Tornjevi ponoći

54 Svetlost sveta

Tom diže baklju, prelazeći pogledom po ogromnim zvezdastim crnim stubovima i njihovim blistavim žutim linijama. Te linije su čitavu prostoriju obasjavale bolešljivim svetlom, tako da je Tom delovao ispijeno i grozničavo.

Met se priseti koliko to mesto smrdi i priseti se onog smrada ustajale prašine. Sada kada zna šta da traži, osetio je još jedan miris. Mošusni smrad životinjske jazbine. Leglo grabljivca.

Iz te odaje vodilo je pet hodnika, iz unutrašnjih krakova zvezdastog oblika. Setio se da je prošao kroz jedan od tih prolaza, ali zar ranije nije postojao samo jedan izlaz?

„Pitam se koliko su ovi stubovi visoki", reče Tom i više diže baklju, pa začkilji.

Met čvršće stisnu ašandarei, dok su mu se dlanovi znojili. Ušli su u lisičju jazbinu. On opipa svoj medaljon. Elfini ranije nisu koristili Moć na njemu, ali izgleda da je u nekoj meri razumeju, zar ne? Naravno, Ogijeri ne mogu da usmeravaju, pa možda to znači da ne mogu ni Elfini.

S rubova prostorija začu se nekakvo šuškanje. Senke se promeškoljiše i pokrenuše. Elfini su tu, u toj tmini. „Tome", kaza mu Met, „trebalo bi da zasviraš."

Tom je gledao taj mrak. Nije se bunio, već je samo prineo flautu usnama i zasvirao. To je u ogromnoj odaji zvučalo samotno.

„Mete“, pozva ga Noel, kleknuvši blizu središta prostorije. „Vidi ovo.“

„Znam“, odgovori Met. „Izgleda kao staklo, ali na dodir je kao kamen."

„Ne, nije to“, odvrati Noel. „Ovde ima nešto."

Met se primaknu Noelu. Tom im se pridruži, gledajući i svirajući dok je Noel svojom svetiljkom obasjavao rastopljeni grumen na podu, veličine omanjeg kovčega. Bio je crn, ali manje sjajan nego što su bili pod i stubovi.

„Šta misliš, šta je ovo?", upita Noel. „Možda neki kapak?"

„Ne“, odgovori Met. „Nije to."

Druga dvojica ga pogledaše.

„To je dovratak", reče im Met, osećajući mučninu. „Dovratak od crvenog kamena. Kada sam ranije prošao kroz njega, stajao je ovako, u središtu odaje. Kada se istopio na drugoj strani..."

„Istopio se i ovde", završi Noel umesto njega.

Njih trojica su zurili u rastopljeni grumen. Tomova muzika zvučala je jezivo.

„Pa", reče Met, „znali smo da to neće biti izlaz odavde. Moraćemo da sklopimo pogodbu da nas puste." A ja ću se krvavo postarati da me ovoga puta ne obese.

„Hoće li nas kockice povesti?", upita Noel ustajući.

Met ih napipa u džepu kaputa. „Ne vidim zašto ne bi." Ali nije ih izvadio. Okrenu se da osmotri dubine te prostorije. Tomova muzika kao da je smirila neke od senki - ali druge su se i dalje mrdale. Vazduh je odisao nekakvim nemirom.

„Mete?", upita ga Tom.

„Znali ste da ću se vratiti", viknu Met. Glas mu nije odjekivao. Svetlosti! Koliko je ta odaja velika? „Znali ste da ću se sve trčeći vratiti u vašu krvavu zemlju, zar ne? Znali ste da ćete me se s vremenom dokopati."

Tom kolebljivo spusti flautu.

„Pokažite se!“, viknu Met. „Čujem vas kako trčkarate, čujem vas kako dišete."

„Mete", reče mu Tom i uhvati ga za rame. „Nisu mogli znati da ćeš se vratiti. Moiraina nije mogla sa sigurnošću znati da ćeš ti hteti da dođeš."

Met osmotri tamu. „Tome, jesi li nekada vodio stoku na klanje?"

Zabavljač zastade oklevajući, pa odmahnu glavom. „Pa, svako ima svoj način kako to radi", objasni mu Met. „Ali vidiš, stoka zna da nešto nije u redu. Namirisaće krv i preplašiće se, pa neće hteti da uđe u klanicu. A znaš li kako se to rešava?"

„Mete, moramo li da baš sada pričamo o tome?“

„To se rešava", nastavi Met, „tako što češ stoku nekoliko puta provesti kroz klanicu kada je klanica čista i kada miris nije tako snažan. Vidiš, pustićeš stoku da prođe kroz klanicu i da utekne iz nje, pa če stoka tako pomisliti da je to mesto bezbedno." Pogleda Toma. „Znali su da ču se vratiti. Znali su da ču preživeti vešanje. Oni znaju, Tome. Plamen me spalio, ali znaju.“

„Izvući ćemo se, Mete“, obeća mu Tom. „Mi to možemo. Moiraina je to videla."

Met odlučno klimnu. „Krvavo je sigurno da ćemo se izvući. Oni igraju igru, Tome. Ja dobijam u igrama." Izvadi šaku kockica iz džepa. Bar dobijam u večini njih.

Odjednom se iza njih začu šapat. „Dobro došao, sine bitaka."

Met se munjevito okrenu i opsova, šestareći pogledom po odaju.

„Eno", kaza Noel i upre štapom. Pored stuba je stajala jedna prilika, napola obasjana žutom svetlošću. Drugi Elfin, viši i uglastijeg lica. U očima mu se odražavala svetlost baklji. Narandžasto.

„Mogu da vas odvedem tamo kuda žehte da odete", reče im Elfin, glasa grubog i škripavog. Diže ruku da zakloni lice od sjaja baklji. „Ako platite cenu."

„Tome, muzika."

Tom opet zasvira.

„Jedan od vas već je pokušao da nas navede da ostavimo svoje alatke", kaza Met. On prebaci baklju iz uprtnjače preko ruke, pa je gurnu u stranu paleći je na Noelovu svetiljku. „Neće uspeti."

Elfin od tog novog izvora svetlosti ustuknu tiho režeći. „Došli ste tražeći pogodbu, ali namerno nas ljutite? Nismo učinili ništa da bismo ovo zaslužili."

Met strgnu šal s vrata. „Ništa?"

Stvorenje ništa nije odgovorilo, mada je ustuknulo i zašlo u mračni deo prostorije, između stubova. Njegovo lice preoštrih crta sada jedva da je bilo obasjano žućkastom svetlošću.

„Zašto želiš da razgovaraš s nama, sine bitaka", začu se šapat iz senki, „ako nisi voljan da se pogađaš?"

„Ne“, odgovori Met. „Nema pogađanja sve dok ne stignemo do velike dvorane, Odaje veza." To je jedino mesto gde će oni biti obavezani sporazumom. Zar Birgita nije tako rekla? Naravno, izgleda da se i ona oslanjala na priče i nagađanja.

Tom nastavi da svira, gledajući čas u jednu čas u drugu stranu, pokušavajući da prati senke pogledom. Noel zasvira malim cimbalima koje je vezao za nogavice, lupkajući njima kao pratnja Tomovoj muzici. Ali senke nastaviše da se kreću.

„Tvoje... utehe neće nas usporiti, sine bitaka", glas se začu iza njih. Met se okrenu i upre svoje oružje. Tamo je stajao drugi Elfin, neposredno u senkama. Bila je to žena, s trakom riđe kose koja joj je rasla niz kičmu i kožnim remenjem ukrštenim preko grudi. Crvene usne izviše joj se u smešak. „Mi smo bezmalodrevni, ratnici poslednje žalosti, znalci tajni."

„Budi ponosan, sine bitaka", zasikta drugi glas. Met se hitro okrenu, a čelo mu se orosi znojem. Žena nestade u senkama, ali drugi Elfin istupi kroz svetlost. Držao je dug i opak bronzani nož, sečiva ukrašenog urezanim ružama i s trnjem koje je štrčalo pri vrhu krsnice. „Izmamio si najveštije među nama. U tebi treba... uživati."

„Šta...“, zausti Met, ali vitki Elfin opasnog izgleda vrati se u senke i nestade. Prebrzo. Kao da ga je tama upila.

Drugi šapati začuše se u senkama. Tihi glasovi su se preklapali. Lica se pojaviše u mraku, neljudske oči razrogačene, usne izvijene u osmehe. Stvorenja imaju šiljate zube.

Svetlosti! U prostoriji je bilo na desetine Elfina. Premeštali su se, kretali, iskakali na svetlo, pa skakali nazad u mrak. Neki su delovali opušteno, drugi žustro. Svi izgledaju opasno.

„Hoćeš li da se pogađaš?" upita jedan.

„Došao si bez sporazuma. Opasno", kaza drugi.

„Sin bitaka."

„Ukus!"

„Osetite mu strah."

„Pođi s nama. Ostavi to svoje strašno svetlo."

„Pogodba mora biti dogovorena. Čekaćemo."

„Strpljivi smo mi. Uvek strpljivi."

„Ukus!"

„Prestanite!", zaurla Met. „Nema pogodbi! Ne dok ne stignemo do središta." Pored njega Tom spusti flautu. „Mete, mislim da muzika više ne radi."

Met odsečno klimnu. Tom mu je potreban da bude spreman sa oružjem. Zabavljač skloni flautu i izvadi noževe. Met nije obraćao pažnju na šaputanje, već je samo bacio kockice na tle.

Dok su se kotrljale, jedna prilika izjuri iz mraka pored najbližeg stuba. Met opsova i spusti koplje, pa udari Elfina koji se na sve četiri kretao po podu. Međutim, njegovo sečivo prolete kroz Elfina, kao da je ovaj od dima.

Je li to pričina? Da li ga oči varaju? Met se kolebao taman dovoljno dugo da jedno drugo stvorenje zgrabi kockice i skoči nazad u senke. Nešto zasvetle u vazduhu. Tomov bodež pronađe svoju metu i zari se stvorenju u ranu. Ovoga puta, sečivo ostade u telu, a mlaz tamne krvi brižnu.

Gvožđe, pomislio je Met, proklinjući svoju glupost. Okrenu ašandarei, služeći se stranom okovanom gvoždem. Zadrhta kada vide da je elfinska krv na podu počela da se puši. Pretvarala se u belu paru, kao što je ona u drugoj odaji, ali ova je sadržala neke oblike. Podsećali su na izvitoperena lica, koja se na tren pojavljuju i urlaju pre nego što nestanu.

Plamen ih spalio! Ne sme dozvoliti da mu popusti pažnja. Ima druge kockice. Gurnu ruku u džep, ali jedan Elfin iskoči iz senki kao da će mu zgrabiti kaput.

Met okrenu oružje i gvoždem udari mušku lisicu u lice. Smrvio je kost i odbacio tog stvora u vazduh kao da je zavežljaj granja.

Okruži ih siktanje i režanje. Oči su se pomerale u mraku, odražavajući svetlost baklji. Elfini su se kretali, zaogrnuti crnilom, opkoljavajući Meta i drugu dvojicu. Met opsova, pa zakorači u smeru Elfina kojeg je udario.

„Mete!“, viknu Tom, hvatajući ga za kaput. „Ne možemo da zađemo među njih.“

Met se pokoleba. Činilo mu se da je smrad pred njim sve snažniji, smrad životinja. Senke su se na sve strane kretale, sada sve srditije, dok je njihov šapat postao besan i izmešao se s kevtanjem.

„Oni upravljaju tamom“, reče Noel. Stajao je leđima uz leđa s Metom i Tomom, na oprezu. „Ona žuta svetla služe da nam skrenu pažnju; između njih su razmaci i zaklonjene niše. To je sve varka.“

Met je osećao kako mu srce brzo kuca. Varka? Ne, ne samo varka. Ima nečeg neprirodnog u tome kako se ta stvorenja kreću u senkama. „Plamen ih spalio", reče Met, pa se otrgnu od Toma ali ipak nije odjurio u mrak.

„Gospodo", kaza im Noel. „Pripremite oružje..."

Met se osvrnu. Dvostruki talas Elfina izronio je iz senki i pošao na njih - prva skupina je išla na sve četiri ispred druge. Drugi talas je bio naoružan onim opakim bronzanim noževima.

Senke iz dubina prostorije kao da su se pružale prema Elfinima, sklapajući se oko Meta i njegove družinice. Srce mu je zakucalo još brže.

Elfinima su oči blistale, a oni koji su hodali na sve četiri zatrčali su se napred. Met zamahnu kada Elfini stigoše do njega, ali se oni razdvojiše i baciše u stranu, ometajući ga.

Iza!, pomislio je Met uplašeno. Iz tame je iskočila još jedna skupina Elfina.

Met se okrenu prema njima i zamahnu. Oni ustuknuše pre nego što ih pogodi. Svetlosti! Ima ih na sve strane, izviru iz mraka i približavaju se tek toliko da postanu opasni po njih, a onda uzmiču.

Tom izvadi dva bodeža i baci ih, dok je Noel držao svoj kratki mač u pripravnosti, a drugom rukom mahao bakljom, dok mu je gvoždem okovani štap bio pred nogama. Jedan od Tomovih noževa sevnu, tražeći meso, ali promaši i odlete u tamu.

„Ne traći noževe!“, viknu Met. „Krvavi kozji sinovi, pokušavaju da te nateraju da ih protraćiš!“

„Opsedaju nas!“, procedi Noel. „Ubrzo će nas nadvladati. Moramo da se sklonimo odavde!"

„Kuda?“, žurno upita Tom. Opsova kada se dva Elfina pojaviše iz senki noseći koplja s bronzanim glavama. Uperiše ih, primoravajući Meta, Toma i Noela da ustuknu.

Nema vremena za kockice. Svejedno će ih oteti. Met otvori uprtnjaču i izvuče cvet noći. „Kada ovo prasne, sklopiću oči i okrenuti se u mestu."

„Šta?“, izusti Tom.

„Već je jednom uspelo!", odvrati Met, pa zapali cvet noći i baci ga što je jače mogao u mrak. Izbroja do pet i prasak koji nakon toga usledi uzdrma čitavu odaju. Njih trojica skrenuše poglede, ali raznobojni blesak beše toliko silan da su ga videli kroz sklopljene kapke.

Elfini vrisnuše od bola, a Met začu zveket metala kako je oružje padalo po podu. Nema sumnje da su digli ruke da zaštite oči.

„Evo nas!“, viknu Met, okrećući se u mestu.

„Ovo je plameno suludo", kaza Tom.

Met se okretao, pokušavajući da stekne osećaj. Gde mu je ta sreća? „Onuda!", viknu, pokazujući u nasumice odabranom smeru.

Otvori oči taman na vreme da preskoči Elfina koji se zgrčio na tlu. Noel i Tom pođoše za njim, a Met ih povede pravo u mrak. Pojurio je toliko ispred njih da je jedva video svoje prijatelje kada bi se osvrnuo. Nije mogao da razmišlja ni o čemu sem o onim žutim linijama.

O, krvavi pepeo, pomislio je. Ako me sreća sada izneveri...

Uleteše u petostrani hodnik, a mrak oko njih nestade. Iz one prostorije nisu mogli da vide taj hodnik, ali eto ga.

Tom podvrisnu. „Mete,vunoglavi čobanine! Samo zbog ovoga - pustiću te da sviraš moju harfu!"

„Neću da sviram tvoju krvavu harfu", odvrati mu Met, osvrnuvši se. „Ali možeš da me častiš s nekoliko krčaga kada izađemo odavde."

Iz mračne sobe čulo se vrištanje i kreštanje. To je jedna varka koju je potrošio; sada će očekivati cvetove noći. Birgita, bila si u pravu, pomislio je. Verovatno si nekoliko puta prošla pored hodnika koji ti je bio potreban, a da nisi ni shvatila da je svega nekoliko stopa od tebe.

Nikada nemoj odabrati kartu koju neko drugi želi da odabereš. Met je to trebalo da shvati. To je najstarija prevara na svetu. Požuriše napred, prolazeći pored petostranih dovrataka koji su vodili u ogromne zvezdaste dvorane. Tom i Noel su provirivali u njih, ali Met je nastavljao dalje. Pravo napred. Tuda ga je sreća poslala.

Nešto je drugačije u odnosu na prošli put kada je bio tu. Na podu nije bilo prašine po kojoj bi ostavljao otiske. Da li su oni tada znali da on dolazi, pa su se poslužili prašinom da bi ga zbunili? Ili su upravo ovoga puta očistili to mesto, znajući da će im doći posetioci? Ko zna šta se dešava u takvoj zemlji?

Prošli put, bila je to duga šetnja. Ili je možda bila kratka? Vreme se tu pretapa. Činilo mu se kao da satima trče, ali takođe je imao osećaj da je prošlo svega nekoliko trenutaka.

A onda se dovratak nađe ispred njih, izronivši odnekud kao guja u napadu. Prošlog trena nije bio tu. Rub otvora bio je od drveta zamršeno izrezbarenog u nemoguću šaru koja se sastojala od isprepletenih loza što potpuno besmisleno vode jedna oko druge.

Sva trojica se zaustaviše u mestu. „Ogledala", kaza Noel. „Viđao sam to ranije..Tako oni to rade - kriju stvari pomoću ogledala." Zvučao je uznemireno. Gde će sakriti ogledala u krvavom pravom tunelu?

Stigli su na pravo mesto; Met je to mogao da nanjuši. Elfinski smrad je tu najjači. Stisnu zube i zakorači kroz dovratak.

Prostorija iza njega bila je ista kakvu ju je pamtio. Tu nije bilo stubova, mada je prostorija bila vidno zvezdasta. Osam vrhova i samo jedan dovratak. Te blistave žute pruge vodile su do šiljatih krajeva prostorije, a u njoj je bilo osam praznih postolja - crnih i zlokobnih - po jedno na svakom vrhu.

Odaja je bila istovetna kao ranije - izuzev žene koja je lebdela u njenom središtu.

Bila je odevena u tananu belu izmaglicu, koja je promicala i blistala oko nje, tako da su pojedinosti njenog tela bile zamagljene, ali ne i skrivene. Oči su joj bile sklopljene, a njena tamna kosa - kovrdžava ali više ne u savršenim uvojcima - lepršala je kao da nekakav vetar duva ispod nje. Ruke su joj počivale na trbuhu, a na levom zapešću nosila je nekakvu čudnu grivnu koja kao da je bila od drevne belokosti.

Moiraina.

Met oseti kako ga preplavljuju osećanja. Zabrinutost, osujećenost, briga, strahopoštovanje. Ona je sve to počela. Ponekad ju je mrzeo. Takođe joj duguje život. Ona je prva koja se u sve to upetljala i počela da ga vuče kuda je god stigla. Ali - kada se malo osvrnuo - shvatio je da je ona bila najpoštenija od svih koji su ga koristili. Nije se izvinjavala zbog toga što čini i bila je neumoljiva. I nesebična.

Sve što je imala posvetila je tome da zaštiti tri glupa dečaka, koji nisu znali šta će svet tražiti od njih. Bila je rešena da ih odvede na bezbedno. Možda da ih malo i obuči, hteli oni to ili ne.

Jer im je to bilo potrebno.

Svetlosti, njene pobude sada mu deluju potpuno jasno. Zbog toga nije ništa manje ljut na nju, ali jeste zahvalan. Plamen je spalio, ali sva ta osećanja ga zbunjuju! Te krvave lisice - kako se usuđuju da je tako drže! Je li živa?

Tom i Noel su zurili - Noel ozbiljno, Tom s nevericom. I zato Met priđe da oslobodi Moirainu. Ali čim mu šake dodirnuše maglu, on oseti zaslepljujući bol. Vrisnu, pa odskoči, mlatarajući rukom.

„Krvavo je vrelo", kaza Met. „To...“

Ućuta kada Tom pođe napred.

„Tome...“, zausti Met da ga upozori.

„Nije me briga", odgovori zabavljač. Zakorači u maglu i diže ruke, a odeća poče da mu se puši i oči suze od bola. Nije ni trepnuo. Zagrabio je u tu maglu i uhvatio ju je, a onda je oslobodio. Pala mu je svom težinom u naručje, ali njegove ostarele ruke bile su snažne, a ona je delovala tako krhko kao da i nije mnogo teška.

Svetlosti! Met je zaboravio koliko je ona sitna. Za dobranu glavu niža od njega. Tom kleknu i skide svoj zabavljački plašt, pa je obmota njime. Oči su joj bile i dalje sklopljene.

„Da li je...“, upita Noel.

„Živa je“, tiho kaza Tom. „Osetio sam joj otkucaje srca.“ Skinu grivnu s njene ruke. Bila je u obliku muškarca povijenog unatraške, zapešća vezanih za gležnjeve i odevenog u neobičnu odeću. „Liči na nekakav ter’angreal", primeti Tom i stavi ga u džep svog plašta. „Ja...“

„To je angreal", izjavi jedan glas. „Dovoljno jak da skoro bude sa'angreal. Može da bude deo njene cene, ako želite da je platite."

Met se okrenu. Na postoljima su sada bili Elfini, četiri mužjaka i četiri ženke. Svih osmoro nosilo je belo a ne crno - bele suknje s remenjem preko grudi kada je o mužjacima reč i bluze kada je reč o ženkama, od one uznemirujuće blede tvari koja liči na kožu.

„Jezike za zube", reče Met Tomu i Noelu, pokušavajući da suzbije zabrinutost. „Ako kažete nešto pogrešno, ima da vas raspnu, tvrdeći da ste vi to želeli. Ništa ne tražite od njih."

Druga dvojica zaćutaše, Tom grleći Moirainu, a Noel zabrinuto držeći baklju i štap, sa uprtnjačom prebačenom preko ramena.

„Ovo je velika dvorana", obrati se Met Elfinima. „Mesto koje vi zovete Odaja veza. Morate da poštujete sporazume koje ovde sklopite."

„Pogodba je dogovorena", odgovori mu jedan elfinski mužjak, smešeči se i pokazujući šiljate zube.

Ostali Elfini se nagnuše, dišući duboko kao da osećaju nekakav miris. Ili... kao da crpu nešto iz Meta i ostalih. Birgita mu je kazala da se hrane osećanjima.

„Kakva pogodba?" prasnu Met, osvrćući se da pogleda sva postolja. „Plamen vas spalio, kakva pogodba?"

„Cena mora da se plati", reče jedan.

„Zahtevi moraju da se ispune", dodade drugi.

„Žrtva se mora podneti." To je kazala jedna od ženki. Nasmešila se šire od ostalih. I njoj su zubi bili šiljati.

„Hoću da izlaz bude ponovo uspostavljen, kao deo pogodbe", kaza Met. „Hoću da bude tamo gde je i bio i da opet bude otvoren. I nisam krvavo završio s pregovaranjem, pa stoga nemojte pretpostaviti da je ovo moj poslednji zahtev, plamen vas spalio."

„Biće vraćen", odgovori jedan Elfin. Ostali se nagnuše napred. Osećali su njegovo očajanje. Nekoliko njih delovalo je nezadovoljno. Nisu očekivali da ćemo dospeti ovamo, pomislio je Met. Ne dopada im se mogućnost da ostanu bez nas.

„Hoću da taj izlaz ostavite otvorenim sve dok mi ne izađemo", nastavi Met. „Ne možete da ga zaprečite ili da učinite da krvavo nestane kad mi stignemo. I hoću da put bude neposredan, bez menjanja prostorija. Prav prolaz. I vi krvave lisice ne možete da nas onesvestite, ne možete da pokušate da nas ubijete, niti bilo šta slično tome."

To im se nije dopalo. Met vide da se nekoliko njih mršti. Dobro. Uvideće da ne pregovaraju s detetom.

„Uzećemo je", reče im Met. „Izaći ćemo."

„Ti zahtevi su skupi", odgovori mu jedan Elfin. „Šta ćeš platiti u zamenu za te darove?"

„Cena je određena", drugi Elfin prošapta iza njega.

I bila je. Met je to nekako znao. Jedan deo njega znao je to još otkad je prvi put pročitao onu belešku. Da li bi se bilo šta od svega ovoga dogodilo da onaj prvi put nije razgovarao sa Aelfinima? Verovatno bi umro. Oni moraju da govore istinu.

Upozorili su ga koju će cenu morati da plati. Za život. Za Moirainu. I platiće je. U tom trenutku je znao da će platiti. Jer znao je da će biti preskupo ako je ne plati. Ne samo za Toma, ne samo za Moirainu i ne samo za Meta lično. Sudeći po onome što mu je rečeno, sudbina čitavog sveta zavisi od tog trenutka.

Pa, neka sam spaljen kao budala, pomisli Met. Možda ipak jesam heroj. Zar to nije bolje od svega?

„Platiću je“, obznani Met. „Pola svetlosti sveta.“ Da spasem svet.

„Dogovoreno!“, obznani jedan od muških Elfina.

Osam stvorenja kao jedan skočiše sa svojih postolja. Opkoliše ga u sve užem krugu, koji se oko njega stezao kao omča. Bili su brzi, gipki i kao grabljivice.

„Mete!“, viknu Tom, boreći se da drži onesvešćenu Moirainu dok se hvata za jedan od svojih noževa.

Met diže ruku da zaustavi Toma i Noela. „Ovo se mora uraditi“, kaza im i koraknu dalje od svojih prijatelja. Elfini prođoše pored njih, a da ih nisu ni pogledali. Zlatne toke na remenju ukrštenom preko grudi muških Elfina presijavale su se na žućkastoj svetlosti. Svih osam stvorova široko se smešilo.

Noel diže mač.

„Ne!“, viknu Met. „Nemoj da kršiš ovu pogodbu. Ako je prekršiš - svi ćemo ovde umreti!“

Elfini priđoše u uzan krug oko Meta. Pokušavao je da ih gleda sve odjednom, dok mu je srce sve glasnije i glasnije dobovalo u grudima. Opet su ga njušili, duboko dišući i uživajući u onome što crpu iz njega, šta god to bilo.

„Uradite to već jednom, neka ste spaljeni", procedi Met. „Ali znajte da je ovo poslednje što ćete dobiti od mene. Pobeći ću iz vaše kule i naći ću neki način da zauvek oslobodim svoj um od vas. Mene nećete dobiti. Metrim Kauton nije vaša krvava marioneta."

„Videćemo", zareža jedan muški Elfin, pohotnog pogleda. Ruka tog stvorenja munjevito sevnu i preostri nokti zablistaše na slaboj svetlosti. Zari ih pravo u duplju Metovog levog oka, pa mu odsečno istrgnu jabučicu.

Met vrisnu. Svetlosti, boli! Više nego bilo koja rana zadobijena u bici, više od bilo koje uvrede ili poruge. Kao da mu je taj stvor zario svoje pritvorne kandže u um i dušu.

Met pade na kolena, a koplje mu zazveketa po podu kad se uhvatio za lice. Osetio je nešto mokro na obrazu i opet zavrištao kada su mu prsti napipali praznu rupu u kojoj mu je oko bilo.

On zabaci glavu i zaurla od bola.

Elfini su ga gledali, a na tim užasnim još malo pa ljudskim licima oči su bile skoro sklopljene od zanosa dok su se hranili time što se dizalo iz Meta. Bila je to skoro nevidljiva crvena i bela para.

„Ukus!“, uzviknu jedan Elfin.

„Tako davno!" uzviknu drugi.

„Kako se samo uvija oko njega!" reče onaj koji mu je izvadio oko. „Kako se vrtloži! Miris krvi u vazduhu! A kockar postaje središte svega! Osećam ukus same sudbine!“

Met je zavijao, a šešir mu je pao niz leđa dok je gledao kroz jedno preostalo suzama zamagljeno oko u tamu iznad sebe. Očna duplja kao da mu je gorela! Plamtela! Osećao je kako mu se krv i sluz suše na licu, pa ljušte dok on vrišti. Elfini dublje udahnuše, delujući pijano.

Met vrisnu poslednji put. Onda stisnu pesnice i stisnu zube, mada nije mogao a da ne zaječi tiho - da ne zareži od besa i bola - i to duboko, iz grla. Jedan elfinski mužjak skljoka se na pod, kao da je ophrvan. Upravo je on izvadio Metovo oko. Držao ga je u šakama, skupljenim oko njega. Ostali se oteturaše, prilazeći stubovima ili zidovima i naslanjajući se na njih.

Noel pritrča Metu, a Tom mu opreznije priđe, i dalje noseći Moirainu u naručju.

„Mete?“, upita Noel.

Zuba i dalje stisnutih od bola, Met primora sebe da pruži ruku i zgrabi svoj šešir s belog poda. Plamen ga spalio, šešir im neće ostaviti. To je krvavo dobar šešir.

Diže se na noge i zatetura.

„Mete, to je oko...“, zausti Tom.

„Nije bitno", odvrati Met. Plamen me spalio kolika sam budala. Krvava kozoglava budala. Jedva da je bio u stanju da razmišlja od bola.

Drugo oko treptalo mu je od suza. Zaista izgleda kao da je ostao bez pola svetlosti sveta. Kao da gleda kroz neki prozor napola zacrnjen. Uprkos zaslepljujućem bolu u levoj očnoj duplji, činilo mu se kao da bi trebalo da otvori to oko.

Ali ne može. Više ga nema. I nema tog usmeravanja koje Aes Sedai mogu da izvedu koje će mu ga vratiti.

Nabi šešir na glavu, prkosno zanemarujući bol. Naheri obod na levu stranu, zaklanjajući praznu očnu duplju, pa se sagnu i pokupi svoj ašandarei, teturajući se ali ipak uspevajući u tome.

„Trebalo je da ja platim", ogorčeno reče Tom. „Ne ti, Mete. Ti nisi ni hteo da pođeš."

„Bio je to moj izbor", odgovori mu Met. „A svejedno sam to morao. To je jedan od odgovora koji su mi Aelfini saopštili kada sam prvi put ovamo došao. Rekli su mi da ću morati da se odreknem polovine svetlosti sveta da bih spasao svet. Krvave zmije."

„Da bi spasao svet?" upita Tom, gledajući Moirainino spokojno lice, dok joj je telo bilo umotano u plašt sa zakrpama. Uprtnjaču je ostavio na podu.

„Ona još mora nešto da uradi“, odgovori Met. Bol se malo povukao. „Potrebna nam je, Tome. Plamen me spalio, ali to verovatno ima nekakve veze s Random. Bilo kako bilo, ovo je moralo da se dogodi."

„A da nije?“, upita Tom. „Ona je kazala da je videla..."

„Nije bitno", prekinu ga Met i krenu prema dovratku. Elfini su i dalje ophrvani. Gledajući te njihove izraze, čovek bi pomislio da su oni ostali bez očiju! Met diže uprtnjaču na rame, ostavljajući Tomovu na podu. Ne može da nosi dve, a da i dalje može da se bori.

„Sada sam nešto video", kaza Noel, gledajući prostoriju i stvorenja u njoj. „I kladim se da to nijedan drugi čovek nikada nije video. Da ih pobijemo?"

Met odmahnu glavom. „To bi moglo da raskine našu pogodbu."

„Hoće li je poštovati?", upita Tom.

„Ne ako budu mogli da se izvuku od toga", odgovori Met pa se opet lecnu. Svetlosti, što ga boli glava! Pa, ne može da sedi i da plače kao da je ostao bez omiljenog ždrebeta. „Hajdemo."

Izađoše iz velike dvorane. Noel je nosio baklju, mada je nevoljno ostavio štap za sobom, oslanjajući se na kratki mač.

Ovoga puta nije bilo dovrataka u hodniku, a Met je čuo Noela kako gunđa zbog toga. Osećao je da tako treba. Zahtevao je prav put nazad. Elfini su lažovi i varalice, ali izgleda da su lažovi i varalice kao Aes Sedai. Met je ovoga puta pažljivo sročio svoje zahteve, umesto da trtlja šta god da mu padne na pamet.

Hodnik je bio dugačak. Noel je postajao sve uznemireniji. Met je išao napred, koračajući kao da prati dobovanje u lobanji. Kako li će to što je ostao bez jednog oka promeniti način na koji se bori? Moraće da bude pažljiviji s levom stranom. A sada će mu biti teško i da oceni daljinu. Zapravo, već sada ima nevolje s tim - teško mu je da oceni gde su zidovi i pod.

Tom je Moirainu grlio kao škrtica zlato. Šta je ona njemu? Met je pretpostavljao da je Tom pošao iz istog razloga kao on - zato što je smatrao da je to nešto što se mora uraditi. Met nije očekivao da će videti tu nežnost na Tomovom licu.

Hodnik se naglo završavao petostranim dovratkom. Prostorija iza njega izgleda da je bila ona s rastopljenim grumenom na podu. Nisu se videli nikakvi tragovi borbe, niti krv na podu. Met duboko udahnu i povede kroz dovratak. Obuze ga napetost kada tu ugleda Elfine, kako čuče ili stoje u senkama, sikćući i režeći. Nisu se mrdali, niti napadali, premda su neki od njih tiho kevtali. Zbog senki su još više ličili na lisice. Ako Met pogleda pravo u nekoga od njih, skoro da ih može zameniti za obične muškarce i žene, ali način na koji se kreću u tami, ponekad na sve četiri... Nema ljudskog bića koje tako hoda, s tom spremnom napetošću okovanog grabljivca. Kao neki besan pas kojeg taraba deli od tebe i koji je željan i spreman da te zakolje.

Ali oni se drže svoje pogodbe. Nijedan nije napao, a Met je počeo da se oseća prilično samozadovoljno kada stigoše do druge strane te prostorije. Pobedio ih je. Prošlog puta prošli su bolje, ali to je bilo samo zato što su se borili kao kukavice, udarajući čoveka koji i ne zna da je tuča otpočela.

Ovoga puta je bio spreman. Pokazao im je da Metrim Kauton nije budala.

Uđoše u hodnik sa slabašno svetlećom belom parom ispod tavanice. Pod se sastojao od onih crnih preklopljenih trouglova, povijenih sa strane kao krljušt. Met poče lakše da diše kada uđoše u jednu od prostorija u kojima se para vrtložila iz uglova, mada ga je očna duplja i dalje bolela kao mošnice tek uškopljenog pastuva.

Zastade u središtu prostorije, ali onda nastavi dalje. Tražio je prav put. To će i dobiti. Ovoga puta nema šetanja napred-nazad. „Krv i krvavi pepeo! “, izusti Met, shvativši nešto dok je hodao.

„Šta je bilo?“, upita Tom, uplašeno dižući pogled s Moiraine.

„Kockice", odgovori Met. „Trebalo je da uključim u pogodbu i to da mi vrate moje kockice."

„Ali otkrili smo da ti nisu potrebne da bi nas vodio."

„Nije o tome reč",progunđa Met. „Volim one kockice." Opet natuknu šešir, gledajući hodnik pred sobom. Je li to primetio nekakav pokret? U daljini, desetak prostorija daleko? Ne, to mora da ga varaju senke i komešanje pare.

„Mete", reče mu Noel. „Pomenuo sam da moje znanje Starog jezika nije kao što je nekada bilo, ali mislim da sam razumeo ono što si kazao. Pogodbu koju si sklopio."

„Da?“, odgovori mu Met, slušajući ga s pola uva. Zar je opet pričao na Starom jeziku? Plamen ga spalio. A šta je ono niz hodnik?

„Pa", kaza Noel, „kazao si - kao deo pogodbe - nešto kao vi lisice ne možete da nas oborite, niti da pokušate da nas ubijete, ili nešto slično.“

„Vala jesam", odgovori Met.

„Mete, kazao si lisice", reče mu Noel. „Lisice ne mogu da nas povrede."

„I puštaju nas da prođemo."

„Ali šta je sa onim drugima?", upita Noel. „Aelfinima? Ako Elfini ne mogu da nas povrede, da li i Aelfini moraju da nas ostave na miru?"

Senke u dalekom hodniku pretvoriše se u prilike s dugim vijugavim bronzanim mačevima zakrivljenih sečiva. Visoke prilike, odevene u slojeve žute tkanine, s crnom pravom kosom na glavama. Bilo ih je na desetine i kretali su se s neprirodnom skladnošću, gledajući pravo preda se - očima čije su zenice bile uspravne.

Krv i krvavi pepeo!

„Bežite!" dreknu Met.

„Kuda?“, uplašeno upita Noel.

„Bilo kuda!“, prodra se Met. „Samo što dalje od njih!“