Dolazak Senke

42 List koji nedostaje

Perin je stajao kraj tuata’anskih zaprega, obasjan blistavim suncem, sam, bez rane u boku, bez bola. Među zapregama gvozdeni kotlići behu pristavljeni na tronošce iznad cepanica spremnih za vatru; rublje je visilo s razapetih konopaca, a nije bilo ni ljudi ni konja. Na sebi nije imao ni kaput ni košulju, već dugi kovački kožni prsluk bez rukava. Mogao je to biti bilo kakav san, ali on je bio svestan da sanja. I poznavao je osećaj vučjeg sna, opipljivost i stvarnost njegovu, od dugih travki pod čizmama do zapadnog povetarca što mu je mrsio kovrdžavu kosu, do raštrkanih jasenova i kukute. Međutim, krparske šarene zaprege nisu delovale stvarno; izgledale su prozračno, kao da će svakog časa u titraju nestati. Krpari nikada nisu ostajali dugo na jednom mestu. Nijedno tie nije ih držalo.

Zapita se koliko će ovo tle držati njega i maši se rukom za sekiru – sačekalo ga je iznenađenje. O pojasu mu je visio teški kovački čekić, ne sekira. Namrštio se; nekada je mogao izabrati taj put, čak je i verovao da jeste, ali to je bila prošlost. Sekira. Odabrao je sekiru.

Glava čekića najednom postade sečivo u obliku polumeseca s debelim šiljkom na vrhu, pa zatrepta natrag ka debelom valjku hladnog čelika, zatreperi između njih i konačno ostade u vidu sekire. Polako je odahnuo. Ovo mu se nikada nije dogodilo. Ovde je mogao menjati stvari po želji, bar one u blizini. „I želim sekiru“, odlučno reče. „Sekiru.“

Osvrnuo se i ugledao obrise jednog imanja ka jugu, i srndaće u polju ječma okruženom grubim kamenim zidom. Nije osećao prisustvo vukova, i nije dozivao Skakača. Vuk će možda doći, možda ne, a možda ne bi ni čuo, ali Koljač bi lako mogao biti tamo negde. Pojas mu najednom na suprotnoj strani od sekire povuče prepun tobolac strela, a u ruci mu se nađe težak luk sa zataknutom strelom širokog vrha. Levu podlakticu štitila mu je duga kožna narukvica. Ništa se nije pomeralo osim onih srndaća.

„Verovatno se neću skorije probuditi“, promrmlja sebi u bradu. Čime god da ga je Faila napojila, odmah je potonuo; sećao se jasno, baš kao da je gledao preko njenog ramena. „Napojila me kao odojče“, progunđa. Žene!

Kročio je jednim od onih džinovskih koraka – krajolik se zamuti oko njega – pravo u dvorište imanja. Nekoliko kokošaka se razbeža, kao da su već podivljale. Kamenom obzidan tor bio je prazan, a vrata na obe slamom zakrovljene štale zakovana. Uprkos zavesama na prozorima, kuća na sprat odavala je utisak opustelosti. Ako je ovo zaista odraz jave – a na neki čudan način, vučji san je to obično bio – ovde već danima nije bilo ljudi. Faila je imala pravo: njegove reči pronele su se i tamo gde nije išao.

„Faila“, začuđeno promrsi. Lordovska kći. Ne, ne samo lordovska. Trostrukog lorda, vojskovođe i ujaka jedne kraljice. „Svetlosti, to znači da je s kraljicom u rodu!“ A voli običnog kovača. Žene su zadivljujuće čudnovate.

Želeo je da proveri dokle su vesti dospele, pa ispreskaka više od pola puta do Devonovog Jahanja, koracima od milje, ili većim; vraćao se i ukrštao sa sopstvenim tragovima. Kako je video, većina imanja beše napuštena; jedva da je jedno od pet pokazivalo znake života, otvorena vrata i podignute prozore, rublje koje se suši, lutke, obruče ili drvene konjiće razbacane oko kućnog praga. Želudac mu se posebno stezao od igračaka. Čak i ako nisu verovali njegovim upozorenjima, zar nije bilo dovoljno spaljenih imanja, urušenih pougljenjenih greda i čađavih dimnjaka poput golih, mrtvih prstiju, da ih ubedi.

Savio se da podigne jednu lutku nasmejanog staklenog lica, u haljini izvezenoj cvetićima – neka žena je zaista volela svoju kćer čim se toliko pomučila sa iglom – i zatreptao. Ista ta lutka i dalje je stajala na stepeništu s kog ju je podigao. Kada poseže prema njoj, ona iz ruku mu izblede i nestade.

Začuđenost mu presekoše crne žile preko neba. Gavranovi, po dvadeset ili trideset u jatu, leteli su prema Zapadnoj šumi. Prema Maglenim planinama, gde je prvi put video Koljača. Pratio ih je ledenim pogledom dok ne postadoše crne tačke, i na kraju nestadoše. Tada pođe za njima.

Svaki od ogromnih koraka u trku nosio ga je po pet milja. Zemlja beše u magli, osim u trenucima između koraka, u gustoj, kamenitoj Zapadnoj šumi, preko šikarjem obraslih Peščanih brda, pravo u planine zastrvene oblacima, gde su smreka, bor i kožolist pošumili sve udoline i strmine, do samog dola gde je prvi put ugledao čoveka koga je Skakač imenovao Koljačem, i do padine što ih je čekala po povratku iz Tira.

Kapija je bila tu, zatvorena, a list Avendesore beše naizgled samo jedan od bezbroj fino isklesanih listova i lozica. Drveće pogrbljeno i vajano vetrovima raslo je raštrkano po grubom tlu i glatkom kamenu tamo gde je Maneteren sunovraćen u vatru. Sunce je svetlucalo na reci Maneterendrel dole u dolini. Blag povetarac iz nizije doneo mu je miris jelena, zečeva i lisica. Nije primećivao nikakav pokret.

Bio je na ivici da pođe, kad stade. List Avendesore. Jedan list. Loijal je zaključao Kapiju tako što je postavio oba lista s ove strane. Okrenu se i kosa mu se diže na glavi. Kapija beše otvorena; dve istovetne mase živog zelenila drhtale su na vetru, otkrivajući između sebe mutnu srebrnastu površinu; njegov odraz titrao je u njoj. Kako?, zapitao se. Loijal je zaključao prokletinju.

Nesvesno prešavši razdaljinu, iznenada se našao pred samom Kapijom. Na spletu zelenila unutar dveju vratnica zaista ne beše trostrukog lista. Čudna pomisao, da u tom trenutku neko na javi prolazi kroz mesto na kome on stoji. Dodirnuo je mutnu površ i ljutito zagunđao. Kao da je zaista bilo ogledalo, ruka mu skliznu niz nju kao niz najglađe staklo.

Krajičkom oka opazi da se list Avendesore najednom vratio na svoje mesto iznutra, i odskoči baš u trenu kad Kapija poče da se zatvara. Neko – ili nešto – izašlo je ili ušlo. Izašlo je. Mora da je izašlo. Žalio je što ne sumnja da je u pitanju još Seni i Troloka koji dolaze u Dve Reke. Vratnice se stopiše i opet postadoše isklesan kamen.

Upozorio ga je jedino osećaj da ga neko posmatra. Skočio je – poluvidljiv trag crnila prolete tamo gde su mu čas pre bile grudi – strela – i opet se, preko sveta pomućenog od tog skoka, dočekao na neku daleku strminu, pa odatle ponovo, iz doline Maneterena u okrilje ogromne smreke, i još dalje. Trčao je uskomešanih misli, sa slikom doline i magnovenim prizorom one strele u glavi. Došla je iz onog pravca, iz onog ugla, tako da je morala biti odapeta...

Poslednji korak vratio ga je na padinu iznad grobnice Maneterena. Kleknuo je među oskudnim, vetrom povijenim borovima spreman da ispali strelu! Niže, među niskim drvećem i stenjem, odatle je strela odapeta. Koljač je sigurno bio tamo negde. Morao je biti dole...

Bez razmišljanja, Perin odskoči u stranu, a planine postadoše sivo-zeleno-mrka mrlja.

„Zamalo“, zarežao je. Zamalo je ponovio grešku iz Vodene šume; opet je pomislio da će se dušmanin kretati kako njemu odgovara, da će čekati tamo gde on želi.

Ovog puta trčao je koliko ga noge nose, i za samo tri munjevita koraka našao se nadomak Peščanih brda, u nadi da nije primećen. Sada je obišao širok krug da bi se vratio na istu onu padinu, samo dalje uzbrdo, gde je vazduh bio tanak i hladan, a umesto drveća raslo tek nekoliko zdepastih žbunova udaljenih po pedeset koraka, ili više. Dalje, odakle je mogao nadgledati mesto na koje je strela odapeta, gde će se možda neko prikrasti.

I zaista, njegov plen se pojavio sto koraka niže, tamnokos, u tamno odeven muškarac čučao je kraj granitne izbočine velike poput stola; i njegov luk beše poluzapet dok je orno i strpljivo posmatrao padinu pred sobom. Perinu ovo beše prvi put da ga jasno vidi; stotinu koračaja bila je neznatna daljina njegovim očima. Koljačev kaput s visokom kragnom bio je krajiškog kroja, a toliko je ličio na Lana da mu je mogao biti brat. Samo što Zaštitnik nije imao braće – koliko je Perin znao, ni bilo kakvog drugog roda – a čak i da jeste, ne bi bili ovde. Opet, bio je Krajišnik. Možda Sijenarac, premda je nosio dugu kosu povezanu upletenom kožnom trakom, baš kao Lan, a ne perčin. Nije mogao biti Malkijer; Lan je bio poslednji preživeli Malkijer.

Odakle god poticao, Perinu ne beše nimalo mrsko što napinje luk, sa strelom uperenom u Koljačeva leđa. Taj čovek je pokušao da ga ubije iz zasede. Ali hitac nizbrdo nije lak.

Možda je previše oklevao, ili je čovek možda osetio njegov ledeni pogled, ali Koljač iznenada postade mrlja, i odlete ka istoku.

Perin opsova i pojuri za njim, u tri koraka do Peščanih brda, i još jednim do Zapadne šume. Među hrastovima, kožolistima i žbunjem, Koljač je, činilo se, nestao.

Zastao je i oslušnuo. Tišina. Veverice i ptice su se umirile. Duboko je udahnuo. Malo krdo jelena nedavno je prošlo ovuda. Osetio je i skoro iščileo dodir nečeg ljudskog, ali prehladnog za čoveka, previše bezosećajnog, miris poznat toliko da mu je golicao um. Koljač je bio negde u blizini. Vazduh beše miran kao i sama šuma; nikakav lahor niti povetarac nisu mu odavali odakle je miris došao.

„Zgodan trik, Zlatooki, ono zaključavanje Kapije.“

Perin se ukruti, naprežući uši. Nije mogao znati odakle dopire glas u ovoj gustoj šumi. Ni list da zašuška.

„Da znaš koliko je Senkomstvorenih izginulo boreći se da izađe iz Puteva, laknulo bi ti srcu. Mahin Sin se gostio iza one Kapije, Zlatooki. Ali trik nije bio dovoljno dobar. Video si: put je sada otvoren.“

Tamo, udesno. Perin kliznu kroz drveće, tiho kao kada je tuda lovio. „U početku ih beše svega koja stotina, Zlatooki. Tek toliko da poljuljaju one budalaste Bele plaštove, i da se postaraju da otpadnik pogine.“ Koljačev glas postade jarostan. „Neka me Senka proždere ako taj nema više sreće nego sama Bela kula.“ Najednom se nasmejao. „Ali ti, Zlatooki, tvoje prisustvo bilo je iznenađenje. Ima nekih koji žele tvoju glavu na kocu. Tvoje drage Dve Reke biće raskopane s kraja na kraj, sada, sve dok te ne iskopamo. Šta kažeš na to, Zlatooki?“

Perin se ukoči iza kvrgavog debla jednog divovskog hrasta. Zašto taj čovek toliko priča? Zašto uopšte govori? Priziva me sebi.

Naslonio je leđa uz debelu hrastovu koru i osmotrio šumu. Nikakav pokret. Koljač je želeo da on priđe bliže. Bez sumnje, u zasedu. A Perin je želeo da ga pronađe i da mu iščupa grkljan. Međutim, lako bi se moglo desiti da sam pogine, a kada bi se to dogodilo, niko ne bi znao da je Kapija otvorena i da na stotine, možda i hiljade Troloka kuljaju iz nje. Nije hteo da igra Koljačevu igru.

Uz gorak osmeh, nagnao se na buđenje i istupio iz vučjeg sna, i...

...Faila ga je obgrlila oko vrata i grickala mu bradu sitnim belim zubima, dok su krparske violine pevale nekakvu divlju, vrelu melodiju uz logorske vatre. Ilin prah. Ne mogu da se probudim! Svest o snu je bledela. Nasmejao se, pa podiže Failu i odnese je u senke, u mekanu travu.

Buđenje je bilo dugo i mukotrpno zbog tupog bola u slabini. Dnevna svetlost doticala je kroz prozorčiće. Jarka svetlost. Jutro. Pokušao je da ustane, ali zaječa i pade nazad.

Faila poskoči s niske stolice; tamne oči joj behu umorne kao da nije spavala. „Lezi mirno“, kaza. „Dosta si se batrgao u snu. Nisam te čitave noći čuvala da ti se ostatak te strele ne zabije do kraja ako se prevrneš da bi to postigao sada kad si budan.“ Ivon je stajao naslonjen na dovratak, kao neko mračno sečivo.

„Pomozi mi da se pridignem“, reče Perin. Bolelo ga je kad govori, ali bolelo ga je i disanje, a morao je da im kaže. „Moram u planine. Do Kapije.“

Ona se namršti i položi mu dlan na čelo. „Nema groznice“, promrsila je. Potom glasnije reče: „Ti ideš u Emondovo Polje, da te jedna od Aes Sedai Leči. Čuješ li me, ne dam da se ubiješ pokušavajući da odjašeš u planine noseći strelu u sebi. Ako čujem još jednu reč o planinama ili Kapijama, nateraću Ilu da ti zamuti nešto što će te uspavati tako da ćeš putovati u nosiljki. Ionako nisam sigurna da to nije najbolje rešenje.“

„Troloci, Faila! Kapija je opet otvorena! Moram ih zaustaviti!“

Bez oklevanja je odmahnula glavom. „U tom stanju ne možeš ništa da uradiš. Sleduje ti Emondovo Polje.“

„Ali...!“

„Nemoj ti meni ’ali’, Perine Ajbara. Ni reč više o tome.“

Zaškrgutao je zubima. Najgore je što je imala pravo. Kako bi jahao do Maneterena ako bez pomoći ne može ni iz kreveta da ustane? „Emondovo Polje“, zahvalno je rekao, ali ona je i dalje šmrktala i pominjala nekog ’svinjoglavog’. Pa šta je htela? Zar nisam bio ljubazan, spaljena da je njena tvrdoglavost!

„Tako dakle, biće još Troloka“, zamišljeno reče Ivon. Nije pitao Perina otkud zna. Potom odmahnu glavom kao da ne veruje u to. „Odoh da obavestim ostale da si budan.“ Izašao je bešumno i pritvorio vrata za sobom.

„Jesam li ja jedini koji vidi opasnost?“, promrsi Perin.

„Ja vidim strelu u tebi“, grubo odvrati Faila.

Od ovog podsećanja probode ga bol; prigušeno je jeknuo, a ona zadovoljno klimnu glavom. Zadovoljno!

Želeo je da ustane i smesta pođe na put; što pre bude Lečen, pre će se postarati da Kapija bude zatvorena – ovoga puta zauvek. Faila je čvrsto namerila da ga nahrani za doručak, gustom čorbom punom povrća izgnječenog kao za kakvo bezubo odojče, kašiku po kašiku, prekidajući da mu obriše bradu. Nije ga puštala da sam jede, a kad god bi se pobunio ili zahtevao da ga hrani brže, nabila bi mu reči natrag u usta punom kašikom papice. Nije ga čak pustila ni da se sam umije. Kada je počela da mu četka kosu i češlja bradu, već beše utonuo u dostojanstveno ćutanje.

„Lep si kada se mrgodiš“, reče ona. I uštinu ga za nos!

Ila uđe odevena u zelenu bluzu i plavu suknju za ovo jutro, noseći mu očišćen i zakrpljen kaput i košulju. Iako je negodovao, morade im dopustiti da mu pomognu da se obuče. Pustio ih je da ga pridignu i one mu navukoše odeću. Kaput mu nisu zakopčale, a košulju su ostavile neupasanu, zgužvanu oko streline drške.

„Hvala ti, Ila“, rekao je prelazeći prstom preko urednog šava. „Ovo je zaista majstorstvo s iglom.“

„I jeste“, složila se. „Faila ima veste prste za šivenje.“

Faila se zarumene, a on se isceri, prisećajući se kako mu je ratoborno govorila da mu nikada neće krpiti odeću. Izvestan sjaj u njenom oku za – drža mu jezik. Ponekad je tišina bila najmudriji put. Umesto toga, krajnje ozbiljno reče: „Hvala ti, Faila“, a ona se zajapuri još jače.

Kada ga podigoše na noge, prilično je lako stigao do vrata, ali niz drvene stepenice su morale da ga pri drže. Barem su konj i bili osedlani, a momci iz Dve Reke okupljeni, sa lukovima okačenim na leđa. Lica i odeća behu im čisti, a na vidnim mestima imali su tek poneki zavoj.

Izgleda da im je noć s Tuata’anima podigla i moral, čak i onima koji su i dalje izgledali kao da neće uspeti da pređu više od sto koraka. Od propasti koju su juče nosili u očima sada je ostala samo senka. Vil je, naravno, obema rukama grlio po jednu lepu krupnooku Krparku, dok je Ban al’Sin, i pored svog nosa i zavoja na glavi od kog mu se sva kosa nadigla kao četka, držao ruku jedne devojke stidljivog osmeha. Većina ostalih držala je činije guste čorbe od povrća i lopatala kašikama.

„Ovo nije loše, Perine“, reče Danil predajući praznu činiju jednoj Krparki. Ona napravi pokret kao da pita mršavog momka hoće li još, ali on odmahnu glavom i reče: „Mislim da se nikad ne bih nasitio, a ti?“

„Meni je dosta“, gorko odgovori Perin. Gnječeno povrće i čorba.

Danilov rođak Tel raširenih očiju reče: „Krparke su sinoć igrale. Sve neudate žene, i neke udate! Da si samo video, Perine.“

„Viđao sam već ples krparskih žena, Tele.“

Očito nije uspeo da skrije u glasu ono što je osetio gledajući ih, jer Faila procedi: „Znači, gledao si tigancu? Jednog dana, ako budeš dobar, možda ću ti odigrati sa’saru, pa ćeš videti šta zaista znači ples.“ Ili zastade dah kada je prepoznala naziv, a Faila se zajapuri još više nego malopre.

Perin napući usne. Ako od te sa’sare srce radi još brže nego od izvijanja i ljuljanja kukova krparskih žena – tiganca, je li? – svakako bi želeo da vidi Failu kako je pleše. Potrudio se da je ne gleda.

Pojavio se Raen, u istom onom zelenom kaputu, ali sa najživlje crvenim pantalonama koje je Perin ikada video. Od ovog spoja zabole ga glava.

„Dva puta si posetio naše vatre, Perine, i drugi put odlaziš bez oproštajne gozbe. Moraš nas skorije ponovo posetiti, kako bismo ti to nadomestili.“

Perin se odgurnu od Faile i Ile – mogao je makar da stoji bez pomoći – i položi dlan na rame suvonjavom čoveku. „Pođi sa nama, Raene. Niko vas neće povrediti u Emondovom Polju. U najgorem slučaju, bezbednije je nego ovde s Trolocima.“

Raen je oklevao, pa se strese, mrmljajući: „Ne znam kako si me naterao i da pomišljam na to.“ Okrenuo se i glasno progovorio: „Ljudi, Perin nas je pozvao da pođemo s njim do njegovog sela, gde ćemo biti bezbedni od Troloka. Ko želi da ide?“ Zapanjena lica mu uzvratiše poglede. Neke žene prikupiše decu bliže sebi, a deca im se skriše u haljine, kao da ih i sama misao prestravljuje. „Vidiš, Perine?“, reče Raen. „Za nas, bezbednost leži u kretanju, ne u selima. Uveravam te, nećemo provesti dve noći na istom mestu, i putovaćemo po čitav dan pre nego što se zaustavimo.“

„To možda neće biti dovoljno, Raene.“

Mahdi sleže ramenima. „Tvoja briga mi greje dušu, ali ako Svetlost tako želi, bićemo bezbedni.“

„Put lista ne podrazumeva samo odbijanje nasilja“, blago dodade Ila, „već i prihvatanje svega što nam dođe. List pada kada za to dođe vreme, bez žaljenja. Svetlost će nas štititi dok ne dođe naše vreme.“

Perin je poželeo da se raspravlja, ali iza topline i saosećajnosti njihovih lica stajala je čvrstina stene. Pomislio je kako bi lakše nagovorio Bain i Čijad – ili čak Gaula! – da se odreknu kopalja i odenu suknje nego što bi naterao ove ljude da popuste i za mrvicu.

Raen steže Perinu ruku, a Ila stade da grli mlade Dvorečane i Ivona; svi Krpari počeše da se rukuju s njima, uz smeh, pozdrave, želje za bezbedno putovanje i nadu da će se ponovo sresti. Skoro svi Krpari. Aram je stajao po strani, namršten, s rukama u džepovima kaputa. I poslednji put kada ga je Perin video činilo se da nosi neku gorčinu, neprikladnu jednom Krparu.

Muškarcima ne beše dovoljno da stegnu Failinu ruku, već su je i grlili. Perin je sačuvao smirenost dok su to neki mladići radili i previše orno, i uz samo malo škrgutanja zubima uspeo je da se nasmeši. Njega nije grlila nijedna žena mnogo mlađa od Ile. Faila je, čak i dozvoljavajući nekom žgoljavom Krparu u šarenoj odeći da je obgrli i stisne koliko god može, nekako uspevala da i dalje motri na njega poput psa čuvara. Žene bez sedih u kosi samo bi pogledale njeno lice i smesta birale nekog drugog. Za to vreme Vil je, izgleda, ljubio sve žene u logoru. Isto su činili Ban i njegov nos. Čak je i Ivon uživao, što se toga tiče. Faila je zaslužila da joj polome koje rebro.

Konačno, Krpari se povukoše, svi osim Raena i Ile, i otvoriše prostor oko ljudi iz Dve Reke. Suvonjavi, sedokosi čovek svečano se pokloni, s rukama na grudima. „Došli ste u miru. Idite sada s mirom. Uvek će vas naše vatre čekati, u miru. Put lista je mir.“

„Neka bi mir uvek bio s vama“, odgovori Perin, „i na svem Narodu.“ Svetlosti, neka bude tako. „Pronaći ću pesmu, ili će to neko drugi učiniti, ali pesma će biti ispevana, ove godine, ili u godinama što dolaze.“ Pitao se da li je uopšte postojala nekakva pesma, ili su Tuata’ani započeli svoje beskrajno putovanje tražeći nešto drugo. Elijas mu je pričao da ne znaju o kakvoj pesmi je reč, samo da će je prepoznati kada je budu pronašli. Neka bar pronađu bezbedno mesto. Bar to. „Kao što nekad bese, ponovo će biti – svet bez kraja.“

„Svet bez kraja“, odgovoriše Tuata’ani svečanim žamorom. „Svet i vreme bez kraja.“

Poslednji zagrljaji i pozdravi razmenjivani su dok su Ivon i Faila pomagali Perinu da zajaše Koraka. Vil je skupljao još poneki poljubac za kraj. I Ban. Ban! I njegov nos! Ostali, teže ranjeni, behu skoro podignuti u sedla, dok su Krpari mahali kao da im stari susedi odlaze na dugo putovanje.

Raen priđe da se rukuje s Perinom. „Zar nećeš ponovo razmisliti?“, upita Perin. „Sećam se kako si jednom rekao da je zloba raspuštena u svetu. Sada je još gore, Raene, i ovde je.“

„Mir neka je na tebi, Perine“, odgovori mu Raen sa osmehom.

„I na tebi“, tužno reče ovaj.

Tek kada su prešli čitavu milju ka se veru, pojaviše se Aijeli. Bain i Cijad potražiše Failu, pa otrčaše natrag na svoje uobičajeno mesto. Perin nije znao šta joj se to, po njihovom mišljenju, moglo dogoditi među Tuata’anima.

Gaul priđe Koraku laganim trkom. Družina se nije kretala prebrzo, pošto je više od pola ljudi išlo peške. Kao i obično, odmerio je Ivona pogledom, pa oslovi Perina: „Je li ti rana dobro?“

Rana mu beše užarena; svaki korak njegovog konja drmusao je glavu strele. „Dobro sam ja“, odgovorio je, ne stežući zube. „Možda ćemo večeras plesati u Emondovom Polju! A ti? Jesi li proveo divnu noć igrajući Devičin poljubac?“ Gaul posrnu i umalo ne pade na lice. „Šta ti je?“

Aijel, zagledan u daljinu, tiho upita: „Jesi li čuo ko je predložio tu igru?“

„Čijad. Zašto?“

„Čijad“, promrmlja Gaul. „Ta žena je Gošijenka. Gošijenka! Trebalo bi da je povedem u Vrele izvore kao gai’šain“ Ljutite reči, ali ton samo čudan. „Čijad.“

„Hoćeš li mi reći o čemu je reč?“

„Žene su lukavije i od Mirdraala“, ravnim glasom odvrati Gaul, „a i Troloci se časnije bore.“ Tren potom, tiho ali znamo bešnje dodade: „Ta- kođe, koze su razboritije od njih.“ Ubrzao je korak i pridružio se dvema Devicama. Koliko je Perin primetio, nije im se obraćao, već je samo usporio i hodao uporedo s njima.

„Jesi li razumeo išta od ovoga?“, upita Perin Ivona. Zaštitnik odmahnu glavom.

Faila šmrknu. „Ako je namerio da traži nevolje, obesiće ga za noge na neku granu, dok se ne ohladi.“

„Jesi li ti razumela?“, upita je Perin. Pružila je korak ne gledajući ga i ne odgovarajući na pitanje, po čemu je zaključio da nije ni ona. „Mislim da bih mogao ponovo da potražim Raenov logor. Odavno nisam gledao tigancu. Bilo je... zanimljivo.“

Ona promrsi nešto sebi u bradu, ali čuo ju je: „Valjalo bi i tebe obesiti za noge!“

Nasmešio se, gledajući njenu kosu. „Ali neću morati. Obećala si mi da ćeš mi plesati neku sa’saru.“ Lice joj se zarumene. „Liči li imalo na tigancu? Mislim, u suprotnom nema smisla.“

„Klipane jedan, s mišićima umesto mozga!“, prasnu ona jarosno ga gledajući. „Muškarci su bacali srca i blago pod noge ženama koje plešu sa’saru. Kad bi majka znala da umem da je plešem...“ Stisla je zube jer je očito previše rekla, pa naprasno okrenu lice ka putu; zacrvenela se od tamne kose do okovratnika, kao da ju je neko išamarao.

„Onda ne moraš da plešeš“, tiho je rekao. „Moje srce i blago, takvi kakvi su, već su pod tvojim nogama.“

Faila propusti jedan korak, pa se nežno nasmeja i nasloni obraz na list njegove noge u čizmi. „Previše si ti mudar za mene“, promrsila je. „Jednog dana plesaću za tebe, i krv će ti proključati u venama.“

„Već mi to činiš“, odvrati on, a ona se opet nasmeja.

Zavukla je ruku iza njegove uzengije i hodala dalje grleći mu nogu. Posle nekog vremena, čak ni maštanje o Failinom plesu – na osnovu plesa Krparki, a njen će sigurno biti još bolji – nije moglo da mu potre bol u slabini. Svaki Korakov pokret pričinjavao mu je muke. Držao se uspravno; tako ga je, činilo mu se, nešto manje bolelo. Osim toga, nije želeo da kvari raspoloženje koje su Tuata’ani svima podigli. Ostali momci su takođe sedeli uspravno u sedlima, čak i oni što su juče bili povijeni i klonuli. A Ban, Danil i ostali pešačili su uzdignutih glava. Nije hteo da bude prvi koji će potonuti.

Vil poče da zvižduće Vraćam se kući iz Tarvinovog procepa, a podržaše ga još trojica ili četvorica. Nešto potom, Ban zapeva jasnim, dubokim glasom:

U drugoj strofi, pridružilo se još njih, a na kraju su svi pevali, čak i Ivon i Faila. Perin, naravno, nije; često su mu govorili da peva kao zgažena žaba. Neki su čak i koračali u ritmu.

Perin odmahnu glavom. Juče su bili spremni na bezglavi beg. Danas pevaju o bici koja se zbila tako davno da je jedino sećanje na nju bila ova dvorečanska pesma. Možda postaju vojnici. Moraće, ukoliko ne uspeju da zatvore onu Kapiju.

Imanja su postajala zbijenija i češća, i konačno su stupili na put od tvrdo utabane zemlje između živica i niskih ograda od suvozida oko polja. Napuštena imanja. Ovde se niko nije zadržao.

Stigoše i do Starog puta, koji je počinjao kraj Bele reke, Maneterendrel, i išao ka severu, kroz Devonovo Jahanje i Emondovo Polje, i najzad ugledaše ovce na pašnjacima, ogromna stada kao da je po desetak ljudi spojilo blago; tamo gde je nekada bio jedan pastir sada behu desetorica, od kojih pola stariji ljudi. Pastiri naoružani lukovima zbunjeno su ih posmatrali kako prolaze pevajući koliko ih grlo nosi.

Perin je i sam bio zbunjen kada najzad ugleda Emondovo Polje, a bi li su i ostali Dvorečani, sudeći po tome kako im je pesma zamukla.

Ograde, drveće i živice najbliže selu behu naprosto uklonjene, raščišćene. Najzapadnije kuće Emondovog Polja nekada su bile pod krošnjama drveća na obodu Zapadne šume. Hrastovi i kožolisti su ostali među kućama, ali granica šume je sada bila udaljena petsto koraka, što je krajnji domet luka, a sekire su glasno zvonile dok su je ljudi otiskivali još dalje. Red za redom kočeva visokih do struka, zarivenih u zemlju pod oštrim uglom, okružio je selo nedaleko od kuća. Beše to ograda od šiljaka, prekinuta samo na mestu gde je put ulazio. U pravilnim razmacima iza kočeva stajali su i stražari, neki u starim oklopima, neki u kožnim košuljama prošivenim zarđalim gvozdenim pločicama; nekolicina je imala i izanđale stare kacige, lovačka koplja i bradatice iskopane na tavanima, ili baštenske alate privezane za dugačke motke. Drugi muškarci i dečaci bili su na slamnim krovovima, naoružani lukovima; kada videše Perina i ostale gde dolaze, ustadoše i počeše dozivati one dole.

Kraj puta, iza kolja, stajala je nekakva naprava od drveta i debelog, izuvijanog konopa, a u blizini beše i gomila kamenica većih od ljudske glave. Kako su se približavali, Ivon primeti da se Perin namrštio. „Katapult“, reče Zaštitnik. „Do sada ih ima šest. Vaši stolari su brzo učili od Tomasa i mene. Kočevi će odbiti juriš, bilo Troloka, bilo Belih plaštova.“ Kao da je govorio o izgledima da ponovo padne kiša.

„Rekla sam ti da se tvoje selo sprema da se brani“, reče Faila sa ratobornim ponosom, kao da je selo njeno. „Tako čvrsti ljudi na tako mekoj zemlji. Skoro kao Saldejci. Moiraina je uvek govorila da je krv Maneterena jaka među vama.“ Perin je samo odmahivao glavom.

Utabane ulice vrvele su od ljudi, kao u gradu, a prolazi između kuća behu zakrčeni taljigama i zapregama. Kroz otvorena vrata i raskriljene prozore videlo se još lica. Gužva se razilazila pred Ivonom i Aijelima, a celim putem ih je pratio šuštavi šapat.

„Evo Perina Zlatookog.“

„Perin Zlatooki.“

„Perin Zlatooki.“

Nije mu prijalo to što rade. Neki od ovih ljudi su ga poznavali. Šta li su to umislili? Bila je tu konjoglava Nejsa Ajelin što mu je izdevetala stražnjicu kad je imao deset godina, onda kada ga je Met nagovorio da ukradu njen kolač s ribizlama. Tu beše i krupnooka Silija Koul, rumenih obraza, još uvek ljupko bucmasta – prva devojka koju je poljubio, i Pel Ajder, s lulom, ćelave glave, koji je naučio Perina kako se hvata pastrmka golim rukama, i sama Dejzi Kongar, visoka, kršna žena pred kojom je i Alsbet Luhan izgledala slabašno, i njen žgoljavi muž Vit, kao i uvek u senci supruge. I svi su buljili u njega, sašaptavajući se sa strancima koji ga možda nisu poznavali. Kada je stari Cen Bjui podigao nekog dečačića na ramena i uperio prst u Perina držeći detetu ushićen govor, Perin nelagodno zastenja. Svi su poludeli.

Seljani su okružili Perina i ostale i pratili ih, nošeni nabujalim talasom žamora. Živina je bezglavo bežala ljudima ispred nogu. Ljudski glasovi mešali su se s rikanjem krava i groktanjem svinja u stajama iza kuća. Zelenilo beše prepuno ovaca, a među njima su pasle i crno-bele krave muzare, u društvu jata sivih i belih gusaka.

A u sredini Zelenila bilo je uzdignuto dugo koplje s belim stegom crvenog poruba na kome je vučja glava lenjo lepršala na vetru. Okrenuo se Faili, ali ona podjednako iznenađeno odmahnu glavom.

„To je simbol.“

Perin nije čuo Verin kad je prišla, premda je sada uhvatio prigušen šapat: „Aes Sedai“ s kojim je doplovila. Ivon nije izgledao zatečeno. Ljudi su gledali u nju sa strahopoštovanjem u očima.

„Ljudima su potrebni simboli“, nastavila je Verin spuštajući dlan Koraku pri dnu vrata. „Pošto je Alana objasnila meštanima koliko se Troloci boje vukova, svi su se složili da je ovaj barjak odlična ideja. Zar nije, Perine?“ Nisu li joj reci izveštačene? Uprla je tamne oči nalik ptičjima u njega. Kao ptica koja posmatra crva?

„Pitam se šta će kraljica Morgaza reći na to“, kaza Faila. „Ovo mesto pripada Andoru. Kraljice retko dozvoljavaju da se na njihovoj zemlji podižu čudni barjaci.“

„To su samo crte na mapi“, reče joj Perin. Prijalo mu je mirovanje; probađanje strele kao da je pomalo popustilo. „Nisam ni znao da smo deo Andora dok nisam otišao u Kaemlin. Sumnjam da ovde ima mnogo ljudi koji to znaju.“

„Vladari su skloni da veruju mapama, Perine.“ Failina ogorčenost nije ostavljala ni trun sumnje. „Kada sam bila mala, neki delovi Saldeje i po pet godina nisu videli poreznika. Čim se otac nakratko vratio iz Pustoši, Tenobija se postarala da narod dobro zapamti svoju kraljicu.“

„Ovo su Dve Reke“, nasmeši se on, „a ne Saldeja.“ Saldejci su zaista zvučali kao opasan narod. Kad se okrenuo prema Verin, osmeh izblede i on se namrgodi. „Mislio sam da... krijete... ko ste.“ Prosto nije znao šta je neprijatnije: Aes Sedai koja se krije, ili ona koja to obznani.

Aes Sedai je držala dlan na palac od slomljene strele u njegovom boku. Nešto ga je zagolicalo oko rane. „Oh, ovo nije dobro“, promrmlja ona. „Zakačeno je rebro, a rana je uprkos tom melemu zagađena. Mislim da će za ovo biti potrebna Alana.“ Za treptala je, povukla dlan i golicanje prestade. „Šta? Da se krijem? Oh, šta se sve već ovde dogodilo, teško da sam mogla ostati skrivena. Možda smo mogle... otići. To vam se ne bi svidelo, zar ne?“ Opet taj oštri, pronicljivi ptičji pogled.

Isprva je oklevao, pa najzad uzdahnu. „Valjda ne bi.“

„Oh, drago mi je da to čujem“, nasmešila se.

„Zašto ste stvarno došle ovamo, Verin?“

Nije ga čula. Ili nije htela da čuje. „Sada moramo da se pobrinemo za tu strelu. I ovim drugim momcima potrebna je briga. Alana i ja zbrinućemo najteže ranjene, ali...“

Njegovi ljudi behu zapanjeni svime što ih je dočekalo podjednako kao on. Ban je češao teme zagledan u barjak, a nekolicina se samo začuđeno osvrtala. Većina je, ipak, zurila u Verin, raširenih očiju, s nelagodnošću; začelo su čuli šapat „Aes Sedai“. Perin je shvatio da je i sam zaradio takve poglede, pošto je razgovarao sa Aes Sedai kao sa običnom seljankom.

Verin im uzvrati pogled, pa iznenada, činilo se i ne gledajući, poseže iza sebe i dograbi devojčicu od deset-dvanaest godina iz redova posmatrača. Tamnokosa devojčica s plavim trakama u kosi zgrči se, potresena. „Poznaješ li Dejzi Kongar, devojče?“, upita Verin. „Dobro, pronađi je i kaži joj da ima ranjenih kojima treba bilje Mudrosti. Kaži joj i da poleti. Kaži joj da nemam strpljenja za njeno glumatanje. Jesi li shvatila? Polazi.“

Perin nije poznavao devojčicu, ali sudeći po tome kako se trgla očigledno je poznavala Dejzi. Ali Verin je bila Aes Sedai. Devojčica je samo čas vagala – Dejzi Kongar protiv Aes Sedai – pa otrča kroz gomilu.

„A za tebe će se pobrinuti Alana“, reče Verin, ponovo zureći u njega.

Voleo bi da su te reči bile manje dvosmislene.