Tornjevi ponoći

35 Ispravna stvar

„Razumeš šta ti je činiti?", upita Egvena hodajući prema svojim odajama u Beloj kuli.

Sijuan klimnu.

„Ako se pojave", reče joj Egvena, „nećete dopustiti da budete uvučene u borbu."

„Majko, nismo deca", zajedljivo joj kaza Sijuan.

„Ne, vi ste Aes Sedai - pa skoro jednako loše sledite uputstva koja su vam data."

Sijuan je bezizražajno pogleda, a Egvena zažali zbog svojih reči. Sijuan ih nije zaslužila; sama Egvena je na ivici živaca. Ona se smiri.

Pokušala je da izmami Mesanu služeći se različitim mamcima, ali za sada joj to nije pošlo za rukom. Egvena je mogla da se zakune da skoro oseća tu ženu kako je posmatra u Tel’aran’riodu. Jukiri i njene Aes Sedai ništa ne mogu da urade.

Najbolja nada joj je noćašnji sastanak. To mora da je izmami. Egvena više nema vremena - vladari koje je ubedila već su digli vojske, a Randove snage se prikupljaju.

„Idi“, kaza joj Egvena. „Razgovaraj sa ostalima. Neću da dođe do ikakvih glupih grešaka."

„Da, majko", progunđa Sijuan okrećući se.

„I Sijuan", pozva je Egvena.

Nekadašnja Amirlin zastade.

„Postaraj se da noćas budeš bezbedna", kaza joj Egvena. „Neću da te izgubim."

Sijuan je na takve izraze zabrinutosti često odgovarala nepristojno, ali noćas se samo nasmešila. Egvena odmahnu glavom i požuri u svoje odaje, gde je zatekla Silvijanu kako je čeka.

„Gavin?", upita Egvena.

„Nema vesti od njega", odgovori Silvijana. „Danas po podne poslala sam mu glasnika, ali se vratio. Pretpostavljam da Gavin oteže sa odgovorom čisto da bi nam stvarao poteškoće."

„On ume da bude tvrdoglav", primeti Egvena. Bez njega se osećala ogoljeno. To ju je iznenađivalo, pošto mu je jasno i glasno naredila da se drži podalje od njenih vrata. Zašto se sada brine što on nije tu?

„Udvostruči mi stražu i postaraj se da u blizini budu vojnici. Ako se moji štitovi oglase, dići će veliku buku."

„Da, majko", odgovori Silvijana.

„I pošalji Gavinu još jednog glasnika", odgovori ona. „Sa učtivijim pismom. Zamoli ga da se vrati, nemoj da mu naređuješ." Znajući Silvijanino mišljenje o Gavinu, Egvena je bila sigurna da je prvobitno pismo bilo grubo.

To rekavši, Egvena duboko uzdahnu, pa uđe u svoje odaje, proveri štitove i pripremi se za spavanje.

Ne bi trebalo da se osećam ovoliko iscrpljeno, pomislio je Perin dok je silazio iz Korakovog sedla. Ne radim ništa sem što pričam.

Suđenje ga je pritiskalo. Izgleda kao da pritiska čitavu vojsku. Perin je posmatrao vojnike dok su se vraćali u logor. Morgaza je bila s njima, ali po strani i potpuno sama. Faila ju je čitavim putem držala na oku, odišući besom, ali ne progovarajući nijednu reč. Alijandra i Berelajn su se držale podalje od njih dve.

Morgaza ga je osudila, ali on zapravo nije preterano mario za to. Izašao je na kraj s Belim plaštovima, a sada mora da odvede svoje ljude na bezbedno mesto. Morgaza je jahala kroz logor, tražeći Lini i gazda Gila. Njih dvoje su bezbedno stigli, skupa sa svim ostalim zarobljenicima, baš kao što je Galad Damodred obećao. Iznenađujuće, ali s njima je poslao i potrepštine i kola.

Dakle, suđenje je bilo pobeda. Perinovi ljudi to izgleda nisu tako videli. Vojnici su se podelili u skupine dok su se pogureno vraćali u tabor. Nije bilo mnogo priče.

Pored Perina, Gaul odmahnu glavom. „Dve srebrne tačke."

„Molim?" upita Perin, predajući Koraka jednom konjušaru.

„Izreka", odgovori Gaul, zagledan u nebo. „Dve srebrne tačke. Dva puta smo pošli u bitku, a nismo zatekli neprijatelja. Još jednom - i ostaćemo bez časti."

„Gaule, bolje je da ne nalazimo neprijatelja", odgovori Perin. „Bolje je da se krv ne proliva."

Gaul se zasmeja. „Perine Ajbara, ne kažem da želim da se san okonča. Ali pogledaj svoje ljude. Oni osećaju ovo o čemu ja pričam. Ne bi trebalo da plešeš kopljima bez ikakve svrhe, ali takođe ne bi trebalo da prečesto tražiš da se ljudi pripreme da ubijaju, a da im onda ne daš nikoga protiv koga će se boriti."

„Radiću to onoliko često koliko budem hteo", namrgođeno odvrati Perin, „ako to znači da je bitka izbegnuta. Ja..."

Po tlu se začu bat konjskih kopita, a vetar mu donese Failin miris, pa se on okrenu da se suoči s njom.

„Bitka je zaista izbegnuta, Perine Ajbara", reče mu Gaul, „a druga započeta. Neka bi našao vode i hlada." On otrča dok se Faila spuštala iz sedla.

Perin duboko udahnu.

„Dobro, mužu", reče mu ona, prilazeći mu odsečnim korakom. „Sada ćeš mi objasniti šta si to uradio. Ti njemu dozvolio da ti sudi? Obećao mu da ćeš mu se predati? Nisam imala utisak da sam se udala za budalu!"

„Nisam budala, ženo", zaurla on u odgovor. „Stalno mi pričaš kako moram da vodim. Pa, danas sam prihvatio tvoj savet!"

„Prihvatio si ga i doneo pogrešnu odluku."

„Nije bilo ispravne odluke!"

„Mogao si da nas povedeš u boj protiv njih."

„Oni nameravaju da se bore u Poslednjoj bici", odbrusi Perin. „Svaki Beli plašt kojeg ubijemo biće jedan čovek manje koji će se suočiti s Mračnim. Ja, moji ljudi, Beli plaštovi - niko od nas nije bitan u poređenju sa onim što sledi! Oni moraju da prežive, a moramo i mi. Ovo je bio jedini način za to!"

Svetlosti, delovalo mu je tako pogrešno što viče na nju. Međutim, to ju je čak umirilo. Za divno čudo, vojnici u njihovoj blizini zaklimaše, kao da nisu mogli da uvide istinu sve dok je neko nije zaurlao.

„Hoću da preuzmeš zapovedništvo nad povlačenjem", kaza Perin Faili. „Još nismo upali u zamku, ali svakim trenutkom sve se više ježim. Nešto nas drži na oku; onemogućili su nam da koristimo kapije i nameravaju da nas pobiju sve do jednog. Sada znaju da se nećemo boriti protiv Belih plaštova, što znači da će ubrzo napasti. Možda večeras; ako budemo imali sreće, odložiće napad do sutra ujutru.“

„Nismo završili sa ovom raspravom", upozori ga ona.

„Faila, šta je urađeno, urađeno je. Gledaj napred."

„U redu." I dalje je mirisala besno, streljajući ga onim prelepim tamnim očima, ali je ipak zauzdavala taj svoj bes. „Idem u vučji san", reče Perin, bacajući pogled ka ivici logora gde je bio podignut njihov šator. „Ili ću uništiti onu kupolu, ili ću naći neki način da primoram Koljača da mi kaže kako da učinim da Putovanje opet radi. Pripremi vojsku za pokret i naredi Aša’manima da svaki put kada izbroje do sto pokušaju da otvore kapiju. Čim im to uspe, odvedi naše ljude odavde."

„Kuda?" upita Faila. „Džehana?"

Perin odmahnu glavom. „Preblizu. Neprijatelj je možda drži na oku. Andor. Odvedi ih u Kaemlin. Zapravo, ne. Beli Most. Hajde da se držimo podalje od bilo kog mesta u koje mogu posumnjati da ćemo otići. Sem toga, ne želim da se pojavim s vojskom na Elejninom pragu sve dok je ne upozorim na to."

„Dobar plan", reče Faila. „Ako se bojiš da ćemo biti napadnuti, onda bi najbolje bilo da najpre premestimo logorske sledbenike, umesto da prvo ode vojska a da mi ostanemo bez odbrane."

Perin klimnu. „Ali neka krenu čim kapije opet prorade."

„A šta ako ne uspeš?" Faila je počela da zvuči odlučno. Prestravljeno, ali odlučno.

„Ako za sat vremena ne uspem da učinim da kapije ponovo rade, povedi ih prema mestu gde je Niejld otkrio da može otvarati kapije. Mislim da to neće uspeti; mislim da će Koljač samo premestiti kupolu, tako da uvek budemo pod njom. Ali i to je nešto."

Faila klimnu, ali u mirisu joj se oseti kolebljivost. „To takođe znači da nećemo biti u logoru, već da ćemo marširati. Tako će nas mnogo lakše uhvatiti u zasedu."

„Znam", odgovori Perin. „Zato ne smem da ne uspem."

Ona ga zagrli i prisloni glavu uz njegova nedra. Mirisala je predivno. Na Failu. To je za njega odrednica predivnog. „Kazao si da je on jači od tebe", prošapta mu ona.

„Jeste."

„Mogu li učiniti bilo šta što bi ti pomoglo kada se suočiš s njim?", tiho ga upita ona.

„Ako paziš na naše ljude dok mene nema - to će pomoći."

„A šta ako te on ubije dok si tamo?"

Perin ništa nije odgovorio.

„Nema nikakvog drugog načina?" upita ona.

On se odvoji od nje. „Faila, prilično sam siguran da je on lord Luk. Mirišu drugačije, ali takođe imaju neke sličnosti. A kada sam ranije ranio Koljača u vučjem snu, lord Luk je takođe bio ranjen."

„Da li bi zbog toga trebalo da se osećam bolje?“, upita ga ona i namršti se.

„Sve se okreće. Završili smo s Maldenom i našli se na korak od ostataka Belih plaštova, s kojima su Bajar i Bornhald. Koljač se opet pojavio u vučjem snu. Onaj čovek o kojem sam ti pričao, Noam, onaj što je bio u kavezu. Sećaš li se gde sam ga našao?“

„Kazao si da si jurio za Random. Kroz...“

„Geldan“, dopuni je Perin. „To se dogodilo u mestu ni nedelju dana jahanja odavde."

„Čudna slučajnost, ali...“

„Nije to slučajnost, Faila. Ne kada je o meni reč. Ovde sam s razlogom. On je ovde s razlogom. Moram da se suočim sa ovim.“

Ona klimnu, a on se okrene i pođe prema njihovom šatoru, tako da joj ruka iskliznu iz njegove. Mudre su mu dale čaj koji će ga uspavati, tako da može da uđe u vučji san.

Vreme je.

„Kako si mogao da ga pustiš?", upita Bajar, čvrsto stežući balčak dok mu se beli plašt vijorio za njim. On, Bornhald i Galad hodali su sredinom njihovog logora.

„Učino sam ono što je bilo ispravno", odgovori Galad. „To što si ga pustio na slobodu nije bilo ispravno!" odbrusi Bajar. „Nije moguće da veruješ..."

„Dete Bajare", tiho mu kaza Galad. „Nalazim da je tvoj stav sve više neposlušan. To me onespokojava. Trebalo bi da onespokojava i tebe."

Bajar zatvori usta, ne govoreći ništa više - mada je Galad video da mu je veoma teško da drži jezik za zubima. Iza Bajara, Bornhald je nemo hodao, delujući veoma uznemireno.

„Verujem da će Ajbara održati reč", reče Galad. „A ako to ne učini, sada imam zakonske osnove da ga jurim i sprovedem kaznu nad njim. To nije najbolje moguće rešenje, ali bilo je mudrosti u onome što je rekao. Ja zaista verujem da je Poslednja bitka pred nama. Ako je već tako, vreme je da se ujedinimo protiv Senke."

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče", obrati mu se Bajar, uspevajući da savlada svoj bes, „uza sve dužno poštovanje, taj čovek pripada Senci. On se neće boriti s nama, već protiv nas."

„Ako je to tačno“, kaza Galad, „nećemo imati drugog izbora nego da se suočimo s njim na bojnom polju. Dete Bajare, odlučio sam.“ Harneš im priđe pa pozdravi. Galad klimnu. „Dete Harneše, digni logor.“

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče? Ovako kasno?“

„Da“, odgovori Galad. „Marširaćemo noću kako bismo se malo udaljili od Ajbare, za svaki slučaj. Ostavi izviđače i uveri se da on ne pokušava da nas sledi. Poći ćemo za Lugard. Tamo možemo da primimo nove ljude i dopunimo zalihe, pa da onda nastavimo prema Andoru.“

„Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče", reče Harneš.

Dok je Harneš odlazio, Galad se okrenu da pogleda Bajara. Ispijeni čovek ga pozdravi, a u upalim očima videla mu se opasna ozlojeđenost; onda ode britkim i ljutitim koracima. Galad stade na livadi između belih šatora, držeći ruke prekrštene iza leđa dok je posmatrao kako glasnici nose njegova naređenja kroz logor.

„Dete Bornhalde, veoma si tih“, nakon nekoliko trenutaka kaza Galad. „Jesi li nezadovoljan mojim postupcima koliko i Dete Bajar?"

„Ne znam", odgovori Bornhald. „Toliko dugo sam bio ubeđen da je Ajbara ubio mog oca. A opet, videvši kako se Džaret ponaša, sećajući se njegovog opisa... Nema dokaza. Dovodi me do ludila što to priznajem, Galade, ali nemam dokaza. Međutim, on jeste ubio Latina i Jamvika. Ubio je Decu, stoga jeste Prijatelj Mraka."

„I ja sam ubio jednog od Dece", primeti Galad. „I zbog toga su me nazvali Prijateljem Mraka."

„To je nešto drugo." Bornhalda je izgleda nešto mučilo - nešto o čemu ne želi da priča.

„Pa, to jeste istina", saglasi se Galad. „Ne kažem da Ajbara ne bi trebalo da bude kažnjen, ali današnji događaji su me na neki čudan način uznemirili."

Odmahnu glavom. Nalaženje odgovora trebalo bi da je lako. On uvek spozna šta je ispravno. Međutim, kad god pomisli da je shvatio kako je najispravnije postupiti u vezi sa Ajbarom, otkrije da su se u njemu probudile nelagodne brige.

Život nije jednostavan kao bacanje novčića, kazala mu je majka. Jedna strana ili druga... ono što si ti jednostavno umislio...

To mu se osećanje ne dopada. Ni najmanje.

Perin duboko udahnu. Cveće je cvetalo u vučjem snu, a čak su i nebom divljale srebrne, crne i zlatne boje. Mirisi su bili potpuno neverovatni. Pita od višanja što se peče. Konjska balega. Ulje i mast. Sapun. Šumski požar. Arat. Timijan. Mačja paprat. Stotinu drugih biljaka, koje nije mogao da prepozna.

Vrlo malo njih je odgovaralo livadi na kojoj se on pojavio. Dobro je pazio da se ne pojavi tamo gde se njegov tabor nalazi u vučjem snu; tako bi bio preblizu Koljača.

Mirisi su bili prolazni. Prebrzo su nestali, kao da ih nije ni bilo.

Skakaču, posla on.

Ovde sam, Mladi Biče. Vuk se pojavi pored njega.

„Čudno miriše."

Mirisi se stapaju, posla mu Skakač. Kao voda iz hiljadu potoka. To nije prirodno. To nije dobro. Ovo mesto počinje da puca.

Perin klimnu. Premesti se i pojavi do kolena u smeđem čičku, neposredno ispred ljubičaste kupole. Skakač mu se pojavi s desne strane, tako da mu suvi korov zakrcka kako je prolazio kroz njega.

Kupola se uzdizala, zlokobna i neprirodna. Vetar je duvao, tako da se korov talasao a granje njihalo. Munja nemo sevnu po nebu.

On je ovde, posla Skakač. Uvek.

Perin klimnu. Dolazi li Koljač u vučji san na isti način kao Perin? I da li se on umara ako provodi vreme u vučjem snu, kao što se Perinu dešava? Taj čovek kao da nikada ne odlazi odatle.

Čuva nešto. Mora da postoji neki način da se kupola onesposobi u vučjem snu.

Mladi Biče, dolazimo. To je poslala Hrastova Plesačica. Njen čopor se približava, samo što sada broji samo tri člana: Žišku, Nesputanog i Hrastovu Plesačicu. Odabrale su da dođu tu, umesto da se pridruže vukovima koji hitaju na sever.

Tri vuka pojaviše se iza Skakača. Perin ih pogleda i posla im zabrinutost. Ovo će biti opasno. Vukovi možda poginu.

Njihovo slanje u odgovor na njegovo bilo je uporno. Koljač mora da padne zbog onoga što je učinio. Zajedno smo snažni. Mladi Bik ne bi trebalo da sam lovi tako opasan plen.

On klimnu u znak saglasnosti, pa pusti da mu se čekić pojavi u šaci. Oni zajedno priđoše kupoli. Perin lagano i rešeno kroči u nju. Odbijao je da oseti slabost. On jeste snažan. Kupola je običan vazduh. Verovao je da je svet onakav kakav on želi da bude.

Zatetura se, ali ipak prodre u unutrašnjost kupole. Krajolik je tu bio neznatno mračniji. Kora na drevnom drveću beše nešto tamnija, a paprat koja je venula bila je tamnije zelena ili smeđa. Skakač i čopor prođoše kroz kupolu i okružiše ga.

Idemo ka središtu, posla Perin. Ako uopšte ima nekih tajni koje mogu da se otkriju, verovatno će biti tamo.

Lagano su se kretali kroz žbunje i drveće. Perin je nametao svoju volju krajoliku oko sebe, tako da je lišće prestalo da šušti, a korov se nije čuo kada bi se on u prolazu očešao o njega. To je prirodno. Tako bi trebalo da bude. Zato tako i jeste.

Daleko je do središta, pa je Perin počeo da skače napred. Nije koračao ili skakao nogama, samo bi prestao da bude na jednom mestu i pojavio bi se na drugom. Prikrivao je svoj miris, iako Koljač nije vuk.

Ovo mora da postane moja prednost, pomislio je Perin dok su se sve više približavali središtu. On je iskusniji od mene, ali ja imam vuka u sebi. Ovo mesto je naš san. On je uljez. Ma koliko vešt bio, nije jedan od nas.

I zato ću ga ubiti.

Perin oseti miris nečega; sve jači miris nečega pogrešnog širio se vazduhom. On i vukovi se došunjaše do jedne velike padine, pa proviriše kroz raselinu u tlu. Neposredno ispred njih, pedesetak koraka daleko, nalazio se jedan gaj drevnih stabala. Bacajući pogled prema njima, procenio je da se taj šumarak nalazi veoma blizu središtu kupole. Služeći se vučjim premeštanjem, prešli su nekoliko sati hoda za svega nekoliko minuta.

To je to, posla Perin. Pogleda Skakača. Vuk je prikrivao svoj miris, ali Perin je već dovoljno dobro upoznao vukove da bi u Skakačevom pogledu, kao i po tome što su mu prednje noge bile tek neznatno povijene, mogao da prepozna zabrinutost.

Nešto se promenilo.

Perin ništa nije čuo. Ništa nije nanjušio. Ali nešto je osetio, izvesno blago podrhtavanje u tlu.

Bežite!, posla i nestade. Čim se pojavi, deset koraka odatle, ugleda strelu kako se zariva u padinu na mestu gde je stajao. Strela rascepi jedan veliki kamen i zari se u stenje i zemlju sve do crnih pera na svom kraju.

Koljač se uspravi, pa se okrenu da pogleda Perina preko nevelike razdaljine. Oči su mu delovale potpuno crno, četvrtasto lice bilo mu je u senci, a u telu je bio visok, mišićav i opasan. Smešio se, kao što to često čini. Zapravo se izrugivao. Nosio je kožne čakšire i tamnozelenu košulju tako da su mu podlaktice bile otkrivene, a u ruci je držao svoj opaki luk od tamnog drveta. Tobolac nije nosio; strele je stvarao po potrebi.

Perin ga pogleda pravo u oči i krenu ka njemu kao da će mu uputiti izazov. To je bilo dovoljno skretanje pažnje da ga vukovi napadnu s leđa.

Koljač zaurla, pa se munjevito okrenu kada Nesputani skoči na njega. Perin se za tren oka stvori tu i zamahnu čekićem. Koljač nestade, tako da Perin pogodi samo tle, ali oseti tračak mirisa mesta kuda je Koljač otišao.

Ovde? To je bio miris istog mesta gde beše Perin. On uplašeno diže pogled i ugleda Koljača kako lebdi u vazduhu neposredno iznad njega i zateže luk.

Vetar, pomisli Perin. Tako je snažan!

Strela polete, ali iznenadni nalet vetra pomeri je s putanje, tako da se zari u zemlju neposredno pored Perina. On nije ni trepnuo, već je digao ruke, u kojima mu se pojavio luk. Već napet, sa strelom na mestu.

Koljač razrogači oči kada Perin odape. Koljač nestade i pojavi se na tlu nedaleko od Perina - a Skakač skoči na njega s visine i obori ga na zemlju. Koljač grleno opsova i nestade.

Ovde, posla mu Skakač, pokazujući mu padinu.

Perin se za tren oka stvori tamo sa čekićem u rukama. Čopor je bio s njim. Koljač je u jednoj ruci držao mač a u drugoj nož kada su ga Perin i četiri vuka napali.

Perin napade prvi, urličući dok je vitlao čekićem. Koljač potonu u tle, kao da je voda, izbegavajući zamah. Udari nožem pravo napred - probivši prsa Hrastovoj Plesačici tako da se skerletna krv prosu kada je zamahnuo u stranu i rasekao Žiški lice.

Hrastova Plesačica nije stigla ni da urlikne; samo je pala na tle, a Koljač je nestao u trenutku kada je Perin opet zamahnuo čekićem. Cvileći, Žiška posla bol i strah, pa nestade. On će preživeti, ali Hrastova Plesačica je mrtva.

Koljač je opet mirisao na to mesto. Perin se okrenu i tresnu čekićem o Koljačev mač, dok je ovaj pokušavao da ga proburazi s leđa. Na Koljačevom licu opet se pojavi zaprepašćenost. Čovek mu se iskezi, pa uzmaknu, oprezno držeći na oku preostala dva vuka, Skakača i Nesputanog. Podlaktica mu je krvarila tamo gde ga je Skakač ugrizao.

„Luk, kako je kupola stvorena?" upita Perin. „Pokaži mi i odlazi. Pustiću te da odeš."

„Smele reči, štene", procedi Koljač u odgovor. „I to za nekoga ko me je upravo gledao kako ubijam jednog člana njegovog čopora."

Nesputani urliknu od besa i skoči. Perin istovremeno napade, ali tle pod njim se zatrese i zadrhta.

Ne, pomislio je Perin. Tle pod njegovim nogama se učvrstilo, ali u trenutku kada je Nesputani pao.

Koljač zamahnu a Perin diže čekić da zaustavi njegov udarac - ali Koljačevo oružje pretvori se u dim i prođe kroz njegov čekić, opet postajući opipljivo na drugoj strani. Perin ciknu i pokuša da ustukne, ali sečivo ga zakači preko grudi, rasecajući mu košulju i ostavljajući mu posekotinu od jedne ruke do druge. Buktala je od bola. Perin uzdahnu i zatetura se unazad. Koljač pojuri napred, ali nešto s visine pade na njega. Skakač. Prosedi vuk je opet oborio Koljača na tle, režeći i sevajući zubima.

Koljač opsova i udarcem noge odbaci vuka od sebe. Skakač cvileči od bola prelete nekih dvadeset stopa i pade na tle. Za to vreme, Nesputani je stajao po strani; zaustavio je podrhtavanje tla, ali je povredio šapu.

Perin se prenu iz zatečenosti bolom. Koljač je snažan kada je reč o vladanju tim svetom. Perinov čekić kao da se usporio dok vitla nj ime, kao da se vazduh zgusnuo.

Koljač se smešio dok je ubijao Hrastovu Plesačicu. Perin pobesnelo pođe napred. Koljač je bio na nogama i povlačio se prema padini i prema drveću. Perin ga je jurio, ne obraćajući pažnju na svoju ranu. Nije bila dovoljno teška da bi ga zaustavila, mada je zamislio zavoj preko nje, kao i to da mu je odeća zakrpljena i pribijena uz nedra kako bi zaustavila izlivanje krvi.

Uđe u gaj neposredno iza Koljača. Granje se nadvilo nad njim, a puzavice su dovijugale iz mrkih senki kao da su zmije. Perin se nije ni potrudio da se bori protiv njih. Puzavice se ne kreću tako. Ne mogu da ga dodirnu. I naravno, čim su mu se približile, uvenule su i umirile se.

Koljač opsova, pa poče da se udaljava munjevitim koracima, ostavljajući za sobom svoju sliku rastopljenu od brzine. Perin pođe za njim, takođe povećavajući svoju brzinu.

Perin nije svesno doneo odluku da potrči na četiri noge, ali to je učinio za tren oka, jureći za Koljačem baš kao što je lovio belog jelena.

Koljač je brz, ali je ipak samo čovek. Mladi Bik je deo zemlje, drveća, žbunja, kamenja i reka. Kretao se kroz šumu kao što lahor duva kroz udolinu, prateći Koljača u korak i sustižući ga. Svaki panj na Koljačevom putu bio je prepreka, ali za Mladog Bika bio je samo deo staze.

Mladi Bik skoči u stranu i šapama se odbi od debla, okrećući se. Leteo je preko stenja i kamenja, skačući od jednog do drugog, ostavljajući rastopljenu sliku u vazduhu za sobom.

Koljač se tada prvi put osetio na strah. Nestade, ali Mladi Bik pođe za njim i pojavi se na polju gde je vojska bila utaborena, u senci velikog kamenog mača. Koljač se osvrnu, pa opsova i opet nestade.

Mladi Bik pođe za njim. Mesto gde su Beli plaštovi digli logor.

Vrh male visoravni.

Pećina uvučena u padinu.

Sredina jezerceta. Mladi Bik je s lakoćom trčao po površini.

Sledio je Koljača svuda gde je ovaj bežao, a svakim trenom mu se sve više približavao. Nije bilo vremena za mačeve, čekiće ih lukove. Ovo je hajka, a Mladi Bik je ovoga puta lovac. On...

Skočio je nasred jednog polja, ali Koljač nije bio tu. Međutim, osećao je miris mesta kuda je taj čovek otišao. Sledio je miris i pojavio se na drugom mestu, na istom polju. Svuda oko njega bih su mirisi raznih mesta. Šta se to dešava?

Perin se zaustavi, tako brzo da mu čizme utonuše u tle. Zbunjeno se osvrnu oko sebe. Koljač mora da je izuzetno brzo skočio na nekoliko različitih mesta na istom tom polju, mrseći svoj trag. Perin pokuša da utvrdi koji trag da sledi, ali svi su bili izmešani i međusobno stopljeni.

„Plamen ga spalio!“, opsova.

Mladi Biče, dođe mu slanje. Žiška. Vuk je bio ranjen, ali nije pobegao kao što je Perin pretpostavio. Poslao mu je sliku tankog srebrnog štapića, dve šake dugačkog, kako štrči iz zemlje posred jednog busena.

Perin se nasmeši i premesti se tamo. Ranjeni vuk, koji je i dalje krvario, ležao je pored tog predmeta. To je očigledno nekakav ter’angreal. Izgledalo je kao da je sačinjen od desetina i desetina tananih metalnih niti, upletenih u pletenicu. Bio je otprilike dve šake dugačak i zariven u meku zemlju.

Perin ga izvuče iz tla. Kupola nije nestala. Prevrtao je klin u rukama, ali nije imao nikakve predstave kako da ukloni kupolu. Snagom volje pokušao je da promeni klin u nešto drugo - u drveni štap - i zaprepastio se kada je bio odbijen. Taj predmet kao da je odgurnuo njegov um od sebe.

Ovde je u svoj svojoj stvarnosti, posla mu Žiška. To slanje kao da je pokušavalo da mu nešto objasni, da je taj predmet nekako stvarniji od većine stvari u Svetu snova.

Perin nije imao vremena da razmišlja o tome. Najvažnije mu je da premesti kupolu, ako može, sa mesta gde su se njegovi ljudi ulogorili. Posla sebe do tačke gde je ušao u kupolu.

Baš kao što se nadao, središte kupole pomerilo se s njim. Našao se na mestu gde je ušao, ali rub kupole je promenio položaj, tako da je njeno središte bilo na mestu gde je Perin stajao. Kupola je i dalje vladala nebom, šireći se u svim pravcima.

Mladi Biče, posla mu Žiška. Slobodan sam. Nema više pogrešnog.

Idi, posla mu Perin. Ja ču odneti ovo i otarasiti ga se. Svi vi, idite svako na svoju stranu i zavijajte. Zbunite Koljača.

Vukovi odgovoriše. Jedan deo Perina, lovac u njemu, bio je doveden do ludila zbog toga što mu nije pošlo za rukom da neposredno porazi Koljača. Ali ovo je važnije.

Pokuša da se premesti na neko daleko mesto, ali nije mu uspelo. Izgleda da je i dalje vezan pravilima kupole, iako on drži ter’angreal.

Zato se, umesto toga, premestio što je dalje mogao. Niejld mu je kazao da ima oko četiri lige od njihovog logora do ivice, pa se Perin toliko daleko premestio na sever, pa onda još jednom i još jednom. Ogromna kupola premeštala se s njim, tako da je njeno središte uvek bilo tačno njemu iznad glave.

Odneće taj klin na neko bezbedno mesto, gde Koljač neće moći da ga nađe.