Tornjevi ponoći

57 Zec za večeru

Met pade na neravno tle zaslepljen bleskom svetlosti. Psujući, posluži se ašandareijem kako ne bi pao. Osećao je miris rastinja, zemlje i trulog drveta. Bube su zujale u hladu.

Belilo iščile i on vide da stoji ispred kule Gendžei. Delimično je očekivao da će se pojaviti u Ruideanu. Činilo mu se da će ga koplje vratiti u njegov svet na onom mestu odakle je ušao. Tom je sedeo na zemlji i držao Moirainu u sedečem položaju, a ona je treptala i osvrtala se.

Met se okrenu prema kuli i upre prst naviše. „Znam da gledate!" ushićeno uskliknu. Uspeo je. Krvavo je izvukao živu glavu! „Pobedio sam vas, vi otpaci jedni blatnjavi! Ja, Metrim Kauton, preživeo sam vaše zamke! Ha!“ Diže ašandarei iznad glave. „Vi ste mi dali izlaz! Najedite se te gorčine, vi plameni, spaljeni lažovi jedni okopiljeni!“

Met ozareno zari kraj kopljišta u tle ispred sebe. Klimnu. Niko ne može da izradi Metrima Kautona. Lagali su ga, pričali mu neodređena proročanstva i pretili mu, a onda su pokušali da ga obese. Ali Met je na kraju uspeo da ih nadmudri.

„Ko je bio drugi čovek?“, tiho upita Moiraina iza njega. „Onaj kojeg sam videla, a nisam ga poznavala?"

„On nije preživeo", odgovori joj Tom ozbiljnim glasom.

Met se na to malo pokunjio. Njihova pobeda imala je svoju cenu - i to stravičnu. Zar je Met sve to vreme putovao sa živom legendom?

„Bio nam je prijatelj", reče Met, pa se okrenu i iščupa ašandarei iz tla. „Tome, kada budeš pisao baladu o ovome, dobro pazi da istakneš kako je on bio heroj."

Tom pogleda Meta, a onda znalački klimnu glavom. „Svet če želeti da zna šta se dogodilo s tim čovekom." Svetlosti. Kad Met malo bolje razmisli, Tom se uopšte nije iznenadio kada je čuo da je Noel zapravo Džain Lakonogi. On je to znao. Kada li je to prokljuvio? Zašto mu ništa nije rekao? Baš je neki prijatelj.

Met samo odmahnu glavom. „Pa, izvukli smo se odande ovako ili onako. Ali, Tome, sledeči put kada ja budem hteo da krvavo pregovaram, prišunjaj se iza mene i mlatni me po glavi nečim velikim, teškim i tupim. A onda preuzmi pregovore."

„Tvoj zahtev je primljen k znanju."

„Hajde da se malo sklonimo odavde. Neću da se ona krvava kula nadvija nadamnom."

„Da“, potvrdi Moiraina, „moglo bi se reći da se hrane osećanjima. Premda ja to ne bi nazvala hranjenjem koliko ushićivanjem osećanjima. Njima to nije potrebno da bi preživeli, ali ih veoma zadovoljava."

Sedeli su u jednoj šumovitoj udolini nedaleko od kule, odmah do livade koja se prostirala uz Arinelu. Guste krošnje bacale su hlad i zaklanjale pogled na kulu.

Met je sedeo na omanjoj steni prekrivanoj mahovinom dok je Tom palio vatru. U džepu mu je bilo jedno od Aludrinih palidrvaca, kao i nekoliko vrećica čaja, mada nisu imali u čemu da zagreju vodu.

Moiraina je sedela na zemlji, još umotana u Tomov plašt, leđima naslonjena na jedno izvaljeno deblo. Zatvorila je plašt sa unutrašnje strane, tako da je bila potpuno ogrnuta, izuzev lica i onih tamnih kovrdža. Više liči na ženu nego što Met pamti - on je se seća kao statue. Uvek bezizražajne, lica poput uglačanog kamena, a očiju nalik na tamnosmeđi topaz.

Sada sedi blede kože, rumenih obraza, i ukovrdžane kose koja joj prirodno pada oko lica. Sa izuzetkom tog njenog bezvremenog lica jedne Aes Sedai, potpuno je zanosna. Ali na tom licu se vidi više osećanja nego što Met pamti; vidi se s kolikom naklonošću gleda Toma, vidi se kako se blago ježi kada govori o vremenu koje je provela u kuli.

Krajičkom oka pogleda Meta i on vide kako ga ona i dalje odmerava pogledom. Da, to je ista ona Moiraina. Ponižena i zbačena sa svog postolja - ali ona mu iz nekog razloga upravo zbog toga deluje samo još snažnije.

Tom izmami jedan kolebljivi plamičak iz drveta, koji posla pramičak dima u vazduh pre nego što se ugasi. Drvo je verovatno previše mokro. Tom opsova.

„Sve je u redu, Tome“, tiho mu kaza Moiraina. „Biču dobro."

„Neču da se prehladiš istog trena kada smo te izbavili iz onog mesta“, reče joj Tom. Izvadi palidrvce, ali u drvetu se odjednom pojaviše žiške i vatra buknu, pucketajući dok je sagorevala previše vlažnu potpalu.

Met pogleda Moirainu, čije je lice nosilo izraz potpune usredsređenosti.

„O", izusti Tom, pa se zasmeja. „Skoro da sam zaboravio na to..."

„To je sada skoro sve što mogu da izvedem sama", odgovori Moiraina i namršti se. Svetlosti, je li se Moiraina ranije mrštila? Bila je previše nadmena za tako nešto, zar ne? Ili je to Met pogrešno pamti?

Moiraina. On to priča s plamenom Moirainom! Mada je ušao u kulu s tačno određenim ciljem da je izbavi, delovalo mu je potpuno neverovatno da razgovara s njom. Bilo je to kao da priča sa...

Pa, kao da priča s Birgitom Srebrolukom ili Džainom Lakonogim. Met se nasmeši i odmahnu glavom. Kakav je samo svet i kako je njegova uloga u njemu čudna.

„Kao to misliš, Moiraina?", upita Tom, stavljajući grančice na vatru. „Kako je to sve što možeš?"

„Aelfini i Elfini", objasni ona spokojnim glasom. „Oni uživaju i cene jaka osećanja. Iz nekog razloga, osećanja jednog ta’verena još ih više opijaju. Ima i drugih stvari u kojima uživaju."

Tom je pogleda i namršti se.

„Moja Moć, Tome", objasni ona. „Slušala sam ih kako kevću i sikću jedni na druge dok su se hranili mnome - i Aelfini i Elfini, samo naizmence. Izgleda da se ne dešava često da imaju Aes Sedai samo za sebe. Crpeći moju sposobnost da usmeravam, hranili su se dvostruko - mojom tugom zbog toga što gubim i samom Moći. Moja snaga je u velikoj meri umanjena.

Tvrdili su da su ubili Lanfear tako što su je prebrzo iscrpeli, mada mislim da su samo pokušavali da me uplaše. Neki čovek je bio prisutan kada su me jednom probudili. Kazao je da ja nisam ona koju traži." Oklevala je, pa zadrhtala. „Ponekad sam priželjkivala da će me brzo iscrpeti i tako mi okončati život."

Malim logorom zavlada mrtva tišina, osim što se čulo pucketanje vatre. Tom pogleda Moirainu potpuno bespomoćno.

„Ne budi toliko tužan, Tome Meriline", kaza mu Moiraina i nasmeši se. „Osetila sam strašne stvari, ali svi ljudi znaju za takve trenutke očaja. Verovala sam da ćeš doći." Ona skinu jednu ruku s plašta - otkrivajući vitko bledo rame i ključnu kost - pa posegnu prema njemu. On se pokoleba, a onda joj prihvati ruku i stisnu je.

Moiraina pogleda Meta. „A ti, Metrime Kautone. Više nisi običan seljačić. Da li te oko mnogo boli?“

Met slegnu ramenima.

„Izlečila bih ti ranu da mogu", kaza mu Moiraina. „Ali čak i da sam i dalje snažna koliko sam nekada bila, ne bih mogla da ti vratim oko.“ Spusti pogled, pa pusti Tomovu ruku i podiže svoju. „Je li angreal kod tebe?"

„O, da", odgovori Tom i izvadi onu neobičnu grivnu iz džepa, pa joj je stavi na ruku.

„Sa ovim", reče Moiraina, „biču dovoljno snažna da te makar poštedim bola. Stavili su mi je na ruku da bi mi omogućili da povlačim više Moći i da bi njihova hrana bila sočnija. Zapravo sam je zatražila - bila je jedan od moja tri zahteva. Samo nisam shvatila da će je na kraju iskoristiti protiv mene."

„Ispunili su ti tvoja tri zahteva?", mršteći se upita Met.

„Prošla sam kroz ter’angreal", odgovori mu ona. „Drevni sporazum važio je i za njih i za mene, premda mi nije bilo lakog povratka pošto je dovratak bio uništen. Zahvaljujući... pređašnjim događajima znala sam da neću pobeći odande ako ti ne dođeš po mene, ma šta moji zahtevi bili i ma koliko ih brižljivo sročila. Stoga sam ih iskoristila na najbolji mogući način."

„Šta si tražila?" upita je Met. „Pored angreala?"

Ona se nasmeši. „Za sada ću to zadržati za sebe. Ali zahvalna sam ti, mladi Metrime. Na tome što si mi spasao život."

„Onda ništa više ne dugujemo jedno drugome", reče joj on. „Ti si mi u Dvema Rekama spasla glavu. Plamen me spalio ako od tada nisam lepo galopirao kroz život."

„A tvoja rana?"

„Ne boli me toliko." Zapravo, luđački ga boli. Zaista, zaista gadno. „Nema potrebe da traćiš snagu na nju."

„Vidim da se i dalje bojiš Jedne moći."

On se nakostreši. „Bojim?"

„Pretpostavljam da imaš valjan razlog za tu bojazan." On skrenu pogled. „Ali pazi se. Ponekad se ispostavi da nam najneprijatniji događaji u našim životima zapravo donose dobro."

Da, ona je i dalje Moiraina. Smesta daje pouku i savet. Ali možda ima pravo - nakon svega kroz šta je prošla - da drži predavanje o patnji. Svetlosti! Znala je kroz šta će sve proći, a svejedno je gurnula Lanfear u onaj ter’angreal? Možda Met ipak u celoj toj priči nije heroj, a možda nije ni Noel.

„Šta sada?" upita Tom i sede na panj. Metu je prijala toplota koja se širila od vatre.

„Moram da nađem Randa“, odgovori Moiraina. „Biče mu potrebna moja pomoć. Verujem da je bio dobro u mom odsustvu?"

„Ne znam baš", reče joj Met u odgovor. „Napola je lud, a čitav krvavi svet se međusobno hvata za gušu." Boje se uskomešaše. Rand obeduje s Min. Met rasprši tu sliku.

Ona izvi obrvu.

„Ali", priznade Met, „pošlo mu je za rukom da skoro sve usmeri prema Poslednjoj bici. A Verin kaže da mu je uspelo da očisti saidin od opačine."

„Blagoslovena Svetlosti", prošapta Moiraina. „Kako?"

„Ne znam."

„To sve menja", reče ona i još se više nasmeši. „Ispravio je ono što je nekada iskvario. Sa Zmajem nam je došao naš bol i sa Zmajem je rana zaceljena."

„Met stalno priča da bi trebalo da se to na neki način proslavi", primeti Tom. „Mada je moguće da samo traži dobar izgovor da se napije."

„Rekao bih da je to sasvim sigurno", dodade Met. „Bilo kako bilo, Rand je bio veoma zauzet. Elejna kaže da je dogovorio nekakav sastanak s njemu potčinjenim vladarima i da se taj sastanak bliži."

„Dakle, Elejna je kraljica?"

„Jeste. Majku joj je ubio Rahvin", odgovori joj Met.

„Kazao si mi."

„Jesam li? Kada?"

„U prošlom životu, Metrime", odgovori mu ona smešeči se.

„O. Pa, Rand ga je dokrajčio. Tako je to sređeno."

„A ostali Izgubljeni?" upita Moiraina.

„Ne znam", odgovori Met.

„Met je bio toliko zauzet da nije mogao sve to da isprati", dodade Tom. „U međuvremenu se oženio seanšanskom caricom."

Moiraina iznenađeno trepnu. „Šta si uradio?"

„To je bilo slučajno", pokunjeno primeti Met i poguri se.

„Slučajno si se oženio seanšanskom caricom?"

„Imaju neke čudne običaje", reče joj Met i povuče šešir preko lica. „Čudan narod." On natera sebe da se zasmeje.

„Taveren", kaza Moiraina.

Nekako je znao da će ona to reći. Svetlosti. Pa, dobro je što se vratila. Met se iznenadio zbog snage kojom to oseća. Ko bi pomislio da će neka Aes Sedai njemu biti draga?

„Pa", reče ona, „vidim da se mnogo priča mora ispričati. Ali za sada, moraćemo da potražimo Randa."

Takođe je znao da će ona smesta preuzeti vodeću ulogu. „Ti ga nađi, Moiraina, ali ja imam posla u Kaemlinu. Nije mi namera da se raspravljam i sve to, ali tako stoje stvari. I ti bi trebalo da pođeš tamo. Elejna će najverovatnije najviše moći da ti pomogne s Random." Krvave boje. Kao da mu nije dosta što ima samo jedno oko, već mu i one plamene vizije ometaju vid svaki put kada pomisli na Ran...

Plamen spalio te vizije!

Moiraina izvi obrvu kad on odmahnu glavom, pa pocrvene. Verovatno izgleda kao da ima nekakav napad.

„Videćemo Metrime", odgovori mu ona, pa pogleda Toma, koji je stajao držeći kesice s čajem. Metu se činilo kao da je spreman da pokuša da ugreje vodu u sopstvenim šakama, samo da bi skuvao malo toplog čaja za Moirainu. Tom je pogleda, a ona opet pruži ruku.

„Najdraži Tome", reče mu ona. „Volela bih da mi budeš muž, ako bi me ti prihvatio za svoju ženu."

„Šta?“, viknu Met ustajući. Uhvati se za čelo, skoro rušeći šešir sa glave. „Šta si rekla?"

„Ćuti, Mete", reče mu Tom. Nije prihvatio Moiraininu pruženu ruku. „Moiraina, znaš da nikada nisam preterano voleo žene koje usmeravaju Jednu moć. Znaš da me je to sprečavalo u prošlosti."

„Najdraži Tome, ja više nemam mnogo moći. Bez ovog angreala ne bih bila dovoljno snažna ni da postanem Prihvaćena u Beloj kuli. Baciću ga, ako ti to želiš." Diže i drugu ruku, jedva izbegavši da se potpuno otkrije. Skide angreal.

„Ne bih rekao, Moiraina", reče joj Tom, pa kleknu i uze je za ruke. „Ne, ne želim da ti bilo šta oduzmem."

„Ali sa ovim angrealom biću veoma snažna - Moć će mi biti veća nego kada su me zarobili."

„Neka bude", odvrati joj on i vrati joj grivnu na ruku. „Oženiću se tobom, ako tako želiš."

Ona se široko nasmeši.

Met je zgranuto stajao. „A ko će da vas krvavo venča?", ote mu se. „To vala neću biti ja, samo da vam kažem."

Njih dvoje ga pogledaše - Tom bezizražajno, a Moiraina s tračkom osmeha. „Vidim zašto je ta Seanšanka morala da te ima, Mete", primeti ona. „Svakako si romantičan."

„Ja samo..." Skide šešir, nelagodno ga držeći i gledajući čas jedno, čas drugo. „Samo... plamen me spalio! Kako mi je ovo promaklo? Bio sam s vama gotovo sve vreme koje ste proveli zajedno! Kada ste postali dragi jedno drugome?"

„Nisi pomno pratio radnju", odbrusi Tom, pa se okrenu da pogleda Moirainu. „Pretpostavljam da ćeš želeti da ti budem Zaštitnik."

Ona se nasmeši. „Nadam se da je do sada neka druga preuzela mog pređašnjeg Gaidina."

„Prihvatiću taj posao", reče joj Tom, „mada ćeš morati da objasniš Elejni zašto je njen dvorski bard nečiji Zaštitnik." Oklevao je. „Misliš li da možeš da napraviš jedan od onih plaštova što menjaju boje, ali sa zakrpama?"

„Pa, vidim da ste vas dvoje krvavo poludeli", primeti Met. „Tome, zar mi nisi jednom rekao da su dva mesta koja ti najviše nanose bol - Tar Valon i Kaemlin? A ti sada bezglavo juriš nizbrdo putem koji se za tebe završava životom bilo u jednom, bilo u drugom od ta dva mesta!"

Tom slegnu ramenima. „Vremena se menjaju."

„Ja nikada nisam provodila mnogo vremena u Tar Valonu", reče Moiraina. „Tome Meriline, mislim da ćemo uživati u zajedničkim putovanjima - ako preživimo predstojeće mesece." Ona pogleda Meta. „Mete, ne bi trebalo da tek tako odbacuješ zaštitničku vezu. Blagoslovi koje ona pruža u danima pred nama biće od velike koristi za muškarce."

Met vrati šešir na glavu. „To možda jeste tačno, ali nećeš doživeti da mene vidiš krvavo zarobljenog u takvoj vezi. Bez uvrede, Moiraina. Ti mi se dopadaš - ali da budem vezan za ženu? To se Metrimu Kautonu vala neće desiti."

„Ma je li tako?" upita Tom, kao da mu je to smešno. „Zar nismo utvrdili da tvoja Tuon može da usmerava, ako reši da to nauči?"

Met se ukoči. Krvavi pepeo. Tom je u pravu. Ali usmeravanje bi učinilo da ona postane marat’damane. Ona ne bi učinila tako nešto. On ne mora da se brine zbog toga.

Zar ne?

Mora da mu se na licu videlo sve o čemu razmišlja, jer se Tom tiho zasmeja a Moiraina opet nasmeši. Ali njih dvoje ubrzo izgubiše zanimanje da ga zadirkuju, pa počeše da tiho razgovaraju. Ljubav koja im se videla u očima bila je prava. Oni se zaista vole. Svetlosti! Kako li je to Metu samo promaklo? Oseća se kao čovek koji je doveo nerasta na konjsku trku.

Odlučio je da ih ostavi nasamo i da se skloni negde. Pode da izvidi područje gde bi kapija trebalo da se otvori. Bolje bi joj bilo. Nemaju nikakve zalihe, a Metu se baš i ne dopada zamisao da zaustavlja neki brod, pa da plove sve do Kaemlina.

Do obale Arinele dovela ga je kratka šetnja preko livade. Kada je tu došao, podigao je malu humku od kamena za Noela, a onda je pozdravio naherivši šešir i seo da čeka i razmišlja.

Moiraina je bezbedna. Met je preživeo, mada ga ona krvava očna duplja luđački boli. I dalje nije siguran da li Aelfini i Elfini povlače uzice vezane za njega, ali ipak jeste ušao u njihovu jazbinu i izašao odatle neozleđen. Uglavnom.

Ostao je bez oka. Kako će to uticati na njegovo umeće u borbi? To ga brine više od svega. Izigrava hrabrost, ali u sebi drhti. Šta li će Tuon pomisliti o suprugu kojem nedostaje jedno oko? Šta li će misliti o suprugu koji možda nije u stanju da se odbrani?

On izvadi nož iz korica i prevrnu ga u vazduhu tako da mu sečivo pade na dlan. A onda, ponet hirom, baci ga iza sebe i ne gledajući. Začu tihu ciku, pa se okrenu i vide zeca prostrtog po tlu, probodenog nasumice bačenim nožem.

Nasmeši se, pa se opet okrenu da pogleda reku. A onda primeti nešto što se zakačilo između dva velika kamena na obali. Bio je to prevrnuti bakarni kazančić, jedva nešto malo korišćen, već samo gdegde ulubljen sa strane. Mora da je ispao nekom putniku koji je pešačio uz reku.

Da, možda ne može da oceni daljinu i možda više ne vidi onako dobro. Ali sreća svejedno bolje radi svoj posao kada čovek ne gleda.

Nasmeši se još šire, a onda zgrabi zeca - odraće ga i spremiti za večeru - pa uze kazančić s rečne obale.

Moiraina će ipak dobiti čaj.