Dolazak Senke

4 Strune

Tom Merilin posu upravo napisano peskom da bi upio višak mastila, a onda ga pažljivo sasu s hartije u jednu posudu i zatvori je. Nakon toga, poče da pretura po papirima raštrkanim u neurednim hrpama svuda po stolu – zbog šest lojanih sveća postojala je prilična opasnost od požara, ali bila mu je potrebna svetlost – i pronađe jedan zgužvani list umrljan mastilom. Pažljivo uporedi njegov sadržaj s onim što je sam napisao, a onda zadovoljnim pokretom pogladi svoje duge bele brkove i dopusti sebi da se nasmeši. I sam visoki lord Karleon pomislio bi da je to lično napisao.

Samo te reči, bez potpisa. E sad, kad bi nekako mogao da sredi da visoki lord Tedosijan pronađe to pismo negde gde bi ga njegova supruga, gospa Alteima, nepažljivo ostavila...

Začu se kucanje na njegovim vratima i on poskoči. U ovo doba noći niko mu ne dolazi u posetu.

„Trenutak“, povika, žurno odlažući pera, mastionice i pažljivo odabrane listove hartije u pohabanu pernicu. „Trenutak dok obučem košulju.“ Zaključavši pernicu, on je gurnu pod sto, tako da ne bude baš očigledna, pa pređe pogledom po svom sobičku bez prozora ne bi li video da li je ostalo nešto što ne bi valjalo da se primeti. Njegov uzani, razmešteni krevet prekrivale su lopte i obruči za žongliranje. Jedna jedina polica koju je imao beše pretrpana priborom za brijanje, bakljama za žongliranje i raznim sitnim predmetima koje je koristio u svom poslu. Zabavljački plašt, pokriven stotinama lepršavih zakrpa, visio je s jednog klina na zidu, zajedno s ostatkom njegove odeće i tvrdim kožnim kutijama sa harfom i flautom. Za kutiju s harfom bio je privezan jedan providni ženski šal od crvene svile, ali mogao je biti bilo čiji.

Nije bio siguran koja ga je tu privezala. Pokušavao je da ni na jednu ženu ne obraća previše pažnje, već da sve vreme bude opušten i nasmejan. Njegovo pravilo bilo je – nateraj ih da se smeju, pa čak i da uzdišu, ali izbegavaj da se vežeš. Za to nije imao vremena. Bar je tako sebi govorio.

„Dolazim.“ Tom razdraženo došepa do vrata. Nekada je izazivao čuđenje kod ljudi što nisu mogli da poveruju da je jedan sedokosi starac u stanju da se prevrće u vazduhu i izvodi stojeve na šakama kao da je dečak. Rana na nozi onemogućavala ga je u tome, a on je mrzeo tu činjenicu. Noga ga je jače bolela kada je bio umoran. Tom jednim pokretom otvori vrata i iznenađeno trepnu. „Pa. Uđi, Mete. Mislio sam da naporno radiš na olakšavanju kesa balavih plemića.“

„Noćas više ne žele da se kartaju“, kiselo odvrati Met i spusti se na tronožac koji je u Tomovoj sobi služio kao druga stolica. Kaput mu beše raskopčan, kosa raščupana. Pogled njegovih smeđih očiju šetao je unaokolo, nigde se ne zadržavajući. Ali noćas te oči nisu sijale kao da vide nešto smešno, što niko drugi nije u stanju.

Tom se zamišljeno namršti na njega. Met mu nikada nije prešao preko praga a da ga ne zadirkuje zbog sobe. Prihvatio je Tomovo objašnjenje da će to što spava pokraj odaja služinčadi pomoći ljudima da zaborave kako je stigao sa Aes Sedai, ali retko je kada propuštao priliku da ga pecka. Čak i ako je shvatio da je ta soba takođe Tomovo osiguranje da ga niko neće dovesti u vezu s Ponovorođenim Zmajem, Met je verovatno pomislio da je to sasvim razumna želja. Tomu su bile potrebne čitave dve rečenice, žurno izgovorene u jednom retkom trenutku kada niko nije gledao, da Rand shvati pravo stanje stvari. Svi slušaju zabavljača i svi ga gledaju, ali niko ga zaista ne primećuje niti se seća s kim je pričao, sve dok je to samo zabavljač, sa svojim grubim šalama namenjenim prostom svetu i slugama. Tako Tairenci gledaju na stvari. Napokon, nije on neki bard.

Šta li muči tog dečka, kada je sišao ovako kasno? Verovatno neka od onih mladih žena, mada neke i nisu bile toliko mlade da se dosad ne opamete, što su se upecale na Metov zločesti osmeh. Svejedno, pretvaraće se da je ovo jedna od Metovih uobičajenih poseta, sve dok dečko ne kaže nešto drugo.

„Izvadiću tablu za kamenove. Jeste da je kasno, ali imamo vremena za jednu igru.” I ne odole da ne doda: „Jesi li voljan da odigramo u neku paru?“ S Metom se ne bi kockao ni u bakrenjake, ali kamenovi su nešto drugo. Činilo mu se da u kamenovima ima previše reda i poretka da bi Metova neobična sreća imala nekog uticaja na njih.

„Šta? Oh. Ne. Prekasno je za igranje. Tome, da li je... Da li se nešto... ovde dogodilo?“

Prislonivši tablu o nogar stola, Tom odnekud iskopa vrećicu s duvanom i dugovratu lulu. „Na primer, šta?“ – upita, puneći lulu duvanom. Imao je vremena da prinese savijeni list hartije plamenu sveće i zapali lulu pre no što je Met odgovorio.

„Kao na primer da je Rand poludeo, eto šta. Ne, da se tako nešto desilo ti me ne bi to pitao.“

Tom se nelagodno promeškolji, ali što je spokojnije mogao dunu jedan dim i sede u stolicu, ispruživši svoju kljakavu nogu. „Šta je bilo?“ Met duboko uzdahnu, a onda ispriča sve u jednom dahu. „Karte su pokušale da me ubiju. Amirlin, visoki lord i... Nisam sanjao, Tome. Zato oni kicoši više neće da se kartaju. Boje se da se ponovo ne desi. Tome, mislim se da odem iz Tira.“

Tom se ponovo promeškolji, kao da je upao u koprive. Zašto i on sam nije otišao, i to odavno? To bi mu bilo najpametnije. Tamo negde bilo je na stotine sela, koja samo čekaju zabavljača da ih zabavi i zaprepasti. A u svakom poneka gostionica puna vina u kome bi mogao da utopi uspomene. Ali ako to uradi, Rand će moći da se osloni samo na Moirainu da ga zaštiti od visokih lordova, koji će neumitno pokušati da ga sateraju u ćošak, a možda i da ga prekolju. Naravno, ona je za to sasvim sposobna. Mada se služi metodama sasvim drugačijim od njegovih. Mislio je da bi ona to mogla. Kairhijenjanka je, Igru kuća verovatno je posisala s majčinim mlekom. Ali bi pri tom iskoristila priliku da Randa još jednom strunom veže za Belu kulu. Uplela bi ga u tako snažnu mrežu Aes Sedai da iz nje nikada ne bi pobegao. Ali ako je dečko već poludeo...

Budalo, reče Tom sam sebi. Baš je prava budala što je ostao i umešao se u sve ovo samo zbog nečega što se odigralo pre petnaest godina. To ničim ne može promeniti. Šta je bilo – bilo je. Ali morao je da pogleda Randa u oči, ma šta mu već rekao o potrebi da se ne viđaju. Možda neće biti previše neobično da jedan zabavljač zamoli za priliku da otpeva nešto gospodaru Zmaju, i to pesmu napisanu isključivo za njega. Znao je jednu sasvim zasluženo skoro nepoznatu kandorsku stvar, koja hvali nekog neimenovanog plemića zbog veličine i hrabrosti, pa još takvim veličanstvenim rečima kojima nikako nije polazilo za rukom da tačno kažu šta je on to tako veliko učinio. Pesmu je verovatno naručio neki plemić koji nije imao ničim vrednim da se pohvali. Pa, sada će poslužiti. Sem ako se Moiraini to ne učini neobičnim. To bi bilo jednako zlo kao da ga visoki lordovi primete. Ja jesam budala! Trebalo bi da se koliko noćas izgubim odavde!

U utrobi mu se komešalo, a želudac mu goreo od kiseline, ali duge je on godine proveo učeći kako da mu lice bude bezižražajno i pre no što se ogrnuo zabavljačkim plaštom. Tom ispusti tri dimna koluta, jedan kroz drugi, pa kaza: „Razmišljaš se da odes iz Tira još otkako si prvi put nogom kročio u Kamen.“

Sedeći na samoj ivici tronošca, Met ga ljutito pogleda. „Zaista sam to mislio. I dalje mislim. Što ne bi pošao sa mnom, Tome? Ima varoši u kojima misle da se Ponovorođeni Zmaj još nije ni rodio, gde niko ni čuo nije za krvava mu Zmajska prokleta proročanstva. Ima mesta gde za Mračnog misle da je bapska priča, a Troloci bajke. Ima sela gde misle da Mirdraali služe samo da plaše decu. Ti bi mogao da sviraš harfu i pričaš priče, a ja da se kockam. Živeli bismo kao velmože, putovali kuda hoćemo i odsedali gde hoćemo – i niko ne bi pokušavao da nas ubije.“

To je bilo skoro previše primamljivo. Pa, prava je budala i nema kud. Bar da izvuče iz toga šta može. „Ako si zaista hteo da odeš, zašto nisi?“

„Moiraina me drži na oku“, ogorčeno odvrati Met. „A kada je ona negde drugde, onda to čini neko mesto nje.“

„Znam. Aes Sedai ne vole da puštaju ljude iz šaka kada ih se jednom dočepaju.“ Bio je siguran da to nije jedini razlog. Svakako tu ima još nečeg, što se krije, ali Met je to poricao, a niko drugi nije želeo o tome da priča. Moguće je da samo Moiraina zna šta se zapravo dešava. Ali nije ni bitno. Met mu se dopadao – čak mu je na neki način i bio dužan – samo što su Met i njegove nevolje bili trice i kučine naspram Randa. „Ipak ne mogu da poverujem kako te je zaista stavila pod neprestanu prismotru.“

„Kao da jeste. Stalno se raspituje gde sam, šta radim. Saznam ja za to. Znaš li ti nekoga ko jednoj Aes Sedai neće reći ono što je zanima? Ja ne znam. To ti je isto kao da me neprestano posmatra.“

„Kad bi rešio, sasvim si sposoban da izbegneš radoznale poglede. Nikad nisam video nekog toliko spretnog u šunjanju kao ti što si. I to mislim kao pohvalu.“

„Nesto stalno iskače“, progunđa Met. „Ovde se može zaraditi toliko zlata. A tu je i ona lepooka devojka u kuhinji koja voli da se ljubi i mazi, a jedna spremačica ima svilenu kosu što joj pada sve do pasa, i okrugle...“ Ućuta kao da je odjednom shvatio kakve gluposti priča.

„Jesi li pomislio da je to možda zbog toga...“

„Ako spomeneš reč ta’veren, Tome, ja odlazim.“

A Tom ne zastajući promeni ono što je hteo da kaže. „...da je to možda jer ti je Rand prijatelj i ne želiš da ga napustiš?“

„Da ga napustim!“ Dečko skoči i preturi tronožac. „Tome, on je krvavi Ponovorođeni Zmaj! Ako ništa drugo, tako on i Moiraina kažu. Možda i jeste. U stanju je da usmerava i ima onaj krvavi stakleni mač. Proročanstva! Ne znam. Ali znam da bih morao biti lud kao ovi Tairenci pa da ostanem.“ A onda ućuta. „Ne misliš valjda... Ne misliš valjda da me Moiraina drži ovde? Uz pomoć Moći?“

„Mislim da to ne može“, polako odgovori Tom. Poprilično je znao o Aes Sedai. Taman dovoljno da shvati koliko ne zna, ali mislio je da je u ovome u pravu.

Met prstima prođe kroz kosu. „Tome, neprestano razmišljam o odlasku, ali... Dobijem taj čudan osećaj. Skoro kao da će se nešto dogoditi. Nešto... Monumentalno – da, to je prava reč. To ti je kao da znam da će na Nedelju biti vatrometa, samo što ne znam šta da očekujem. To mi se desi svaki put kad preterano razmišljam o odlasku. I onda odjednom pronađem neki razlog da ostanem još jedan dan. Uvek samo još jedan krvavi dan. Zar ti to ne liči na maslo Aes Sedai?“

Tom proguta reč „ta’veren”, pa izvadi lulu iz usta i zagleda se u zažareni duvan. Nije mnogo znao o ta’verenima, ali to je važilo za sve izuzev Aes Sedai, ili možda nekih Ogijera. „Nikada mi nije polazilo za rukom da pomažem ljudima u rešavanju njihovih muka.“ A još sam gori sa svojima, pomisli. „Pošto je Aes Sedai u blizini, većinu ljudi bih savetovao da od nje potraži pomoć.“ Ato je savet koji ja nisam voljan da prihvatim.

„Da pitam Moirainu!“

„Pretpostavljam da to u ovom slučaju ne dolazi u obzir. Ali Ninaeva je u Emondovom Polju bila tvoja Mudrost. Seoske Mudrosti navikle su da odgovaraju na pitanja i pomažu ljudima.“

Met se raskalašno nasmeja. „I da istrpim njeno predavanje o pijančenju, kockanju i... Tome, ona se ponaša kao da mi je deset godina. Ponekad mi se čini kako veruje da ću se oženiti nekom dobrom devojkom i skrasiti se na očevom imanju.“

„Nekim Ijudima ne bi smetalo da vode takav život“, tiho kaza Tom. „Pa, meni bi. Želim da u mom životu bude nečeg više od krava, ovaca i duvana. Želim...“ Met odmahnu glavom. „Sve te silne rupe u mom pamćenju. Ponekad mi se čini da bih sve znao, samo da ih popunim... Oganj me spalio, ne znam šta bih to znao, ali znam da to želim. Baš je to zamršena zagonetka, zar ne?“

„Nisam siguran da ti čak i Aes Sedai može pomoći s tim. Zabavljač sigurno ne može.“

„Rekoh bez Aes Sedai!“

Tom uzdahnu. „Smiri se, momče. Nisam ti to ni predlagao.“

„Ja zaista odlazim. Čim pokupim svoje stvari i nađem nekog konja. Ni trenutak duže neću da čekam.“

„Usred noći? Možeš i ujutru da kreneš.“ Ali suzdrža se da doda: Ako uopšte i pođeš. „Sedi. Opusti se malo. Odigraćemo partiju kamenova. Ovde negde imam jedan krčag vina.“

Met stade da okleva i obazre se ka vratima. Naposletku, namesti kaput. „Može i ujutru.“ Zvučao je nesigurno, ali ipak podiže prevrnuti tronožac i približi ga stolu. „Ali ja neću vina“, dodade kad sede. „I kad sam trezan dešavaju mi se čudne stvari. Hoću da znam razliku.“

Tom je zamišljeno stavio na sto ploču i vrećicu s kamenovima. Kako je lako dečko skrenut s puta na koji se namerio. Tom je bio ubeđen da ga je povukao još snažniji ta’veren, po imenu Rand al’Tor. A onda se zapita da li je i sam uhvaćen u istu zamku. Pre no što je prvi put sreo Randa njegov život svakako nije vodio ka Kamenu Tira i ovoj sobi. Ali od trenutka kada ga je upoznao, trzao se kao zmaj na struni. Ako i odluči da ode, ako je Rand zaista poludeo, da li će i on nalaziti razloge da to odloži?

„Šta je ovo, Tome?“ Metova čizma srela se s pernicom pod stolom. „Je li u redu da ovo sklonim?“

„Naravno. Samo napred.“ A onda se u sebi trznu kada Met nogom grubo odgurnu drvenu pernicu. Nadao se da je lepo zatvorio mastionice. „Biraj“, reče i ispruži pesnice.

Met dodirnu levu. Tom je otvori i u njoj otkri glatki crni okrugli oblutak. Dečko se nasmeja od sreće što će igrati prvi i postavi kamen na ploču ispresecanu ukrštenim linijama. Niko ko je video žar u njegovim očima ne bi ni posumnjao da je pre samo nekoliko trenutaka bio dvostruko željniji da ode. Pratila ga je sudbina i veličina koju je odbijao da prihvati, i Aes Sedai rešena da ga učini jednim od svojih mezimaca. Dečko je bio valjano upecan.

Ako je i on upecan, odluči se Tom, vredelo bi bar njemu pomoći da pobegne iz šaka Aes Sedai. Vredelo bi isplatiti onaj petnaestogodišnji dug.

Odjednom, sav ispunjen nekim čudnim spokojem, on spusti beli kamen. „Jesam li ti ikada pričao“, reče ne vadeći lulu iz usta, „o opkladi koju sam jednom sklopio s izvesnom Domankom? Imala je oči u stanju da ti dušu ispiju, i neku neobičnu crvenu pticu koju je kupila s jednog broda Morskog naroda. Tvrdila je da ta ptica proriče budućnost. Ptica je imala debeli žuti kljun dug skoro kao ostatak njenog tela, i njime...“