bi tu bio? To je Skakač.

Perin je radio, uživajući u vrelini kovačnice, znoju koji mu se sliva niz ruke, mirisu vatre. Oblikovao je jednu gvozdenu šipku, udarajući po jednom na svaka dva otkucaja srca. Metal nije stizao da se ohladi, već je zadržavao podatnu crveno- žutu boju.

Šta ja to pravim? Perin mašicama diže blistavo gvožđe. Vazduh se mreškao oko njega.

Tres, tres, tres, posla mu Skakač, obraćajući mu se slikama i mirisima. Kao štene koje skače na leptire.

Skakač nije video nikakvu svrhu u oblikovanju metala, pa mu je bilo smešno to što ljudi rade takve stvari. Za jednog vuka, stvar je to što jeste. Zašto ulagati toliki trud da se ta stvar promeni u nešto drugo?

Perin spusti gvožđe, a ono se smesta ohladi i stade da iz žute prelazi u narandžastu, pa u grimiznu i na kraju mrko-crnu. Čekićem ga je sabio u izobličeni grumen, veličine možda njegove dve pesnice. Gazda Luhan bi se posramio kada bi video tako aljkavo urađen posao. Perin mora da otkrije šta to pravi, i to brzo - pre nego što mu se majstor vrati.

Ne. Nije tako. San zadrhta, a zidovi postaše magloviti.

Nisam više šegrt. Perin se šakom u debeloj rukavici uhvati za glavu. Više nisam u Dvema Rekama. Sada sam čovek, oženjeni čovek.

Perin zgrabi mašicama grumen neoblikovanog gvožđa, pa ga odsečno spusti na nakovanj. Gvožđe ožive od vreline. Sve je i dalje onako kako ne treba da bude. Perin tresnu čekićem. Sada bi trebalo da je sve bolje! Ali nije. Nekako je još gore.

Nastavi da tuče čekićem. Mrzi one glasine koje ljudi u logoru šapuću o njemu. Perin je bio bolestan i Berelajn se brinula o njemu. To je sve. Ali ono šaputanje nikako da prestane.

Udarao je čekićem iznova i iznova. Varnice su sevale po vazduhu kao vodopad. Bilo ih je previše za jednu gvozdenu polugu. Udari još jednom, pa udahnu i izdahnu.

Grumen gvožđa se nije promenio. Perin zareža i zgrabi mašice, sklanjajući grumen u stranu i uzimajući novu polugu iz ugljevlja. Mora da završi tu stvar. Ona je veoma važna. Ali šta on to pravi?

Opet poče da kuje. Moram da provodim više vremena sa Failom, da shvatim šta se dešava i da otklonim tu neprijatnost koja vlada između nas. Ali nema vremena! One Svetlošću zaslepljene budale oko njega ne umeju da se staraju o sebi. Nikome u Dvema Rekama nikada ranije nije bio potreban vlastelin.

Radio je neko vreme, a onda digao drugi komad gvožđa. To parče gvožđa se ohladilo i pretvorilo u ružnu pljosnatu polugu otprilike dužine njegove podlaktice. Još jedan aljkavo iskovan komad. Spusti ga u stranu.

Ako si nesrećan, posla mu Skakač, uzmi svoju nju i idi. Ako ti ne želiš da predvodiš čopor, predvodićega neko drugi. Vukovo slanje došlo mu je kao niz slika trka preko polja tako da mu se zrnevlje pšenice na stabljikama češalo o njušku. Vedro nebo, hladan lahor, uzbuđenje i žudnja za pustolovinom. Miris sveže kiše, divljih pašnjaka.

Perin gurnu mašice u ugljevlje kako bi uzeo poslednju polugu gvožđa. Plamtela je opasnim žutilom. „Ne mogu da odem." Pruži polugu prema vuku. „To bi značilo da odustanem od toga da budem vuk. To bi značilo da bih izgubio sebe. To neću uraditi."

Držao je skoro istopljeni čelik između njih, a Skakač ga je gledao, tako da su mu se žute iskre svetlosti odražavale u očima. Taj san je tako čudan. U prošlosti, Perinovi obični snovi i vučji snovi bili su odvojeni. Šta li to pretapanje znači?

Perin se boji. Postigao je kolebljivo primirje s vukom u sebi. Opasno je postati previše blizak vukovima, ali to ga nije sprečilo da im se obrati kada je tragao za Failom. Sve za Failu. Ali Perin je tada bezmalo poludeo, pa je čak pokušao i da ubije Skakača.

Perin nema ni izbliza onako vlast nad sobom kako je pretpostavljao. Vuk u njemu i dalje bi mogao da prevlada.

Skakač zevnu tako da mu jezik ispade iz usta. Po mirisu bi se reklo da mu je sve to zabavno.

„Ovo nije smešno." Perin spusti poslednju polugu a da nije ni počeo da radi na njoj. Ohladila se i poprimila oblik tankog pravougaonika, prilično podsećajući na začetke šarke.

Nevolje nisu zabavne, Mladi Biče, saglasi se Skakač. Ali ti se pentraš i silaziš preko istog zida iznova i iznova. Dođi. Hajde da trčimo.

Vukovi žive u trenutku; mada se sećaju prošlosti i kao da imaju nekakav čudan osećaj za budućnost, ne brinu ni o jednom ni o drugom. Ne onako kao što ljudi to čine. Vukovi slobodno trče, loveći vetrove. Pridružiti se njima značilo bi zaboraviti bol, tugu i osujećenost. Biti slobodan...

Ta sloboda bi previše koštala Perina. Ostao bi bez Faile, pa i bez samog sebe. On ne želi da bude vuk. Želi da bude čovek. „Postoji li neki način da preokrenem ovo što mi se dešava?"

Preokreneš? Skakač naheri glavu. Vukovi ne idu unazad.

„Mogu li... " Perin se mučio da objasni to što hoće da kaže. „Mogu li da pobegnem tako daleko da vukovi ne mogu da me čuju?"

Skakač je delovao zbunjeno. Ne. „Zbunjeno" nije dovoljno dobar izraz da opiše mučna slanja koja su dopirala od Skakača. Ništavilo, smrad trulog mesa, vukovi koji zavijaju od bola. Skakač ne može da zamisli kako je to biti odsečen.

Perin je bio ošamućen. Zašto li je prestao da kuje? Mora da završi. Gazda Luhan će biti razočaran! Ono grumenje je užasno. Trebalo bi da ga sakrije. Da napravi nešto drugo i da pokaže kako jeste sposoban. On ume da kuje. Zar ne?

Iza njega se začu neko šištanje. Perin se okrenu, iznenadivši se kada ugleda kako jedno od buradi za kaljenje pored ognjišta ključa. Naravno, pomisli. Ona prva dva komada koja sam završio - tu sam ih ubacio.

Iznenada obuzet strepnjom, Perin zgrabi mašice i zagnjuri ih u ključalu vodu, a para mu se diže u lice. Nađe nešto na dnu bureta i izvadi ga mašicama: parče usijanog metala.

Sjaj iščile. To parče metala zapravo je bila čelična figurica u obliku visokog i mršavog čoveka s mačem na leđima. Svaka pojedinost na toj figurici beše jasno prikazana - nabori košulje, kožne vrpce na balčaku sićušnog mača. Ali lice mu je izvitopereno, a usta razjapljena u nemom vrisku.

Aram, pomisli Perin. Ime mu je bilo Aram.

Perin ne može to da pokaže gazda Luhanu! Zašto li je napravio tako nešto?

Figurica još više razjapi usta, nemo vrišteći. Perinu se ote uzvik, pa je ispusti s mašica i odskoči. Statuica pade na drveni pod i razmrska se.

Zašto toliko razmišljaš o njemu? Skakač zevnu širokim vučjim zevom, a jezik mu se povuče. Uobičajeno je da mlado štene izaziva vođu čopora. Bio je glup, a ti si ga porazio.

„Ne", prošapta Perin. „To nije uobičajeno za ljude. Ne za prijatelje."

Zidovi kovačnice iznenada se raziđoše i pretvoriše u dim. Delovalo mu je prirodno da se to dogodi. Perin napolju ugleda ulicu obasjanu dnevnom svetlošću, u gradu s radnjama slomljenih izloga.

„Malden", izusti Perin.

Napolju je stajala maglovita providna prikaza njega. Prikaza nije nosila kaput; gole ruke bile su nabrekle od mišića. Brada mu je bila kratka, ali zbog toga je delovao starije i napetije. Da li Perin zaista izgleda tako upečatljivo? Zdepasta gromada od čoveka, zlatnih očiju koje kao da blistaju, sa blistavom sekirom sečiva u obliku polumeseca, veličine ljudske glave.

Nešto nije u redu s tom sekirom. Perin izađe iz kovačnice, prolazeći kroz senovitu prikazu sebe. Kada to učini, on postade ta slika, a teška sekira nađe mu se u ruci i radna odeća nestade, zamenjena bojnom spremom.

On potrča. Da, to jeste Malden. Aijeli su na ulicama. Proživeo je tu bitku, mada je ovoga puta daleko spokojniji. Ranije se izgubio u uzbuđenju borbe i traganju za Failom. Stade nasred ulice. „Nije ovako bilo. U Maldenu sam nosio čekić. Odbacio sam sekiru."

Rog ili kopito, Mladi Biče, zar je bitno čime loviš? Skakač je sedeo na suncem obasjanoj ulici pored njega.

„Da, bitno je. Bitno je meni."

A koristiš ih na isti način.

Dva Šaidoa pojaviše se iza jednog ugla. Gledali su nešto s leve strane, što Perin nije mogao da vidi. Pojuri da ih napadne.

Prvog preseče preko brade, pa drugome zari u nedra šiljak sekire. Bio je to surov i strašan napad, i sva trojica su završila na tlu. Bilo je potrebno nekoliko uboda šiljkom kako bi dokrajčio drugog Šaidoa.

Perin ustade. Seća se da je ubio ta dva Aijela, mada je to učinio čekićem i nožem. Ne žali zbog njihove smrti. Čovek ponekad mora da se bori - i jednostavno je tako. Smrt je strašna, ali to ne znači da nije nužna. Zapravo, osećao se predivno kada se sukobio sa Aijelima. Osećao se kao vuk u lovu.

Kada se Perin bori, skoro da postaje neko drugi. A to je opasno.

On optužujuće pogleda Skakača, koji je lenjo ležao na jednom uličnom uglu. „Zašto me teraš da ovo sanjam?"

Teram?, upita Skakač. Ovo nije moj san, Mladi Biče. Vidiš li moje čeljusti na tvom vratu, kako te primoravaju da razmišljaš o njemu?

Krv se slivala s Perinove sekire. Znao je šta sledi. Okrenu se. Aram mu se približavao s leđa, ubilačkog pogleda. Pola lica nekadašnjeg Krpara bilo je umazano krvlju, koja mu se slivala s brade i kapala na kaput s crvenim prugama.

Aram zamahnu mačem ka Perinovom vratu, tako da čelik zasikta kroz vazduh. Perin ustuknu za korak. Odbija da se opet bori protiv tog mladića.

Senovita prikaza odvoji se od njega, ostavljajući pravog Perina u kovačkoj odeći. Senka razmeni nekoliko udaraca sa Aramom. Prorok mi je to objasnio... Ti si zapravo Nakot Senke... Došao sam da izbavim gospu Failu od tebe...

Senoviti Perin iznenada se preobrazi u vuka. Krzna mračnog skoro kao da je Senobrat, skoči i zakla Arama.

„Ne! Nije se tako odigralo!"

To je san, posla mu Skakač.

„Ali nisam ga ja ubio", pobuni se Perin. „Neki Aijel ga je ustrelio neposredno pre... "

Pre nego što je Aram stigao da ubije Perina.

Rog, kopito ili zub, posla mu Skakač, okrenuvši se i pošavši prema jednoj zgradi. Njen zid nestade, otkrivajući da se u njoj nalazi gazda Luhanova kovačnica. Zar je bitno? Mrtvi su mrtvi. Dvonogi obično ne dolaze ovamo kada umru. Ne znam kuda to idu.

Perin pogleda Aramovo telo. „Trebalo je da mu otmem taj glupi mač istog trena kada ga je uzeo u ruke. Trebalo je da ga pošaljem da se vrati svojoj porodici."

Zar štene ne zaslužuje da ima očnjake?, upita Skakač, iskreno zbunjen. Zašto bi mu ih iščupao?

„To je ljudska stvar", odgovori mu Perin.

Dvonoge stvari, ljudske stvari. Kod tebe se sve uvek vrti oko nekih ljudskih stvari. Šta je sa vučjim stvarima?

„Ja nisam vuk."

Skakač uđe u kovačnicu, a Perin nevoljno pođe za njim. Voda u buretu je i dalje ključala. Zid se vratio, a Perin je opet bio u kožnom prsluku i kecelji, s mašicama u rukama.

On priđe buretu i izvadi još jednu figuricu. Ta je bila u obliku Toda al'Kara. Dok se hladila, Perin je video da joj lice nije izobličeno kao Aramovo, mada je donja polovina još bila bezoblična - i dalje samo parče metala. Figurica je i dalje blistala crvenkastim sjajem, čak i nakon što ju je Perin spustio na pod. Opet gurnu mašice u vodu i izvadi statuicu Džorija Kongara, pa onda Azija al'Tona.

Perin se stalno vraćao buretu ključale vode i iz njega vadio figuricu za figuricom. Kako to već zna da bude u snovima, to je trajalo tek jedan tren, ali se činilo kao da se proteglo na sate. Kada je završio, na stotine figurica stajalo je na podu, okrenuto prema njemu. Gledajući ga. U svakoj čeličnoj figurici kao da je gorela sićušna vatra - kao da su čekale da budu prekovane.

Ali takve figurice se ne kuju - već liju. „Šta to znači?" Perin sede na jednu stoličicu.

Znači? Skakač otvori usta u vučjem kezu. To znači da na podu ima mnogo malih ljudi koji nisu za jelo. Tvoj soj previše voli stenje i ono što je u njemu.

Statuice su izgledale kao da ga optužuju za nešto. Oko njih, Aramove krhotine kao da su se svakog trena uvećavale. Smrskane šake zagrebaše po tlu. Sve krhotine pretvoriše se u šačice, koje su stale da gmižu ka Perinu i da se pružaju ka njemu.

Perin oštro uzdahnu, pa skoči na noge. U daljini začu zvonak smeh kako se sve više približava i od kog se cela zgrada tresla. Skakač skoči na njega. A onda...

Perin se trže i probudi se. Vratio se u svoj šator, podignut na onom polju gde su već nekoliko dana ulogoreni. Prethodne nedelje naleteli su na mehur zla zbog kog su vatrenocrvene ljigave zmije izmigoljile iz tla po čitavom logoru. Nekoliko stotina ljudi boluje od njihovih ujeda; Lečenje Aes Sedai bilo je dovoljno da većinu njih sačuva u životu, ali ne i da se u potpunosti oporave.

Faila je mirno spavala pored Perina. Jedan od njegovih ljudi napolju udari u stub kako bi odbrojao sate. Tri udarca. Zora je još daleko.

Perinu je srce tiho tuklo, pa je prineo šaku nagim prsima. Napola je očekivao da će čitava vojska metalnih šačica izgmizati ispod njegovog ležaja.

Na kraju je naterao sebe da sklopi oči i da pokuša da se opusti. Ovoga puta, bilo mu je veoma teško da zaspi.

Grendal je srkutala vino koje se presijavalo u peharu optočenom srebrnom mrežom. Pehar beše načinjen tako da su u kristalu zatočene kapljice krvi obrazovale šaru nalik na prsten. Zauvek zamrznuti sićušni jarkocrveni mehurići.

„Trebalo bi da radimo nešto", reče Aran'gar, gladno odmeravajući jednog od Grendalinih mezimaca dok je prolazio. „Ne znam kako možeš da podneseš da si tako daleko od važnih dešavanja, kao nekakav učenjak u prašnjavom uglu."

Grendal izvi obrvu. Učenjak? U nekom prašnjavom uglu? Natrinova humka bila je skromna u poređenju s nekim palatama u kojima je ranije boravila u prethodnom Dobu, ali teško da bi se za nju moglo reći da je straćara. Nameštaj je lep, zidovi optočeni debelim tamnim drvetom, a mermerni podovi intarzirani sedefom i zlatom.

Aran'gar samo pokušava da je izazove. Grendal suzbi bes. Vatra je tek tinjala u ognjištu, ali dvostruka vrata - koja su vodila na grudobran na trećem spratu - bila su otvorena, tako da je kroz njih ulazio hladan planinski lahor. Ona retko kada ostavlja otvorene prozor ili vrata što gledaju napolje, ali danas joj se dopadala ta suprotnost: toplota s jedne strane, a hladan povetarac s druge.

Život se svodi na osećaje. Dodire na koži, i strastvene i ledene. Bilo šta sem običnog, prosečnog, mlakog.

„Slušaš li me?", upita Aran'gar.

„Uvek slušam", odgovori Grendal, spuštajući pehar dok je sedala na svoju stolicu. Bila je u pripijenoj zlatnoj haljini, prozirnoj ali zakopčanoj do vrata. Kako je ta domanska odeća čudesna - kao stvorena za izazivanje, a istovremeno takva da se sve vidi.

„Prezirem što sam tako daleko od dešavanja", nastavi Aran'gar. „Ovo doba je uzbudljivo. Primitivni ljudi umeju da budu veoma zanimljivi." Žena snežnobele puti i zanosnih oblina izvi leđa, pružajući ruke prema zidu. „Propuštamo najuzbudljivija dešavanja."

„Uzbuđenje je najbolje posmatrati sa udaljenosti", odvrati Grendal. „Pomislila bih da ćeš ti to najbolje razumeti."

Aran'gar zaćuta. Veliki gospodar nije bio zadovoljan njom zbog toga što je izgubila vlast nad Egvenom al'Ver.

„Pa", odgovori Aran'gar ustajući, „ako ti tako misliš, ja ću potražiti zanimljiviju večernju zabavu."

Glas joj je bio hladan; možda njihovo savezništvo slabi. U tom slučaju, vreme je za pojačanje. Grendal se otvori i prihvati vlast Velikog gospodara nad sobom, osećajući treperavo ushićenje usled njegove moći, njegove strasti i njegovog suštastva. Ta besna bujica ognja daleko je više opija nego Jedna moć.

To je pretilo da je nadvlada i sprži - a uprkos tome što je bila ispunjena Istinskom moći, mogla je da usmerava samo jednu njenu tananu nit - Moridinov dar. Ne, već dar Velikog gospodara. Najbolje je da i ne počinje da ih u sebi dovodi u vezu. Zasad, Moridin je Nae'blis. Samo zasad.

Grendal izatka nit Vazduha. Rad sa Istinskom moći je sličan, ali ne istovetan radu s Jednom moći. Tkanje Istinske moći često radi neznatno drugačije, ili ima nepredviđeno propratno dejstvo. A ima nekih tkanja koja mogu da se izatkaju samo Istinskom moći.

Suština Velikog gospodara pritiska Šaru i rasteže je tako da na njoj ostaju ožiljci. Čak i nešto što je Tvorac osmislio tako da bude večno može da se razatka silama Velikog gospodara. To govori o večnoj istini - o nečemu što je za Grendal najbliže svetinji. Šta god Tvorac može da sazda, to Veliki gospodar može da uništi.

Ona pogura svoju nit Vazduha kroz prostoriju prema Aran'gar. Druga Izabrana izašla je na balkon. Grendal je zabranila otvaranje kapija unutar zamka da se njeni mezimci ili njen nameštaj ne bi oštetili. Grendal diže tkanje Vazduha sve do Aran'garinog obraza i nežno ga pomilova.

Aran'gar se ukoči. Sumnjičavo se okrenu, ali beše potreban tek tren da razrogači oči. Nije se naježila zbog toga što Grendal usmerava. Istinska moć ne odaje nikakve naznake. Muško ili žensko, niko ne može ni da vidi ni da oseti tkanja - ako njoj ili njemu nije podarena sposobnost usmeravanja Istinske moći.

„Šta?", upita žena. „Kako? Moridin je..."

„Nae'blis", odgovori Grendal. „Da. Ali naklonost Velikog gospodara nije ograničena samo na Nae'blisa kada je o ovome reč." Ona nastavi da miluje Aran'gar po obrazu, a ta žena pocrvene.

Aran'gar, baš kao i ostali Izabrani, žudi za Istinskom moći, ali je se istovremeno pribojava - jer je opasna, zamamna i zavodljiva. Kada je Grendal povukla tkanje Vazduha, Aran'gar se vratila u prostoriju i opet sela na svoju naslonjaču, a onda poslala jednoga od Grendalinih mezimaca da joj dovede onu Aes Sedai koja joj je služila kao igračka. Po tome kako se Aran'gar crveni u obrazima, videlo se da je i dalje obuzeta požudom; verovatno će se poslužiti Delanom kako bi skrenula sebi misli. Aran'gar se, izgleda, zabavljala primoravajući ružnjikavu Aes Sedai da joj se potčinjava.

Delana je stigla tek nekoliko trenutaka kasnije; stalno je u blizini. Ta Šijenarka je blede kose, zdepasta i debelih udova. Grendal zgađeno izvi usne. Nimalo ljupko stvorenje. Ni najmanje nalik na Aran'gar. Ona bi bila izvanredan mezimac. Možda će se Grendal jednoga dana ukazati prilika da je upravo u to pretvori.

Aran'gar i Delana počeše da razmenjuju naklonosti u naslonjači. Aran'gar je nezasita, što je Grendal u brojnim prilikama znala da iskoristi, pri čemu je zavodljivost Istinske moći samo poslednja prilika u nizu. Naravno, i Grendal ume da uživa u zadovoljstvima, ali uvek se stara da ljudi misle kako ona udovoljava sebi više nego što to zapravo čini. Ako čovek zna šta ljudi očekuju, ta se očekivanja mogu iskoristiti. To...

Grendal se ukoči kada joj u ušima zazvoni na uzbunu, kada začu zvuk talasa kako se krše jedan o drugi. Aran'gar je i dalje uživala; ona taj zvuk ne može da čuje. To tkanje je bilo veoma određeno i postavljeno tamo gde njene sluge ne mogu slučajno da ga pokrenu.

Grendal ustade i priđe vratima, ničim ne pokazujući užurbanost, pa onda posla nekoliko svojih mezimaca da skreću pažnju Aran'gar. Najbolje je da najpre otkrije razmere nevolje pre nego što u sve to umeša i nju.

Grendal pođe niz hodnik sa čije su tavanice visili zlatni svećnjaci, a na zidovima ogledala. Prešla je pola puta niz stepenište kada je Garumand - kapetan njene dvorske straže - dotrčao uz njega. Bio je Saldejac, daleki rođak kraljice, s gustim brkovima na vitkom i zgodnom licu. Naravno, zahvaljujući Prinudi bio joj je u potpunosti odan.

„Velika gospo", zadihano joj se obrati, „jedan čovek je zarobljen dok se približavao dvoru. Moji ljudi su ga prepoznali kao jednog vlastelinčića iz Bandar Ebana, pripadnika kuće Ramšalan."

Grendal se namršti, pa mahnu Garumandu da je sledi kad se zaputila prema jednoj od svojih prijemnih odaja - maloj sobi bez prozora, zastrtoj crvenim. Izatka štit protiv prisluškivanja, pa posla Garumanda da dovede uljeza.

On se ubrzo vrati s nekim stražarima i jednim Domancem u odeći jarkih zelenih i plavih boja, s lažnim mladežom u obliku zvona na obrazu. Za urednu kratku bradu bili su mu privezani sićušni zvončići, koji se zanjihaše i zazvoniše kada su ga stražari gurnuli napred. On otrese rukave, streljajući vojnike pogledom i ispravljajući izgužvanu košulju. „Jesam li ja to predat u ruke..."

Kada ga Grendal obmota tkanjima Vazduha i stade da mu kopa po umu, on se zagrcnu. Pogled mu se izgubi u daljini i on na tren zamuca.

„Ja sam Pikor Ramšalan", kaza jednoličnim glasom. „Poslao me je Ponovorođeni Zmaj kako bih uspostavio savezništvo s trgovačkom porodicom koja boravi u ovoj utvrdi. Ja sam pametniji i lukaviji od Al'Tora, pa sam mu potreban da bih sklapao savezništva u njegovo ime. On se naročito boji ljudi koji žive u ovoj palati, što ja smatram besmislenim, budući da je daleka i nebitna.

Ponovorođeni Zmaj je očigledno slabić. Verujem da ću biti izabran za narednog kralja Arad Domana tako što ću zadobiti njegovo poverenje. Želim da ti sklopiš savezništvo sa mnom, a ne s njim, pa ću ti obećati da ću ti biti naklonjen kada budem kralj. Ja ću... "

Grendal mahnu i prekinu ga u pola reči, pa prekrsti ruke i sva se naježi.

Ponovorođeni Zmaj ju je pronašao.

Poslao je nekoga da joj skrene pažnju.

On misli kako može da je obmane.

Ona smesta izatka kapiju koja je vodila ka jednom od njenih najtajnijih skrovišta. Hladni vazduh je zapahnu iz dela sveta gde je trenutno bilo jutro, a ne rano veče. Najbolje je da bude oprezna. Najbolje je da pobegne. Mada...

Pokoleba se. On mora da spozna bol... mora da spozna osujećenost... mora da spozna jad. Upoznaj ga s time. Bićeš nagrađena.

Aran'gar je pobegla od Aes Sedai, glupo dozvolivši da je osete kako usmerava saidin. I dalje trpi kaznu zbog svog neuspeha. Ako Grendal sada ode - i propusti priliku da izvede da se Al'Tor umrsi kao pile u kučine - hoće li i ona biti slično kažnjena?

„Šta je ovo?", začu se Aran'gar. „Propustite me, budale. Grendal? Šta to radiš?"

Grendal tiho zasikta, pa zatvori kapiju i pribra se. Klimnu da propuste Aran'gar u prostoriju. Gipka žena priđe dovratku, gledajući - i odmeravajući - Ramšalana. Grendal nije trebalo da pošalje svoje mezimce da joj skreću pažnju; taj potez je verovatno pobudio sumnju u njoj.

„Al'Tor me je pronašao", šturo kaza Grendal. „Poslao je ovoga da sklopi 'savezništvo' sa mnom, ali nije mu kazao ko sam ja. Al'Tor verovatno želi da ja pomislim kako je ovaj čovek slučajno nabasao na mene."

Aran'gar napući usne. „Dakle, pobeći ćeš? Opet ćeš uteći iz središta događanja?"

„Ti ćeš da mi kažeš?"

„Bila sam okružena neprijateljima. Jedino sam mogla da pobegnem." To je zvučalo kao dobro uvežbana rečenica.

Takve reči su izazov. Aran'gar će služiti njoj. Možda... „Ume li ona tvoja Aes Sedai da izvede Prinudu?"

Aran'gar slegnu ramenima. „Naučena je tome. Može da prođe."

„Dovedi je."

Aran'gar izvi obrvu, ali klimnu u znak pokornosti, pa ode da to lično obavi - verovatno kako bi dobila na vremenu za razmišljanje. Grendal posla slugu da joj donese jednu od njenih krletki s gugutkama. Doneli su joj pticu pre nego što se Aran'gar vratila, pa Grendal pažljivo izatka Istinsku moć - opet osećajući ushićenje zbog toga što je drži u sebi - i stvorila zamršeno tkanje Duha. Može li se setiti kako to da uradi? Prošlo je tako mnogo vremena.

Položila je tkanje preko ptičjeg uma. Vid kao da joj se podvoji. Na tren, videla je dva prizora pred sobom - svet onakav kakav ona vidi i senoviti prizor koji vidi ptica. Ako se usredsredi, može svu pažnju posvetiti jednom ili drugom.

Glava ju je bolela od toga. Ptičji vid je potpuno drugačiji od ljudskog: vidno polje je daleko veće, a boje su tako živopisne da su bezmalo zaslepljujuće, ali sve joj je mutno pred očima i teško joj je da oceni razdaljine.

Ona tutnu ptičji vid u neki budžak svog uma. Gugutka je neupadljiva, ali daleko teža za korišćenje od gavrana ili pacova, omiljenih očiju Velikog gospodara. To tkanje na njima radi bolje nego na drugim životinjama. Mada, većina strvinara koji motre za Velikog gospodara moraju da se vrate da bi on znao šta su videli. Nije baš sigurna zašto je tako - zamršene pojedinosti posebnih tkanja Istinske moći njoj nikada nisu imale smisla. Bar ne koliko Aginoru.

Aran'gar se vratila sa svojom Aes Sedai, koja u poslednje vreme deluje sve bojažljivije. Ona pade u dubok naklon pred Grendal, a onda ostade u tom položaju potčinjenosti. Grendal pažljivo ukloni svoju Prinudu s Ramšalana, tako da on ostade ošamućen.

„Šta želiš da učinim, o velika?", upita Delana, gledajući najpre Aran'gar, a onda Grendal.

„Prinudu", odgovori Grendal. „Najzamršeniju i najsloženiju što možeš."

„Šta želiš da Prinuda čini, velika gospo?"

„Ostavi ga u stanju da se ponaša kako želi", odgovori Grendal. „Ali ukloni sva sećanja na događaje koji su se ovde odvili. Zameni ih sećanjima na razgovor s nekom trgovačkom porodicom i sklapanje savezništva sa njima. Dodaj tome nekoliko nasumičnih zahteva - šta god ti sine."

Delana se namršti, ali naučila je da ne dovodi u pitanje ono što joj Izabrani saopšte. Grendal prekrsti ruke i stade da lupka jednim prstom dok je gledala Aes Sedai kako radi. Osećala je sve veću strepnju. Al'Tor zna gde je ona. Hoće li je napasti? Ne, on ne ozleđuje žene. Upravo taj njegov nedostatak jeste od suštinske važnosti. To znači da će ona imati vremena da odgovori. Zar ne?

Kako li mu je pošlo za rukom da joj uđe u trag i pronađe taj dvor? Savršeno je sakrila svoje tragove. Jedini poslušnici koje je pustila da odu od nje bili su pod tako teškom Prinudom da bi ih njeno uklanjanje ubilo. Zar je moguće da je ona Aes Sedai koja je s njim - Ninaeva, žena nadarena za Lečenje - uspela da potkopa i pročita Grendalina tkanja?

Grendal mora da dobije na vremenu i mora da otkrije šta Al'Tor zna. Ako je Ninaeva al'Mera dovoljno vešta da pročita Prinudu - to je opasno. Grendal mora da ga navede na lažan trag i da odgodi susret s njim - pa otud i njen zahtev da Delana stvori tešku Prinudu, koja sadrži čudne uslove.

Upoznaj ga s bolom. Grendal to može da izvede.

„Sada ti", reče ona gledajući Aran'gar kada je Delana završila. „Nešto zamršeno. Hoću da Al'Tor i njegova Aes Sedai otkriju muški dodir na njegovom umu. To će ih dodatno zbuniti."

Aran'gar slegnu ramenima, ali usredsredi se kao da plete gustu i zamršenu Prinudu preko uma nesrećnog Ramšalana. On jeste pomalo lepuškast. Je li Al'Tor pretpostavio da će ga ona uzeti za svog mezimca? Da li se dovoljno dobro seća vremena kada je bio Lijus Terin da bi je toliko dobro poznavao? Njeni izveštaji o tome koliko on pamti od svog starog života potpuno su protivrečni, ali izgleda da se on priseća sve više i više. To je brine. Lijus Terin je možda i mogao da joj uđe u trag i pronađe taj zamak. Nikada ne bi očekivala da je Al'Tor u stanju da izvede to isto.

Aran'gar je završila.

„A sada", reče Grendal i pusti tkanja Vazduha, obraćajući se Ramšalanu, „vrati se i saopšti Ponovorođenom Zmaju da si ovde postigao uspeh."

Ramšalan trepnu, odmahujući glavom. „Ja... Da, moja gospo. Da, verujem da će veze koje smo danas uspostavili biti izuzetno probitačne za nas oboje." Nasmeši se. Slabouma budala. „Gospo Basena, možda bi trebalo da obedujemo i popijemo nešto kako bismo proslavili uspeh naših pregovora? Put ka tebi bio je naporan i ja... "

„Odlazi", hladno mu kaza Grendal.

„U redu. Bićeš nagrađena kada budem kralj!"

Njeni stražari ga odvedoše, a on stade da samozadovoljno zvižduće. Grendal sede i sklopi oči, a nekoliko njenih vojnika priđe da je čuva. Debeli tepih priguši bat njihovih čizama.

Ona se zagleda kroz gugutkine oči privikavajući se na neobičan vid. Na njeno naređenje, jedan sluga uhvati gugutku i prinese je prozoru u hodniku ispred prostorije. Ptica skoči na prozorski okvir. Grendal je lagano ponuka da poleti; nije dovoljno uvežbana da u potpunosti ovlada njome. Letenje je daleko teže nego što izgleda.

Golubica izlete kroz prostor. Sunce je zalazilo iza planina, obasjavajući ih besnim crveno-narandžastim svetlom, a jezero ispod zamka poprimilo je tamnu i senovitu plavo-crnu boju. Vidik koji se pružao bio je ushićujući ali i mučan dok se gugutka dizala kroz vazduh i sletala na jedan od tornjeva.

Ramšalan je nakon nekog vremena izašao kroz kapije zamka. Grendal je lagano pogurala gugutku da skoči s tornja i pohrli ka tlu. Stiskala je zube od tog strmoglavog pada od kojeg joj se utroba prevrtala. Zidine zamka od brzine leta stopile su se u jednu mrlju. Gugutka se poravna sa tlom i polete za Ramšalanom. On kao da je gunđao nešto sebi u bradu, mada je ona kroz gugutkine nepoznate ušne školjke mogla da razazna samo najosnovnije zvukove.

Neko vreme ga je sledila kroz sve mračniju šumu. Bolje bi joj bilo da se poslužila sovom, ali nije imala sove u krletkama. Korila je sebe zbog toga. Gugutka je letela s grane na granu. Šumsko tle bilo je prekriveno niskim rastinjem i opalim borovim iglicama. To joj je bilo krajnje neprijatno.

Ispred nje se videlo svetlo. Bilo je slabašno, ali gugutkine oči su s lakoćom razaznavale svetlosti i senku, pokrete i spokoj. Pogurala je gugutku da istraži o čemu je reč i da ostavi Ramšalana.

Svetlost je dopirala iz kapije otvorene nasred jedne čistine. Iz kapije je sipao topli sjaj, a ispred je stajalo nekoliko prilika. Jedna od njih bio je Al'Tor.

Grendal na tren obuze strah. On jeste ovde i gleda preko grebena ka njoj. Unutrašnja tmino! Nije sa sigurnošću znala da li je on lično ovde ili će Ramšalan proći kroz kapiju kako bi mu uručio izveštaj. Kakvu to igru Al'Tor igra? Njena gugutka je sletela na granu. Za to vreme, Aran'gar se žalila i zapitkivala Grendal šta ona to vidi. Videla je gugutku i zacelo shvatila šta Grendal namerava.

Grendal se još više usredsredi. Ponovorođeni Zmaj, čovek koji je nekada bio Lijus Terin Telamon. On zna gde je ona. Nekada ju je mrzeo iz dubine duše; koliko se on zaista seća? Pamti li da je ona ubila Janet?

Al'Torovi pripitomljeni Aijeli dovedoše mu Ramšalana, a Ninaeva stade da ga ispituje. Da, ta Ninaeva izgleda jeste u stanju da čita Prinudu. Ako ništa drugo, zna šta da gleda. Moraće da umre; Al'Tor se oslanja na nju, tako da će mu njena smrt naneti bol. A nakon nje, umreće ona Al'Torova tamnokosa ljubavnica.

Grendal ponuka gugutku da sleti na nižu granu. Šta li će Al'Tor da uradi? Grendalini nagoni govorili su joj da se on neće usuditi da povuče potez dok ne odgonetne njene namere. Sada se ponaša isto kao u njeno Doba; voleo je da kuje planove i da troši vreme pripremajući se za jedan veliki napad.

Namršti se. Šta li on to priča? Ona se napregnu pokušavajući da razazna zvukove. Proklete bile te ptičje uši - glasovi zvuče kao graktanje. Kalandor? Zašto on priča o Kalandoru? I o nekoj kutiji...

Nešto mu zablista u ruci. Pristupni ključ. Grendal se ote oštar uzdah. Zar je to doneo sa sobom? To čudo je skoro jednako strašno kao kobna vatra.

Ona iznenada shvati šta se dešava. Prevarena je.

Sva sleđena i prestravljena, ona pusti Gugutku i smesta otvori oči. I dalje sedi u maloj sobi bez prozora. Aran'gar prekrštenih ruku stoji pored dovratka i naslanja se na zid.

Al'Tor je poslao Ramšalana očekujući da on bude zarobljen i da na njega bude stavljena Prinuda. Ramšalanova jedina svrha bila je da Al'Toru obezbedi potvrdu da je Grendal u zamku.

Svetlosti! Postao je tako lukav.

Ona pusti Istinsku moć i prigrli manje divan saidar. Brzo! Osećala se toliko uznemireno da umalo nije uspela da prihvati saidar. Preznojavala se.

Mora da ode. Smesta.

Ona otvori novu kapiju. Aran'gar se okrenu i zagleda kroz zidove u Al'Torovom smeru. „Toliko Moći! Šta on to radi?"

Aran'gar. Ona i Delana su izatkale Prinudu.

Al'Tor mora da bude ubeđen da je Grendal mrtva. Ako uništi zamak, a one Prinude ostanu, znaće da je njegov napad bio promašaj i da je Grendal i dalje živa.

Grendal obrazova dva štita i munjevito ih postavi - jedan na Aran'gar, a drugi na Delanu. Žene ošto uzdahnuše. Grendal priveza tkanja i obavi ih Vazduhom.

„Grendal?", uplašeno upita Aran'gar. „Šta to..."

Bliži se. Grendal skoči kroz kapiju, pa se zakotrlja kroz nju, prevrnuvši se i pocepavši haljinu, koja se zakačila za neku granu. Zaslepljujuće svetlo blesnu iza nje. Dok se upirala da raščini kapiju, krajičkom oka je ugledala užasnutu Aran'gar pre nego što je sve nestalo u prelepom čistom belilu.

Kapija nestade, ostavljajući Grendal u tami.

Srce joj je užasnom brzinom kucalo dok je tako ležala, skoro zaslepljena bleskom. Otvorila je najbržu kapiju koju je mogla - kapiju koja je vodila tek nedaleko odatle. Ležala je u prljavom rastinju povrh grebena iza zamka.

Preplavi je talas nečega pogrešnog, mreškanja vazduha, talasanja Šare. To se zove kobni vrisak - trenutak kada sve što je stvoreno urla od bola.

Sva uzdrhtala, udahnu i izdahnu. Ali mora da vidi. Mora da zna. Ustade i shvati da je uganula levi gležanj. Nekako došepa do ivice šume i pogleda naniže.

Natrinova humka - čitav dvor - jednostavno je nestala. Spržena iz Šare. Nije mogla da vidi Al'Tora na njegovom udaljenom grebenu, ali znala je gde se on nalazi.

„Ti", procedi. „Ti si postao daleko opasniji nego što sam pretpostavila."

Na stotine prelepih muškaraca i žena, najlepših koje je prikupila - više ih nema. Njeno uporište, na desetine predmeta Moći, njen najveći saveznik među Izabranima. Više ih nema. To je neizmerna nesreća.

Ne, pomislila je. Živa sam. Predvidela je njegove postupke, makar samo za nekoliko trenutaka. Sada će on misliti da je mrtva.

Odjednom se oseti bezbedno kao nikada otkad je pobegla iz zatvora Velikog gospodara. Sem što je, naravno, upravo izazvala smrt jednog od Izabranih. To neće biti po volji Velikom gospodaru.

Šepajući, spusti se sa grebena, već razmišljajući o svom sledećem potezu. Moraće da ga povuče veoma, veoma pažljivo.

Galad Damodred, lord kapetan zapovednik Dece Svetla, istrgnu čizmu iz do gležanja dubokog blata, zbog čega se začu gnjecav zvuk.

Bajtmiji su zujali po vlažnom vazduhu. Dok je vodio konja ka suvljem tlu, svaki dah je pretio da će ga naterati da povrati zbog smrada mulja i ustajale vode. Iza njega je gacala duga i vijugava povorka od po četiri čoveka u redu, a svi do jednog su bili kaljavi, znojavi i iznureni koliko i on.

Nalazili su se na granici Geldana i Altare, u močvari u kojoj su hrastovi ustukli pred lovorom i paukolikim kedrovima, čije se korenje širilo nalik na vretenaste prste. Smrdljivi vazduh bio je usijan - uprkos hladu i tmurnom nebu - i težak od vlage. Bilo je to kao da diše nekakvu ogavnu supu. Galad se kuvao pod svojim oklopnim prsnikom i verižnjačom, a sve ga je svrbelo od prljavštine i slanog znoja. Kupasti kalpak visio mu je sa sedla.

Ma koliko se on sam bedno osećao, taj put jeste najbolji. Asunava neće očekivati da tuda prođu. Galad nadlanicom obrisa znoj s veđa i pokuša da hoda podignute glave kako bi ohrabrio one koji ga slede. Sedam hiljada ljudi. Deca koja su odabrala njega a ne seanšanske zavojevače.

Mrkozelena mahovina visila je s granja, nalik na meso potrgano s trulih leševa. Tu i tamo bolesno sivilo i zelenilo bivalo je narušeno sićušnim, jarkim ružičastim ili ljubičastim cvetovima, koji su se gnezdili oko potočića. Njihova iznenadna boja bila je neočekivana, kao da ju je neko poprskao po tlu.

Neobično je bilo zateći lepotu na takvom jednom mestu. Hoće li on moći da otkrije Svetlost i u okolnostima u kojima se nalazi? Pribojavao se da to neće biti tako lako.

On povuče Stamenog napred. Čuo je zabrinute razgovore iza sebe, povremeno prekidane psovkama. To mesto u kom su, sa smradom i bubama što ne prestaju da grizu, iscrpeće i najbolje ljude sve do njihovih krajnjih granica.

Oni koji slede Galada uznemireni su zbog onoga u šta se svet pretvara. Svet u kom je nebo neprestano tmurno, dobri ljudi ginu zbog čudnih uvrtanja Šare, svet u kom je Valda - lord kapetan zapovednik pre Galada - bio ubica i silovatelj.

Galad odmahnu glavom. Poslednja bitka otpočeće uskoro.

Zveckanje verižnjače najavi da se neko kreće uz povorku. Galad se osvrnu preko ramena i vide Daina Bornhalda kako mu prilazi, pozdravlja i nastavlja da hoda rame uz rame s njim. „Damodrede", tiho mu se obrati Dain, dok su čizmama gacali po blatu, „možda bi trebalo da se vratimo."

„To nas vodi samo u prošlost", odgovori mu Galad, gledajući niz stazu ispred sebe. „Mnogo sam razmišljao o ovome, Dete Bornhalde. Ovo nebo, to što zemlja kopni, to što mrtvi hode... Više nema vremena da tražimo saveznike i da se borimo protiv Seanšana. Moramo da se zaputimo u Poslednju bitku.“

„Ali ova močvara", zausti Bornhald, pa skrenu pogled kada velika zmija skliznu kroz rastinje. „Naše karte kažu da je dosad već trebalo da izađemo iz nje.“

„Onda smo zacelo blizu ivice."

„Možda", odgovori Dain, dok mu je znoj klizio sa čela niz mršavo lice, na kom su se mišići trzali. Srećom, ostao je bez žestokog pića pre nekoliko dana. „Sem ako karta nije pogrešna."

Galad na to ništa nije odgovorio. Nekada valjane karte u današnje vreme ispadaju netačne. Čistine se pretvaraju u krševita brda, sela nestaju, pašnjaci su jednog dana obradiva zemlja, a već sledećeg prekriveni divljom lozom i gljivama. Lako je moguće da se močvara zaista proširila.

„Ljudi su iznureni", reče mu Bornhald. „To su dobri ljudi - znaš da jesu. Ali počinju da se žale." Lecnu se, kao da očekuje ukor od Galada.

Možda bi ga on ranije i ukorio. Deca bi trebalo da ponosno trpe svoje muke. Međutim, sećanja na ono što ga je Morgaza učila - što u svojoj mladosti nije razumeo - nisu mu davala mira. Predvodi primerom. Zahtevaj snagu, ali najpre je pokaži.

Galad se namršti. Bližili su se nekoj suvoj čistini. „Okupi ljude. Obratiću se onima na čelu. Neka se moje reči zapisu, pa prenesu onima u pozadini."

Bornhald je delovao zbunjeno, ali postupio je kako mu je naređeno. Galad pođe u stranu, pa se pope uz jedno brdašce. Spusti ruke na balčak i pređe pogledom preko svojih ljudi dok su se čete na čelu okupljale oko njega. Stajali su pogureno, kaljavi do kolena. Šakama su terali bajtmije ili češali kožu ispod okovratnika.

„Mi smo Deca Svetla", poče Galad kada su se okupili oko njega. „Ovo su najmračniji dani za čovečanstvo. Dani kada je nada slaba, kada smrt vlada. Ali svetlost je najveličanstvenija kada je najtamnija noć. Danju blistavi svetionik može da deluje slabo. Ali kada sve ostalo svetlo utrne, on će biti zvezda vodilja!

Mi smo taj svetionik. Ova kaljuga je muka. Ali mi smo Deca Svetla i naše muke su naša snaga. Progone nas oni koji bi trebalo da nas vole, a drugi putevi vode u grob. I zato ćemo poći napred. Zarad onih koje moramo štititi, zarad Poslednje bitke, zarad Svetlosti!

Gde je pobeda ove močvare? Odbijam da osetim njene ujede, jer ja sam ponosan. Ponosan sam što živim u ovo vreme, ponosan sam što ću biti deo onoga što će uslediti. Svi životi proživljeni pre naših u ovom Dobu vodili su ka našem vremenu, vremenu kada će ljudi biti na iskušenju. Neka drugi jadikuju zbog svoje sudbine. Neka drugi jecaju i zapomažu. Mi nećemo, jer mi ćemo se s tim iskušenjem suočiti visoko uzdignutih glava. I pokazaćemo svoju snagu!"

Nije to bio dug govor; nije želeo da produžava vreme provedeno u toj močvari. Ipak, činilo se da je govor bio uspešan. Ljudi su se ispravili i klimali glavom. Odabrani ljudi su zapisali njegove reči i pošli na začelje povorke kako bi ih pročitali onima koji nisu mogli da ih čuju.

Kada je povorka nastavila, više niko nije vukao noge, niti bio poguren. Galad je ostao na svom brdašcu kako bi saslušao neke izveštaje i kako bi ga ljudstvo videlo u prolazu.

Kada je poslednja povorka od sedam hiljada vojnika prošla, Galad je primetio da ga nekoliko ljudi čeka u podnožju brdašca. Dete Džaret Bajar stajao je s njima i gledao Galada, a upale oči grozničavo su mu blistale. Bio je sav ispijen, mršavog lica.

„Dete Bajare“, obrati mu se Galad, silazeći niz padinu.

„Bio je to dobar govor, moj lorde kapetane zapovedniče", gorljivo mu reče Bajar. „Poslednja bitka. Da, jeste vreme da pođemo u nju.“

„To je naše breme", odgovori mu Galad. „I naša dužnost."

„Pojahaćemo na sever", nastavi Bajar. „Ljudi će nam se priključiti i naš broj će narasti. Biće to ogromna sila Dece, na desetine hiljada. Na stotine hiljada. Preplavićemo svu zemlju. Možda ćemo čak imati dovoljno ljudi da srušimo Belu kulu i veštice, a ne da sklapamo savezništvo s njima."

Galad odmahnu glavom. „Aes Sedai će nam biti potrebne, Dete Bajare. Senka će imati gospodare straha, Mirdraale. Izgubljene.“

„Da, valjda je tako." Bajar je zvučao nevoljno. Pa, zvučao je nevoljno i ranije kada je reč o toj zamisli, ali jeste pristao na nju.

„Naš put je težak, Dete Bajare, ali Deca Svetla biće predvodnici u Poslednjoj bici."

Valdina nedela ukaljala su čitav red. Ne samo to, već je Galad sve ubeđeniji da je Asunava odigrao veliku ulogu u mučenju i smrti njegove maćehe. To znači da je sam visoki inkvizitor zapravo iskvaren.

Najvažnije u njegovom životu jeste to da postupa ispravno. To zahteva da se položi svaka žrtva. U ovom trenutku, ispravno je pobeći. Galad ne može da se suoči sa Asunavom; Seanšani podržavaju visokog inkvizitora. Sem toga, Poslednja bitka je daleko važnija.

Galad pođe brzim korakom, gacajući kroz blato prema čelu povorke Dece. Putovali su bez velikog opterećenja, sa svega nekoliko tovarnih konja, a njegovi ljudi su oklope nosili na sebi - pošto su im konji bili natovareni hranom i potrepštinama.

Galad na čelu zateče Troma kako razgovara s nekoliko ljudi u kožnim oklopima i sa smeđim plaštovima umesto belih kaputa bez rukava i čeličnih kalpaka. Bili su to njihovi izviđači. Trom mu klimnu glavom u znak poštovanja; taj lord kapetan bio je jedan od ljudi u koje Galad ima najviše poverenja. „Moj lorde kapetane zapovedniče, izviđači kažu da je pred nama mala prepreka", obrati mu se Trom.

„Kakva prepreka?"

„Gospodine, najbolje bi bilo da vam neposredno pokažemo", kaza Dete Barlet, predvodnik izviđača.

Galad mu klimnu da pođe napred. Činilo se kao da se močvarna šuma proređuje ispred njih. Hvala Svetlosti - znači li to da su se još malo pa izvukli?

Ne. Kada je Galad stigao, video je kako još nekoliko izviđača posmatra uvelu šumu. Na većini stabala u močvari ima lišća, premda bolešljivog, ali drveće ispred njih je ogoljeno i sivo, kao spaljeno. Po svemu rastu nekakvi bolesni beli lišajevi, ih možda mahovina. Stabla su delovala ispijeno.

Čitavo to područje bilo je poplavljeno jednom širokom ali plitkom rekom, s veoma slabom strujom. Reka je progutala korenje mnogih stabala, a otpalo granje štrčalo je iz muljave vode nalik na ruke koje se pružaju prema nebu.

„Tu ima leševa, moj lorde kapetane zapovedniče", obrati mu se jedan izviđač, pokazujući uzvodno. „Plutaju niz vodu. Izgleda da su to ljudi ubijeni u nekoj dalekoj bici."

„Ima li ove reke na našim kartama?", upita Galad.

Jedan po jedan, izviđači odmahnuše glavama.

Galad stisnu zube. „Može li da se pregazi?"

„Plitka je, moj lorde kapetane zapovedniče", odgovori mu Dete Barlet. „Ali moraćemo da pazimo na skrivene virove."

Galad pruži ruku ka drvetu pored sebe i odlomi dugačku granu, tako odsečno da drvo glasno prasnu. „Ja ću prvi. Neka ljudi skinu oklope i plaštove."

Naređenje se pronese niz povorku, a Galad skide oklop i umota ga u svoj plašt, pa ga priveza za leđa. Podvrnu nogavice koliko je god mogao, pa se zaputi niz blagu obalu i zagaca u blatnjavu vodu. Nape se od oštre hladnoće prolećne vode rođene iz rastopljenih snegova. Čizme mu utonuše nekoliko palaca duboko u peščano dno, pa se napuniše vodom i digoše mulj. Stameni glasnije zapljuska kada zađe u vodu iza njega.

Nije bilo previše teško gaziti kroz reku; voda mu je dopirala samo do kolena. Služio se štapom kako bi našao najbolji gaz. Ono koščato umiruće drveće budilo je u njemu osećaj uznemirenosti. Nije se činilo kao da truli, a sada kada mu se približio, bolje je video pepeljastosive dlačice među lišajevima koji su prekrivali stabla i granje.

Deca su glasno gacala po širokoj reci. U njegovoj blizini, niz reku su plutale naduvene prilike i naletale na stenje. Neke od njih bile su ljudski leševi, ali mnoge su bile krupnije. Mazge, shvatio je kada je ugledao jednu njušku. Na desetine njih. Sudeći po tome koliko su naduvene, već su duže mrtve.

Verovatno je neko selo uzvodno napadnuto zarad hrane. Nisu to bili prvi leševi na koje su oni nabasali.

Stigao je do suprotne obale, pa izašao iz vode. Dok je spuštao nogavice i vraćao na sebe oklop i plašt, osećao je kako ga ramena bole od udaraca koje mu je Valda zadao. I butina ga i dalje peče.

Okrenu se i nastavi niz stazu koju je napravila divljač a vodila je ka severu, opet predvodeći povorku kada su druga Deca stigla do obale. Žudeo je da jaše Stamenog, ali nije se usuđivao. Mada su izašli iz reke, tle je i dalje bilo vlažno i nejednako, prepuno skrivenih rupa. Ako bi jahao, lako bi moglo da mu se desi da Stameni završi sa slomljenom nogom, a on s razbijenom lobanjom.

I tako su on i njegovi ljudi hodali, okruženi onim sivim drvećem, znoječi se od vreline, zbog koje su se osećali bedno. Čeznuo je za dugim kupanjem.

Nakon izvesnog vremena, Trom potrča uz povorku ka njemu. „Svi su bezbedno prešli." Zagleda se u nebo. „Nek su spaljeni ovi oblaci. Nikad ne mogu da ocenim koje je vreme."

„Četiri sata posle podneva", reče mu Galad.

„Jesi li siguran?"

„Da."

„Zar nije trebalo da stanemo u podne i razmotrimo šta nam je sledeći korak?" Taj sastanak je trebalo da se održi kada izađu iz močvare.

„Za sada imamo malo izbora", odgovori Galad. „Povešću ljude na sever, u Andor.“

„Deca su tamo bivala dočekivana... neprijateljski."

„Imam neke zabačene posede na severozapadu. Odatle me neče oterati, bez obzira na to ko drži presto.“

Svetlost dala da je Elejna na Lavljem prestolu. Svetlost dala da je ona utekla iz mreža Aes Sedai, mada se bojao najgoreg. Ima mnogo onih koji bi da se njome služe kao svojom marionetom, što naročito važi za Al’Tora. Ona je tvrdoglava, zbog čega ju je lako obmanjivati.

„Biče nam potrebna hrana“, reče mu Trom. „Lov i sakupljanje su otežani, a sve više sela je prazno."

Galad klimnu. To je zaista razlog za zabrinutost.

„Ali to si dobro smislio", nastavi Trom, pa šapatom dodade: „Damodrede, priznajem da sam se brinuo da ćeš odbiti da preuzmeš vodstvo."

„Nisam to mogao. Bilo bi pogrešno da napustim Decu nakon što sam im ubio vođu."

Trom se nasmeši. „To je za tebe tako jednostavno, zar ne?"

„To bi trebalo da je za sve tako jednostavno." Galad je morao da se pokaže dostojnim položaja koji mu je dat. Nikakvog drugog izbora nije imao. „Poslednja bitka se bliži i Deca Svetla će se boriti. Makar morali da sklopimo savezništvo s Ponovorođenim Zmajem lično, borićemo se."

Galad već neko vreme nije siguran šta da misli o Al’Toru. Ponovorođeni Zmaj će svakako morati da se bori u Poslednjoj bici, ali je li on zaista Al’Tor, ili je samo marioneta Kule, a ne pravi Ponovorođeni Zmaj? Nebo je previše tmurno, zemlja je previše slomljena. Al’Tor mora da jeste Ponovorođeni Zmaj - ali to, naravno, ne znači da nije i marioneta Aes Sedai.

Ubrzo izađoše iz šume sivog drveća koje je podsećalo na kosture, pa stigoše do običnih stabala. Na njima je bilo previše uvelog lišća i granja, ali bolje i to nego one dlačice.

Jedno sat vremena kasnije, Galad primeti da se Dete Barlet vratio. Izviđač je bio vitak čovek, sa ožiljkom na jednom obrazu. Galad diže ruku kada mu se ovaj približio. „Kakve su vesti?"

Barlet ga pozdravi prinoseći ruku nedrima. „Moj lorde kapetane zapovedniče, močvara se završava i šuma proređuje otprilike milju odavde. Nakon toga je prazna čistina ka severu."

Hvala Svetlosti!, pomisli Galad. Klimnu Barletu, a ovaj se žurno vrati kroz drveće.

Galad baci pogled niz povorku. Njegovi ljudi su bili blatnjavi, znojavi i iznureni, ali svejedno su, opet u oklopima i odlučnih izraza lica, bili veličanstven prizor. Sledili su ga kroz tu kaljugu i baruštinu. Dobri su to ljudi.

„Prenesi vest ostalim lordovima kapetanima, Trome", kaza Galad. „Neka to obznane svojim legijama. Za manje od sat vremena, izaći ćemo odavde."

Stariji čovek se nasmeši, pokazujući olakšanje istovetno onome koje je Galad osećao. Galad produži dalje, stiskajući zube zbog bola u nozi. Rana je bila dobro povezana i bilo je malo opasnosti od toga da će se pogoršati. Jeste bolna, ali bol može da se istrpi.

Napokon se ratosiljao ove močvare! Moraće pažljivo odmeriti kuda da sada pođu, pošto će morati da se drže podalje od gradova, većih puteva ili imanja uticajnih velmoža. U mislima mu je pogled leteo preko mapa - koje je naučio napamet pre svog desetog imendana.

Time se bavio u trenutku kada su se žute krošnje proredile, a slaba sunčeva svetlost probila kroz granje. Ubrzo je ugledao Barleta kako ga čeka pored poslednjih stabala. Šuma se naglo okončala, uredno skoro kao linija na karti.

Galad uzdahnu od olakšanja, uživajući u tome što je opet na brisanom prostoru. Izađe iz šume. Ogromna vojna sila tek tada se pojavi, uspinjući se preko jednog grebena neposredno s njegove desne strane.

Oklopi su zveketali a konji rzali dok se na hiljade vojnika razmeštalo povrh grebena. Neki od njih bili su Deca u oklopnim prsnicima i verižnjačama, s kupastim kalpacima savršeno uglačanim. Njihovi besprekorni kaputi bez rukava i plaštovi blistali su, razgranata sunca se belasala na nedrima, a koplja su im bila uzdignuta pod konac. Veći broj vojnika otpadao je na pešadiju, i to ne u beloj odeći Dece, već u običnim smeđim kožnim oklopima. Bili su to Amadičani, koje su verovatno prikupili Seanšani. Mnogi od njih imali su lukove.

Galad se zatetura i ustuknu, hvatajući se za mač - ali smesta shvati da je u klopci. Ne malo Dece nosilo je odeću ukrašenu štapom Šake Svetla - Ispitivača. Ako su obična Deca plamen koji spaljuje zlo, Ispitivači su razuzdana lomača.

Galad ih na brzinu prebroji. Tri do četiri hiljade Dece i najmanje još šest do osam hiljada pešadije, od toga pola lukonoša. Deset hiljada odmornih vojnika. On se obeshrabri i klonu.

Trom, Bornhald i Bajar žurno izađoše iz šume iza Galada, praćeni odredom druge Dece. Trom tiho opsova.

„Dakle“, kaza Galad, okrećući se da pogleda onog izviđača, Barleta, „ti si izdajnik?"

„Ti si izdajnik, Dete Damodrede" odgovori izviđač, kamenog izraza lica.

„Da“, reče mu Galad, „pretpostavljam da se može i tako gledati na stvari." Taj put kroz močvaru predložili su njegovi izviđači. Galadu je sada bilo jasno da je to bilo samo odlaganje i način da Asunava stigne pred Galada. To usiljeno probijanje kroz baruštine takođe je iznurilo Galadove ljude, dok je Asunavino ljudstvo odmorno i spremno za bitku.

Mač uz siktaj izlete iz kanija.

Galad smesta diže ruku, ne okrećući se. „Mir, Dete Bajare." Nije bilo nikakve sumnje da se Bajar latio oružja, verovatno da bi sasekao Barleta.

Možda se nešto može spasti iz svega toga. Galad hitro donese odluku. „Dete Bajare i Dete Bornhalde, pođite sa mnom. Trome, ti i ostali lordovi kapetani izvedite ljudstvo na polje i razvrstajte ga.“

Velika skupina ljudi pojahala je sa čela Asunavine vojske niz padinu. Mnogi među njima nosili su na sebi znamenje ispitivačkog štapa. Mogli su iz zasede brzo ubiti Galada i ljude s njim. Umesto toga su poslali pregovarače. To je dobar znak.

Galad uzjaha konja, suzdržavajući se da se ne lecne zbog bolne rane na nozi. Bajar i Bornhald takođe uzjahaše, pa pođoše za njim na poljanu. Gusta uvela trava prigušivala je bat kopita. Asunava je bio među skupinom koja se približavala. Imao je guste prosede obrve i bio toliko mršav da je izgledao kao lutka od suvog granja, s tkaninom zategnutom preko kako bi oponašala kožu.

Asunava se nije smešio. On se retko kada smeši.

Galad zauzda konja ispred visokog inkvizitora. Asunava je bio okružen malom stražom svojih Ispitivača, ali takođe ga je pratilo pet lordova kapetana. Galad je za kratko vreme koliko je proveo među Decom upoznao svakoga od njih - ili služio pod njim.

Asunava se nagnu napred u sedlu, streljajući ga upalim očima. „Tvoji pobunjenici obrazuju bojne redove. Naredi im da se predaju, ili će moje lukonoše pustiti strele. “

„Zacelo nećeš zanemariti pravila zvaničnog sukobljavanja?" upita Galad. „Pustio bi strele na ljude koji obrazuju bojne redove? Gde ti je čast?“

„Prijatelji Mraka ne zaslužuju čast“, prasnu Asunava. „Niti zaslužuju milost."

„Dakle, nazivaš nas Prijateljima Mraka?“, upita Galad, malčice se mršteći. „Svih sedam hiljada Dece koji su bili pod Valdinim zapovedništvom? Ljudi s kojima su tvoji vojnici služili, je li? Koje su poznavali i u čijem su se društvu borili? Ljudi o kojima si se ti lično starao koliko pre dva meseca?"

Asunava se pokoleba. Nazvati sedam hiljada Dece Prijateljima Mraka bilo bi besmisleno - pošto bi to značilo da su dvojica od trojice preostale Dece prišla Senci.

„Ne“, odvrati Asunava. „Možda su jednostavno... obmanuti. Čak i dobar čovek može da skrene na senovite staze ako su njegovi predvodnici Prijatelji Mraka."

„Ja nisam Prijatelj Mraka." Galad pogleda Asunavu pravo u oči.

„Podvrgni se mom ispitivanju i dokaži to."

„Lord kapetan zapovednik nikome se ne podvrgava", odvrati Galad. „Pod Svetlošću, ja naređujem tebi da se predaš."

Asunava se zasmeja. „Dete, prineli smo ti nož uz grlo! Ovo je tvoja prilika za predaju!"

„Golevere", kaza Galad, gledajući lorda kapetana sa Asunavine leve strane. Golever je bio vižljast i bradat čovek, prekaljen da prekaljeniji nije mogao biti - ali takođe pošten. „Reci mi, da li se Deca Svetla predaju?"

Golever odmahnu glavom. „Ne predajemo se. Svetlost će nam doneti pobedu."

„A ako smo suočeni s brojčano nadmoćnijim snagama?", upita Galad.

„Nastavljamo da se borimo."

„Ako smo umorni i bolni?"

„Svetlost će nas zaštititi", odvrati Golever. „A ako nam je kucnuo čas da poginemo - neka tako bude. Neka povedemo sa sobom u smrt što više neprijatelja možemo."

Galad opet pogleda Asunavu. „Uviđaš da sam u škripcu. Stupanje u bitku je isto što i dopustiti da nas nazoveš Prijateljima Mraka, ali predaja znači kršenje naših zaveta. Moja čast kao lorda kapetana zapovednika ne dozvoljava mi da učinim ni jedno ni drugo."

Asunava se smrknu. „Ti nisi lord kapetan zapovednik. On je ubijen."

„Mojom rukom", odvrati Galad i isuka oružje, držeći ga tako da se čaplje zabelasaše na suncu. „I ja nosim njegov mač. Zar poričeš da si me lično gledao kako sam se suočio s Valdom u poštenoj borbi, kao što je propisano zakonom?"

„To je možda bilo po zakonu", odbrusi Asunava, „ali ja tu borbu ne bih nazvao poštenom. Ti si se oslanjao na moći koje ti je dala Senka; video sam te kako stojiš u tami uprkos sunčevoj svetlosti i video Zmajev očnjak na tvom čelu. Valda nije imao nikakvih izgleda."

„Harneše", kaza Galad, okrećući se prema lordu kapetanu sa Asunavine desne strane. Bio je to nizak i ćelav čovek, koji je ostao bez jednog uva u borbi protiv Zmajuzakletih. „Reci mi - je li Senka snažnija od Svetlosti?"

„Naravno da nije", odgovori taj čovek i pljunu u stranu.

„Da je povod zbog kojeg se lord kapetan zapovednik borio bio častan, da li bih ga ja pobedio u bici pod Svetlošću? Da sam ja Prijatelj Mraka, da li bih mogao da ubijem lorda kapetana zapovednika lično?"

Harneš nije ništa odgovorio, ali Galad skoro da je mogao videti kako mu misli promiču kroz glavu. Senka može povremeno da pokazuje snagu, ali Svetlost je uvek razotkriva i uništava. Moguće je da lord kapetan zapovednik nastrada od ruke nekog Prijatelja Mraka - moguće da bilo ko nastrada. Ali u dvoboju pred drugom Decom? Dvoboju u ime časti, pod Svetlošću?

„Šenka ponekad pokazuje lukavost i snagu“, ubaci se Asunava pre nego što Galad nastavi da ispituje. „Povremeno i dobri ljudi ginu.“

„Svi vi znate šta je Valda učinio", odvrati Galad. „Moja majka je mrtva. Da li neko smatra kako nisam imao prava da ga izazovem?"

„Ti kao Prijatelj Mraka nemaš nikakva prava! Više neću da pregovaram s tobom, ubico." Asunava mahnu, a nekoliko njegovih Ispitivača isuče mačeve. Galadovi saborci smesta učiniše isto. Čuo je kako njegovi iznureni vojnici žurno zauzimaju borbene položaje iza njega.

„Ako se Deca budu borila između sebe, Asunava, šta će biti s nama?“, tiho upita Galad. „Neću se predati i neću te napasti, ali možda možemo da se opet ujedinimo. Ne kao neprijatelji, već kao braća koja su neko vreme bila razdvojena."

„Nikada neću biti u društvu Prijatelja Mraka", odvrati Asunava, premda je zvučao kolebljivo. Gledao je Galadove ljude. Asunava će dobiti tu bitku, ali ako Galadovi ljudi ne odstupe, pobeda će ga skupo koštati. Obe strane imaće na hiljade žrtava.

„Potčiniću ti se“, kaza mu Galad. „Pod izvesnim uslovima."

„Ne!“, iza njega viknu Borhnald, ali Galad diže ruku i ućutka ga.

„Koji su to uslovi?", upita Asunava.

„Da se zakuneš - pred Svetlošću i ovde prisutnim lordovima kapetanima - da nećeš ozlediti, ispitivati ili na ma koji drugi način osuditi ljude koji su me sledili. Oni su samo činili ono što su smatrali ispravnim."

Asunava se namršti, a usne mu se stisnuše u pravu liniju.

„To uključuje i moje prisutne sadrugove", nastavi Galad, klimajući glavom da pokaže Bajara i Bornhalda. „Svi do jednog, Asunava. Oni nikada ne smeju biti ispitivani."

„Ne možeš da tako sputaš Ruku Svetla! To bi im dalo odrešene ruke da se predaju Senci!"

„Zar nas samo strah od ispitivanja zadržava u Svetlosti, Asunava?" upita ga Galad. „Zar Deca nisu hrabra i čestita?"

Asunava zaćuta. Galad sklopi oči, osećajući breme predvodništva. Svaki trenutak koji provede u odugovlačenju poboljšava položaj njegovih ljudi i njihove izglede u pregovorima. On otvori oči. „Asunava, Poslednja bitka se bliži. Nemamo vremena za zadevice. Ponovorođeni Zmaj tumara zemljom."

„Jeres!“, odbrusi Asunava.

„Da“, saglasi se Galad. „Ali takođe istina."

Asunava stisnu zube, ali izgledalo je kao da razmatra taj predlog.

„Galade", tiho mu kaza Bornhald. „Ne čini ovo. Borićemo se. Svetlost će nas zaštititi!"

„Ubićemo neke dobre ljude ako se budemo borili, Dete Bornhalde", odgovori mu Galad ne okrećući se. „Svaki zamah naših mačeva biće udarac zadat u ime Mračnoga. Deca su jedini pravi temeljac koji je ovom svetu preostao. Potrebni smo. Ako je moj život ono što je nužno da bi se postiglo jedinstvo - neka tako i bude. Ubeđen sam da bi ti postupio isto." Pogleda Asunavu pravo u oči.

„Držite ga“, prasnu Asunava, delujući nezadovoljno. „I recite legijama da obustave pripreme za napad. Obavestite ih da sam zarobio lažnog lorda kapetana zapovednika i da ću ga ispitati kako bih utvrdio razmere njegovih zločina." A onda se pokoleba. „Ali takođe prenesite glas da neće biti ni kažnjeni ni ispitivani oni koji su ga sledili." Asunava okrenu konja i odjaha.

Galad obrnu mač i pruži ga Bornhaldu. „Vrati se našim ljudima; reci im šta se ovde dogodilo i nemoj im dozvoliti da se bore ili da pokušaju da me spasu. To je naređenje."

Bornhald ga pogleda u oči, pa lagano prihvati mač. Na kraju, stade u stav mirno i pozdravi. „Da, moj lorde kapetane zapovedniče."

Čim su se njih dvojica okrenuli da odjašu, nečije ruke grubo zgrabiše Galada i svukoše ga iz sedla. On zastenja kada tresnu na tle, a od ranjenog ramena bol mu sevnu preko nedara. Pokuša da ustane na noge, ali nekoliko Ispitivača sjaha i opet ga obori.

Jedan čizmom pribi Galada uz tle, nakon čega se začu siktaj noža iz kanija. Presekoše mu remenje koje mu je nosilo oklop, a onda mu rasekoše i odeću.

„Nećeš više da nosiš uniformu jednog Deteta Svetla, ti Prijatelju Mraka", reče mu jedan Ispitivač na uvo.

„Ja nisam Prijatelj Mraka", odvrati Galad, lica pribijenog uz travnato tle. „Nikada neću izgovoriti tu laž. Ja hodam u Svetlosti."

Zbog toga zaradi udarac nogom u slabine, pa još jedan i još jedan. Stenjući, on se skupi na zemlji - ali udarci nastaviše da pljušte.

Naposletku ga obavi mrak.

Stvorenje koje je nekada bilo Padan Fejn hodalo je niz padinu. Usahli korov rastao je mestimično, nalik na retku bradu na licu nekog prosjaka.

Nebo se črnelo. Besnela je oluja. To mu se dopadalo, mada mrzi onoga ko ju je izazvao.

Mržnja. To je dokaz da je i dalje živ - to je jedino osećanje koje mu je preostalo. Jedino osećanje. Više ništa drugo ne može da postoji.

Izgarajuće. Ushićujuće. Prelepo. Toplo. Nasilno. Mržnja. Predivno. To je oluja koja mu daje snagu; to je cilj koji ga tera napred. Al’Tor će umreti - i to od njegove ruke. A nakon toga, možda i Mračni. Predivno...

Stvorenje koje je nekada bilo Padan Fejn vrhovima prstiju dodirnu svoj prelepi bodež, opipavajući ivice šara utisnutih u tananu zlatnu žicu obmotanu oko drške, koja se završavala velikim rubinom. To oružje je nosio u desnici tako da mu se sečivo pružalo između kažiprsta i srednjeg prsta, koji su zbog toga bili sa strane isečeni na desetine puta.

Krv je s vrha bodeža kapala na korov. Grimizne tačke đa ga razvesele. Dole crveno, dole crno. Savršeno. Je li njegova mržnja izazvala tu oluju? Mora da je tako. Da.

Kapi krvi padale su pored tamnih tačaka na uvelom lišću i peteljkama dok je on sve više zalazio u Pustoš, krećući se ka severu.

On je lud. To je dobro. Kada prihvatiš ludilo - kada ga prigrliš i ispijaš kao da je sunčeva svetlost, voda ili čak vazduh - ono postane deo tebe. Kao šaka ili oko. Gledaš ludilom. Ludilom možeš i da obuhvatiš stvari. Predivno je. Oslobađajuće.

Napokon je slobodan.

Stvorenje koje je nekada bilo Mordet stiže do dna brda, ne osvrćući se da pogleda veliku purpurnu gomilu koju je ostavilo na vrhu. Da bi se crvi ubili na pravi način, mora se napraviti veliki nered - ali ponešto mora da se izvede kako treba. Jednostavno je tako.

Magla je počela da ga prati, dižući se s da. Je li ta magla njegovo ludilo, ili je njegova mržnja? Tako mu je poznata. Vrtloži mu se oko gležnjeva i palaca mu za petama.

Nešto proviri iza obližnje padine, pa se hitro povuče. Crvi umiru glasno. Crvi sve čine glasno. Čopor crva može da uništi čitavu legiju. Kada ih čuješ, brzo beži u suprotnom smeru. Ali u tom slučaju može biti pametno da pošalješ izviđače da procene u kom se pravcu čopor kreće, da ne bi samo nastavio dalje i opet naleteo na njega, samo negde drugde.

I zato se stvorenje koje je bilo Padan Fejn nije iznenadilo kada je zamaklo za padinu i zateklo skupinu bojažljivih Troloka, koje je predvodio jedan Mirdraal.

On se nasmeši. Prijatelji moji. Prošlo je predugo vremena.

Bio je potreban trenutak da njihovi sirovi mozgovi dođu do očiglednog - premda lažnog - zaključka: ako neki čovek tu tumara, onda nije moguće da u blizini ima crva. Oni bi osetili miris njegove krvi i došli po njega. Crvi više vole ljudsko meso od troločkog. To ima smisla. Stvorenje koje je nekada bilo Mordet okusilo je i jedno i drugo, a troločko meso baš i nije za neku preporuku.

Troloci pohrliše napred kao nekakav raspareni čopor, prepun perja, kljunova, kandži i kljova. Stvorenje koje je nekada bilo Fejn nepomično je stajalo, a magla mu je palacala oko bosih nogu. Baš predivno! Na samom začelju troločke skupine, Mirdraal se kolebao, upirući u njega svoj bezoki pogled. Možda je osećao da nešto užasno nije kako treba. Naravno, u pravu je. Ne može se jedno bez drugoga. To ne bi imalo smisla.

Stvorenje koje je nekada bilo Mordet - uskoro će mu biti potrebno novo ime - duboko se nasmeši.

Mirdraal se okrenu da pobegne.

Magla napade.

Ona preplavi Troloke, krećući se brzo, kao pipci nemani u Aritskom okeanu. Pramenovi magle pohrliše prema troločkim nedrima. Jedan dugi konopac sevnu im iznad glava, pa sevnu napred tako brzo da se zamagli i pogodi Sen u vrat.

Troloci zavrištaše, stadoše da se grče i padaju na tle. Kosa im popada u pramenovima, a koža im proključa, sva u plikovima i čirevima. Kada su čirevi popucali, u koži Nakota Senke ostavljali su rupetine, kao mehurovi na površini metala kada se prebrzo ohlade. Stvorenje koje je nekada bilo Padan Fejn od radosti ustade i zatvori oči, dižući glavu prema tmurnom olujnom crnom nebu, pa rastvori usne uživajući u gozbi. Nakon što to prođe, uzdahnu i čvršće stisnu bodež tako da mu se zaseče u meso.

Crveno dole, crno gore. Crveno i crno, crveno i crno - tako mnogo crvenog i crnog. Predivno.

Nastavio je kroz Pustoš.

Iskvareni Troloci iza njega ustadoše na noge i pođoše za njim, teturajući se dok su im bale kapale sa usana. Oči su im postale trome i izgubile su sjaj, ali kada on to bude poželeo, odgovoriće mahnitom krvoločnošću, koja će nadmašiti sve za šta su za života znali.

Ostavio je Mirdraala. Neće vaskrsnuti, kako glasine govore. Njegov dodir sada nanosi trenutnu smrt pripadnicima njegovog soja. Šteta. Ima nekoliko klinova koje bi inače valjano iskoristio.

Možda bi trebalo da nabavi rukavice. Ali ako to uradi, onda neće moći da seče sebi šaku. U tome je muka.

Nije bitno. Napred. Kucnuo je čas da ubije Al’Tora.

Rastužio se zbog toga što lovu mora doći kraj. Ali više nema nikakvog razloga za lov. Čovek ne lovi nešto kada tačno zna gde će biti - već ga samo sačeka da dođe.

Kao da je reč o starom prijatelju. Dragom i voljenom starom prijatelju, kojeg ćeš proburaziti kroz oko, rasporiti i proždrati, šakama mu kidajući telo i ispijajući krv. Tako se postupa prema prijateljima.

To je počast.

Malenarin Raji listao je izveštaje o snabdevanju. Onaj spaljeni kapak na prozoru iza njegovog stola opet se uz tresak otvorio, propuštajući sparinu Pustoši.

Iako je deset godina proveo na položaju zapovednika tornja Hit, nije se navikao na vrelinu visoravni. Na vlagu. Na sparan vazduh, počesto ispunjen smradom truleži.

Vetar zafijuka i zatrese drveni kapak. On ustade, pa priđe da ga zatvori, a onda obavi kanap oko drške kapka da se više ne bi otvarao.

Vrati se za svoj sto, iščitavajući spisak novopridošlih vojnika. Uz svako ime bila je navedena i veština - na visoravnima svaki vojnik mora da izvršava dve ili više dužnosti. Veština previjanja rana. Hitre noge za prenošenje poruka. Oštro oko s lukom. Umeće da ona stara kaša ima ukus kao potpuno nova. Malenarin je uvek tražio ljude koji se ubrajaju u tu poslednju skupinu. Kuvar koji može da izvede da vojnici budu željni da uđu u trpezariju vredan je svoje težine u zlatu.

Malenarin skloni u stranu izveštaj koji je trenutno čitao, pa spusti na njega troločki rog ispunjen olovom, koji je čuvao upravo u tu svrhu. Naredni list hartije na njegovoj hrpi bilo je pismo od jednog čoveka po imenu Bariga - trgovca koji poslom dovodi svoj karavan do tornja. Malenarin se nasmeši; on je na prvom mestu vojnik, ali preko nedara nosi tri srebrna lančića, koji označavaju da je on majstor trgovac. Premda njegov toranj mnogo potrepština dobija neposredno od kraljice, nijednom kandorskom zapovedniku ne uskraćuje se prilika da se cenka s trgovcima.

Ako bude imao sreće, poći će mu za rukom da tog stranog trgovca napije dok se budu cenkali. Malenarinu je više puta pošlo za rukom da prisili trgovce na godinu dana vojne službe kao kaznu zbog sklapanja pogodbi koje na kraju nisu mogli da ispune. Godinu dana obuke u kraljičinoj vojsci veoma često je od velike koristi za dežmekaste strane trgovce.

Spustio je tu hartiju ispod troločkog roga, a onda se pokolebao kada je video poslednju stvar koja je s dna hrpe zahtevala njegovu pažnju. Bio je to podsetnik od njegovog domostrojitelja. Kimlinu, njegovom najstarijem sinu, bliži se četrnaesti imendan. Kao da Malenarin to može da zaboravi! Nije mu potreban nikakav podsetnik.

Nasmeši se, pa spusti troločki rog na tu poruku, za slučaj da se kapak opet otvori. Lično je ubio Troloka čiji je to rog bio. Onda je prišao zidu svoje radne sobe i otvorio svoj izanđali kovčeg od hrastovog drveta. Između ostalog, u njemu je bio i mač umotan u tkaninu, sa sve smeđim kanijama koje su bile podmazivane i održavane, ali su od vremena izbledele. Bio je to mač njegovog oca.

Za tri dana, daće ga Kimlinu. Dečak postaje muškarac na svoj četrnaesti imendan, kada dobija prvi mač i postaje odgovoran za sebe. Kimlin se naporno trudio da nauči mačevalačke stavove od najstrožih učitelja koje je Malenarin uspeo da pronađe. Njegov sin će ubrzo postati odrastao čovek. Kako samo godine brzo prolaze.

Ponosno uzdahnuvši, Malenarin zatvori kovčeg, pa ustade i izađe iz radne sobe kako bi se zaputio u svakodnevni obilazak. U tornju je bilo dve stotine pedeset vojnika i bila je to odbrambena utvrda koja motri na Pustoš.

Imati dužnost znači imati i ponos - baš kao što nošenje bremena daruje snagu. Motrenje na Pustoš je njegova dužnost i njegova snaga, a u poslednje vreme naročito je važno - zbog one čudne oluje na severu i zbog toga što su kraljica i većina kandorske vojske otišli da traže Ponovorođenog Zmaja. On zatvori vrata radne sobe, pa navuče skrivenu rezu koja ih je zaključavala s druge strane; neprijatelj koji osvaja toranj neće znati koja vrata izlaze na stepenište što vodi naviše. Na taj način, jedna mala radna soba može da igra ulogu u odbrani tornja.

Prišao je stepeništu. Do tih gornjih spratova ne može se doći iz prizemlja - donjih četrdeset stopa tornja zapravo je jedna velika klopka. Neprijatelj koji se probije u prizemlje i uspne uz tri sprata vojničkih odaja, otkriće da četvrtog sprata nema. Jedini način da se neko uspne na četvrti nivo jeste da se popne uz uzani mostić - koji može da se sruši - na spoljnom delu kule; a mostić vodi s drugog sprata na četvrti. Napadači koji se tuda uspinju u potpunosti su izloženi strelama odozgo. A onda, kada se neki od njih uspnu, ali ne i svi, Kandorci će srušiti mostić i na taj način podeliti neprijateljske snage, ostavljajući one koji su se uspeli da izginu dok pokušavaju da nađu unutrašnje stepenište.

Malenarin se peo britkim korakom.

Povremeni prorezi pored stepenika gledaju na stepenište i omogućavaju lukonošama da odapinju strele na zavojevače. Kada se našao na otprilike pola puta do gore, začuo je žustre korake kako se spuštaju. Trenutak kasnije, Džargen - narednik na straži - zamače za okuku. Baš kao većina Kandoraca, Džargen je imao račvastu bradu; crna kosa bila mu je prošarana sedim vlasima.

Džargen se pridružio Pustoj straži dan nakon svog četrnaestog imendana. Oko ramena svoje smeđe uniforme nosio je vrpcu, sa čvorom za svakog Troloka kojeg je ubio. Na tom čudu mora da je već skoro pedeset čvorova.

Džargen ga pozdravi prinoseći ruku prsima, a onda spusti šaku na mač, što je bio znak poštovanja za njegovog zapovednika. U mnogim zemljama, takvo držanje mača smatralo bi se uvredom, ali zna se da su južnjaci sitničavi i prgavi. Zar ne vide da se držanjem za mač ukazuje čast i da taj čovek stavlja do znanja da svog zapovednika smatra dostojnom pretnjom?

„Moj lorde", grubim glasom reče Džargen. „Blesak s tornja Rena."

„Šta je?“, upita Malenarin. Njih dvojica potrčaše uz stepenište, hodajući rame uz rame.

„Bio je uočljiv, gospodine", kaza mu Džargen. „Svojim očima sam ga video. Samo jedan blesak, ali jeste ga bilo."

„Jesu li poslali ispravku?"

„Do sada možda i jesu. Potrčao sam po tebe."

Da je bilo više vesti, Džargen bi ih podelio s njim, tako da Malenarin više nije hteo da tupi zube. Ubrzo izađoše na vrh tornja, na kom se nalazila ogromna naprava sa ogledalima i svetiljkama. Pomoću te naprave, toranj može da šalje poruke na istok ili na zapad - gde drugi tornjevi motre na Pustoš - ili na jug, niz red tornjeva koji vodi sve do palate Aesdaišar u Čačinu.

Od njegovog tornja prostirale su se ogromne zatalasane kandorske visoravni. Neka brda na jugu i dalje su bila lagano prekrivena jutarnjom sumaglicom. Ta zemlja na jugu, slobodna od te neprirodne vreline, ubrzo će ozeleneti, a kandorski čobani popeće se na visoke pašnjake kako bi napasali ovce.

Na severu je Pustoš. Malenarin je čitao o vremenima kada se Pustoš jedva nazirala s njegovog tornja. Sada je prišla skoro nadomak temelja. Na severozapadu je i toranj Rena. Njegov zapovednik lord Nijah od kuće Okatomo dalji mu je rod i dobar prijatelj. On ne bi poslao blesak bez razloga, a poslao bi ispravku da se to dogodilo slučajno.

„Ima li novih vesti?", upita Malenarin.

Vojnici na straži odmahnuše glavama. Džargen zalupka nogom, a Malenarin prekrsti ruke kako bi sačekao ispravku.

Nikakva ispravka nije usledila. U današnje vreme, toranj Rena nalazi se u okviru Pustoši, pošto je severnije od tornja Hit. To što se nalazi unutar Pustoši obično ne znači ništa posebno. Čak i najstrašnija stvorenja iz Pustoši znaju da nije pametno da napadaju kandorski toranj.

Nikakva ispravka nije usledila. Ni najmanje belasanja. „Pošaljite poruku Reni", naredi Malenarin. „Pitajte je li njihov blesak bio greška. A onda pitajte toranj Farmej jesu li oni primetili nešto čudno."

Džargen posla ljude na posao, ali bezizražajno pogleda Malenarina, kao da pita: „Zar misliš da to već nisam uradio?"

To je značilo da su poruke poslate, ali da odgovora nije bilo. Vetar je duvao preko vrha tornja, zbog čega je čelik od kojeg je naprava sa ogledalima bila načinjena škripao dok su njegovi ljudi odašiljali još jedan niz bleskova. Onaj vetar nosi sparinu. Prevruće je. Malenarin diže pogled prema onim crnim olujnim oblacima, koji su ključali i komešali se. Činilo se da su se smirili.

To je u njemu probudilo nespokoj.

„Prenesite poruku nazad“, naredi Malenarin, „prema tornjevima u unutrašnjosti. Recite im šta smo videli; recite im da budu spremni u slučaju nevolje."

Ljudi se dadoše na posao.

„Naredniče", kaza Malenarin, „ko je sledeči na spisku glasnika?"

U tornju je boravio i mali broj dečaka koji su bili izvanredni konjanici. Budući da nisu bili teški, mogli su da brzo jašu ako zapovednik odluči da prenebregne ogledala. Svetlost ogledala je brza, ali mogu da je vide i neprijatelji. Sem toga, ako je red tornjeva prekinut - ili ako je naprava oštećena - moraju imati neki način da glas o onome što se dešava prenesu do prestonice.

„Sledeči na spisku...", poče Džargen, proveravajući spisak prikucan za unutrašnju stranu vrata na krovu. „To je Kimlin, milostivi."

Kimlin. Njegov Kimlin.

Malenarin baci pogled ka severozapadu, prema nemoj kuli koja je blesnula onako zloslutno. „Obavestite me ako vidite makar i nagoveštaj odgovora od drugih tornjeva", naredi Malenarin vojnicima. „Džargene, pođi sa mnom."

Njih dvojica strčaše niz stepenište. „Moramo da pošaljemo glasnika na jug", reče Malenarin, pa se pokoleba. „Ne, ne. Moramo da pošaljemo nekoliko glasnika. Dvostruko - za slučaj da tornjevi padnu." Opet krenu.

Njih dvojica siđoše sa stepeništa i uđoše u Malenarinovu radnu sobu. On zgrabi svoje najbolje pero s police na zidu. Onaj plameni kapak i dalje se tresao; hartije na njegovom stolu zašuštaše kada on izvadi čist list.

Rena i Farmej ne odgovaraju na svetlosneporuke. Moguće da su pregaženi ili ozbiljno ometeni. Primite na znanje. Hit će se odupreti.

Presavi hartiju, pa je pruži Džargenu. Ovaj je prihvati preplanulom šakom, pročita je pa zastenja. „Dakle, u dva primerka?"

„Tri", odgovori mu Malenarin. „Okupi lukonoše i pošalji ih na krov. Kaži im da opasnost može da dođe i odozgo."

Ako ipak nije reč o tome da se uzbuđuje ni oko čega - ako su tornjevi levo i desno od Hita tako brzo pali - onda to može da važi i za one na jugu. A da je on taj koji sprovodi napad u delo, najpre bi se iz sve snage potrudio da se provuče oko neprijatelja i najpre osvoji jedan od južnih tornjeva. To je najbolji način da se čovek postara da nikakve poruke ne stignu do prestonice.

Džargen ga pozdravi tako što prinese pesnicu prsima, pa ode. Ta poruka će biti smesta poslata... tri puta konjima, a jednom na krilima svetlosti. Malenarin dopusti sebi da oseti tračak olakšanja zbog toga što je njegov sin jedan od onih koji će jahati u bezbednost. U tome nema nikakvog obeščašćivanja; te poruke moraju da se prenesu, a Kimlin je sledeći na spisku.

Malenarin baci pogled kroz prozor. Gledao je na sever, prema Pustoši. Tako je sa svim zapovedničkim radnim sobama. Gledao je oluju kako ključa, kao i njene srebrne oblake. Ponekad izgledaju kao pravi geometrijski oblici. Dobro je slušao trgovce koji su prolazili. Teška vremena su sve bliže. Kraljica ne bi otišla na jug u potragu za lažnim Zmajem, ma koliko on bio lukav ili uticajan. Ona veruje.

Vreme je za Tarmon Gai’don. Gledajući u tu oluju, Malenarinu se učinilo da mu se pogled pruža sve do samog ruba vremena. Ruba koji čak i nije predaleko. Zapravo, učinilo mu se da biva sve mračnije. A ispod oluje je nekakva tama, preko severnog tla.

Ta tama napreduje.

Malenarin izjuri iz sobe, pa potrča uz stepenište ka krovu, gde je vetar šibao po ljudima koji su gurali i okretali ogledala.

„Je li poruka poslata na jug?“, zatraži da čuje.

„Da, gospodine", odgovori poručnik Landalin. Probudili su ga da preuzme zapovedništvo nad vrhom tornja. „Još nema odgovora."

Malenarin spusti pogled, pa uoči tri konjanika kako se u galopu udaljavaju od kule. Glasnici su poslati. Zaustaviće se kod Barklana, ako nije pod napadom. Kapetan koji tamo služi poslaće ih dalje na jug, za svaki slučaj. A ako Barklan nije odoleo neprijatelju, dečaci će nastaviti dalje - sve do prestonice, ako bude potrebno.

Malenarin se opet okrenu prema oluji. Naoštrio se zbog one tame koja se sve više bliži.

„Dignite grudobrane od dasaka", naredi Landalinu. „Donesite gore sve zalihe i ispraznite podrume. Neka se pokupe sve strele i odrede postaje za snabdevanje lukonoša, a lukonoše postavi na svaku usku tačku, ispred svakog proreza i prozora. Zapalite vatre ispod kazana i neka ljudi budu spremni da obore spoljne mostove. Pripremite se za opsadu."

Dok je Landalin oštro uzvikivao naređenja, ljudi su trčali da ga poslušaju. Malenarin začu bat čizama na kamenu iza sebe, pa se osvrnu. Zar se Džandarin već vratio?

Ne. Bio je to dečak od bezmalo četrnaest leta, premlad za bradu, tamne kose raščupane a lica mokrog od znoja, koji ga je najverovatnije oblio zato što se trkom uspeo uz sedam spratova, koliko toranj ima.

Kimlin. Malenarin oseti ujed straha, a njega smesta zameni bes. „Vojniče! Naređeno ti je da jašeš s porukom!"

Kimlin se ugrize za usnu. „Pa, gospodine", poče, „Tijan je bio četiri mesta ispod mene. Njemu je pet godina i možda je deset funti lakši. To je velika razlika, gospodine. On jaše daleko brže, a ja sam mislio da je reč o nekoj veoma važnoj poruci, pa sam zato zamolio da bude poslat umesto mene."

Malenarin se namršti. Vojnici su se kretali oko njih, žureći niz stepeništa ili se s lukovima u rukama prikupljajući oko oboda tornja. Vetar je zavijao, a začula se i grmljavina - tiho, ali uporno.

Kimlin ga pogleda pravo u oči. „Tijanova majka, gospa Jabet, ostala je bez četiri sina zbog Pustoši", kaza dovoljno tiho da ga samo Malenarin čuje. „Tijan je jedini koji joj je ostao. Gospodine, ako neko od nas ima izgleda da se izbavi, mislio sam da bi to trebalo da bude on."

Malenarin je gledao svog sina u oči. Dečak razume šta sledi. Svetlost mu pomogla, ali on to razume. I poslao je nekoga drugog da se spase umesto njega.

„Krale", viknu Malenarin, gledajući jednog vojnika u prolazu.

„Da, moj lorde zapovedniče?"

„Otrči do moje radne sobe", naredi mu Malenarin. „U mom hrastovom sanduku je mač. Donesi mi ga."

Čovek ga pozdravi i odjuri da posluša.

„Oče?“, zausti Kimlin. „Imendan mi je tek za tri dana."

Malenarin je stajao s rukama prekrštenim iza leđa i čekao. Trenutno je najvažnije da bude viđen na zapovedničkom položaju, kako bi ulivao spokoj i samopouzdanje svojim vojnicima. Kral se vrati s mačem; na izlizanoj kaniji bio je prikazan hrast u plamenu. Znamenje kuće Raji.

„Oče...“, ponovi Kimlin. „Ja...“

„Ovo oružje se daje dečaku kada postaje čovek", prekide ga Malenarin. „Sine, izgleda da je okasnilo, jer ja pred sobom vidim čoveka." Desnom rukom pruži oružje. Na vrhu tornja, vojnici se okrenuše prema njemu: lukonoše s napetim lukovima, vojnici koji su okretali ogledala, osmatrači na straži. Kao Krajišnici, svi do jednog su dobili mač na četrnaesti imendan. Svakome od njih je zastao dah od tog divnog osećaja punoletstva. To se svima njima desilo, ali to nije značilo da je ta prilika išta manje posebna.

Kimlin se spusti na jedno koleno.

„Zašto vadiš mač?" upita Malenarin, tako glasno da svi na vrhu tornja čuju.

„U odbranu svoje časti, svoje porodice ili svoje domovine", odgovori Kimlin.

„Koliko dugo se boriš?"

„Dok se moj poslednji dah ne pridruži severnim vetrovima."

„Kada ti prestaje straža?"

„Nikada", prošapta Kimlin.

„Govori glasnije!"

„Nikada!"

„Kada ovaj mač bude isukan, postaćeš ratnik - uvek s njim kraj sebe, spreman da se boriš protiv Senke. Da li ćeš isukati ovo sečivo i pridružiti nam se - kao muškarac?"

Kimlin diže pogled, pa čvrsto uhvati balčak i isuka oružje iz kanija.

„Ustani na noge kao odrastao čovek, sine moj!“, viknu Malenarin.

Kimlin ustade, visoko dižući mač, tako da se slaba sunčeva svetlost zabelasa po jarkom sečivu. Ljudi na tornju zaklicaše.

Nije sramota pustiti suze u takvom trenutku. Malenarin trepnu da ih očisti iz očiju, pa kleknu da prikopča opasač svom sinu. Ljudi nastaviše da kliču i da viču, ali on je znao da to nije samo zbog njegovog sina. Viču kako bi prkosili Senci. Na trenutak, njihovi glasovi su glasniji od grmljavine.

Malenarin ustade, pa spusti ruku sinu na rame dok je dečak vraćao mač u kanije. Zajedno se okrenuše prema nadolazećoj Senci.

„Eno!“, viknu jedan lukonoša, pokazujući naviše. „Nešto je u oblacima!"

„Dragkar!", reče jedan drugi.

Neprirodni oblaci sada su blizu i tmina koju bacaju više ne može da sakrije ustalasanu hordu Troloka ispod njih. Nešto izlete iz oblaka, ali desetak njegovih lukonoša pusti strele. Stvorenje vrisnu i pade, a tamna krila nezgrapno zalepetaše.

Džargen se progura do Malenarina. „Milostivi", kaza Džargen, postrance gledajući Kimlina, „dečak bi trebalo da je dole."

„Više nije dečak", ponosno kaza Malenarin. „Sada je odrastao čovek. Šta imaš da izvestiš?"

„Sve je spremno." Džargen baci pogled preko zida, odmeravajući nadolazeće Troloke tako ravnodušno kao da odmerava konje u staji. „Neće im biti tako lako da obore ovo drvo."

Malenarin klimnu. Kimlin je bio napet u ramenima. To more Troloka činilo se beskrajno. Toranj će na kraju pasti pred tim neprijateljem. Troloci će dolaziti i dolaziti, kao talas za talasom.

Ali svi u tom tornju znaju svoju dužnost. Ubijaće Nakot Senke sve dok mogu, nadajući se da će tako kupiti dovoljno vremena da one poruke nešto postignu.

Malenarin je Krajišnik, isto kao njegov otac, isto kao sin koji stoji pored njega. Oni znaju šta im je zadatak. Istrajavaš dok ne stigne olakšanje.

To je sve.