Dolazak Senke

23 Iza Kamena

Egvena se spotače i obgrli Maglu kada joj se tle zaljulja pod nogama. Svuda oko nje Aijeli su se borili sa mazgama koje su njištale i klizale se po golim stenovitim padinama. Pogodi je vrelina koju je pamtila iz Tel’aran’rioda. Vazduh joj se mreškao pred očima, a zemlja gorela pod nogama. Koža je na tren bolno zapećka, a onda znoj pojuri iz svake pore. Međutim, tek što joj ovlaži haljinu, smesta ispari.

Preplašene mazge i visoki Aijeli skoro da sakriše od nje gde se našla, ali pođe joj za rukom da spazi ponešto između njih. Debeli stub od sivog kamena virio je iz zemlje, pod izvesnim uglom, ni tri koraka od nje. Pesak nošen vetrom toliko ga je izljuštio da ni najmanje nije ličio na Putni kamen iz Tira. Razuđene planine oštrih padina, koje kao da je neki ludi div sekirom oblikovao, ključale su pod vrelim suncem na nebu bez oblaka. Ali u središtu jedne duge gole doline, daleko ispod njih, pružala se gusta magla, što se komešala kao olujni oblak. To vrelo sunce trebalo bi da je sagori za svega nekoliko trenutaka, ali ona se i dalje nesmetano komešala. A iz tog uskovitlanog sivila virili su vrhovi kula, neki sa šiljatim krovovima, a neki nedovršeni – kao da zidari još rade.

„Bio je u pravu“, promrmlja ona sebi u bradu. „Grad u oblacima “ Čvrsto se uhvativši za am svog škopca, Met se razrogačeno osvrnu oko sebe. „Uspeli smo!“ – reče joj kroz smeh. „Egvena, uspeli smo, i to bez...

„Vatra me spalila, uspeli smo!“ A onda razveza košulju oko vrata. „Svetlosti, što je vruće. Nek me vatra spali ako nije.“

Egvena odjednom shvati da je Rand još na kolenima, glave pognute, i da se jednom rukom drži da ne padne na zemlju. Vodeći kobilu za sobom, ona se progura kroz Aijele taman da vidi kako mu Lan pomaže da ustane. Moiraina je već bila tu, i naizgled spokojno posmatrala Randa a po jedva primetnim borama oko usana videlo se kako bi najviše volela da mu izvuče uši.

„Uspeo sam“, prodahta Rand i osvrte se oko sebe. Da nije bilo Zaštitnika, ne bi mogao da stoji na nogama. Lice mu beše ispijeno i upalo, kao da je na samrtničkoj postelji.

„Bio si na samoj ivici“, hladno mu reče Moiraina. Veoma hladno. Angreal nije bio dovoljan za to što si pokušao. Ne smeš to ponovo da radiš. Ako se već kockaš, onda to mora biti proračunato i zarad neke veoma bitne stvari. Mora.“

„Ja se ne kockam, Moiraina. Za to se obrati Metu.“ Rand s mukom rastvori desnu šaku. Angreal u vidu debelog čovečuljka zario je vrh svog mača tačno posred čapljinog žiga. „Možda si u pravu. Možda mi jeste bio potreban neki malo jači. Samo malčice...“ A onda se nasmeja. „Uspelo mi je, Moiraina. Jedino je to bitno. Sve sam ih nadmudrio. Uspelo mi je.“

„To je bitno“, reče Lan i klimnu.

Egvena razdraženo coknu. Muškarci. Jedan skoro izgubi glavu, a onda se šali s tim, a drugi mu kaže kako je dobro postupio. Zar oni nikad ne odrastu?

„Zamor od usmeravanja nije kao običan umor“, kaza Moiraina. „Ne mogu u potpunosti da ga uklonim, pošto si usmerio toliko Moći, ali učiniću što mogu. Možda će te ono što preostane naučiti da ubuduće budeš oprezniji.“ Zaista je bila besna. U glasu joj se jasno čulo zadovoljstvo zbog toga.

Aes Sedai okruži blistavi sjaj saidara i ona obema šakama uhvati Randa za glavu. On silovito zadrhta i ispusti vazduh, pa se onda otrže od nje i od Lana.

„Pitaj, Moiraina“, ledeno joj reče, i vrati angreal u torbicu za pojasom. „Najpre me pitaj. Nisam ja tvoj pas, pa da sa mnom možeš da radiš šta hoćeš i kad hoćeš.“ A onda protrlja šake da obriše sićušni potočić krvi.

Egvena ponovo razdraženo coknu. Ne samo da je detinjast, već i nezahvalan. Sada može da stoji bez pomoći, mada mu se u očima videlo da je i dalje iscrpljen, a znala je da ni one ranice na njegovom dlanu više nema. Potpuno nezahvalan. Za divno čudo, Lan ga nije izgrdio što se tako obratio Moiraini.

A onda shvati da su se Aijeli potpuno umirili, sad kad su smirili mazge. Oprezno su posmatrali, ne dolinu i maglom sakriven grad, koji mora da je Ruidean, već dva logora između kojih su se našli, možda pola milje međusobno udaljena. Dva grozda desetina i desetina niskih šatora, otvorenih stranica – jedan beše dvostruko veći od drugog – ugnezdilo se uz planinsku padinu skoro neprimetno, ali Aijeli odeveni u sivo i smeđe jasno su se videli. U rukama im behu kratka koplja i zapeti lukovi. Oni koji se već nisu zabradili, upravo su dizali velove. Izgleda da su bili spremni za napad.

„Mir Ruideana“, začu se ženski glas iznad njih, i Egvena oseti kako napetost napušta Aijele oko nje. Oni među šatorima počeše da skidaju velove, mada su i dalje bili na oprezu.

Tada shvati da je, nešto više uz planinu, bilo još jedno logorište. Nekoliko niskih šatora bilo je razapeto na maloj zaravni. Četiri žene upravo su se zaputile odatle. Bile su spokojne i odevene u široke tamne suknje i bele bluze, ogrnute oko ramena smeđim ili sivim šalovima – iako beše toliko toplo da se Egveni vrtelo u glavi. Na sebi su nosile mnoštvo ogrlica i narukvica od slonovače i zlata. Dve su bile sedokose, a jedna je imala kose boje sunca. Kosa im je svima padala niz leđa sve do struka, privezana maramama oko čela da im ne pada na lice.

Egvena smesta prepoznade jednu od njih: Amis, Mudra koju je srela u Tel’aran’riodu. Ponovo je iznenadi suprotnost između njenih preplanulih crta i snežne kose; Mudra jednostavno nije bila toliko stara. Druga sedokosa žena imala je lice izborano kao neka baka, a jedna od druge dve, s prosedom tamnom kosom, činila se skoro jednako starom. Egvena beše potpuno sigurna da su sve četiri Mudre – i to vrlo verovatno iste one što su potpisale pismo upućeno Moiraini.

Aijelke stadoše na jedno deset koraka od družine okupljene oko Putnog kamena, a najstarija među njima raširi ruke i obrati im se staračkim, ali svejedno snažnim glasom: „Mir Ruideana na vama. Oni što dođu na Cendar mogu da se u miru vrate u svoje utvrde. Neće biti krvi na zemlji.“

Na te reči, Aijeli iz Tira počeše da se odvajaju, brzo deleći tovarne životinje i sadržaj samara. Sada se nisu delili po društvima. Egvena vide kako Device odlaze sa nekoliko različitih družina, od kojih neke smesta počeše da zaobilaze planinu, međusobno se izbegavajući, i izbegavajući druga dva logora, bez obzira na mir Ruideana. Druge se zaputiše ka nekoj skupini šatora, gde konačno počeše da spuštaju oružje.

Izgleda da nisu svi imali poverenja u mir Ruideana. Lan pusti balčak svog mača, koji još beše u kanijama, mada Egvena uopšte nije primetilakad ga je zarobio, a Met žurno vrati u rukave dva noža. Rand je stajao s palčevima za pojasom, mada mu u očima beše vidno olakšanje.

Egvena pogledom potraži Avijendu, da joj postavi nekoliko pitanja pre no što ode do Amis. Aijelka će sada, kad se nalazi u sopstvenoj zemlji, sigurno biti predusretljivija u vezi s Mudrima. A onda ugleda Devicu kako preko ramena nosi veliku vreću punu zveketavih predmeta i dve umotane tapiserije, i oštro odlazi ka jednom od velikih logora.

„Ti ćeš ostati, Avijenda“, glasno kaza proseda Mudra. Avijenda stade kao ukopana, nikoga ne gledajući.

Egvena pođe ka njoj, ali Moiraina promrmlja: „Najbolje da se ne mešaš. Sumnjam da želi saosećanje, ili da će to nekako drugačije shvatiti.“

Egvena morade da klimne. Avijenda je zaista delovala kao da želi da je ostave ne miru. Šta li to Mudre hoće od nje? Da li je prekršila neko pravilo, ili neki zakon?

Njoj bi prijalo malo društva. Osećala se veoma izloženom što tako stoji, bez Aijela oko sebe, a svi oni među šatorima posmatraju. Aijeli iz Kamena su, čak i kad nisu bili prijateljski raspoloženi, bili veoma ljubazni. Ovi među šatorima nisu bili ni jedno ni drugo. Bila je na velikom iskušenju da prigrli saidar. Sprečavao ju je samo pogled na Moirainu, spokojnu i staloženu, iako oznojenog lica, i Lana, nedodirljivog kao kamenje oko njih. Njih dvoje će znati ako bude opasnosti. Sve dok oni prihvataju položaj u kome su se našli, i ona će. Ali volela bi da oni Aijeli prestanu da ih gledaju.

Ruark se s osmehom pope uz padinu. „Vratio sam se, Amis. Mada ne onako kako si očekivala, kladim se.“

„Znala sam da ćeš danas biti ovde, hladu moga srca.“ Ona mu dodirnu obraz, pustivši da joj smeđi šal sklizne na ruke. „Moja sestrožena ti šalje svoje srce.“

„Na to si mislila kada si govorila o sanjanju“, tiho kaza Egvena Moiraini. Jedino je Lan bio dovoljno blizu da je čuje. „Zato si pustila Randa da pokuša da nas dovede ovamo Putnim kamenom. One su znale za to, spomenule su ti to u onom pismu. Ne, to nema smisla. Da su ti spomenule Putni kamen, ti ne bi pokušala da ga odgovoriš od njega. Ali znale su da ćemo biti ovde.“

Moiraina klimnu, ne skidajući pogled s Mudrih. „Napisale su da će se na današnji dan sresti s nama na Čendaru. Smatrala sam to... malo verovatnim... sve dok Rand nije spomenuo Kamenove. Kada sam videla da je siguran – potpuno ubeđen, uprkos mom razuveravanju – da jedan postoji ovde... Recimo da mi se odjednom učinilo veoma verovatnim da ćemo danas stići do Čendara.“

Egvena duboko udahnu vreo vazduh. Dakle, to je jedna od moći koji ma Snevači raspolažu. Jedva je čekala da počne sa učenjem. Želela je da pođe s Ruarkom i predstavi se Amis – odnosno, da joj se ponovo predstavi – ali Ruark i Amis su se tako gledali da je bilo krajnje očigledno kako za njih dvoje trenutno niko drugi ne postoji.

A onda po jedan čovek iz oba logora pođe ka njima. Jedan visok i širokih ramena, plamene kose i mlađi, a drugi stariji i tamnije kose, jednako visok ali vitkiji. Stadoše na nekoliko koraka od Ruarka i Mudre. Onaj stariji čovek, preplanulog lica izbrazdanog vetrom, nije nosio oružje, izuzev širokog noža za pojasom, ali onaj drugi je nosio koplja i mali kožni štit, i nadmeno se mrštio na Ruarka.

Ruark uopšte nije obraćao pažnju na njega, već se okrenuo ka onom starijem čoveku. „Vidim te, Herne. Da nije neko od poglavara septi zaključio da sam već mrtav? Ko to hoće da zauzme moje mesto?“

„Vidim te, Ruarče. Niko od Taardada nije ušao u Ruidean, niti hoće. Amis je rekla da će se danas sastati s tobom, a ove druge Mudre putovale su s njom. Poveo sam ove ljude iz septe Džindo da se postaram da bezbedno stignu.“

Ruark ozbiljno klimnu. Egvena je imala neki osećaj da je upravo izrečeno nešto veoma bitno – ili nagovešteno. Mudre nisu ni pogledale plamenokosog muškarca, niti Ruark ili Hern, ali sudeći po tome kako je pocrveneo, kao da su svi gledali pravo u njega. Ona se osvrnu ka Moiraini, ali ova neznatno odmahnu glavom – ni Aes Sedai to nije razumela.

Lan se nagnu između njih i tiho kaza: „Mudre mogu svuda da idu potpuno bezbedno. U svaku utvrdu, ma kome klanu pripadala. Mislim da za njih čak ni krvna zavada ne važi. Hern je došao da štiti Ruarka od onih iz drugog logora, ali ne bi bilo časno da to kaže.“ Moiraina neznatno podiže obrvu, a on dodade: „Ne znam mnogo o njima, ali često sam se protiv njih borio pre no što sam tebe sreo. Nikada me nisi pitala za njih.“

„Ispraviću to“, suvo odvrati Aes Sedai.

Egveni se zavrte u glavi i zaigra pred očima kada se ponovo okrete ka Mudrima i onoj trojici. Lan joj gurnu u ruke otvorenu kožnu bocu s vodom i ona je sa zahvalnošću nagnu. Vođa je bila mlaka i osećala se na kožu, ali po toj vrelini bila je sveža kao sa izvora. Ona zatim ponudi polupraznu bocu Moiraini, koja malčice otpi pa joj vrati. Egveni beše drago da sklopljenih očiju ispije ostatak. A onda joj voda pljusnu preko glave, pa ih smesta otvori. Lan je praznio po njoj još jednu bocu s vodom, a Moiraina već bese mokra.

„Ova vrelina može da te ubije ako nisi navikla na nju“, objasni Zaštitnik i pokvasi dva jednostavna šala od belog platna koja izvuče iz kaputa.

Po njegovim uputstvima, ona i Moiraina vezaše natopljenu tkaninu oko čela. Rand i Met su činili to isto. Lan se, međutim, nije zaklonio od sunca. Njega izgleda ništa nije doticalo.

Ćutnja između Ruarka i Aijela s njim se otegla, ali poglavar klana naposletku se okrete ka čoveku plamene kose. „Da li to, onda, Šaido više nemaju poglavara, Kuladine?“

„Suladrik je mrtav“, odgovori on. „Muradin je ušao u Ruidean. Ako on pretrpi neuspeh, ja ću ući.“

„Nisi pitao, Kuladine“, odvrati najstarija Mudra, piskavim ali snažnim glasom. „Ako Muradin ne uspe – onda pitaj. Ima nas četiri, što je dovoljno da prihvatimo ili odbijemo.“

„To je moje pravo, Bair“, besno prasnu Kuladin. Izgleda da je bio čovek nenaviknut da mu se suprotstavljaju.

„Tvoje je pravo da pitaš“, odgovori mu ona. „Naše je da damo odgovor. Mislim da ti neće biti dozvoljeno da uđeš, ma šta bilo s Muradinom. Ti nisi dobar čovek, Kuladine.“ Ona diže sa sebe svoj sivi šal i ponovo ga prebaci preko koščatih ramena, tako da se jasno videlo kako smatra da je rekla i više no što je bilo neophodno.

Čovek kose boje plamena pocrvene kao bulka. „Moj prvobrat vratiće se s oznakom poglavara klana, i mi ćemo predvoditi Šaido do velike časti! Mi ćemo...“ A onda ućuta, skoro se tresući od besa.

Egvena pomisli kako bi valjalo da ga drži na oku, ako on i dalje bude u njenoj blizini. Podsećao ju je na Kongare i Kopline iz Emondovog Polja, koji su se večito hvalisali i tražili nevolje. Nikada ranije nije videla nekog Aijela da tako plane.

Ali Amis je, izgleda, već zaboravila na njega. „Neko je došao s tobom, Ruarče“, kaza ona. Egvena pretpostavi da je Aijelka mislila na nju, ali Amisin pogled polete pravo ka Randu. Moiraina očigledno nije bila iznenađena. Egvena se još jednom zapita šta li sve Moiraina nije obznanila iz onog pisma koje su joj četiri Mudre uputile.

Rand kao da se iznenadi i načas je oklevao, ali onda pođe uz padinu i stade do Ruarka. Bela košulja i pantalone promočeni od znoja lepili su mu se za kožu. Glava mu beše umotana u mokru maramicu, tako da nije delovao ni najmanje veličanstveno, kao u Srcu Kamena. Nekako se neobično pokloni, pruživši levu nogu i položivši levu šaku na koleno, a desnu ruku ispruživši s dlanom okrenutim nagore.

„Po pravu krvi“, reče on, “tražim dozvolu da uđem u Ruidean, za čast naših predaka i sećanje na ono što beše.“

Amis trepnu, očigledno iznenađena, a Bair promrmlja: „Rečeno na stari način, ali pitanje je postavljeno. Ja odgovaram potvrdno.“

„I ja takođe, Bair“, reče Amis. „Seana?“

„Ovaj ovde nije Aijel“, besno upade Kuladin. Egvena pomisli kako on mora da je stalno ljut. „Njemu sleduje smrt što je ovde! Zašto ga je Ruark doveo? Zašto...“

„Želiš li da postaneš Mudra, Kuladine?“ – upita Bair i namršti se „Obuci haljinu i onda dođi do mene, pa ću videti da li si u stanju da nešto naučiš. Do tada, da ćutiš kad Mudre govore!“

„Moja majka je bila Aijelka“, s mukom izgovori Rand.

Egvena ga preneraženo pogleda. Kari al’Tor je umrla još dok je Egvena bila veoma mala, ali sigurno bi čula da je Tamova žena bila Aijelka. Ona se ponovo obazre ka Moiraini. Aes Sedai je spokojnog lica posmatrala šta se dešava. Rand je prilično ličio na Aijele, tako visok, sivoplavih očiju i riđkaste kose, ali ovo je smešno.

„Ne majka“, polako odgovori Amis. „Tvoj otac.“ Egvena odmahnu glavom. Ovo se već pretvara u ludilo. Rand otvori usta, ali Amis mu ne dade priliku da progovori. „Seana, kako se ti izjašnjavaš?“

„Da“, odgovori proseda žena. „Melaina?“

Poslednja od njih četiri, zgodna žena zlatnoriđe kose, svega desetak ili petnaest godina starija od Egvene, na tren beše neodlučna. „To mora biti“, naposletku – i nevoljno – reče. „I moj odgovor je potvrdan.“

„Odgovor ti je dat“, obrati se Amis Randu. „Možeš da uđeš u Ruidean i...“ A onda ućuta kada Met nespretno ponovi Randov naklon.

„I ja tražim dozvolu da uđem u Ruidean“, drhtavo kaza.

Četiri Mudre ga pogledaše, a Rand se preneraženo osvrnu. Egvena pomisli kako niko nije zatečen više od nje, ali Kuladin je razuveri. On besno diže koplje i krete da ga zarije u Metove grudi.

Blistavi sjaj saidara odjednom okruži Amis i Melainu, tokovi Vazduha digoše plamenokosog čoveka i baciše ga nekih desetak koraka.

Egvena ih je gledala razrogačenim očima. One mogu da usmeravaju. To jest, bar njih dve. Iznenada shvati zašto su joj se Amisine mladalačke crte lica, pod onom snežnobelom kosom, činile onako poznate – bile su veoma slične bezvremenosti kojom se Aes Sedai odlikuju. Moiraina beše potpuno mirna. Međutim, Egvena je skoro čula kako joj misli užurbano zuje. Aes Sedai se, očigledno, takođe zaprepastila.

Kuladin se diže na noge. „Prihvatate ovog stranca kao jednog od nas“, prodahta i kopljem kojim je pokušao da probode Meta pokaza ka Randu. „Ako tako kažete, neka tako i bude. On je svejedno nejaki mokrozemljaš, i Ruidean će ga ubiti.“ Koplje se potom okrete ka Metu, koji je pokušavao da neprimećeno vrati nož u rukav. „Ali on – trebalo bi glavom da plati što je ovde. Svetogrđe je čak i što pita da uđe u Ruidean. Samo oni naše mogu da uđu, i niko drugi!“

„Vrati se svom šatoru, Kuladine“, hladno kaza Melaina. „I ti, Herne.

A i ti, Ruarče. Ovo su posla nas Mudrih, i nijednog muškarca do onih što su pitali. Idite!“ Ruark i Hern klimnuše i pođoše ka manjoj skupini šatora, razgovarajući usput. Kuladin ošinu pogledom Randa i Meta, pa onda i Mudre, pre no što se besno okrete i zaputi ka većem logoru.

Mudre se zgledaše. Egvena bi rekla da su uznemirene, mada su bezizražajna lica umele da čuvaju skoro jednako dobro kao Aes Sedai.

„To nije dozvoljeno“, naposletku reče Amis. „Mladiću, ne znaš šta si upravo učinio. Vrati se sa ostalima.“ Pogled joj prelete preko Egvene, Moiraine i Lana, koji su sada sami kraj konja stajali pored Putnog kamena. Egvena u tom pogledu nije pronašla ništa što bi govorilo da ju je Amis prepoznala.

„Ne mogu.“ Met je zvučao očajno. „Stigao sam dovde, ali to se ne računa, zar ne? Moram da uđem u Ruidean.“

„To je zabranjeno“, oštro mu reče Melaina, a njena duga zlatnoriđa kosa zanjiha se kada ona odmahnu glavom. „Ti nemaš u sebi aijelske krvi.“

Rand je sve to vreme posmatrao Meta. „On ide sa mnom“, odjednom reče. „Meni ste dale dozvolu, a on može sa mnom ma šta vi rekle.“ A onda pogleda Mudre, ne prkosno, već odlučno – kao da se čvrsto rešio. Egvena ga je znala; neće ustuknuti ma šta one učinile.

„To je zabranjeno“, odlučno ponovi Melaina, obrativši se svojim sestrama. Podigla je šal i njime prekrila glavu. „Zakon je jasan. Žena može samo dvaput u Ruidean, a muškarac samo jednom. Oni što u svojim venama nemaju aijelske krvi ne mogu nijednom.“

Seana odmahnu glavom. „Mnogo šta se menja, Melaina. Stari običaji...“

„Ako je on taj“, reče Bair, “vreme promena je stiglo. Aes Sedai je na Čendaru, i Aan’alein sa svojim plaštom što menja boje. Možemo li i dalje da se držimo starih običaja? Znamo da će se sve promeniti.“

„Ne možemo“, kaza Amis. „Sada je sve na rubu promena. Melaina?“ Zlatokosa žena pogleda planine oko njih i maglom zaklonjen grad što se pružao u dolini, a onda uzdahnu i klimnu. „Tako će i biti“, reče Amis i okrete se ka Randu i Metu. „Ti“, poče, pa stade. „Na koja se imena odazivate?“

„Rand al’Tor.“

„Met. Met Kauton.“

Amis klimnu. „Ti, Rande al’Tore, moraš otići u srce Ruideana – u samo središte. Ako želiš da pođeš s njim, Mete Kautone, neka tako i bude,li znaj da većina onih što nogom stupe u srce Ruideana tamo i ostane, ili se vrate pomerivši pameću. Ne možete sa sobom da nosite ni hranu ni vodu, u spomen na naša lutanja nakon Slamanja. U Ruidean morate poći bez oružja, izuzev svojih šaka i svog srca, u znak poštovanja prema Dženima. Ako imate neko oružje, spustite ga na tlo pred nama. Čekaće vas kada se vratite. Ako se vratite.“

Rand izvadi iz korica nož što ga je nosio za pojasom i položi ga ispred Amis, a trenutak kasnije njemu dodade i čovečuljka izrezbarenog od zelenog kamena. „Toliko od mene“, reče.

Met poče sa nožem za pojasom i nastavi da vadi noževe iz rukava, ispod kaputa, pa čak i između plećaka. Načinio je toliku gomilu da su čak i Aijelke bile zadivljene. A onda stade, pogleda četiri žene pred sobom, pa izvadi još po dva noža iz čizama. „Zaboravio sam na njih“, reče uz osmeh i slegnu ramenima. Međutim, osmeh mu pobeže s lica kad se suočio s Mudrima, koje su ga netremice gledale.

„Oni su pošli u Ruidean“, svečano kaza Amis, zagledavši se iznad njih dvojice, a druge tri jednoglasno odvratile: „Ruidean pripada mrtvima.“

„Ne mogu da govore sa živima sve dok se ne vrate“, zvonko zapo ja ona, a ostale ponovo odgovoriše. „Mrtvi ne govore sa živima.“

„Ne vidimo ih, sve dok se ponovo ne uvrste među žive.“ Amis prebaci šal preko očiju, a ostale tri – jedna po jedna – učiniše isto. Kada sve četiri sakriše lica, jednoglasno rekoše: „Bežite iz sveta živih, i ne proganjajte nas uspomenama na ono što je izgubljeno. Ne govorite o onome što mrtvi vide.“ A onda ućutaše, šalova podignutih preko lica, čekajući.

Rand i Met se zgledaše. Egvena požele da im priđe i da im nešto kaže – lica im behu ukočena, kao u muškaraca koji ne žele da se zna da su uplašeni, ili se osećaju nelagodno – ali to bi možda narušilo obred.

Naposletku, Met se kratko i gorko nasmeja. „Pa, valjda mrtvi mogu međusobno da razgovaraju. Pitam se da li se ovo računa... Nije bitno. Šta misliš, možemo li da jašemo?“

„Ne bih rekao“, odgovori mu Rand. „Mislim da moramo peške.“

„Oh, oganj spalio moje bolne noge. Pa, da krenemo. Biće nam potrebno pola popodneva samo da stignemo tamo – i to ako budemo imali sreće.“ Rand se osmehnu Egveni kada njih dvojica pođoše niz planinu, kao da hoće da je uveri kako nema nikakve opasnosti. Met se smešio kao kad radi nešto izuzetno glupo, kao kad je pokušavao da igra na krovu.

„Nećeš da uradiš nešto... ludo... zar ne?“ – upita ga Met. „Hteo bih živ da se vratim.“

„I ja“, odgovori Rand. „I ja.“

A onda više nije mogla da ih čuje. Bivali su sve manji i manji kako su se spuštali niz padinu. Kada se pretvoriše u sićušne tačke, koje su se jedva dale prepoznati kao ljudska bića, Mudre spustiše šalove.

Zategnuvši haljinu, i poželevši da nije toliko znojava, Egvena se pope do njih, vodeći Maglu za sobom. „Amis? Ja sam Egvena al’Ver. Rekla si da...“

Amis je prekide, podigavši ruku, i pogleda ka Lanu, koji je iza Moiraine i Aldijeb vodio Mandarba, Kockicu i Džede’ena. „Ovo su sada ženska posla, Aan’aleine. Moraš da odstupiš. Pođi do šatora. Ruark će ti ponuditi vodu i hlad.“

Lan sačeka da Moiraina neznatno klimne glavom, pre no što se pokloni i pođe u pravcu u kome je Ruark otišao. Zbog plašta kojim je bio ogrnut ponekad se činilo da ispred tri konja iznad zemlje lebde glava i ruke, bez tela.

„Zašto ga tako zovete?“ – upita Moiraina kada se on udaljio. „Jedan čovek. Zar ga poznajete?“

„Znamo za njega, Aes Sedai.“ Amis tu titulu izgovori kao da se obraća sebi jednakoj. „Poslednji od Malkijera. Čovek koji neće da odustane od svog rata protiv Senke, iako je njegov narod davno nestao. U njemu je mnogo časti. Sanjala sam da će, ako ti dođeš, skoro sigurno doći i Aan’alein, ali nisam znala da ti se pokorava.“

„On je moj Zaštitnik“, jednostavno odgovori Moiraina. Egveni se učini da je Aes Sedai, iako spokojnog glasa, prilično uznemirena – a znala je i zašto. Skoro sigurna da će Lan doći sa Moirainom? Lan uvek sledi Moirainu. Pratio bi je i u Jamu usuda a da ne trepne. Egveni je skoro jednako zanimljivo bilo ono “ako dođeš“. Da li su Mudre znale da oni dolaze, ili ne? Ili možda tumačenje Sna nije tako neposredno kao što se ona nadala. Taman se spremala da pita, kada Bair progovori:

„Avijenda? Dođi ovamo.“

Avijenda je natmureno čučala po strani, ruku obmotanih oko kolena, i piljila u tle. Na Bairine reči polako ustade. Da je Egvena nije poznavala, pomislila bi da se plaši. Avijenda je vukla noge dok se pela do Mudrih, pa kad je stigla do njih spusti pred noge svoju vreću i zamotane tapiserije.

„Vreme je“, kaza Bair, ali ne oštrim glasom. Svejedno, njene bledo-plave oči govorile su da nikakve nagodbe biti neće. „Trčala si sa kopljima najduže što si mogla. Duže no što je trebalo.“

Avijenda prkosno diže glavu. „Ja sam Devica koplja. Ne želim da budem Mudra. Neću!“

Lica Mudrih poprimiše oštre izraze. Egvenu sve to podseti na Ženski krug kad se suočava s nekom ženom koja se namerila na kakvu glupost.

„Već si prošla daleko lakše no što je to bio slučaj u moje vreme“, reče joj Amis kamenim glasom. „I ja sam odbila da dođem kada sam bila pozvana. Moje sestre slomile su mi koplja pred očima. Vezale su mi ruke i noge i golu-golcatu odnele do Bair i Kodelin.“

„I sa lepom lutkicom zadenutom ispod miške“, suvo dodade Bair, „da te podseti na to da se detinjasto ponašaš. Ako se dobro sećam, prvog meseca si bežala devet puta.“

Amis sumorno klimnu. „I svaki put bila pretučena toliko da sam buncala kao u groznici. Drugog meseca pobegla sam pet puta. Mislila sam da sam snažna i izdržljiva, ali nisam bila pametna. Trebalo mi je pola godine da shvatim kako si ti snažnija i surovija no što ću ja ikada biti, Bair. Vremenom sam prihvatila svoju dužnost i obavezu prema narodu. A i ti ćeš, Avijenda. Žene kao ti i ja imaju tu obavezu. Više nisi dete. Vreme je da ostaviš lutke – i koplja – i preobratiš se u ženu kakvom ti je suđeno da budeš.“

Egvena odjednom shvati zašto je na prvi pogled osetila bliskost s Avijendom, i zašto su Amis i ostale htele da ona postane Mudra. Avijenda može da usmerava. Kao i Elejna, Ninaeva i ona – pa i Moiraina, kad smo već kod toga. Ona je bila jedna od retkih žena koje ne samo da se mogu naučiti da usmeravaju, već su rođene sa tom sposobnošću. Vremenom bi dodirnula Istinski izvor, pa čak i da ne zna šta radi. Moirainino lice bilo je spokojno i bezizražajno, ali Egvena joj je u očima videla da je tako. Aes Sedai je jamačno bila svesna te činjenice prvi put kad se našla u Aijelkinom prisustvu. Egvena shvati da oseća istu tu bliskost sa Amis i Melainom, ali ne i sa Bair ili Seanom. Bila je sigurna da su samo prve dve u stanju da usmeravaju. A sada je isto to osećala i prema Moiraini. Bilo je to prvi put. Aes Sedai je bila žena koja se drži na odstojanju od svih.

Međutim, izgleda da su neke Mudre bolje pročitale Moirainu. „Htela si da je odvedeš u tvoju Belu kulu“, reče Bair, “i načiniš jednom od vas. Ona je Aijel, Aes Sedai.“

„Ako se pravilno nauči, mogla bi da bude veoma snažna“, odgovori Moiraina. „Jednako kao što će Egvena biti. U Kuli može dosegnuti tu snagu.“

„I mi možemo jednako dobro da je podučimo, Aes Sedai.“ Melainin glas beše miran, ali pogled njenih zelenih očiju beše prožet prezirom. „Pa i bolje. Ja sam razgovarala s Aes Sedai. Vi u Kuli mazite žene. Trostruka zemlja nije mesto za maženje. Avijenda će naučiti kakve su joj mogućnosti, dok bi se kod vas tek igrala.“

Egvena zabrinuto pogleda Avijendu. Aijelka je gledala u tle pred sobom, a sav njen prkos je nestao. Ako one misle da je obuka u Kuli maženje... Dok je bila polaznica, radila je napornije i disciplinovanije no ikada pre u životu. Tada joj zaista bi žao Aijelke.

Amis ispruži ruke, i Avijenda joj nevoljno predade koplja i štit, trznuvši se kada ih Mudra baci na zemlju. Avijenda joj polako predade i luk, pa onda otkopča pojas s tobolcem i nožem. Amis sve to prihvati i odbaci u stranu, kao da je smeće. Avijenda se svaki put pomalo trznu. U krajičku jednog plavozelenog oka pojavi se suza.

„Zar morate da budete takve prema njoj?“ – zapita Egvena besno. Amis i ostale samo je pogledaše, ali ona nije imala namere da ustukne. „Ponašate se prema stvarima do kojih je njoj stalo kao da su obično smeće.“

„Ona i mora tako da gleda na njih“, reče joj Seana. „Kada se vrati – ako se vrati – spaliće ih i rasuti pepeo. Metal će dati kovaču da od njega napravi jednostavne stvari. Ali ne oružje. Čak ni nož za rezbarenje. Kopče, posuđe ili slagalice za decu. Kada te stvari budu načinjene, sama će ih nekome pokloniti.“

„Trostruka zemlja nije za nejake, Aes Sedai“, kaza joj Bair. „Slabi ovde umiru.“

„Kadin’sor, Avijenda.“ Amis pokaza ka odbačenom oružju. „Tvoja nova odeća čekaće te po povratku.“ Avijenda tupo poče da se skida, bacajući na gomilu kaput, pantalone i mekane čizme. Potpuno naga, nepomično je stajala pred Mudrima, a Egveni se činilo da će njoj noge, iako je bila u cipelama, izgoreti. Pamtila je kako je gledala dok je gorela odeća koju je nosila na putu do Bele kule. To je predstavljalo prekid veza s ranijim životom, ali nije bilo ovako. Ne toliko surovo.

Kada Avijenda krenu da na gomilu stavi vreću i tapiserije, Seana ih uze od nje. „Ovo možeš da zadržiš. Ako se vratiš. Ako ne, otići će tvojoj porodici – za uspomenu.“

Avijenda klimnu. Nije bila uplašena. Nevoljna, besna, pa čak i nadurena, ali ne uplašena.

„U Ruideanu“, kaza joj Amis, “pronaći ćeš tri prstena, ovako nameštena.“ A onda povuče kroz vazduh tri crte koje se spajaju po sredini. „Zakorači kroz bilo koji od njih. Ukazaće ti se budućnost koja te čeka, iznova i iznova, na različite načine. To te neće u potpunosti voditi – a tako je i najbolje – jer će vremenom izbledeti kao priče koje si nekada davno čula. Ali dovoljno ćeš zapamtiti da znaš kako ti se neke stvari moraju desiti, ma koliko ih se gadila, a neke ne smeju – ma koliko se njima nadala. To je za tebe početak. Neke žene nikada se ne vrate iz prstenja. Možda nisu u stanju da se suoče s budućnošću. Neke koje prežive prstenove nerežive svoj drugi put u Ruidean – u njegovo srce. Ti se ne odričeš teškog i opasnog života u zamenu za lagodniji, već za teži i daleko opasniji.“

Ter’angreal. Amis je opisala ter’angreal. Kakav li je taj Ruidean? Egvena shvati kako želi da i sama ode dole, da to otkrije. To je bilo glupo. Ona nije došla ovamo da stavlja glavu u torbu s ter’angrealom o kome ništa ne zna.

Melaina uhvati Avijendu za bradu i okrete je k sebi. „Ti imaš snage za to“, tiho reče, kao da potpuno veruje u to. „Sada su tvoja oružja snažan um i jako srce. Ali drži ih sigurno kao koplje. Nemoj da ih zaboraviš; koristi ih i sve ćeš prebroditi.“

Egvena se iznenadi. Smatrala je da je od njih četiri Melaina najbezosećajnija.

Avijenda klimnu, čak se i nasmeši. „Stići ću do Ruideana pre one dvojice. Oni ne mogu da trče.“

Sve četiri Mudre je, jedna za drugom, poljubiše u oba obraza, promrmljavši: „Vrati nam se.“

Egvena uhvati Avijendu za ruku i stisnu je, a Aijelka joj isto tako odgovori. Avijenda se zatim dugim skokovima zaputi niz padinu. Izgledalo je da će zaista sustići Randa i Meta. Egvena ju je zabrinuto posmatrala. Izgleda da je to nešto kao biti uzdignut do Prihvaćene, ali bez prethodne obuke za polaznicu, i bez ikoga da te posle toga uteši. Kako bi njoj bilo da je odmah po dolasku u Kulu uzdignuta na položaj Prihvaćene? Mislila je da bi poludela. Tako je bilo s Ninaevom, zbog njene snage. Egvena je pretpostavljala kako bar delić Ninaevine mržnje prema Aes Sedai potiče od onoga što je tada iskusila. Vrati nam se, pomisli. Budi nepokolebljiva.

Kada se Avijenda izgubi s vidika, Egvena uzdahnu i ponovo se okrete Mudrima. I sama je ovamo došla s određenom namerom, a nikome neće pomoći ako okleva s time. „Amis, u Tel’aran’riodu si mi rekla kako bi trebalo da dođem kod tebe da bih učila. Došla sam.“

„Žurba“, kaza sedokosa žena. „Bile smo užurbane, jer se Avijenda toliko dugo borila protiv svog toha i jer smo se bojale da će Šaido dići velove, čak i ovde, ako ne pošaljemo Randa al’Tora u Ruidean pre no što oni stignu da se osveste.“

„Mislite da bi pokušali da ga ubiju?“ – upita Egvena. „Ali on je onaj zbog koga ste poslali ljude preko Zmajevog zida. On je Onaj Koji Dolazi Sa Zorom.“

Bair namesti šal. „Možda jeste. Videćemo. Ako preživi.“

„Ima oči na majku“, kaza Amis, “i u licu mnogo liči na nju, a pomalo i na oca. Ali Kuladin je video samo njegovu odeću i konja. Isto bi bilo i sa drugim Šaidoima, a možda i s Taardadima. Strancima nije dozvoljeno da stupe na ovo tle, a sada vas je pet. Ne, četiri. Rand al’Tor nije stranac, gde god da je odrastao. Ali već smo dozvolile da jedan stranac uđe u Ruidean, što je takođe zabranjeno. Hteli mi to ili ne, promene nam dolaze kao lavine.“

„Tako mora biti“, ubaci se Bair, ali nije zvučala srećno zbog toga. „Šara nas sadi tamo gde ona hoće.“

„Poznavala si Randove roditelje?“ – oprezno upita Egvena. Ma šta one rekle, ona je i dalje na Tama i Kari al’Tor gledala kao na Randove roditelje.

„To je njegova priča“, odgovori Amis, “ako želi da je čuje.“ Sudeći po odlučno stisnutim usnama, nije imala namere ni reč više da kaže o tome.

„Hajde“, reče Bair. „Više nema potrebe za žurbom. Hajde. Nudimo vam vodu i hlad.“

Egveni kolena zaklecaše na spomen hlada. Mokra maramica oko njenog čela već se bila osušila. Teme joj je gorelo, a ostatak glave tek nešto malo manje. Moiraini je, izgleda, bilo jednako drago da pođe za Mudrima do malecke skupine niskih šatora otvorenih stranica.

Jedan visok čovek u sandalama i beloj odori s kapuljačom uze od njih uzde. Bilo je neobično videti aijelsko lice unutar duboke mekane kapuljače, i to krotkog pogleda.

„Napoji konje“, reče mu Bair pre no što uđe u šator, a čovek joj se pokloni, iako mu beše okrenuta leđima, i dodirnu se po čelu.

Egvena mu s oklevanjem prepusti Magline uzde. Delovao je samopouzdano, ali šta Aijeli znaju o konjima? Svejedno, mislila je da joj neće naškoditi, a činilo joj se da je u šatoru malo zasenčeno. I zaista, tako je i bilo, a i hladnije nego napolju.

Krov šatora dizao se u šiljak, ali čak ni pod njim nije bilo mesta za stajanje. Kao da hoće da nadomeste turobne boje aijelske odeće, veliki crveni jastuci sa zlatnim resama bili su razbacani po raznobojnim ćilimima, toliko debelim da se uopšte nije osećala tvrda zemlja ispod njih. Egvena i Moiraina učinile su isto što i Mudre – legle na ćilime oslonivši se laktom na jastuk. Sve su bile u krugu, skoro dovoljno blizu jedna drugoj da se dodiruju.

Bair udari u mali bronzani gong i pojaviše se dve devojke sa srebrnim poslužavnicima, odevene u bele odore s dubokim kapuljačama, krotkih pogleda baš kao muškarac koji je odveo konje. One kleknuše u sredinu šatora, pa jedna od njih svakoj od žena na jastucima nasu po mali srebrni putir vina, a druga znatno veće pehare s vodom. Bez reči, one se pokloniše i odoše, ostavivši za sobom blistave poslužavnike i ibrike.

„Evo vode i hlada“, kaza Bair i podiže svoj pehar s vodom, “slobodno datih. Neka ne bude ustezanja među nama. Svi što su ovde – dobrodošli su, kao što su prvosestre dobrodošle.“

„Neka ne bude ustezanja“, promrmljaše Amis i druge dve. Pošto srknuše po gutljaj vode, Aijelke se svečano predstaviše. Bair, iz septe Haido, Šaarad Aijela. Amis, iz septe Devet dolina Taardad Aijela. Melaina, iz septe Džirad Gošijen Aijela. Seana, iz septe Crna litica Nakai Aijela.

Egvena i Moiraina učiniše isto, mada Moiraina stisnu usne kada se Egvena predstavi kao Aes Sedai iz Zelenog ađaha.

Kao da je razmena vode i imena srušila neki zid, raspoloženje u šatoru primetno se promeni. Aijelke se nasmešiše i opustiše.

Egvena je bila daleko zahvalnija na vodi no na vinu. U šatoru je možda hladnije no napolju, ali grlo joj se i dalje sušilo i od samog disanja. Kada Amis pokaza rukom, ona željno sebi nasu još jedan pehar vode.

Iznenadili su je oni ljudi u belom. Jeste da je to bila glupost, ali mislila je da su svi Aijeli, sem Mudrih, kao Ruark i Avijenda, ratnici. Naravno da imaju kovače, tkače i druge zanatlije. Zašto ne i sluge? Samo, Avijenda se u Kamenu prezrivo odnosila prema slugama. Nije im dozvoljavala ništa da čine za nju. Ovi ljudi krotkog ponašanja uopšte se nisu ponašali kao Aijeli. U ona dva velika logora nije primetila nikoga u belom. „Da li samo Mudre imaju sluge?“ – upita.

Melaina se zagrcnu. „Sluge?“ – izusti. „Oni su gai’šain, a ne sluge.“ Kao da to sve objašnjava.

Moiraina se neznatno namršti nad vinskim putirom. „Gai’šain? Kako se to prevodi? Zakleti na mir u bici?“

„Oni su jednostavno gai’šain“, reče Amis. Izgleda da je shvatila da je Egvena i Moiraina ne razumeju. „Oprostite, ali da li znate za đi’e’toh?“

„Čast i obaveza“, smesta odgovori Moiraina. „Ili možda čast i dužnost.“

„To je značenje tih reci, da. Mi živimo po đi’e’tohu, Aes Sedai.“

„Ne pokušavaj da im sve objasniš, Amis“, upozori Bair. „Jednom sam provela mesec dana pokušavajući da jednoj mokrozemki objasnim đi’e’toh. Na kraju je imala više pitanja no na početku.“

Amis klimnu. „Držaču se suštine. Ako želiš da ti objasnim, Moiraina.“

Egvena bi radije počela razgovor o Sanjanju, i obuci, ali Aes Sedai kaza: „Da, ako ti nije teško.“

Klimnuvši Moiraini, Amis poče. „Jednostavno ću objasniti pravilo gai’šaina. U plesu kopalja, najviše đija, časti, zasluži se tako što se naoružani neprijatelj dodirne a da se pri tom ne rani niti ubije.“

„To donosi najviše časti jer je tako teško“, dodade Seana, suzivši plavkaste oči, “i stoga je retko.“

„Najmanje časti dolazi od ubistva“, nastavi Amis. „I dete ili neka budala u stanju su da ubiju. Između toga je zarobljavanje. Naravno, dosta sam uprostila stvari. Ima mnogo nijansi. Gai’šain su takvi zarobljenici, mada ratnik koji je dodirnut ponekad može da zahteva da postane gai’šain, kako bi umanjio neprijateljevu čast i svoj gubitak.“

„Device koplja i Kameni psi pogotovo su poznati po tome“, ubaci se Seana, a Amis je oštro pogleda.

„Da li ja ovo pričam, ili ti? Da nastavim. Naravno, neki ne mogu biti uzeti kao gai’šaini. Mudra, kovač, dete, žena u drugom stanju ili s detetom mlađim od deset godina. Gai’šain ima toh prema svome zarobljivaču. Za gai’šaina to znači kako mora da služi godinu i jedan dan, i da se ponizno pokorava, ne dirajući oružje i ne čineći nasilje.“

To nije moglo a da ne pobudi Egveninu radoznalost. „Zar ne pokušavaju da pobegnu? Ja bih.“ Nikada više neću dozvoliti da me iko zarobi!

Mudre se preneraziše. „To se dešavalo“, ukočeno odgovori Seana, “ali tu nema časti. Svakog gai’šaina koji pobegne vratila bi njegova ili njena septa da ponovo počne svoju godinu i jedan dan. Gubitak časti je u tom slučaju toliko velik da bi prvobrat ili prvosestra takođe pošli kao gai’šain da bi ispunili septin toh. A ako smatraju da je gubitak đija veliki, možda i više no jedan.“

Moiraina kao da je sve to mirno prihvatala, pijuckajući vodu, ali Egvena se jedva suzdrža da ne odmahne glavom. Aijeli su potpuno ludi. To je sve. A onda postade još gore.

„Neki gai’šaini sada poniznost pretvaraju u nadmenost“, s neodobravanjem kaza Melaina. „Misle da im to donosi čast, to što pokornost i krotkost skoro izvrgavaju ruglu. To je nešto novo i glupo. Nema nikakvu ulogu u đi’e’tohu.“

Bair se nasmeja – iznenađujuće duboko za nekoga s tako piskutavim glasom. „Budala je uvek bilo. Kada sam ja bila devojčica, a Saarad i Tomanale svake noći međusobno krali krave i koze, Čendu, gospodaricu krova Mainde Kata, gurnuo je jedan mladi Vodotragač Haidoa tokom pljačkaškog napada. Ona je došla do Iskrivljene doline i zahtevala da je momak uzme za gai’šaina. Nije htela da dozvoli da on stekne čast što ju je dodirnuo jer je u tom trenutku držala nož za rezbarenje. Nož za rezbarenje! Tvrdila je da je to oružje, kao da je Devica. Momak nije imao izbora no da učini kao što je tražila, iako su se svi smejali. Ne možeš tek tako da pošalješ gospodaricu krova nazad u njenu utvrdu. Pre no što su se godina i jedan dan navršili, septe Haido i Dženda razmenili su koplja, a momak se uskoro oženio Čendinom najstarijom kćeri. A njegova drugo-majka mu je i dalje bila gai’šain. Pokušao je da je da svojoj ženi kao deo venčanog poklona, pa su obe digle dreku kako pokušava da im otme čast. Gotovo je morao i sopstvenu ženu da uzme za gai’šaina. Skoro da su ponovo izbili međusobni napadi između Haidoa i Džendi pre no što je toh namiren.“ Aijelke se uhvatiše za rebra od smeha, a Amis i Melaini pođoše suze na oči.

Egvena skoro da ništa od te priče nije razumela – a svakako ne zašto je smešna – ali se svejedno učtivo nasmeja.

Moiraina spusti pehar s vodom i uze maleni srebrni putir s vinom. „Slušala sam ljude kako pričaju o borbi s Aijelima, ali nikada ranije nisam čula za tako nešto. Sigurno ne da se neki Aijel predao jer je dodirnut.“

„Nije reč o predaji“, oštro istače Amis. „To je đi’e’toh.“

„Niko ne bi tražio da ga mokrozemac učini gai’šainom“, kaza Melaina. „Stranci ne znaju za đi’e’toh.“

Aijelke se zgledaše. Bilo im je nelagodno. Zašto? – zapita se Egvena. Oh. Ne znati za đi’e’toh mora da je za Aijele isto što i ne znati za čast, „Među nama ima časnih ljudi i žena“, kaza Egvena. „Takva je većina nas. Razlikujemo ispravno od pogrešnog.“

„Naravno“, promrmlja Bair, glasom koji je govorio da to uopste nije isto.

„Poslale ste mi pismo u Tir“, reče Moiraina, “pre no što sam ja tamo stigla. U pismu ste govorile o mnogo čemu, i ponešto se već pokazalo tačnim. Uključujući i to da ću morati danas da se sastanem ovde s vama. Gotovo ste mi naredile da dođem. Ali maločas ste rekle ako dođem. Koliko je od onog što ste napisale istina?“

Amis uzdahnu i spusti vinski putir, ali Bair odgovori Moiraini. „Mnogo toga je nesigurno, čak i za šetača kroz snove. Amis i Melaina su najbolje među nama, pa čak ni one ne vide sve što jeste, niti sve što može biti.“

„Sadašnjost je mnogo jasnija od budućnosti, čak i u Tel’aran’riodu“, kaza zlatokosa Mudra. „Daleko je lakše videti ono što se dešava, no ono što će se desiti, ili što se može desiti. Uopšte nismo videle Egvenu niti Meta Kautona. Izgledi da mladić po imenu Rand al’Tor dođe ili ne dođe bili su jednaki. Da nije došao, bilo bi sigurno da će umreti, kao i Aijeli. Ali došao je. Ako preživi Ruidean bar će nešto Aijela ostati u životu. To znamo. Da ti nisi došla, on bi poginuo. Da Aan’alein nije došao, ti bi umrla. Ako ne prođeš kroz prstenove...“ A onda ućuta, kao da se ugrizla za jezik.

Egvena se napeto nagnu. Moiraina mora da uđe u Ruidean? Ali izgleda da Aes Sedai to nije ni primetila, a Seana brzo uskoči da bi prikrila Melaininu pogrešku.

„Budućnost ne hodi utabanim stazama. Naspram Sare i najlepša čipka je gruba, ili upetljana. U Tel’aran’riodu mogu se videti neka od mogućih tkanja budućnosti. Samo to.“

Moiraina srknu vino. „Stari jezik je često težak za prevod.“ Egvena je zbunjeno pogleda. Stari jezik? Šta je s prstenovima, s ter’angrealom? Ali Moiraina nastavi. „Tel’aran’riod znači Svet snova, ili možda Nevidljivi svet. Nijedan prevod nije u potpunosti tačan; taj pojam je daleko složeniji. Aan’alein. Jedan čovek, ali takođe i Čovek Koji Je Čitav Narod, a postoje još dva ili tri moguća prevoda te reči. A tu su i izrazi koje smo uobičajili da koristimo, a ni ne razmišljamo o njihovim značenjima na Starom jeziku. Zaštitnici se nazivaju Gaidini, što znači braća bitke. Aes Sedai znači sluga svih. A Aijel na Starom jeziku znači Posvećeni. Zapravo, ima snažnije značenje. Govori o zakletvi koja vam je u kost urezana. Često sam se pitala čemu su to Aijeli posvećeni.“ Lica Mudrih se okameniše, ali Moiraina nastavi. „A Džen Aijeli. Istinski posvećeni, ali ponovo snažnije. Možda jedini istinski posvećeni. Jedini pravi Aijeli?“ Upitno ih pogleda, kao da im se pogledi nisu odjednom pretvorili u led. Sve četiri su ćutale.

Šta to Moiraina radi? Egvena nije imala namere da joj dopusti da joj upropasti sve izglede za učenje onoga što Mudre znaju. „Amis, možemo li sada da popričamo o Sanjanju?“

„Biće večeras vremena za to“, odvrati Amis.

„Ali...“

„Večeras, Egvena. Možeš ti biti Aes Sedai, ali moraš da naučiš kako ponovo da postaneš učenica. Sada ne možeš ni da zaspiš kad hoćeš, niti da dovoljno lako spavaš da bi videla ono što želiš pre no što se probudiš. Kada sunce počne da zalazi, ja ću početi da te učim.“

Egvena pognu glavu i zagleda se napolje. Gledano iz tog dubokog hlada, sunčevi zraci kao da su sekli usijani vazduh, a samo sunce jedva da je bilo na pola puta ka planinskim vrhovima.

Moiraina odjednom ustade i poče da raskopčava haljinu. „Pretpostavljam da moram da idem kao Avijenda“, reče. To nije bilo pitanje.

Bair ošinu Melainu pogledom. Mlađa žena je samo na tren pogleda u oči pre no što spusti pogled. Seana, kao da se pomirila sa sudbinom, kaza: „To nije trebalo da ti bude rečeno. Ali sada je tako. Promena. Jedan koji nije od naše krvi otišao je u Ruidean, a sada još neko za njim.“

Moiraina zastade. „Čini li to neku razliku, to što mi je rečeno?“

„Možda veliku razliku“, nevoljno odgovori Bair, “a možda nikakvu. Mi često navodimo, ali ne pričamo. Kada smo te videle da odlaziš ka prstenovima, svaki put si ti to prva spomenula, i zahtevala pravo na to, iako nisi od naše krvi. Sada je jedna od nas to prva spomenula. Već ima promena u odnosu na ono što smo videle. Ko zna kakve su?“

„A šta ste videle u slučaju da ne odem?“

Bairino izborano lice ostade bezizražajno, ali bledoplave oči joj ispuniše saosećanjem. „Već smo ti previše rekle, Moiraina. Šetač kroz snove vidi ono što je moguće da se dogodi, a ne šta će sigurno biti. Oni koji se kroz život kreću s previše znanja o budućnosti neumitno nastradaju, bilo zbog pomirenosti s onim što misle da će se desiti, ili u pokušajima da to promene.“

„Prstenovi su milosrdni utoliko što sećanja blede“, reče joj Amis. „Žena zna neke stvari – nekoliko njih – koje će se desiti; ostale će prepoznati tek kad dođe trenutak odluke, a možda ni tada. Život se sastoji iz nesigurnosti i borbe, izbora i promena. Žena koja zna kako je njen život utkan u Šaru vodila bi život životinje. I to ako ne poludi. Čovečanstvo je stvoreno za nesigurnost, borbu, izbor i promene.“

Moiraina je sve to slušala ne pokazujući nestrpljenje, mada je Egvena pretpostavljala da ga oseća; Aes Sedai je navikla da drži predavanja, a ne da ih sluša. Ćutala je dok joj je Egvena pomagala da skine haljinu. Ni glasa nije pustila sve dok naga nije čučnula na ivicu ćilima i zagledala se ka maglom skrivenom gradu što se pružao u dolini podno planine. A onda reče: „Ne dajte Lanu da pođe za mnom. Pokušaće, ako me vidi.“

„Biće kako bude“, odvrati Bair. Njen tanak glas zvučao je hladno i konačno.

Trenutak kasnije Moiraina nevoljno klimnu, pa izađe iz šatora i smesta potrča, bosonoga niz usijanu padinu.

Egvena se namršti. Rand i Met, Avijenda, a sada i Moiraina – svi otišli u Ruidean. „Hoće li... preživeti? Mora da znate, ako ste ovo sanjale.“

„Ima nekih mesta u koja se ne može ući u Teraran’riodu“, odgovori joj Seana. „Ruidean. Ogijerski steding. I nekoliko drugih. Ono što se tamo dešava zaklonjeno je od očiju šetača kroz snove.“

To nije bio odgovor – mogle su da vide da li će izaći iz Ruideana – ali očigledno je da joj ništa više neće reći. „Dobro. Da li bi i ja trebalo da odem?“ Nije joj bila draga pomisao da iskusi te prstenove; bilo bi to kao ponovno uzdizanje do Prihvaćene. Ali ako već svi idu...

„Ne budi glupa“, oštro odvrati Amis.

„Ništa od svega ovoga nismo videle u vezi s tobom“, blaže dodade Bair. „Tebe uopšte nismo videle.“

„A i da pitaš, ja ne bih rekla da“, nastavi Amis. „Potrebno je četiri za dozvolu, a ja bih odbila. Ovde si da naučiš šetnju kroz snove.“

„U tom slučaju“, kaza Egvena, ponovo se zavalivši na jastuk, “naučite me. Mora da ima nečega s čim možete početi pre mraka.“

Melaina se namršti na nju, ali Bair se suvo nasmeja. „Željna je i nestrpljiva kao što si ti bila kada si odlučila da učiš, Amis.“

Amis klimnu. „Nje radi, nadam se da će moći da zadrži želju i otarasi se nestrpljenja. Čuj me, Egvena. Iako će biti teško, moraš zaboraviti da si Aes Sedai ako hoćeš nešto da naučiš. Moraš da slušaš, pamtiš, i radiš šta ti se kaže. Iznad svega, ne smeš ponovo da uđeš u Tel’aran’riod dok neka od nas ne kaže da možeš. Možeš li to da prihvatiš?“

Neće joj biti teško da zaboravi da je Aes Sedai, jer to i nije. A što se onog ostalog tiče, zvučalo je kao da će ponovo postati polaznica. „Mogu da prihvatim.“ Nadala se da ne zvuči sumnjičavo.

„Dobro“, reče Bair. „Sada ću ti uopšteno ispričati o šetanju kroz snove i Tel’aran’riodu. Kada završim, ti ćeš mi ponoviti sve što sam ti rekla. Ako ne uspeš da pokriješ sve bitne stvari, noćas ćeš ti ribati šerpe, a ne gai’šaini. Ako ti je pamćenje toliko loše da ne možeš da ponoviš moje reči pošto ih drugi put čuješ... Pa, pričaćemo o tome kada se bude desilo. Slušaj:

Skoro svako može da dodirne Tel’aran’riod, ali malo je ljudi zaista u stanju da uđe u njega. Od svih Mudrih, samo smo nas četiri u stanju da šetamo kroz snove, a u tvojoj Kuli šetača kroz snove nije bilo već pet stotina godina. To ne zavisi od Jedne moći, mada Aes Sedai veru ju da je tako. Ja ne mogu da usmeravam, niti Seana, ali nas dve šetamo kroz snove jednako dobro kao Amis ili Melaina. Mnogo ljudi u snu dodiruje Svet snova. Zato što ga samo dodiruju, bude se s bolovima umesto sa slomljenim kostima ili smrtnim ranama. Šetač kroz snove u potpunosti ulazi u san, i stoga su njene povrede stvarne kada se probudi. Za nekoga ko je u potpunosti u snu, bio on šetač kroz snove ili ne, smrt tamo je smrt ovde. Ali ako se previše uđe u san, izgubi se dodir s telom. Puta natrag više nema i telo umire. Priča se da je nekada bilo onih u stanju da telom uđu u san, i da više uopšte ne budu na ovome svetu. To je zlo, jer su oni činili zlo. To se nikada više ne sme pokušati, čak i ako veruješ da to možeš, jer ćeš svaki put izgubiti deo onoga što te čini ljudskim bićem. Moraš naučiti da u Tel’aran’riod uđeš kad god želiš, i onoliko koliko želiš. Moraš naučitia pronađeš ono što ti je potrebno, da nađeš i pročitaš ono što vidiš, da uđeš u snove nekoga ko ti je blizu da bi pomogla pri lečenju, da prepoznaš one koji su u snovima dovoljno duboko da ti naškode, da...“

Egvena je pomno slušala. Opčinjavale su je nagoveštene stvari, za koje nije ni znala da su moguće. Ali, iznad svega, nije imala namere da završi ribajući šerpe. To joj, nekako, nije bilo pošteno. Ma šta Randa, Meta i one dve čekalo u Ruideanu, neće ih poslati da ribaju šerpe. A ja sam se saglasila s tim! Jednostavno nije pošteno. Ali onda, bila je ubeđena da će oni iz Ruideana izvući manje no ona od tih žena.