Tornjevi ponoći

32 Oluja svetlosti

Maradon je goreo. Stubovi uskovitlanog dima dizali su se iz desetina zgrada. Zahvaljujući tome što je grad bio pažljivo podignut, požar se nije širio prebrzo, ali to ga nije u potpunosti zaustavilo. Ljudska bića i paljevina - to ide jedno s drugim.

Ituralde je čučao u jednoj srušenoj zgradi. S njegove leve strane bilo je razvaljeno kamenje, a mali odred Saldejaca s desne. Povukao se iz palate već na samom početku, pošto ju je preplavio Nakot Senke. Ostavio ju je krcatu svim uljem koje su mogli da nađu, a onda naredio jednom Aša’manu da ga zapali i tako pobio na stotine Troloka i Seni zarobljenih unutra.

On baci pogled kroz prozor svog trenutnog skrovišta. Mogao je da se zakune da je kroz prozor video parče vedrog neba, ali zbog pepela i dima u vazduhu bilo je teško reći to zasigurno. Jedna obližnja zgrada toliko je plamtela da je osećao vrelinu i kroz kamen.

Služio se tim dimom i vatrom. Skoro sve na bojnom polju može da bude prednost. U ovom slučaju, čim je Joeli prihvatio da je grad izgubljen, prestali su da ga brane. Sada koriste grad za ubijanje.

Ulice su tvorile lavirint koji je Ituralde - uz pomoć Saldejaca - dobro poznavao, za razliku od svojih neprijatelja. Svaki krov je bio greben koji mu pruža visinsku prednost, svaka uličica je bila tajna putanja za beg, a svaki trg moguća klopka.

Troloci i njihovi zapovednici su pogrešili. Pretpostavili su da je Ituraldeu stalo do odbrane grada. Pogrešno su ga procenili. Njemu je sada stalo samo do toga da neprijatelju nanese što više štete. I tako je iskoristio njihove pretpostavke protiv njih. Da, njihova vojska je velika. Ali svako ko je nekada pokušao da ubije pacova zna da veličina čekića nije bitna sve dok pacovi umeju da se sakriju.

Jedan kolebljivi odred stvorenja vukao se niz čađavu ulicu ispred Ituraldeove zgrade. Troloci su sa strepnjom režali i mukali jedni na druge. Neki od njih su njušili vazduh, ali dim im je upropastio čulo mirisa. Ituralde i njegova mala družina, skriveni u zgradi odmah pored njih, u potpunosti su im promakli.

Kopita zazvečaše na drugom kraju ulice. Troloci zavikaše, pa požuriše napred i postaviše zubata koplja tako da budu poduprta kaldrmom. Juriš na njih bio bi smrt za konjicu. Troloci lagano uče da budu oprezniji.

Ali nisu to dovoljno savladali. Konjica im se pojavi na vidiku, pa se otkri da je zapravo reč o jednom čoveku koji vodi krdo ranjenih i iznurenih konja. Varka.

„Sada“, kaza Ituralde. Strelci oko njega skočiše na noge i počeše da odapinju kroz prozore, gađajući Troloke. Mnogi izginuše, a ostali se okrenuše i dadoše u juriš.

A iz jedne bočne ulice, odred konjice - kopita njihovih konja bila su umotana u krpe da bi im bat bio prigušen - izjuri galopom. Njihov prilazak sakrio je glasniji bat kopita konja koji su služili za skretanje pažnje. Saldejci proleteše između Troloka, gazeći ih i ubijajući.

Strelci zaklicaše i povadiše mačeve i sekire da dokrajče ranjene Troloke. Hvala Svetlosti, s tim odredom nije bila nijedna Sen. Ituralde ustade, držeći uz lice mokru maramicu kako bi se izborio sa dimom. Njegova iznurenost - nekada duboko zakopana - lagano izbija na površinu. Brinuo se da će se onesvestiti kada ga potpuno pogodi. To bi bilo loše za borbeni žar njegovih ljudi.

Ne, pomislio je, skrivanje u dimu dok ti kuća gori i to što znaš da te Troloci lagano sateruju sa svih strana... to je loše za borbeni žar.

Njegovi ljudi dokrajčiše pesnicu Troloka, a onda požuriše ka sledećoj unapred određenoj zgradi u koju će se sakriti. Ituralde je sa sobom imao tridesetak strelaca i odred konjanika, i s njima se kretao između pet nezavisnih družina vojnika koji napadaju iz zasede, sličnih ovoj. Mahnuo je svojim ljudima da se vrate u skrovišta dok su mu njegovi izviđači donosili obaveštenje. Čak i sa izviđačima, teško je bilo dobro očitati šta se dešava u velikom gradu. Imao je maglovitu predstavu o tome gde je otpor najjači, pa je slao naređenje koje je mogao da pošalje, ali bitka se prostirala preko prevelikog područja da bi on mogao delotvorno rukovoditi dejstvima i usaglašavati ih. Nadao se da je Joeli dobro.

Aša’mani su otišli, pobegavši na njegovo naređenje kroz sićušnu kapiju - veliku tek toliko da se kroz nju propuzi - koju je Anteji otvorio. Otkad su otišli - sati su prošli od tada - nije bilo ni traga ni glasa od „spasilaca" koji navodno dolaze. Pre nego što su Aša’mani otišli, poslao je jednog izviđača kroz kapiju do onog grebena za koji su mu rekli da tu poslednji jahači motre. Izviđač je zatekao samo prazan logor i vatru koja sama gori.

Ituralde se pridružio svojim ljudima u novom skrovištu, ostavljajući svoju maramicu - sada čađavu i garavu - na vratima, kako bi izviđačima stavio do znanja gde se nalazi. Ali ukočio se čim je ušao, pošto je začuo nešto napolju.

„Tišina", naredi ljudima. Oni prestaše da zveckaju oklopima.

Koraci. Mnogo koraka. Zacelo je reč o troločkoj ratnoj družini; njegovi ljudi unapred su dobili naređenja da se kreću tiho. On klimnu vojnicima i diže šest prstiju. Plan broj šest. Sakriće se, čekati i nadati da će ta stvorenja samo proći pored njih. Ako tako ne bude - ako se zadrže, ili počnu da pretražuju okolne zgrade - njegov odred će izjuriti i napasti ih s boka.

Bio je to najopasniji od svih njegovih planova. Ljudi su mu iznureni, a konjicu je poslao da pomogne jednom drugom odredu branilaca. Ali bolje je da napadne nego da ga otkriju i opkole.

Ituralde se došunja do prozora, pa stade da čeka i osluškuje, sve vreme plitko dišući. Svetlosti, iznuren je. Odred je obišao ugao zgrade, a bat njihovih koraka odzvanjao je u takvom saglasju kao da jedan čovek korača. To je čudno. Troloci ne marširaju tako pravilno.

„Milostivi", prošapta jedan od njegovih ljudi. „Ne čuju se kopita."

Ituralde se zaledi. Čovek je u pravu. Zaglupaveo je od umora. To je vojska koja se sastoji od mnogo stotina, pomislio je. Digao se na noge, a nije mogao a da se ne zakašlje, pa je gurnuo vrata da ih otvori i izašao napolje.

Povetarac je duvao niz ulicu dok su se Ituraldeovi ljudi gurali iza njega. Vetar je na trenutak raščistio dim i otkrio veliki odred pešadije, u srebrnastim oklopima i s dugim kopljima. Isprva su delovali kao utvare - blistajući na avetinjskoj zlatnoj svetlosti koja je padala sa sunca koje već mesecima nije video.

Došljaci zavikaše kad ugledaše njega i njegove ljude, a dvojica njihovih zapovednika pohrliše ka njemu. Bili su Saldejci. „Gde je vaš zapovednik?", upita jedan od njih. „Rodel Ituralde?"

„Hvala Svetlosti", reče jedan od njih dvojice, pa se okrenu prema vojnicima. „Pošaljite glas lordu Bašeru! Našli smo ga!"

Ituralde trepnu. Osvrnu se da pogleda svoje prljave ljude, garavih lica. Priličan broj njih nosio je ruke u udlagama. Kada je počeo, imao je dve stotine vojnika u svom odredu. Sada ih je pedeset. Trebalo bi da slave, ali većina njih je samo sela na zemlju i sklopila oči.

Ituralde se zasmeja. „Sada? Zmaj mi sada šalje pomoć?“ Zatetura se pa sede i zagleda u nebo u plamenu. Smejao se i nije mogao da se zaustavi. Ubrzo suze počeše da mu se slivaju niz obraze.

Da, na nebu sija sunce.

Ituralde se malo pribrao dok su ga vojnici doveli u dobro branjeni deo grada. Tu je dim bio daleko redi. Al’Torova vojska - predvođena Davramom Bašerom - navodno je povratila veći deo Maradona. Ono što je od tog grada ostalo. Gasili su vatre.

Bilo mu je neobično da vidi vojnike u blistavim oklopima, urednim uniformama i sa čistim licima. Došli su s velikim brojem Aša’mana i Aes Sedai, kao i s vojskom koja je - bar za sada - bila dovoljna da suzbije Nakot Senke do brdskih utvrđenja iznad reke. Al’Torovi ljudi doveli su ga do jedne visoke zgrade. Pošto je palata bila spaljena i u najvećoj meri uništena, izgleda da su tu zgradu odabrali da bude zapovednički položaj. Ituralde je već nedeljama vodio iznurujući rat. Al’Torovi vojnici delovali su skoro prečisto. Njegovi ljudi su umirali dok su se ovi kupali, spavali i jeli kuvanu hranu?

Prestani s tim, kazao je u sebi ulazeći u zgradu. Previše je lako kriviti druge kada neka bitka pođe po zlu. Ti ljudi nisu krivi zbog toga što su u poslednje vreme njihovi životi bili lakši od njegovog.

S mukom se uspinjao uz stepenište, želeći da ga svi ostave na miru. Da se naspava, okupa, pa onda može da se sastane s Bašerom. Ali ne, neće moći tako. Bitka nije okončana i Al’Torovim ljudima su potrebni podaci. Stvar je u tome što njega um izdaje i što su mu misli trome.

Stigao je do poslednjeg sprata i za Bašerovim vojnicima ušao u prostoriju s desne strane. U njoj je bio Bašer, sa uglačanim oklopnim prsnikom - ali bez odgovarajućeg kalpaka - i gledao je kroz prozor držeći ruke sklopljene iza leđa. Imao je one preterane saldejske brkove i maslinaste čakšire ututkane u do kolena duboke čizme.

Bašer se okrenu i zabezeknuto ga pogleda. „Svetlosti! Čoveče, izgledaš kao smrt", okrenu se vojnicima. „On bi trebalo da je u šatorima za Lečenje! Neka neko dovede Aša’mana!"

„Dobro sam“, odgovori Ituralde, prisiljavajući sebe da zvuči strogo. „Siguran sam da delujem gore nego što se osećam."

Vojnici se pokolebaše, gledajući Bašera. „Pa“, reče ovaj, „bar mu donesite stolicu i nešto čime će da obriše lice. Jadni čoveče - trebalo je da odavno budemo ovde.“

Ituralde je slušao daleke zvuke bitke koji su dopirali spolja. Bašer je odabrao visoku zgradu, s koje može da nadgleda borbe. Vojnici donesoše stolicu i - bez obzira na to što je želeo da se pred bratskim vojskovođom pokaže snažnim - Ituralde sede i uzdahnu.

Spusti pogled, pa se zaprepasti kada vide koliko su mu šake prljave, kao da je ribao kamin. Nema sumnje da mu je i lice čađavo i prljavo od znoja, a verovatno i od usirene krvi. Odeća mu je u ritama od praska koji je uništio onaj zid, a priručni povez preko posekotine na ruci ne bi trebalo ni da pominje.

„Lorde Ituralde, tvoja odbrana ovog grada nije ništa drugo do zapanjujuća", obrati mu se Bašer. Glas mu je bio ozbiljan i svečan - Saldeja i Arad Doman nisu neprijatelji, ali dve jake države ne mogu da dele granicu bez povremenih neprijateljstava. „Broj mrtvih Troloka u poređenju s brojem ljudi koje si imao na raspolaganju... i sa onolikim procepom u bedemu... Reći ću samo da sam zadivljen." Po Bašerovom glasu reklo bi se da mu nije lako što je izgovorio tu pohvalu.

„Šta je s Joelijem?", upita Ituralde.

Bašerovo lice postade sumorno. „Moji ljudi su zatekli jedan mali odred kako brani njegov leš. Poginuo je hrabro, mada sam se iznenadio kada sam otkrio da on zapoveda, a da je Torkumen - moj dalji rođak, koji bi trebalo da je vođa ovog grada - zaključan u svojim odajama i napušten tako da Troloci mogu da ga se dokopaju."

„Joeli je bio dobar čovek", ukočeno odvrati Ituralde. „Jedan od najhrabrijih koje sam imao čast da poznajem. Spasao mi je život i uveo moje ljude u grad protivno Torkumenovim naređenjima. Plamena je sramota što smo ga izgubili. Plamena sramota. Maradon bi bio sravnjen sa zemljom da nije bilo Jelija."

„Teško da se može reći da nije sravnjen sa zemljom", ozbiljno odgovori Bašer.

Ituralde se pokoleba. On je kraljičin stric - ovaj grad je verovatno njegov dom. Njih dvojica se zgledaše kao dva stara vuka koji predvode suprotstavljene čopore i lagano obilaze jedan oko drugog. „Žao mi je zbog gubitka koji si pretrpeo", reče mu Ituralde.

„Grad je opstao koliko je opstao", odgovori Bašer, „zbog tebe. Nisam besan, čoveče. Tužan sam, ali ne besan. A verovaću ti na reč za Joelija. Iskren da budem, Torkumen mi se nikada nije dopadao. Za sada sam ga ostavio u odajama gde sam ga i našao - srećom, i dalje je živ - mada će mi kraljica sasuti drvlje i kamenje na glavu zbog onoga što mu je učinjeno. Oduvek ga je volela. Ma! Obično bolje prosuđuje."

Bašer klimnu u stranu kad pomenu Torkumena i Ituralde se lecnu kada shvati da mu je ta zgrada poznata. Bio je to Torkumenov dom, gde ga je Joeli doveo kada je prvi put ušao u grad. Ima smisla odabrati tu zgradu za zapovednički položaj - dovoljno je blizu severnom zidu da se iz nje pruža dobar pogled na spoljašnost, ali takođe je dovoljno daleko da je preživela prasak, za razliku od Dvorane saveta.

Pa, Torkumen bi zaslužio svoju sudbinu da su ga se Troloci dočepali. Ituralde se zavali i sklopi oči, dok je Bašer razgovarao sa svojim potčinjenima. Bilo je očigledno da je Bašer veoma sposoban. Brzo je očistio grad; čim su Troloci shvatili kako moraju da se bore protiv nadmoćnije vojske, pobegli su. Ituralde je time mogao da se ponosi, pošto je njegova tvrdoglavost u pružanju otpora delimično bila razlog što su se dali u beg.

Ituralde je nastavio da sluša. Većina Bašerovih vojnika u grad je ušla kroz kapije, nakon što su poslali jednog izviđača da nađe bezbedna mesta gde mogu da se otvore. Borba po ulicama za njega nije dobra kao što je bila za Ituraldea; napadi iz zasede bili su predviđeni da nanesu što više štete neprijatelju pre nego što njegovi vojnici izginu. Bila je to gubitnička taktika.

Troloci su se povukli u utvrde, ali tu ne mogu da ostanu dugo. Dok je tako sedeo sklopljenih očiju, boreći se da ne zaspi, Ituralde je čuo kako Bašer i njegovi kapetani dolaze do istih kobnih zaključaka do kojih je i on došao. Maradon je izgubljen. Nakot Senke će sačekati noć, pa opet preplaviti grad.

Zar će nakon svega toga samo da pobegnu? Nakon što je Jeoli poginuo braneći grad? Nakon što je Dragkar ubio Radžabija? Nakon što su Anker i Rosin pali u sukobima između zidina? Nakon sveg krvoprolića, pomoć je napokon stigla - samo da bi se pokazala nedovoljnom?

„Možda možemo da ih potisnemo sa onog brda“, predloži jedan od Bašerovih ljudi. „Da očistimo one utvrde."

Nije zvučao kao da gaji preterane nade kada je o tome reč.

„Sine", kaza Ituralde, primoravajući sebe da otvori oči, „ja sam nedeljama branio to brdo protiv nadmoćne vojske. Tvoj narod ga je dobro utvrdio, a muka sa dobro sazdanim utvrdama je u tome što neprijatelj može da ih iskoristi protiv tebe. Ako ih napadneš, ostaćeš bez ljudstva. Bez mnogo ljudstva."

Prostorijom zavlada muk.

„Onda odlazimo", reče Bašer. „Nefe, biće nam potrebne kapije."

„Da, lorde Bašere." Čovek četvrtastog lica i vitke građe nosio je crni kaput i zmajevu iglu jednog Aša’mana.

„Malejne, prikupi konjicu i razvrstaj je napolju; neka izgleda kao da ćemo pokušati da napadnemo njihove utvrde. Zbog toga će nas željno čekati. Izvući ćemo ranjene, a onda ćemo morati da naredimo konjici da juriša u suprotnom smeru u...“

„Tako mi Svetlosti i nade u ponovno rođenje!", iznenada uzviknu neko. Svi u prostoriji zgranuto se okrenuše. Takve reči se ne čuju baš svakog dana.

Jedan mladi vojnik stajao je pored prozora i gledao kroz durbin. Bašer opsova i požuri do prozora, a ostali se naguraše oko njega i nekoliko njih izvadi durbine.

Šta je sada?, pomisli Ituralde, pa ustade uprkos iznurenosti i žurno priđe prozoru. Šta li su sada smislili? Još Dragkara? Psomraci?

Zagledao se kroz prozor, a neko mu je pružio durbin. Prineo ga je oku - i baš kao što je i pretpostavio - zgrada je bila dovoljno visoka da se s nje pruža pogled preko gradskog bedema na brisani prostor ispred njega. Kule na vrhu brda bile su načičkane gavranovima. Kroz durbin je video Troloke kako se guraju na visovima, po čitavom gornjem logoru, kulama i grudobranima koji se tamo nalaze.

Iza brda, hrleći kroz prolaz, nadirala je ogromna vojska Troloka, višestruko brojnija od one koja je napala Maradon. Plima čudovišta kao da se prostirala u nedogled.

„Moramo da se povučemo", kaza Bašer spuštajući durbin. „Smesta."

„Svetlosti!", prošapta Ituralde. „Ako ta vojska prođe pored nas, ništa u Saldeji, Andoru ili Arad Domanu neće moći da je zaustavi. Molim te, reci mi da je gospodar Zmaj sklopio mir sa Seanšanima, kao što je obećao?"

„U tome", začu se jedan tihi glas iza njega, „kao i u mnogim drugim stvarima - bio sam neuspešan."

Ituralde se hitro okrenu, spuštajući durbin. Jedan visok čovek ridaste kose uđe u prostoriju - čovek za kojeg se Ituraldeu učinilo da ga nikada u životu nije video, iako su mu njegove crte bile poznate. Rand al’Tor se promenio.

Ponovorođeni Zmaj je zračio istom onom samouverenošću kao ranije, držao se isto onako pravih leđa i kao da očekuje poslušnost. Ali istovremeno je delovao potpuno drugačije. Više nije bio onako sumnjičav, a Ituraldea je gledao sa zabrinutošću.

Te njegove oči, hladne i bezosećajne, jednom su ubeđile Ituraldea da ga sledi. I te oči su se promenile. Ituralde ranije nije primetio mudrost u njima.

Ne budi budala, pomislio je Ituralde. Ne možeš po nečijim očima oceniti je li čovek mudar ili nije.

Ali je to ipak mogao.

„Rodele Ituralde", reče Al’Tor, pa priđe i uhvati Ituraldea za mišicu. „Ostavio sam tebe i tvoje ljude da budete sami i preplavljeni neprijateljima. Molim te, oprosti mi.“

„Sam sam to odabrao", odgovori Ituralde. Za divno čudo, osećao sa manje umorno nego pre svega nekoliko trenutaka.

„Obišao sam tvoje ljude", reče mu Al’Tor. „Ostalo ih je tako malo i svi su slomljeni i izranavljeni. Kako ti je uopšte pošlo za rukom da sačuvaš ovaj grad? To što si učinio pravo je čudo."

„Činim ono što se mora."

„Mora da si izgubio mnogo prijatelja."

„Ja... Da." Šta je drugo mogao da kaže? Kada bi o tome govorio kao da sve to nije ništa, samo bi ih obeščastio. „Vakeda je danas poginuo. Radžabi... pa, Dragkar ga se dočepao. Anker. Izdržao je do danas po podne. Nikada nisam otkrio zašto se onaj trubač prerano oglasio. Rosin je to ispitivao. I on je mrtav."

„Moramo da se izvučemo iz grada", žurno se javi Bašer. „Žao mi je, čoveče. Maradon je izgubljen."

„Ne", tiho odvrati Al’Tor. „Senka se neće dočepati ovog grada. Ne nakon svega što su ovi ljudi učinili kako bi ga zadržali. Ja to neću dozvoliti."

„Časna izjava", primeti Bašer, „ali mi nemamo..." On ućuta kada ga Al’Tor pogleda.

Te oči. Tako napete. Skoro da se činilo kao da sijaju. „Oni neće zauzeti ovaj grad, Bašere", reče mu Al’Tor, s prizvukom besa u tihom glasu. Mahnu u stranu i kapija rascepi vazduh. Zvuk troločkih bubnjeva i njihova dreka odjednom se približiše. „Muka mi je više od toga da dopuštam njemu da nanosi bol mojim ljudima. Povuci svoje vojnike."

To rekavši, Al’Tor prođe kroz kapiju. Dve aijelske Device dojuriše u sobu i on ostavi kapiju otvorenu tek toliko da one skoče za njim. Onda je zatvori.

Bašer je delovao zgranuto, a usta mu ostaše napola otvorena. „Proklet bio taj čovek!" Naposletku izusti, opet se okrećući prema prozoru. „Mislio sam da više neće raditi takve stvari!"

Ituralde se pridruži Bašeru, dižući durbin i gledajući kroz ogroman procep u zidu. Ispred njega, Al’Tor je prelazio preko razrovanog tla, sa smeđim plaštom, dok su ga pratile dve Device.

Ituraldeu se činilo kako čuje troločko zavijanje. Njihovi bubnjevi su se glasali. Videli su samo troje ljudi pred sobom.

Troloci pohrliše preko brisanog prostora. Na stotine njih. Na hiljade. Ituraldeu se ote oštar uzdah. Bašer tiho promrmlja molitvu.

Al’Tor diže jednu ruku, pa okrenu dlan prema plimskom talasu Nakota Senke.

I oni stadoše da umiru. Sve je počelo talasima vatre, sličnim onima koje su Aša’mani koristili. Samo što su njegovi talasi bili daleko veći. Plamen je sagorevao strašne otkose smrti među Trolocima. Sledio je obrise zemlje, stremeči uzbrdo i u rovove, ispunjavajući ih vatrom koja se belela od usijanja i palila i uništavala sve pred sobom. Oblaci Dragkara rojili su se na nebu i obrušavali na Al’Tora. Vazduh nad njim samo je poplaveo, pa su krhotine leda prasnule naviše, ispunjavajući vazduh kao strele čitavog barjaka lukonoša. Zveri su neljudski vrištale od patnje i bola, dok su njihove lešine padale na zemlju.

Svetlost i Moć buktali su iz Ponovorođenog Zmaja. Bio je kao čitava vojska usmerivača. Na hiljade pripadnika Nakota Senke je izginulo. Smrtokapije su pohrlile preko tla, ubijajući na stotine.

Aša’man Nef - koji je stajao pored Bašera - odsečno uzdahnu. „Nikada nisam video toliko tkanja odjednom", prošapta. „Ne mogu da ih pratim koliko ih je. On je oluja. Oluja Svetlosti i bujica Moći!“

Oblaci počeše da se kovitlaju nad gradom. Vetar poče da duva sve jače i da zavija, a munje sevnuše. Grmljavina nadjača zvuk bubnjeva dok su Troloci ginuli uzalud pokušavajući da stignu do Al’Tora, penjući se preko zapaljenih lešina svoje sabraće. Uskomešani beli oblaci zariše se u one crne, gradonosne, i izmešaše se s njima. Vetar je fijukao oko Al’Tora, noseći mu plašt.

Taj čovek kao da je blistao. Je li to samo odraz talasa vatre ili možda udara munja? Al’Tor kao da je bio blistaviji od svega toga, dok je uzdizao ruku naspram Nakota Senke. Njegove Device su stajale pogurene njemu s leve i s desne strane, pogleda uprtog preda se i zgrčene zbog silnog vetra.

Oblaci su se kovitlali i pretvorili u vrtloge koji su se zarili u rulju Troloka, prelećući preko vrha brda i noseći stvorenja u vazduh. Ogromni vodoskoci pokidanog mesa i ognja digoše se iza njih. Zveri su padale s neba kao kiša, zarivajući se u druge Troloke. Ituralde je sve to gledao sa strahopoštovanjem, dok se ježio i dok mu se dizala kosa na glavi. Vazduh je odisao nekom silom.

Odnekud iz blizine začu se vrisak. Zapravo, iz jedne od obližnjih prostorija u zgradi. Ituralde nije skretao pogled s prozora. Morao je da gleda taj prelepi strašni trenutak uništenja i moći.

Talasi Troloka se skršiše, a njihovi bubnjevi umukoše. Čitave legije se dadoše u beg, koprcajući se uzbrdo i jedni preko drugih, bežeći nazad u Pustoš. Neki ostadoše nepokolebljivi - previše besni, previše prestravljeni od onih koji ih gone - ili previše glupi da bi pobegli. Oluja uništenja kao da dosegnu vrhunac, a munje i gromovi zasevaše u skladu sa zavijanjem vetra, talasima ognja što su brujali i ledenim krhotinama koje su zveckale.

Bilo je to remek-delo. Strašno i predivno remek-delo uništavanja. Al’Tor diže ruku prema nebu. Vetar dunu još jače, munje još porastoše a plamenovi postadoše još vreliji. Troloci su vrištali, ječali i zavijali. Ituralde shvati da se i on trese. Al’Tor sklopi šaku u pesnicu - i sve se okonča.

Poslednji Troloci nošeni vetrom padoše s neba kao lišće koje je nekakav prolazni lahor poneo pa napustio. Zavlada potpuni muk. Oganj zamre, a crni i beli oblaci raščistiše se, otkrivajući plavo nebo. Al’Tor spusti ruku. Polje pred njim bilo je zatrpano lešinama povrh lešina. Na desetine hiljada mrtvih Troloka ležalo je i pušilo se. Tačno ispred Al’Tora jedna gomila široka stotinu koraka i visoka pet stopa obrazovala je greben - planina mrtvih koji umalo da nisu dospeli do njega.

Koliko li je to trajalo? Ituralde je shvatio da ne može oceniti koliko je vremena prošlo, mada je - sudeći po položaju sunca na nebu - prošao najmanje jedan sat. Možda i više. Činilo mu se kao da je sve to trajalo tek nekoliko trenutaka.

Al’Tor se okrenu da ode. Device se digoše dok su im kolena klecala i zateturaše se za njim.

„Ko je ono vrisnuo?", upita Nef. „Vrisak se začuo iza zgrade. Jeste li ga čuli?"

Ituralde se namršti. Zaista, šta je to bilo? Prešao je preko prostorije, a ostali - uključujući i nekoliko Bašerovih kapetana - pođoše za njim. Međutim, mnogi drugi ostali su u sobi i zurili u polje ispred grada koje je bilo očišćeno ledom i vatrom. Čudno, ali Ituralde nije mogao da vidi ni jednu jedinu srušenu kulu na vrhu brda. Kao da su Al’Torovi napadi nekako zahvatili samo Nakot Senke. Zar je moguće da je taj čovek u toj meri odmeren?

Hodnik ispred sobe bio je prazan. Ali Ituralde je sada već počeo da sumnja odakle se začuo vrisak. Prišao je vratima iza kojih su se nalazile odaje lorda Torkumena; Bašer otključa pa uđoše.

Izgledalo je kao da je soba prazna. Ituraldea preplavi talas straha. Je li taj čovek pobegao? Isuka mač.

Ne. Jedna prilika sedela je zgrčena u uglu pored kreveta. Lepa odeća bila je izgužvana, a prsluk umrljan krvlju. Ituralde spusti mač. Lord Torkumen ostao je bez očiju. Izgleda da ih je izvadio perom za pisanje; krvava alatka ležala je na podu pored njega.

Prozor je bio slomljen. Bašer baci pogled kroz njega. „Gospa Torkumen je dole."

„Skočila je", prošapta Torkumen, grebući po očnim dupljama prstima oblivenim krvlju. Zvučao je kao da je omamljen. „Ono svetlo... Ono stravično svetlo.“

Ituralde pogleda Bašera.

„Ne mogu da ga gledam", promrlja Torkumen. „Ne mogu! Veliki gospodaru, gde je tvoja zaštita? Gde su tvoje vojske da kolju, tvoji mačevi da udaraju?

Ono svetlo mi proždire um, kao pacovi koji se goste mrcinom. Pali mi misli. Ubija me. To svetlo me je ubilo."

„Poludeo je", smrknuto reče Bašer i kleknu pored njega. „Sudeći po ovome što bulazni, dobio je bolje nego što je zaslužio. Svetlosti! Zar da moj rođak bude Prijatelj Mraka - pa još i da upravlja ovim gradom!"

„O čemu on to priča", upita jedan od Bašerovih ljudi. „Svetlo? Zacelo nije mogao da vidi bitku. Nijedan od ovih prozora ne gleda u pravom smeru."

„Vogelere, nisam siguran da je on pričao o bici", odgovori Bašer. „Hajde. Pretpostavljam da je gospodar Zmaj umoran. Hoću da se postaram da bude zbrinut."

To je to, pomislila je Min, lupkajući prstom po stranici. Sedela je na svom prozoru u Kamenu Tira, uživajući u lahoru - i pokušavajući da ne razmišlja o Randu. Nije povređen, ali osećanja su mu tako snažna. Bes. Nadala se da on nikada više neće biti tako besan.

Prenula se iz briga; čeka je posao. Da li ona to prati pogrešnu nit? Tumači li ona to stvari na pogrešan način? Opet pročita istu rečenicu. Svetlost se drži pred raljama beskrajnog bezdana i sve što on jeste može biti ugrabljeno.

Ona prestade s nagađanjima kada vide tračak svetlosti kako dopire iz prostorije s druge strane hodnika. Baci knjigu i skoči na pod. Odjednom je osetila da je Rand blizu. Osećala ga je kroz vezu.

Dve Device stražarile su ispred sobe s druge strane hodnika, uglavnom da bi sprečile ljude da ulaze i nastradaju od kapija. Ona koja se upravo otvorila vodila je do nekog mesta koje je bazdilo na dim. Rand se zateturao kroz kapiju. Min mu pritrča. Izgledao je potpuno iscrpljeno, oči su mu se crvenele, a lice mu je prebledelo. Uzdahnuo je i naslonio se na nju, pustivši je da mu pomogne da dođe do jedne stolice i da sedne.

„Šta se desilo?", zatraži da čuje Min od Evasni, Device koja je prošla kroz kapiju odmah za Random. Vižljastoj ženi je tamnoriđa kosa, isto kao većini Devica, spreda bila kratka, a pozadi padala u rep.

„Kar’a’karn je dobro", odgovori ta žena. „Mada je on kao mladić koji mora da optrči jedan krug oko tabora više od svih ostalih, samo da bi dokazao da može."

„Danas je stekao veliki đi“, primeti Ifejina - druga Devica - skoro kao da se raspravlja s prvom. Glas joj beše smrtno ozbiljan.

Rand uzdahnu i zavali se u stolicu. Bašer prođe kroz kapiju i bat njegovih čizama odjeknu po kamenu. Min je iz dvorišta čula viku - ranjeni vojnici prolaze kroz veću kapiju. Dvorišta Kamena vrvela su od užurbanosti. Aes Sedai su dotrčavale da Izleče okrvavljene i garave vojnike.

Za Bašerom je došao jedan vitki sredovečni Domanac. Rodel Ituralde. Delovao je izmučeno, sa skorenom krvlju na prljavom licu, odeće pocepane i s loše vezanim priručnim zavojem na ruci. Na Randu nije bilo vidnih rana. Odeča mu je bila čista, mada je i dalje uporno nosio onaj stari smeđi plašt. Ali, Svetlosti - deluje iscrpljeno.

„Rande“, kaza Min i kleknu pored njega. „Rande, jesi li dobro?"

„Pobesneo sam“, tiho joj odgovori Rand. „Mislio sam da sam to prevazišao."

Ona se zaledi.

„Nije to bio strašan bes kao ranije", reče joj Rand. „Nije to bio bes uništenja, mada jesam uništavao. U Maradonu sam video šta je sve učinjeno ljudima koji me slede. Min, video sam Svetlost u njima. Video sam kako prkose Mračnome, ma koliko njegova senka bila dugačka. Živećemo - govorio je taj prkos. Volećemo i nadaćemo se.

I video sam koliko se ono trudi da to uništi. Zna da će značiti nešto ako ih bude skršio. Nešto daleko veće od Maradona. Slamanje ljudskog duha... on žudi za tim. Napao je daleko snažnije nego što bi inače zato što je želeo da mi skrši duh." Glas mu se utiša i on otvori oči da je pogleda. „I zato sam mu se suprotstavio."

„Ono što si učinio bilo je neverovatno", reče mu Bašer i stade pored Min prekrstivši ruke. „Ali jesi li dopustio da te on natera na to?“

Rand odmahnu glavom. „Bašere, imam pravo da budem besan. Zar ne shvataš? Ranije sam pokušavao da sve to krijem u sebi. To je bilo pogrešno. Moram da osećam. Moram da osećam bol zbog patnji, smrti i gubitaka koje ovi ljudi trpe. Moram da se držim svih tih stvari kako bih znao zašto se borim. Ima trenutaka kad nam je potrebna praznina, ali to ne znači da je bes išta manje deo mene."

Kao da je sa svakom rečju bio samouvereniji, a Min klimnu.

„Pa, spasao si grad", primeti Bašer.

„Ne dovoljno brzo", odgovori Rand. Min je osećala njegovu tugu. „A moji današnji postupci možda su bili greška."

Min se namršti. „Zašto?"

„Previše smo se približili sukobu između nas dvojice", odgovori Rand. „To mora da se desi u Šajol Gulu - i to u pravo vreme. Ne smem dozvoliti da me on izazove na nešto ishitreno. Bašer je u pravu. Niti smem dopustiti da ljudi počnu da pretpostavljaju kako ću uvek moći da se umešam i da ih spasem."

„Možda", reče Bašer. „Ali ono što si danas učinio..."

Rand odmahnu glavom. „Bašere, nije na meni da vodim ovaj rat. Današnja bitka izmirila me je više nego što sam smeo da dozvolim. Da me moji neprijatelji sada napadnu - sa mnom bi bilo gotovo. Sem toga, ja mogu da se borim samo najednom mestu u isto vreme. Ono što nam se primiče biće veće od toga - veće i stravičnije nego išta što ma koji čovek može i sanjati da će moći da zaustavi. Pripremiću vas, ali moram da vas ostavim. Rat će biti vaš.“

On zaćuta, a Flin prođe kroz kapiju i pusti je da se zatvori za njim.

„Sada moram da se odmorim", tiho reče Rand. „Sutra se sastajem s tvojom nećakom i ostalim Krajišnicima, Bašere. Ne znam šta će oni tražiti od mene, ali moraju da se vrate na svoje položaje. Ako je Saldeja bila u onakvom stanju dok je jedan od velikih kapetana predvodio njenu odbranu, mogu samo da pretpostavim šta sve trpe krajiške države.

Min mu pomože da ustane. „Rande“, tiho mu kaza. „Kecuejn se vratila i dovela nekoga sa sobom."

On se pokoleba. „Odvedi me do nje."

Min se lecnu. „Nije ni trebalo da ti to pominjem. Trebalo bi da se odmoriš."

„Hoću", odgovori on. „Ne brini." I dalje je osećala njegovu iznurenost - ali nije se raspravljala. Izađoše iz sobe. „Rodele Ituralde", reče Rand zastavši ispred vrata. „Mislim da ćeš želeti da pođeš sa mnom. Ne mogu da ti se odužim za časnost koju si pokazao, ali nešto mogu da ti dam."

Prosedi Domanac klimnu pa pođe za njim. Min pomaže Randu niz hodnik, sve vreme zabrinuta zbog njega. Da li on baš mora da se toliko napreže?

Nažalost - mora. Rand al’Tor je Ponovorođeni Zmaj. Pre nego što se sve to završi, on će biti isceđen, samleven i istrošen. To skoro da je dovoljno da natera ženu da prestane da se trudi.

„Rande...", zausti ona, dok su Ituralde i nekoliko Devica išli za njima. Srećom, Kecuejnina soba nije bila daleko odatle.

„Biću dobro", odgovori joj on. „Časna reč. Ima li nečeg novog kada je reč o tvom proučavanju?" Pokušavao je da joj skrene misli.

Nažalost, to pitanje je samo pobudilo novu brigu. „Da li si se ikada pitao zašto se Kalandor u proročanstvima tako često naziva stravično sečivo ili sečivo propasti?"

„To je veoma moćan sa'angreal", odgovori on. „Možda je to zbog uništenja koje može da izazove?"

„Možda", odgovori ona.

„Ti misliš da je posredi nešto drugo."

„Postoji izraz", odgovori mu Min, „u Džendajskom proročanstvu. Volela bih da ih znamo više. U svakom slučaju, piše: i Sečivo će ga vezati nadvoje.“

„Dve žene", odgovori Rand. „Moram da budem u krugu s dve žene kako bih vladao njim."

Ona se namršti.

„Šta je bilo?", upita Rand. „Min, reci mi otvoreno. Moram da znam."

„Postoji još jedna rečenica, iz Karetonskog ciklusa. Bilo kako bilo, mislim da Kalandor ima daleko veću slabost od toga. Mislim da možda... Rande, mislim da će te možda oslabiti i omogućiti da te napadnu ako ga upotrebiš."

„Onda ću možda tako biti ubijen."

„Nećeš biti ubijen", odvrati mu Min.

»Ja...“

„Čobanine, preživećeš ti ovo", bila je uporna. „Postaraću se za to."

On joj se nasmeši. Delovao je tako iznureno. „Min, skoro da verujem da će ti to poći za rukom. Možda se Šara ne povija oko mene, već oko tebe." Okrenu se, pa zakuca na vrata u hodniku.

Vrata se odškrinuše i Merisa proviri. Odmerila je Randa od glave do pete. „Al’Tore, izgledaš kao da jedva stojiš na nogama."

„Živa istina", odgovori on. „Je li Kecuejn Sedai ovde?"

„Uradila je ono što si tražio", odgovori Merisa. „I, samo da ti kažem, ona je veoma spremna za saradnju, uzevši u obzir to kako si..."

„Merisa, pusti ga unutra", začu se Kecuejnin glas.

Merisa se pokoleba, pa ošinu Randa pogledom i otvori vrata do kraja. Kecuejn je sedela u naslonjači i razgovarala sa starijim čovekom kojem je duga seda kosa padala do ramena. Imao je veliki kukast nos i bio u kraljevskoj odeći.

Rand se skloni u stranu. Iza njega neko oštro uzdahnu. Rodel Ituralde stade u dovratak, delujući potpuno zgranuto, a čovek u prostoriji se okrenu. Oči su mu bile blage, a put boje bakra.

„Moj gospodaru", viknu Ituralde pa požuri napred i pade na jedno koleno. „Živ si!"

Min oseti talas sreće od Randa. Ituralde je plakao. Rand se izmaknu. „Hajdemo u moje odaje da se odmorimo."

„Kralj Arad Domana. Gde si ga našao?" upita Min. „Kako si znao?"

„Prijatelj mi je odao jednu tajnu", odgovori Rand. „Bela kula je pokupila Matina Stepaneosa kako bi ga ’zaštitila’. Pa, nije mi bilo potrebno previše mozganja pre nego što sam pomislio da su slično učinili i s drugim vladarima. A ako su pre više meseci poslale sestre u Arad Doman kako bi ga uhvatile, pre nego što je bilo ko od njih znao za kapije, snegovi su mogli da ih zaveju kad su se vraćale." Zračio je olakšanjem. „Grendal ga se nikada nije dokopala. Min, nisam ga ubio. Jedna nevina osoba za koju sam pretpostavio da sam je ubio i dalje je živa. I to je nešto. Sitnica - ali pomaže."

Pomogla mu je da pređe ostatak puta do njihovih odaja, zadovoljna - za sada - što može da deli toplinu njegove radosti i olakšanja.