Dolazak Senke

55 Prema ponoru

Hodnici su bili prepuni slugu, koje su se, dok je Ninaeva protrčavala pored njih, izbezumljeno dovikivale. Možda nisu mogli da osete usmeravanje, ali su začelo osetili da je palata umalo rastočena napola. Provlačila se između njih, kao obična uplašena sluškinja, bar što se njih tiče.

Saidar ju je napustio dok je trčala kroz hodnike i bašte. Nije bilo lako zadržati gnev uz sve veću brigu za Elejnu. Ako su je Crne sestre otkrile... Ko zna šta su još imale pored ter’angreala kobne vatre. Na spisku koji im je dat nisu ni bile navedene sposobnosti svih predmeta.

U jednom trenutku ugledala je Lijandrin, s pletenicama boje svetlog meda, i Rijanu, s tim belim pramenom u crnoj kosi, kako žure niz jedno široko mermerno stepenište. Nije videla sjaj saidara oko njih, ali sudeći po tome kako su im sluge s vriskom odskakale s puta, krčile su prolaz koristeći Moć. Bese joj drago što nije održala dodir sa Izvorom; tako bi je lako izdvojile iz gomile, a bila je preumorna da se suoči i sa jednom od njih, a kamoli s obe. Dobila je ono po šta je došla. One će morati da sačekaju. Kada je stigla do sastajališta u uzanom hodniku na zapadnoj strani palate, gužva se već razišla. Ostale su je čekale kraj malenih, bronzom okovanih vrata s povelikom čeličnom bravom. Bese tu i Amatera; stajala je uspravno, odevena u laganu lanenu odoru s navučenom kapuljačom. Panarhova bela haljina mogla je proći kao odelo služavke, ali pomniji pogled bi otkrio da je svilena i da veo što joj skriva lice sigurno nije od jeftinog lana. Kroz vrata je dopirala prigušena vika. Neredi su, očito, još trajali. Samo da muškarci dovrše svoj zadatak.

Ne obazirući se na Egeanin, Ninaeva brzo zagrli Elejnu. „Toliko sam se zabrinula. Jeste li imale nevolja?“ „Nismo“, odvrati Elejna. Egeanin se promeškolji, a mlada žena je značajno pogleda, pa dodade: „Amatera nam je pričinila neke neprijatnosti, ali sredile smo to.“

Ninaeva se namršti. „Neprijatnosti? Zašto bi to činila? Zašto ste to učinili?“ Ovo poslednje beše upućeno panarhu; ona je gordo držala glavu i odbijala da ih pogleda. Elejna je bila podjednako neodlučna.

Seanšanka odgovori: „Pokušala je da se iskrade i uzbuni vojnike, da bi proterali Prijatelje Mraka. A upozorile smo je da to ne čini.“ Ninaeva je odbila da je pogleda.

„Ne mršti se tako, Ninaeva“, kaza Elejna. „Brzo sam je stigla, pa smo malo popričale. Mislim da se sada savršeno slažemo.“

Panarhu se grčio obraz. „Slažem se, Aes Sedai“, žurno reče. „Uradiću sve što kažete i pribaviću vam papire s kojima će vas čak i pobunjenici propustiti. Nema potrebe da dalje... pričamo.“

Elejna najprirodnije klimnu glavom i pokaza im svima da ćute. Na šta panarh pokorno zatvori usta. Možda pomalo ljutito, ali možda su joj usne bile takve. Očito se tu odvijalo nešto neobično, i Ninaeva je odlučila da otkrije šta. Ali kasnije. U uzanom hodniku nikoga ne beše, ali iz dubine palate se i dalje čula izbezumljena vika, a kroz vrata je dopirao žamor gomile.

„Ali šta je bilo s tobom?“, nastavi Elejna namrgođena. „Trebalo je da budeš ovde pre pola sata. Je li sve ovo tvoja zasluga? Osetila sam usmeravanje dveju žena, dovoljno jako da sruši celu palatu, da bi nešto kasnije neko zaista pokušao da je sruši. Pomislila sam da si to sigurno ti. Jedva sam sprečila Egeanin da ode da te traži.“

Egeanin? Ninaeva se, uz oklevanje, nagnala da dodirne Seanšankino rame. „Hvala ti.“ Egeanin je izgledala kao da joj nije baš jasno za šta je zaslužna, ali odsečno klimnu glavom. „Naišla sam na Mogedijen, ali dok sam razmišljala kako bih mogla da je povedem na suđenje, Džeana Kaide mi umalo nije spalila glavu kobnom vatrom.“ Elejna tiho zaječa, a ova je užurbano uteši: „Nije me ni okrznula.“

„Zarobila si Mogedijen? Zarobila si jednu od Izgubljenih!“

„Da, ali pobegla je.“ Eto. Priznala je sve. Promeškoljila se, svesna da sve gledaju u nju. Nije volela da greši. Naročito nije volela da greši u nečemu što je sama procenila kao pogrešno. „Elejna, znam šta sam govorila o oprezu, ali kad mi je pala šaka, nisam mogla ni o čemu drugom da razmišljam osim o suđenju.“ Duboko je udahnula i spremila ponizan glas. Mrzela je to. Gde su ti glupi muškarci? „Ugrozila sam sve zato što nisam ostala pribrana na naš cilj, ali molim te, nemoj da me koriš.“

„Neću“, odvrati Elejna postojano. „Ali samo ako ubuduće budeš obazrivija.“ Egeanin se tiho nakašlja. „Oh, da“, brzo nastavi Elejna. Iščekivanje ju je izgleda umorilo; bese sva zajapurena. „Jesi li pronašla ogrlicu i pečat?“

„Tu su.“ Potapšala je torbicu. Kao da se vika spolja pojačala u istom trenu kad i povici iz hodnika. Lijandrin sigurno pretražuje palatu ne bi li otkrila šta se dogodilo. „Šta li je zadržalo te muškarce?“

„Moja legija“, zausti Amatera, ali Elejna je prostreli okom i ova zamuknu. Mora da su se site ispričale. Panarh je napućila usne kao devojčica koja se plaši da će je poslati na spavanje bez večere.

Ninaeva pogleda Egeanin. Seanšanka je napeto posmatrala vrata. Bila je voljna da pođe za njom. Zašto mi ne dozvoli da je mrzim? Jesam lija toliko drugačija od nje?

Vrata se iznenada otvoriše. Džuilin izvuče dve metalne šipčice iz brave i ustade iz čučnja.

Niz lice mu se slivala krv. „Brzo. Sklanjajmo se pre nego što se okolnosti pogoršaju.“

Ninaeva začuđeno pogleda iza njega; zapitala se šta su za njega loše okolnosti. Mornari Bejla Domona, bar trista njih, behu raspoređeni u dvostruki polukrug oko vrata. Domon je i sam vitlao palicom i glasno ih hrabrio. Morao je da viče zbog buke koja se dizala sa široke ulice. Ljudi su urlali, uz guranje i tisku, kao nakipela masa spremna da prevagne nad mornarskim palicama i štapovima. Ali nisu ih previše zanimali mornari. Beli plaštovi na konj ima raštrkali su se među gomilom i udarali mačevima po narodu naoružanom motkama, grabuljama i golim rukama. Pogađala ih je kiša kamenja, ponekad i u kalpake, ali buka je progutala svaki zvuk. Konj jednog izdvojenog Belog plašta se prope i zanjišta, pa pade na leđa; brzo se obrnuo na noge, ali bez jahača. Kroz masu naroda trčalo je još usamljenih konja. Zar su morali ovo da podstaknu samo da bi se spasli? Pokušala je da še podseti razloga – opipala je pečat od kuendilara, ogrlicu i narukvice preko torbice – ali nije bilo lako. Bez sumnje, ljudi su ginuli.

„Hoćete li već jednom poći, žene?“, dozivao je i mahao Tom. Jedna žbunasta obrva beše mu krvava, možda od neke kamenice, a smeđi ogrtač više nije ličio ni na izderanu vreću. „Ako panarhova legija obustavi povlačenje, ovo može postati krvavo.“

Amateri, preplašenoj, zastade dah, ali Elejna je nekako izgura napolje. Ninaeva i Egeanin pođoše za njom, i čim se nađoše napolju, mornari ih obaviše čvrstim pojasom i počeše da se udaljavaju od palate. Ninaeva je samo mogla da se trudi da ne padne, u gužvi s ljudima koji su se upinjali da je zaštite. Egeanin se jednom saplete i umalo ne pade. Ninaeva je zgrabi za ruku i pomože joj, a zauzvrat dobi zahvalan osmeh. Nismo toliko različite, pomislila je. Nismo iste, ali nismo mnogo različite. Ohrabrila je Seanšanku osmehom, iskrenim.

Uskomešana masa pružala se kroz nekoliko ulica u blizini palate, ali kada se otrgoše od nje, nađoše se u skoro pustim uzanim izuvijanim uličicama. Izgledalo je da su ljudi koji nisu učestvovali u neredima bili dovoljno mudri da ih se klone. Mornari se malo raširiše, da daju ženama više prostora. Ipak, streljali su pogledom svakog prolaznika. Ulice Tančika i dalje su bile ulice Tančika. Ninaeva to nekako nije očekivala. Kao da je nedeljama bila u palati. Grad nije smeo biti isti.

Kada je žamor zamro iza njih, Tom se, i dalje hramljući, krajnje otmeno naklonio Amateri. „Čast mi je, panarše“, reče. „Ako ikako mogu biti na usluzi, ne ustručavajte se.“

Na njegovo zaprepašćenje, Amatera pogleda u Elejnu, blago se namršti i odgovori: „Grešite, dobri gospodine. Ja sam samo sirota izbeglica iz sela, a ove dobre žene su moje spasiteljke.“

Tom se preplašeno zgledao s Džuilinom i Domonom, ali čim je zaustio Elejna reče: „Možemo li produžiti prema gostionici, Tome? Ovo nije pogodno mesto za razgovor.“

Kada su stigli do Dvora tri šljive, Elejna ih začudi još više predstavivši Rendri panarha kao Teru, izbeglicu bez novca u potrazi za prenoćištem, i možda poslom da zaradi za hleb. Gostioničarka je žalosno slegla ramenima, ali čim je povela „Teru“ prema kuhinji počela je da hvali njenu kosu i da je ubeđuje kako će dražesno izgledati u odgovarajućoj haljini.

Ninaeva je sačekala da se i ostali okupe u Odaji uvelih cvetova iza zatvorenih vrata, pa reče: „Tera! Pa je još pristala na to! Elejna, Rendra će je naterati da poslužuje stolove u trpezariji!“

Elejna nije izgledala iznenađeno. „Da, vrlo verovatno.“ Uzdahnula je, zavalila se u stolicu, zbacila papuče i počela žustro da trlja stopala. „Lako sam ubedila Amateru da se krije još nekoliko dana. Zaista nije velika razlika između ’Panarh je mrtva’ i ’Smrt panarhu’. Mislim da je pomoglo i to što je prošla kroz rulju. Ona ne želi da njen povratak na presto zavisi od Andrika; želi da to urede njeni vojnici, pa makar morala i da se krije dok ne stupi u vezu s gospodarem kapetanom legije. Verujem da će se Andrik iznenaditi. Šteta što on njoj neće prirediti nikakvo iznenađenje. Zaslužila je.“ Domon i Džuilin se zgledaše pa zbunjeno odmahnuše glavama. Egeanin klimnu sama za sebe, kao da barem ona razume i odobrava.

„Ali zašto?“, upita Ninaeva. „Možda si bila ljuta kada je pokušala da se otkrade, ali čemu ovo? Kako je uopšte uspela ako ste je vas dve gledale?“ Egeaninine oči trepnuše prema Elejni, tako brzo da je Ninaeva pomislila kako se možda i prevarila.

Elejna se savi da protrlja taban. Mora da ju je jako boleo; obrazi su joj se rumeneli. „Ninaeva, ta žena nema pojma kako živi prost narod.“ Kao da ona ima! „Čini se da zaista želi pravdu – bar mislim tako – ali uopšte joj nije smetalo što u palati ima dovoljno hrane za čitavu godinu. Pomenula sam sirotinjske kuhinje, a ona nije imala pojma o čemu govorim! Nekoliko dana rada za koricu hleba činiće joj dobro.“ Protegla je noge ispod stola i promrdala bose prstiće. „Oh, što je ovo dobro. Pretpostavljam da ipak neće dugo raditi. Neće ako je namerila da okupi Panarhovu legiju i protera Lijandrin i njene iz palate. Šteta, ali ne može drugačije.”

„Pa, moraće“, odlučno kaza Ninaeva. Prijalo joj je što sedi, ali nije razumela toliku brigu o stopalima. Jedva da su imalo pešačile. „Što pre to bolje. Potrebna nam je, ali ne u Rendrinoj kuhinji.“ Nije mislila da treba brinuti o Mogedijen. Ta žena je imala dovoljno vremena da pobegne pošto se oslobodila – to ju je i dalje zbunjivalo; sigurno je nevešto svezala štit – ali ako nije bila voljna da se suoči s Ninaevom koja je bila na izmaku snage, teško da će sada krenuti za njima. Svakako neće tražiti nešto što ionako ne ceni previše. Lijandrin je, međutim, nešto drugo. Ako je shvatila i pola od onoga što se desilo, krenuće u lov na njih.

„Pravda kćeri naslednice“, promrmlja Tom, „i pored svega može smeniti pravdu panarha. Narod je prodirao kroz ona vrata dok smo odlazili, a mislim da su neki već bili ušli i spreda. Iz nekoliko prozora vio se dim. Do večeras od palate će ostati samo zgarište. Vojnici neće morati da love Crni ađah, tako da će Tera ipak imati koji dan da nauči lekciju koju si joj zadala. Bićeš odlična kraljica jednog dana, Elejna od Andora.“

Elejnin zadovoljni osmeh izblede čim ga je pogledala. Ustala je i obišla sto, pretražila mu džepove, pronašla maramicu i počela da mu briše krv s čela uprkos tome što se bunio. „Miruj”, rekla mu je, kao majka kad umiruje nestašno dete.

„Možemo li bar da vidimo za šta smo stavili glavu na panj?“, upitao je čim vide da se ne može izboriti s njom.

Ninaeva otvori torbicu i izloži sadržinu na sto: crno-belu pločicu koja je držala Mračnog u zatočeništvu, te ogrlicu i narukvice od čijeg dodira ju je oblivao bol. Svi se okupiše da pogledaju.

Domon dodirnu pečat. „Jednu sam ovakvu stvar i ja imo, al’ davno.“

Ninaeva je sumnjala. Beše ih svega sedam. Tri su već slomljena, čak i ako su bila od kuendilara, a jedan je nosila Moiraina. Ukupno četiri preostala. Jesu li četiri dovoljna da tamnica u Sajol Gulu ostane zaključana? Jeziva misao.

Egeanin dodirnu ogrlicu, pa odgurnu narukvice od nje. Možda je nešto i osetila, ali nije to pokazala. Možda su to mogle samo usmeriteljke. „Ovo nije a’dam“, reče Seanšanka. „A’dam se pravi od srebrnog metala, izjedna.“

Ninaevu pomalo naljuti pomen a’dama. Ali ona ipak nikada nije nosila narukvicu. I oslobodila je tu jadnicu o kojoj je pričala. Jadnica. Ona – ta Betamin – nekada je upravljala ženama preko a’dama. Egeanin je pokazala više samilosti nego što bi Ninaeva na njenom mestu. „Liči na a’dam koliko ti i ja nalikujemo jedna drugoj, Egeanin.” Žena se trže, ali tren potom klimnu glavom. Nisu tako različite. Dve žene koje se trude da daju sve od sebe.

„Želiš li da nastaviš potragu za Lijandrin?“ Džuilin sede, prekrsti ruke na stolu i osmotri predmete. „Čak i ako je prognana iz Tančika, još je na slobodi. Kao i ostale. Ipak, izgleda mi da su ove stvari toliko bitne da ne smeju ostati ovde. Ja sam samo lovac na lopove, ali čini mi se da bi ovo trebalo odneti u Belu kulu na čuvanje.”

„Ne!“ Ninaevu zapanji sopstvena gorljivost. Zapanjila je i ostale, sudeći po pogledima. Polako je podigla pečat i ubacila ga u torbicu. „Ovo će ići u Kulu. Ali to...“ Nije nameravala da dodirne crni metal. Ako se to nađe u Kuli, Aes Sedai bi možda odlučile da ga upotrebe onako kako je Crni ađah nameravao. Da sputaju Randa. Da li bi to Moiraina učinila? Sijuan Sanče? Nije želela da se kocka. „Ne smemo dozvoliti da ponovo padnu u šake Prijatelja Mraka. Elejna, možeš li da ih uništiš? Rastopi ih. Baš me briga, nek progore sto. Samo ih uništi!“

„Shvatam na šta misliš“, smrknuto kaza Elejna. Ninaeva je sumnjala u to – Elejna je svim srcem verovala u Kulu – ali verovala je i u Randa.

Ninaeva, naravno, nije mogla videti sjaj saidara, ali je po napetosti u devojčinim očima videla da ona usmerava prema svirepim predmetima. Ogrlica i narukvice su ostale tu. Elejna se namršti, i još se više pribra. Naglo odmahnu glavom. Snebivljivo je posegla za jednom od narukvica i podigla je. Presečenog daha, smesta ju je ispustila. „Kao da je... kao da je puna....“ Duboko je udahnula, pa reče: „Učinila sam kako si rekla, Ninaeva. Obično gvožde bi se rastopilo koliko sam vatre ulila u njih, ali nisu se čak ni zagrejale.“

Dakle, Mogedijen nije lagala. Sigurno je mislila da ne mora, da če u svakom slučaju pobediti. Kako li se samo oslobodila? Ali šta činiti sa ovim predmetima? Nije želela da ih se iko dočepa.

„Gazda Domone, znaš li neki veoma dubok deo mora?“

„Znam, gazdarice al’Mera“, polako je odgovorio.

Pažljivo, trudeći se da ništa ne oseti, Ninaeva odgurnu ogrlicu i narukvice preko stola, prema njemu. „Onda baci ovo u ponor, da ga više niko nikad ne upeca.“

Posle jednog trena, klimnuo je glavom. „’Oću.“ Žurno ih je tutnuo u džep; očito nije želeo da dodiruje ništa što ima veze s Moći. „U najdublji kraj mora koji znam, ispred Aile Somere.“

Egeanin je oborila pogled, bez sumnje žalosna što Ilijanac odlazi. Ninaeva je upamtila kako ga je nazvala „dobro građenim muškarcem“. Došlo joj je da se nasmeje. Sve se bližilo kraju. Čim Domon razvije jedra, mrska ogrlica i narukvice zauvek će nestati. Moći će da pođu prema Tar Valonu. A potom... natrag prema Tiru, ili drugde, gde god bio Lan al’Mandragoran. Sukob s Mogedijen i bliskost sa smrću ili gorom sudbinom ulila joj je još veće nestrpljenje da završi s njim. Čovek koga je morala da deli sa omrznutom ženom. Ali kad je Egeanin mogla da pokaže naklonost prema svom bivšem zarobljeniku – a Domon je u svakom slučaju bio zainteresovan za nju – i kad je Elejna mogla da voli čoveka koji će poludeti, onda će i sama iznaći neki način da uživa u onome što Lan može da joj pruži.

„Hoćemo li sići da vidimo kako se ’Tera’ snalazi u ulozi sluškinje?“, upita ona. Uskoro, Tar Valone. Uskoro.