Tornjevi ponoći

EPILOG I posle

Grendal je iz svoje nove palate žurno pokupila šta joj je trebalo. Sa stola je uzela mali angreal koji joj je Mesana dala u zamenu za obaveštenja. Bio je u obliku malog noža izrezbarenog od belokosti; u Al’Torovom napadu ostala je bez svog zlatnog prstena.

Grendal baci angreal u torbu, pa zgrabi hartije s kreveta. Imena očiju i ušiju - sve čega je mogla da se seti od onoga što je bilo uništeno u Natrinovoj humci.

Talasi su se kršili o stenje napolju. Još je mrak. Prošlo je tek nekoliko trenutaka otkad ju je njena poslednja alatka izneverila, a Ajbara preživeo na bojnom polju. To je trebalo da upali!

Nalazila se u svom lepom majuru nekoliko milja od Ebou Dara. Od kada Semirhag više nema, Grendal je počela da postavlja strune oko njihove nove, detinje carice. Sada če morati da prekine te spletke.

Perin Ajbara je pobegao. Bila je zatečena. Svi savršeni planovi savršeno su se sklopili. A onda je on... pobegao. Kako? Proročanstvo... govorilo je...

Ona budala, Isam, pomislila je Grendal, gurajući hartije u torbu. I onaj glupi Beli plašt! Preznojava se. Ona ne bi trebalo da se preznojava.

Ona baci još nekoliko ter’angreala sa stola u torbu, pa poče da pretura po ormaru tražeći presvlaku. On može da je nađe bilo gde na svetu. Ali možda neki od odraženih svetova Putnih kamenova. Da. Tu njegove veze nisu...

Okrenu se, naručja punog svile, i ukoči se. Jedna prilika stajala joj je u sobi. Visoka, kao stub odeven u crnu odoru. Bezoka. Nasmešenih usana boje smrti.

Grendal pade na kolena, bacivši odeću. Znoj joj se niz slepoočnice slivao na obraze.

„Grendal", obrati joj se visoki Mirdraal. Glas mu beše užasan, kao poslednji šapati umirućeg. „Izneverila si, Grendal."

Šaidar Haran. Veoma gadno. „Ja...“, zausti ona, oblizujući suve usne. Kako da ovo preokrene u pobedu? „Sve je u skladu s planom. Ovo je samo..."

„Grendal, znam te u dušu. Osećam tvoj užas.“

Ona čvrsto sklopi oči.

„Mesana je pala", prošapta Šaidar Haran. „Troje Izabranih uništeni su zahvaljujući tvojim postupcima. Obrazac izranja, mreža neuspeha, okvir nesposobnosti."

„Ja nikakve veze nisam imala s Mesaninom smrću!"

„Nikakve? Grendal, snoklin je bio tamo. One koje su se borile rame uz rame s Mesanom kazale su da su pokušale da se premeste i privuku Aes Sedai tamo gde su pripremile klopku. Nije trebalo da se bore u Beloj kuli. Nisu mogle da odu. Zbog tebe."

„Isam..."

„Alatka tebi data u ruke. Grendal, neuspeh je tvoj."

Ona opet obliznu usne. Usta joj se osušiše. Mora da postoji nekakav izlaz. „Imam bolji plan, smeliji. Bićeš zadivljen. Al’Tor misli da sam mrtva, tako da mogu da..."

„Ne." Glas tako tih, ali tako grozan. Grendal shvati da ne može da govori. Nešto joj je uzelo glas. „Ne", nastavi Šaidar Haran. „Ta prilika pružena je drugome. Ali, Grendal - ti nećeš biti zaboravljena."

Ona diže pogled, osećajući kako je preplavljuje nada. One mrtve usne široko su joj se smešile, a bezoki pogled bio je uprt u nju. Obuze je užasan osećaj i srce joj potonu u pete.

„Ne“, nastavi Šaidar Haran. „Neću te zaboraviti, a ti nećeš zaboraviti ovo što će uslediti."

Ona razrogači oči, pa zaurla kada on posegnu ka njoj.

Nebom je grmelo; trava oko Perina se zanjiha. Ta trava je bila istačkana crnilom, baš kao u stvarnom svetu. Čak i vučji san umire.

Vazduh je bio pun mirisa kojima tu nije mesto. Vatra koja gori. Krv koja se suši. Mrtvo meso neke životinje koju ne može da prepozna. Trulež jaja.

Ne, pomislio je. Ne, neće biti tako.

Pribra svu svoju volju. Ti mirisi će nestati. I nestadoše, a zameniše ih mirisi leta. Trava, ježevi, bube, mahovina, miševi, gugutke, purpurne zebe. Pojaviše se i oživeše u krugu oko njega.

On stisnu zube. Stvarnost se oko njega širila kao talas, a crnilo je nestajalo s biljaka. Iznad njega, oblaci se zamreškaše, pa rastvoriše. Sunčeva svetlost pokulja s neba. Grmljavina utihnu.

A Skakač je živ, pomislio je Perin. Jeste! Osećam miris njegovog krzna, čujem mu korake po travi.

Vuk se pojavi pred njim, kao da nastaje iz izmaglice. Srebrnastosiv, prosed od godina. Perin je osećao ushićenje zbog svoje moći. Stvarna je.

A onda vide oči tog vuka. Beživotne.

Miris postade ustajao i pogrešan.

Perin se preznojavao od napora da se usredsređuje. Nešto u njemu postalo je nepovezano. Previše snažno ulazi u vučji san; pokušaj da potpuno ovlada tim mestom podsećao ga je na pokušaj da ovlada vukom u kutiji.

On viknu i pade na kolena. Magloviti lažni Skakač nestade u pramičku sumaglice, a oblaci pohrliše nazad na svoje mesto. Munja sevnu iznad njega, a crne tačke preplaviše travu. Vratiše se i pogrešni mirisi.

Perin je klečao, znoj mu se slivao s veđa, a jednom rukom se držao za bodljikavu smeđe-crnu travu. Previše je kruta.

Perin pomisli na Failu, koja je bila u njihovom šatoru na Merilorskom polju. Ona je njegov dom. Mnogo toga mora da se uradi. Rand je došao, baš kao što je obećao. Sutra će se suočiti sa Egvenom. Pomisao na stvaran svet uzemljila je Perina, sprečavajući ga da prejako ulazi u vučji san.

Perin ustade. On tu može mnogo toga da uradi, ali ima granica. Uvek ima granica.

Potraži Nesputanog. On će objasniti.

To je bilo poslednje slanje koje mu je Skakač uputio. Šta to znači? Skakač je kazao da je Perin došao do odgovora. Ali Nesputani će objasniti taj odgovor? Slanje je bilo preplavljeno bolom, gubitkom, zadovoljstvom zbog toga što je Perin prihvatio vuka u sebi. Poslednja slika vuka kako gordo skače u mrak, krzna blistavog, odišući mirisom rešenosti.

Perin posla sebe na Džehanski drum. Nesputani je često tamo, sa ostacima čopora. Perin posegnu i nađe ga: mladog mužjaka smeđeg krzna i vitke građe. Nesputani ga je zadirkivao, šaljući mu sliku Perina kao bika koji gazi jelena. Ostali su zaboravili na tu sliku, ali Nesputani se i dalje sećao.

Nesputani, posla mu Perin. Skakač mi je kazao da si mi potreban.

Vuk nestade.

Perin se lecnu, pa skoči na mesto gde je vuk bio - vrh jedne litice, nekoliko liga od puta. Oseti najslabiji mogući miris vukovog odredišta, pa ode tamo. Bilo je to brisano polje sa ambarom u daljini koji je delovao trošno.

Nesputani?, posla mu Perin. Vuk se sakrio u obližnjem grmlju.

Ne. Ne. Nesputani mu je slao strah i bes.

Šta sam uradio?

Vuk munjevito pobeže, ostavljajući rastopljeni blesak za sobom. Perin zareža, pa se spusti na sve četiri, pretvarajući se u vuka. Mladi Bik polete za Nesputanim tako brzo da mu je vetar urlao u ušima. Natera ga da se razmiče pred njim, što mu još više poveća brzinu.

Nesputani pokuša da nestane, ali Mladi Bik pođe za njim, pojavljujući se usred okeana. Doskoči na talase, a voda mu se stvrdnu pod šapama, i on nastavi da juri za Nesputanim ne prekidajući korak.

Slanja Nesputanog sevala su od slika. Šume. Gradovi. Polja. Slika Perina, koji ga gleda stojeći ispred jednog kaveza.

Perin se ukoči, opet postajući čovek. Stajao je na uskomešanim talasima, lagano se dižući u vazduh. Šta? U tom slanju video se mlađi Perin. I Moiraina je bila s njim. Kako je Nesputani mogao da zna...

Perin odjednom shvati. U vučjem snu, Nesputani je uvek u Geldanu.

Noame, posla on sada dalekom vuku.

Oseti trzaj iznenađenja, a onda um nestade. Perin se premesti tamo gde je Nesputani bio, pa tu oseti miris malog sela. Ambara. Kaveza.

Perin se pojavi tu. Nesputani je ležao na zemlji između dve kuće i gledao Perina. Nesputani se ni po čemu nije razlikovao od ostalih vukova, iako je Perin sada pretpostavljao šta je istina. To nije vuk. On je zapravo čovek.

„Nesputani", obrati mu se Perin, pa se spusti na jedno koleno i pogleda vuka pravo u oči. „Noame, sećaš li me se?“

Naravno. Ti si Mladi Bik.

„Mislim, sećaš li me se od ranije, kada smo se susreli u budnom svetu? Poslao si mi sliku toga."

Noam otvori čeljusti i u njima se pojavi kost. Velika butna kost, na kojoj je još bilo mesa. Ti si Mladi Bik, tvrdoglavo je poslao.

„Noame, sećaš li se kaveza?", tiho ga upita Perin, šaljući mu sliku. Sliku čoveka, prljave odeće napola pocepane, čoveka kojeg je njegova porodica zaključala u sklepanu drvenu ćeliju.

Noam se ukoči, a njegova slika na tren zatreperi i on se pretvori u čoveka. Slika vuka smesta se vrati i on zareža - grleno i opasno.

„Noame, nisam te podsetio na loša vremena da bih te naljutio", kaza Perin. „Ja... Pa, ja sam kao ti."

Ja sam vuk.

„Da", saglasi se Perin. „Ali ne uvek.“

Uvek.

„Ne“, odlučno mu reče Perin. „Nekada si bio kao ja. Ne pomaže da misliš drugačije."

Ovde pomaže, Mladi Biče, posla mu Noam. Ovde pomaže.

To jeste tačno. Zašto je Perin toliko uporan kada je o tome reč? Ali Skakač ga je tu poslao. Zašto bi Nesputani znao odgovor? To što ga je video, to što zna ko je on bio, ponovo je probudilo sve Perinove strahove. Pomirio se sa sobom, ali eto čoveka koji se u potpunosti prepustio vuku.

Perin se toga užasavao. To je stalo između njega i vukova. Zašto bi ga Skakač poslao tu sada kada je to savladao? Nesputani oseti njegovu zbunjenost. Kost nestade, a Nesputani spusti glavu na šape, gledajući Perina.

Noam - skoro potpuno sišavši s uma - razmišljao je samo o tome kako da se oslobodi i kako da ubija; bio je opasnost za sve oko sebe. Toga više nema. Nesputani izgleda spokojno. Kada su oslobodili Noama, Perin se brinuo da će taj čovek umreti brzo, ali izgleda da je živ i zdrav. Makar živ - Perin ne može da oceni njegovo zdravlje na osnovu toga kako taj čovek izgleda u vučjem snu.

Ipak, um Nesputanog sada je u daleko boljem stanju. Perin se namršti. Moiraina mu je kazala da u umu onog stvorenja nije ostalo ništa od Noama.

„Nesputani", reče mu Perin. „Šta ti misliš o svetu ljudi?"

Perina smesta zasu niz slika. Bol. Tuga. Uvenuli usevi. Bol. Veliki, debeli, napola pijan čovek kako tuče lepu ženu. Bol. Vatra. Strah, tuga. Bol.

Perin se zatetura. Nesputani nastavi da šalje slike. Jednu za drugom. Grob. Manji grob pored njega, kao za dete. Sve veća vatra. Perin je sada prepoznao Noamovog brata, mada onda nije delovao opasno - potpuno pobesneo.

Bila je to prava poplava, bilo je to previše. Perin poče da zavija. Da oplakuje život koji je Noam vodio, tu jadikovku tuge i bola. Nije ni čudo što je taj čovek odabrao da živi kao vuk.

Slike prestaše da ga zasipaju, a Nesputani okrenu glavu. Perin shvati da se bori za dah.

Dar, posla mu Nesputani.

„Svetlosti", prošapta Perin. „To je bio tvoj izbor, zar ne? Namerno si izabrao vuka."

Nesputani sklopi oči.

„Mislio sam da će me preuzeti ako se ne pazim", kaza mu Perin.

Vuk je spokoj, posla mu Nesputani.

„Da“, saglasi se Perin i spusti ruku na vučju glavu. „Razumem."

Nesputani je uravnotežen. Njegova ravnoteža drugačija je od Elijasove. Drugačija i od one koju je Perin našao. On razume. To ne znači da nije opasno ako dopusti da izgubi vlast nad sobom. Ali bilo mu je potrebno da spozna taj krajnji spokoj. Taj poslednji deo sebe.

Hvala ti, posla Perin. Slika vuka po imenu Mladi Bik i čoveka po imenu Perin kako stoje jedan pored drugog, na vrhu nekog brda, a mirisi su im jedan te isti miris. Posla tu sliku daleko od sebe, što je snažnije mogao. I Nesputanom i obližnjim vukovima. Svima koji su hteli da slušaju.

Hvala ti.

„Dovije’andi se tovja sagain“, reče Olver bacajući kockice. One se zakotrljaše po platnenom podu šatora. Olver se nasmeši kada se zaustaviše. Sve same crne tačkice, bez vijugavih linija ili trouglova. Baš srečno bacanje.

Olver pomeri svoju figuricu po platnenoj tabli za igru zmija i lisica koju mu je otac napravio. Olvera zaboli svaki put kada vidi tu tablu. Podseća ga na oca. Ali to nije pokazivao i nije dozvoljavao da to iko sazna. Ratnici ne plaču. Sem toga, jednog dana će on naći onog Šaidoa koji mu je ubio oca. Onda će se Olver osvetiti.

Takve stvari rade ljudi kada su ratnici. Mislio je da će mu Met pomoći, kada završi s tom Poslednjom bitkom. Tada će već biti dužan Olveru, i to ne samo za sve ono vreme koje je Olver proveo u ulozi Metovog ličnog glasnika - već i za sve što im je otkrio o zmijama i lisicama.

Talmanes je sedeo u stolici pored Olvera. Ćutljivi čovek čitao je knjigu i tek ovlaš pazio na igru. Nije ni izbliza tako dobar igrač kao Noel ili Tom, mada Talmanesa nisu ni poslali da se igra sa Olverom, već da pazi na njega.

Met nije hteo da sazna da je on otišao u kulu Gendžei, ostavljajući Olvera za sobom. Pa, Olver nije budala i zna šta se dešava. Nije ljut, zapravo. Noel je dobar izbor, a ako je Met mogao da povede samo dvojicu... pa, Noel se bori bolje od Olvera. Zato je imalo smisla da on pođe.

Ali sledećeg puta Olver će birati. A onda bi Metu bilo bolje da bude dobar, inače će on biti ostavljen.

„Talmanese, tvoje bacanje", reče mu Olver.

Talmanes nešto promumla, pa baci šaku kockica i ne skrećući pogled s knjige. On je dobar čovek, ali pomalo je uštogljen. Olver ne bi izabrao takvog čoveka za noć koja treba da se provede u pijančenju i jurenju služavki. Čim Olver poraste dovoljno da pije i juri služavke. Mislio je da će biti spreman za jedno godinu dana, ili tako nešto.

Olver pomeri zmije i lisice, a onda uze kockice za novo bacanje. Sve je on smislio. Šaidoa ima mnogo, a on nema predstave kako da nađe onoga koji je ubio njegove roditelje. Ali Aelfini mogu da odgovaraju na pitanja. Čuo je Meta kako priča o tome. I tako će Olver doći do svojih odgovora, pa uloviti tog čoveka. Lako kao da jaše konja. Samo mora da pre toga vežba s Družinom, da bi mogao da se bori dovoljno dobro i da završi to što mora da završi.

Baci kockice. Još jedan pun krug. Olver se nasmeši, pa pomeri svoju figuricu prema središtu table, napola izgubljen u mislima i sanjarenju o danu kada će se napokon propisno osvetiti.

Pomeri figuricu još jednom, pa se ukoči.

Figurica mu se nalazila u središtu.

„Pobedio sam!“, uzviknu.

Talmanes diže pogled, a lulu koja mu je bila u ustima sad spusti. On naheri glavu zureći u tablu. „Plamen me spalio", promrmlja. „Mora da smo pogrešno izbrojali, ili...“

„Pogrešno izbrojali?"

„Mislim..." Talmanes je delovao zatečeno. „Ne možeš da pobediš. U toj igri ne može da se pobedi. Jednostavno ne može."

To su gluposti. Zašto bi Olver igrao ako ne može da se pobedi? Nasmeši se, gledajući tablu. Zmije i lisice delilo je jedno bacanje od toga da se dokopaju njegove figurice i da on izgubi igru. Ali ovoga puta, stigao je sve do spoljnog prstena i nazad. Pobedio je.

I sva sreća. Već je počeo da misli da mu to nikada neće poći za rukom.

Olver ustade da protegne noge. Talmanes ustade iz stolice i čučnu pored table, češkajući se po bradi dok se pramičak dima lenjo izvijao iz njegove lule.

„Nadam se da će se Met ubrzo vratiti", reče Olver.

„Siguran sam da hoće", odgovori mu Talmanes. „Posao na koji ga je poslalo njeno veličanstvo ne bi trebalo da traje još dugo." To je laž koju su kazali Olveru - da su Met, Tom i Noel pošli na neki tajni zadatak na koji ih je poslala kraljica. Pa, to je samo još jedan razlog zbog kojeg će mu Met biti dužan. Zaista, Met ponekad ume da bude tako uštogljen i da se ponaša kao da Olver ne ume da se stara o sebi.

Olver odmahnu glavom, pa priđe zidu šatora, gde su Metove hartije bile naslagane u iščekivanju njegovog povratka. Tu je Olver primetio nešto zanimljivo kako viri između dva lista. Nešto crveno, kao krv. Pruži ruku i između dva lista hartije izvuče izgužvano pismo. Bilo je zapečaćeno grumenom voska.

Olver se namršti, prevrćući pisamce u rukama. Video je kako ga Met nosi sa sobom. Zašto ga nije otvorio? To je potpuno nepristojno. Setejl se naporno trudila da objasni Olveru šta je pristojno ponašanje, i premda većina onoga što mu je pričala nema nikakvog smisla - on je samo klimao glavom kako bi ga ona pustila da se pribije uz nju - siguran je da je pravilno da otvoriš pisma koja ti ljudi šalju, a onda da ljubazno odgovoriš na njih.

Prevrtao je pismo iznova i iznova, a onda slegnuo ramenima i polomio pečat. Olver je Metov lični glasnik, sve zvanično i tako to. Nije nimalo čudno što Met ponekad zaboravlja stvari, ali Olverov je posao da se stara o njemu. Sada kada više nema Lopina, Metu će biti potrebna dodatna briga. To je jedan od razloga zašto je Olver ostao s Družinom. Nije siguran šta bi Met radio bez njega.

On razmota pismo i otkri da je u njemu bilo jedno malo kruto parče hartije. Namršti se, pokušavajući da razabere reči. Sada već dosta dobro čita, uglavnom zahvaljujući Setejl, ali neke reči mu i dalje zadaju muku. Počeša se po glavi. „Talmanese“, pozva ga. „Verovatno bi trebalo da pročitaš ovo.“

„Šta je to?“, upita ga čovek, dižući pogled sa igre. „Čekaj! Olvere, šta to radiš? To nije smelo da se otvori!" Čovek ustade i priđe da zgrabi hartiju iz Olverovih ruku.

„Ali...“, zausti Olver.

„Lord Met ga nije otvorio", prekide ga Talmanes. „Znao je da će nas to umešati u politiku Bele kule. Čekao je sve one nedelje! Vidi šta si sada uradio. Pitam se možemo li ga vratiti unutra..."

„Talmanese", bio je uporan Olver. „Mislim da je važno."

Talmanes se pokoleba. Na tren je delovao rastrzano, a onda je digao pismo tako da ga je svetlost bolje obasjala. Pročitao ga je brzo, delujući kao dečak koji krade hranu s taljiga nekog uličnog prodavca i trpa je u usta pre nego što ga otkriju.

Talmanes opsova sebi u bradu. Ponovo pročita to pismo, pa onda opsova daleko glasnije. Zgrabi mač, koji je ostavio po strani, pa izjuri iz šatora. Pismo je ostavio na podu.

Olver ga uze i opet pregleda, sričući reći koje prvi put nije razumeo.

Olver se počeša po bradi. Šta je Putna kapija? Učinilo mu se da je čuo Meta i Toma kako pričaju o njima. Uze pismo i izađe iz šatora.

Talmanes je stajao neposredno ispred šatora i gledao ka istoku. Ka Kaemlinu. Na obzorju je blistao crvenkasti sjaj, iznad čitavog grada. Veći nego drugim noćima.

„Svetlost nas saklonila", prošapta Talmanes. „Gori. Grad je u plamenu." Odmahnu glavom, kao da hoće da je razbistri, pa onda diže uzbunu. „Na oružje! Troloci u Kaemlinu! Grad je u ratu! Ljudi, na oružje! Plamen me spalio, moramo da uđemo u grad i spasemo one zmajeve! Ako padnu Senci u ruke - svi smo pokojni!"

Olver razrogačeno spusti pismo. Troloci u Kaemlinu? To će biti isto kao Šaidoi u Kairhijenu, samo gore.

On požuri u Metov šator, spotičući se preko čilima, pa se baci na kolena pored svog ležaja. Žurno raspara šav sa strane. Vuna iskoči kroz rupu u dušeku. On gurnu ruku unutra, pipajući po dušeku, pa izvadi veliki nož koji je tu sakrio. Nož je bio u kožnim koricama. Uzeo ga je od jednog od komornika Družine - Bergevina - kada ovaj nije obraćao pažnju.

Olver se nakon Kairhijena zakleo sebi da nikada više neće biti kukavica. Zgrabio je veliki nož obema rukama, tako da su mu prsti prebledeli, pa izjurio iz šatora.

Vreme je za bitku.

Bariga se zatetura prolazeći pored panja jednog izvaljenog drveta. Krv mu je s veđa kapala na zemlju, a koprive prekrivene tamnim pegama kao da su je upijale, hraneći se njegovim životom. Prinese drhtavu ruku čelu. Zavoj je bio potpuno natopljen.

Nema vremena za zaustavljanje. Nema vremena! Naterao se da se digne na noge i žurno se zateturao kroz uveli zubolist. Pokušao je da ne obraća pažnju na crne pege na biljkama. Pustoš, ušao je u Pustoš. Ali šta je drugo mogao? Troloci divljaju na jugu; sve kule su pale. Kandor je pao.

Bariga se spotače i pade na zemlju. Zastenja i okrenu se, boreći se za vazduh. Nalazio se u jednoj udolini između dva brda, severno od kule Hit. Njegova nekada lepa odeća - kaput i prsluk od skupog somota - bila je pocepana i krvava. Smrdeo je na dim, a kada bi sklopio oči video bi Troloke kako napadaju njegov karavan i kolju njegove sluge i vojnike.

Svi su pali. Tum, Jang... obojica mrtvi. Svetlosti, svi su mrtvi.

Bariga zadrhta. Kako je došlo do toga? On je samo trgovac. Trebalo je da poslušam Rebeka, pomislio je. Dim se dizao s kule Hit iza njega. Tamo se njegov karavan zaputio. Kako je moguće da se sve to dešava?

Mora nastaviti da se kreće. Na istok. Poći će ka Arafelu. Druge Krajine nisu mogle da padnu, zar ne?

Pope se uz jednu padinu, grabeći kratku divlju lozu. Kao da hvata crve. Obuzima ga vrtoglavica. Stiže do vrha brda, a ceo svet se zavrte oko njega. Pade tu, dok mu je krv curila sa zavoja.

Nešto se ispred njega pomeri. On trepnu. Oni oblaci na nebu nose oluju. Pred njim su bile tri prilike u crnoj i smeđoj odeći i približavale su mu se gipkim i skladnim koracima. Mirdraali!

Ne. On trepnu da očisti oči od suza i krvi. Ne, to nisu Mirdraali. Bili su to ljudi, s crvenim velovima preko lica. Hodali su pogureno, pogledom šestareći po okolini, s kratkim kopljima na leđima.

„Hvala Svetlosti.", prošapta. „Aijeli." Bio je u Andoru kada je Rand al’Tor došao. Svi znaju da Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja. Ukrotio ih je.

Bezbedan sam!

Jedan Aijel priđe Barigi. Zašto mu je veo crven? To je neobično. Aijelove tamne oči bile su staklaste i okrutne. Aijel skinu veo i otkri nasmejano lice.

Zubi su mu bili isturpijani i zašiljeni. Nasmeši se još više, vadeći nož iz korica za pojasom.

Bariga zagrca, gledajući te grozne čeljusti i radost u očima čoveka dok je kretao da ga ubije. To nisu Aijeli. Oni su nešto drugo.

Nešto užasno.

Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, tiho je sedeo u svom snu. Udisao je hladan, svež vazduh. Beli oblaci nežno su lebdeli oko njega, ljubeći mu kožu svojom vlagom.

Njegov noćašnji presto bila je ravna stena na planinskoj padini; kroz oblake je gledao jednu uzanu dolinu. To nije pravo mesto. Nije čak ni Svet snova, ono mesto gde se borio protiv Izgubljenih, za koje mu je kazano da je veoma opasno.

Ne, ovo je jedan od njegovih običnih snova. Sada vlada njima. Ti snovi su mesto gde ima mir da razmišlja, zaklonjen štitovima dok njegovo telo spava pored Min, u njihovom novom logoru podignutom na Merilorskom polju, okruženom Krajišnicima. I Egvena je tamo, sa okupljenim vojskama. Bio je spreman na to. Računao je na to.

Sutra će oni čuti njegove zahteve. Ne ono što će tražiti da ne bi polomio pečate - to će učiniti šta god Egvena kazala. Ne, ovo će biti zahtevi koje će on uputiti svetskim vladarima u zamenu za to što će otići u Šajol Gul i suočiti se s Mračnim. Nije baš siguran šta će raditi ako ga odbiju. Biće im veoma teško da to učine. Ponekad je korisno kada čoveka prati glas da je nerazuman.

Udahnu duboko i spokojno. Tu, u njegovom snu, brda su bila zelena. Onakva kakva je pamtio. U toj bezimenoj dolini ispod njega, zaklonjenoj Maglenim planinama, počeo je svoje putovanje. Ne svoje prvo, niti svoje poslednje - ali možda najvažnije. Sasvim sigurno jedno od najbolnijih.

„A sada sam se vratio", prošapta. „Opet sam se promenio. Čovek se stalno menja."

Osećao je izvesno jedinstvo u tome što se tu vratio, na mesto gde se prvi put suočio sa ubicom u sebi. Mesto kuda je prvi put pokušao da pobegne od onih koje je trebalo da drži kraj sebe. Sklopi oči, uživajući u spokoju. Miru. Skladu.

U daljini začu vrisak bola.

Rand otvori oči. Šta je to bilo? Ustade i okrenu se. To mesto je stvoreno u njegovom umu, zaštićeno i bezbedno. Ne može da...

Vrisak se opet začu. Dalek. Namršti se i diže ruku. Prizor oko njega nestade, rastačući se u maglu. Stajao je u crnilu.

Eno, pomislio je. Nalazio se u dugom hodniku obloženom tamnim drvetom. Pošao je njime, a bat njegovih koraka odjekivao je tim hodnikom. Ono vrištanje. Narušilo mu je mir. Neko trpi bol. Nekome je potreban.

Rand potrča. Stiže do jednog dovratka na kraju hodnika. Crvenkasto drvo od kojeg su vrata bila napravljena bilo je kvrgavo i grubo, kao debelo korenje nekog drevnog drveta. Rand zgrabi dršku - tek još jedan koren - i naglo otvori vrata.

Ogromna prostorija iza njih bila je čisto crnilo, bez tračka svetlosti, poput neke pećine duboko ispod zemlje. Prostorija kao da je upijala svetlost i gasila je. Vrištanje se čulo iz nje. Bilo je slabašno, kao da ga guši tama.

Rand uđe. Mrak ga proguta. Činilo mu se kao da isisava život iz njega, kao da mu stotinu pijavica isisava krv iz vena. On produži dalje. Nije mogao da oceni odakle dopiru krici, pa je pošao uza zid; na dodir je podsećao na kost - bio je gladak ali ponegde ispucao.

Soba je bila okrugla. Kao da se nalazi u ogromnoj lobanji.

Eno! Slabašna svetlost ispred njega - jedna jedina sveća na tlu, koja obasjava pod od crnog mermera. Rand požuri prema njoj. Da, tu je bila jedna prilika. Zgrčila se uza zid beo kao kost. Bila je to žena srebrnaste kose, u tankoj beloj haljini.

Sada jeca, tako da joj se čitavo telo trese i podrhtava. Rand kleknu pored nje, a sveća zatreperi od njegovog pokreta. Kako li je ta žena dospela u njegov san? Je li ona neko stvaran, ili je samo plod njegovog uma? Dodirnu je po ramenu.

Ona ga pogleda, očiju crvenih, lica iskrivljenog od bola, dok su joj se suze slivale niz bradu. „Molim te“, preklinjala ga je. „Molim te. On me ima.“

„Ko si ti?“

„Znaš me“, prošapta ona, hvatajući ga za ruku i držeći se čvrsto. „Žao mi je. Tako mi je žao. On me ima. Svake večeri mi ponovo dere dušu. O, molim te! Učini da to prestane." Suze joj još jače potekoše.

„Ne znam te", odgovori joj Rand. „Ja..."

Te oči. Te prelepe i strašne oči. Randu se ote oštar uzdah i pusti joj ruku. Lice je drugačije, ali on poznaje tu dušu. „Mijerin? Ti si mrtva. Video sam te kako umireš!"

Ona odmahnu glavom. „Volela bih da sam mrtva. Volela bih. Molim te! Mrvi mi kosti i lomi ih kao grančice, a onda me ostavlja da umrem pre nego što me Izleči tek toliko da me održi u životu. On..." Ona ućuta i lecnu se.

„Šta je bilo?"

Ona razrogači oči i okrenu se prema zidu. „Ne!“, vrisnu. „On dolazi! Senka u umu svih ljudi, ubica istine. Ne!" Okrenu se, pružajući ruku prema Randu, ali nešto je povuče unazad. Zid se odlomi i ona pade u mrak.

Rand skoči da je dohvati, ali beše prekasno. Ugledao ju je na tren, pre nego što je propala u crnilo.

Rand se ukoči, zureći u tu jamu. Tragao je za spokojem, ali nije mogao da ga nađe. Umesto toga, osećao je mržnju, zabrinutost i - kao guju u sopstvenim nedrima - požudu. To jeste bila Mijerin Eronail, žena koju je on nekada zvao gospa Selena.

Žena koju većina ljudi zna po imenu koje je ona odabrala za sebe. Lanfear.

Okrutan suvi vetar duvao je Lanu u lice dok je gledao iskvareni krajolik. Tarvinov procep bio je široka stenovita klisura, prošarana oštrom travom koja se crnela od Pustoši. To je nekada bio deo Malkijera. Opet je kod kuće. Poslednji put.

Horde Troloka gurale su se na drugoj strani Procepa. Na hiljade njih. Desetine hiljada. Verovatno stotine hiljada. Lako je moguće da je tamo desetostruko više njih nego što je Lan prikupio ljudi prilikom svog puta preko Krajina. Ljudi obično drže svoju stranu Procepa, ali Lan to ne može.

Došao je da napadne, da jaše za Malkijer. Ander mu dojaha s leve strane, a mladi Kajsel Kandorski zdesna. Osećao je nešto u daljini, nešto što mu u poslednje vreme daje snagu. Veza se promenila. Osećanja su se promenila.

I dalje oseća Ninaevu, tako brižnu, predivnu i strastvenu. Trebalo bi da oseća bol zbog toga što zna da će sada ona patiti kada on pogine, a ne neka druga. Međutim, ta bliskost s njom - ta konačna bliskost - davala mu je snagu.

Vreli vetar delovao je suviše suvo; nosio je miris prašine i zemlje i ispijao mu je vlagu iz očiju, terajući ga da trepće.

„Prikladno je“, kaza Kajsel.

„Šta?“, upita Lan.

„Da napadnemo ovuda."

„Da“, odgovori Lan.

„Možda", saglasi se Kajsel. „Ali je smelo. Pokazuje Senci da nećemo biti poraženi i da nećemo strahovati. Ovo je tvoja zemlja, lorde Mandragorane."

Moja zemlja, pomislio je. Da, jeste. On mamuznu Mandarba napred.

„Ja sam al’Lan Mandragoran", zaurla Lan. „Gospodar Sedam kula, branilac Zida prvih vatri, nosilac mača Hiljadu jezera! Nekada su me zvali Aan’alein, ali odbacujem taj naziv jer više nisam sam. Boj me se, Senko. Boj me se i znaj da sam se vratio po ono što je moje. Možda sam kralj bez zemlje. Ali ipak sam kralj!“

On zaurla, dižući mač. Klicanje se prolomi iza njega. Lan potera Mandarba u galop, šaljući Ninaevi poslednji, snažan treptaj ljubavi.

Njegova vojska pojuri za njim, svi na konjima - juriš Kandoraca, Arafeljana, Šijenaraca i Saldejaca. Ali najviše Malkijeraca. Lan se ne bi iznenadio ako se ispostavi da je iz svog nekadašnjeg kraljevstva privukao sve žive muškarce koji mogu da drže oružje u rukama.

Jahali su kličući, mašući mačevima i spuštajući koplja. Kopita su grmela, glasovi su im bili kao kršenje talasa, a ponos snažniji od bleštanja sunca. Bilo ih je dvanaest hiljada - a jurišali su kao da su vojska od stotinu pedeset hiljada.

Ovaj dan pamtiće se kao častan, razmišljao je Lan galopirajući. Poslednji juriš Zlatnog ždrala. Pad Malkijera.

Kraj je došao. Dočekaće ga uzdignutih mačeva.