Solaris

10. RAZGOVOR

Sutradan, vrativši se s ručka, nađoh na stolu kraj prozora cedulju od Snauta. Javljao je da će se Sartorijus za sada uzdržati od rada na anihilatoru kako bi izvršio, kao poslednju, probu zračenja okeana pramenom tvrdih zraka.

„Draga”, rekoh, „moram da pođem Snautu.”

Crveni istok je plamteo u prozorima i delio sobu na dva dela. Nas dvoje smo bili u plavičastoj senci. Van njene granice sve je izgledalo kao da je od bakra, moglo se pomisliti da će knjiga, ako padne iz police, zazvečati.

„U pitanju je onaj eksperimenat. Samo ne znam kako to da učinim. Više bih voleo, razumeš…” prekinuh.

„Ne pravdaj se, Kris. Tako bih htela… A neće dugo trajati?”

„Malo mora da potraje”, rekoh. „Slušaj, a kad bi pošla sa mnom i sačekala u hodniku?”

„Dobro, ali ako ne izdržim?”

„Kako je s tim u stvari?” upitah i brzo dodadoh: „Ne pitam iz radoznalosti, razumeš, nego bi, možda, ako shvatiš, i sama mogla to kod sebe da savladaš.”

„To je strah”, reče. Malo preblede. „Cak ne umem da kažem ni čega se bojim, jer se u stvari ne bojim, nego se gubim. U poslednjem trenutku još osećam takav stid, ne umem da ti objasnim. A posle više ništa. Zato sam mislila da je to neka bolest…” završi tiše i strese se.

„Možda je tako samo ovde, na ovoj prokletoj Stanici”, rekoh. „Što se mene tiče, učiniću sve da je što pre napustimo.”

„Misliš da je to moguće?” ona raširi oči.

„Što da ne? Najzad, nisam ovde prikovan… Uostalom, to će zavisiti takođe i od onoga što se dogovorim sa Snautom. Kako ti se čini, koliko dugo možeš da budeš sama?”

„Zavisi…” reče polako. Obori glavu. „Ako budem čula tvoj glas, valjda ću izići nakraj.”

„Više bih voleo da ne čuješ šta govorimo. Nije da imam nešto da krijem pred tobom, ali ne znam, ne mogu da znam šta će reći Snaut.”

„Ne završavaj. Razumem. Dobro. Staću tako da čujem samo zvuk tvoga glasa. To mi je dovoljno.”

„Onda ću mu telefonirati sada iz radionice. Ostaviću otvorena vrata. „Ona klimnu glavom. Iziđoh kroz zid crvenih sunčanih zraka u hodnik, usled kontrasta gotovo crn, uprkos veštačkom osvetljenju. Vrata male radionice behu otvorena. Komadići ogledala, ostaci Djuerovog termosa, rasuti na podu pod nizom velikih rezervoara tečnog kiseonika, bili su poslednji trag noćašnjih događaja. Mali ekran zasvetle kad skinuh slušalicu i okrenuh broj radio-stanice. Sivkasta svetlosna opna koja kao da je prevukla iznutra mat-staklo, rasplinu se i Snaut, nagnut postrance preko naslona visoke stolice, zagleda mi se ravno u oči.

„Zdravo”, reče.

„Primio sam pisamce. Hteo bih s tobom da porazgovaram. Mogu Ii da dođem?”

„Možeš. Odmah?”

„Da.”

„Izvoli. Da li… u društvu?”

„Ne.”

Njegovo od opaljenosti mrko, mršavo lice, sa grubim vodoravnim borama na čelu, u izbočenom staklu iskrivljeno kosim nagibom, kao da je bio čudna riba koja živi u akvarijumu iz koga je virio kroz okance, dobi mnogoznačan izraz.

„Gle, gle!” reče. „Dobro, čekam.”

„Možemo da pođemo, draga”, počeh ne sasvim prirodno živahno, ulazeći u kabinu kroz crvene snopove svetlosti, iza kojih sam video samo u konturama Harinu priliku. Glas me izdade; sedela je odsutno u fotelji, zakačivši se laktovima ispod ručnih naslona. Da li je previše kasno čula moje korake, ili nije mogla da oslabi taj užasni grč dovoljno brzo da bi se vratila u normalnu pozu, ne znam, uglavnom videh je u jednom sekundu kako se bori s neshvatljivom silom koja se krila u njoj, i srce mi pritište slepi, ludi gnev pomešan sa samilošću. Pođosmo ćutke kroz dugi hodnik, kroz razne njegove sekcije, pokrivene raznobojnim emajlom, koji je, po mišljenju arhitekata, trebalo da nam učini raznolikijim boravak u oklopljenoj ljusci. Već izdaleka ugledah odškrinuta vrata,radio-stanice. Iz njih je u dubinu hodnika prodirao dug pojas crvenila, jer je i tu dopiralo sunce. Pogledah Hari, koja se nije čak ni trudila da se osmehne, video sam kako se celim putem usredsređeno priprema za borbu sa samom sobom. Bliski napor je unapred izmenio njeno lice, koje je postalo bledo i kao da se smanjilo. Dvadesetak koraka ispred vrata zastala je, ja se okrenuh prema njoj, a ona me samim vršcima prstiju lako gurnu da nastavim put, i odjednom mi se svi moji planovi, Snaut, eksperimenat i cela Stanica učiniše ništavnim u poređenju s mukom s kojom je došla tu da se odmeri. Osetih se kao dželat i već htedoh da se vratim, kad široku sunčanu prugu, prelomljenu na zidu hodnika, zakloni ljudska senka. Ubrzavši korak uđoh u kabinu. Snaut beše sasvim pred vratima, kao da mi je polazio u susret. Crveno sunce stajalo je u ravnoj liniji iza njega i purpurni blesak kao da je zračio iz njegove sede kose. Gledali smo se izvesno vreme, bez reči. On kao da je proveravao moje lice. Ja njegovo nisam mogao da vidim, jer sam bio zaslepljen bleskom prozora. Obiđoh ga i stadoh pored visokog pulta s koga su štrčali vitki vratovi mikrofona. On se polako okrenu u mestu, prateći me mirno s onim svojim lakim iskrivljenim izrazom na ustima, koji je, u stvari, gotovo ne menjajući se, postajao čas osmeh, a čas opet umorna grimasa. Ne skidajući pogled s mene pošao je prema čvrstom, metalnom ormanu pred kojim su se sa obe strane, u brzini nabacani, gomilali rezervni delovi radio-aparata, termički akumulatori i alati, privuče na tu stranu fotelju i sede, oslonivši se leđima o emaplirana vrata.

Cutanje i moje i njegovo, produžavano, bilo je u najmanju ruku čudno. Udubih se u to ćutanje, usredsređujući pažnju na tišinu koja je ispunjavala hodnik gde je ostala Hari, ali s te strane nije dopirao ni najmanji šum.

„Kad ćete biti gotovi?” upitah.

„Mogli bismo početi čak i danas, ali zapis će odneti još malo vremena.”

„Zapis? Misliš na encefalogram?”

„Pa da, zar nisi dao pristanak? Zašto?” zastade.

„Ne, ništa.”

„Izvoli, šta si hteo”, progovori Snaut kad se ćutanje i suviše oteglo.

„Ona već zna… o sebi”, snizih glas gotovo do šapata. Snaut diže obrve.

„Stvarno?”

Učini mi se da nije bio istinski začuđen. Zašto se onda pravio? U jedan mah izgubih volju da govorim, ali se savladah. Neka to bude lojalnost — pomislih — ako ne ništa drugo.

„Počela je da zaključuje valjda još od onog našeg razgovora u biblioteci, posmatrala me sabrala jedno s drugim, a zatim je pronašla Gibarijanov magnetofon i saslušala traku…”

On nije menjao položaj, stalno oslonjen o orman, ali u očima mu se pojavio lak sjaj. Stojeći kraj pulta, imao sam pravo pred sobom krilo vrata odškrinutih prema hodniku. Utišah glasjoš više:

„Noćas, dok sam spavao, pokušala je da se ubije. Tečni kiseonik…”

Nešto zašušta kao od promaje u nabacanim papirima. Ja zastadoh, pokušavajući da odgonetnem šta se događa u hodniku, ali izvor šušnja bio je bliže. Šušketalo je kao miš… Miš! Glupost. Ovde nije bilo nikakvih miševa. Pogledah ispod oka Snauta.

„Govori”, reče mirno.

„Naravno, nije uspela… u svakom slučaju zna ko je…”

„Zašto mi to govoriš?” upita naglo. U prvi mah nisam znao šta da kažem.

„Hoću da imaš uvid… da znaš kako je”, promrmljah.

„Upozorio sam te.”

„Hoćeš da kažeš da si znao”, i nehotice povisih glas.

„Nisam. Naravno da nisam. Ali objašnjavao sam ti kako je. Svaki „gost” kad se pojavi gotovo je kao fantom, sem nesređene mešavine uspomena i slika, izvučenih iz svoga… Adama… u stvari je prazan. Što je duže ovde s tobom, tim više se očovečuje. Takođe se osamostaljuje, do određenih granica, razume se. Zato, što duže to traje, tim je teže…”

Prekide. Pogleda me ispod oka i dobaci nehotice:

„Ona zna sve?”

„Da, rekao sam ti već.”

„Sve? I to da je ovde već bila jednom i da si je ti…”

„Ne!”

Osmehnu se.

„Kelvine, slušaj, ako do te mere… šta ti, u stvari, nameravaš da učiniš? Da napustiš Stanicu?”

„Da.”

„S njom?”

„Da.”

Ćutao je kao da smišlja odgovor, ali u njegovom ćutanju je bilo još nečeg… ali šta to? Opet onaj neosetljivi dah zašušta u blizini, kao iza tankog zida. Snaut se pomeri u fotelji.

„Odlično”, reče. „Šta gledaš tako? Mislio si da ću ti stati na put? Učinićeš kako ushteš, dragi moj. Lepo bismo izgledali kad bismo, uza sve, počeli ovde još da primenjujemo prisilu! Ne nameravam da te ubeđujem, jedino ću ti reći: trudiš se — u neljudskoj situaciji — da se poneseš kao čovek. Možda je to i lepo, ali je uzaludno. Uostalom, nisam uveren ni da je to lepo, jer ono što je glupo ne može da bude lepo. Ali nije u tome stvar. Ti odustaješ od daljih ogleda, hoćeš da odeš, odvodeći je. Je li tako?”

„Da.”

„Ali to je takođe… ogled. Ne misliš?”

„Kako misliš? Da li će ona… moći?… Ako pođe zajedno sa mnom, ne vidim…”

Govorio sam sve sporije, najzad prekinuh. Snaut lako uzdahnu.

„Mi ovde svi primenjujemo nojevsku politiku, Kelvine, ali barem smo toga svesni i ne pravimo se plemeniti.”

„Ne pravim se ni ja.”

„Dobro, nisam hteo da te uvredim. Povlačim ovo što sam rekao o plemenitosti, ali nojevska politika ostaje na snazi. Ti je primenjuješ u posebno opasnoj formi. Lažeš sebe i nju, i opet sebe. Znaš uslove stabilizovanja sistema izgrađenog od neutrinske materije?”

„Ne znam. Ni ti ne znaš. To niko ne zna.”

„Dabogme. Ali znamo jedno: da je takav sistem nepostojan i da može postojati samo zahvaljujući neprestanom doplivu energije. Znam to od Sartorijusa. Ta energija stvara uskovitlano stabilizujuće polje. I eto: da li je to polje spoljašnje u odnosu prema „gostu”? Ili se izvor toga polja nalazi možda u njegovom telu? Shvataš li razliku?”

„Da”, rekoh polako. „Ako je spoljašnje, onda… ona… takav…”

„Onda će se pri udaljavanju od Solarisa sistem raspasti”, dovrši on umesto mene. „Ne možemo to da predvidimo, ali ti si već načinio ogled. Ona raketa koju si ispalio… još kruži, znaš. U slobodnim trenucima čak sam izračunao elemente njenog kretanja. Možeš da poletiš, da uđeš u orbitu, da se približiš i da utvrdiš šta se dogodilo s… putnicom…”

„Poludeo si!” prosiktah.

„Misliš? Dobro… a da je… dovučemo ovamo, tu raketu? To može da se učini. Ona je pod daljinskim upravljanjem. Vratićemo je iz orbite i…”

„Prestani!”

„Ni to nećeš? Postoji onda način veoma prost. Ne mora čak ni da se spusti na Stanicu. Svakako, neka kruži dalje. Povezaćemo se s njom samo radio-putem; ako je unutra živa, javiće se i…”

„Ali tamo već odavno nema kiseonika!” promucah prigušeno.

„Možda joj nije neophodan kiseonik. No, da pokušamo?”

„Snaute… Snaute…”

„Kelvine… Kelvine…” povika on gnevno, podsmevajući mi se. „Razmisli, kakav si ti čovek? Koga hoćeš da usrećiš? Da spaseš? Sebe? Nju? Koju? Ovu ili onu iz rakete? Za obe sigurno nemaš hrabrosti? Sam vidiš da to nikud ne vodi. Govorim ti poslednji put: ovo je, ovde, vanmoralna situacija.”

Odjednom začuh isto ono šuškanje kao maločas, kao da je neko noktima grebao po zidu. Na znam zašto me obuze neki pasivni, mulasti mir. Bilo je to kao da celu ovu situaciju, moju i njegovu, sve ovo oko nas — gledam iz velike razdaljine kroz obrnuti dogled: sve je izgledalo sitno, pomalo smešno, nevažno.

„Pa dobro” rekoh. „I šta, po tebi, treba da učinim? Da je uklonim? A sutra će se pojaviti ista, zar ne? I još jednom? I tako svaki dan? Dokle? Zašto? Šta ću time postići? A ti? A Sartorijus? A Stanica?”

„Ne. Najpre ti meni odgovori. Poletećeš s njom i, recimo, bićeš svedok sledećeg preobražaja. Za nekoliko minuta videćeš pred sobom…”

„No, šta ću videti?” rekoh zajedljivo. „Nakazu? Demona, šta?”

„Ne. Običnu, najobičniju agoniju. Zar si ti zaista već poverovao u njihovu besmrtnost? Uveravam te da umiru… Sta ćeš onda uraditi? Vratićeš se po… rezervu?”

„Prestani!” grmnuh stežući pesnice. On me je gledao pritvorenih očiju iz kojih je izbijala snishodljiva poruga.

„Ah, znači — ja da prestanem? Znaš, na tvome mestu prekinuo bih ovaj razgovor. Bolje radi nešto drugo, možeš na primer — iz osvete — da šibaš okean bičevima. Šta bi hteo? Znači, ako…” on načini rukom šaljiv gest oproštaja, dižući istovremeno oči ka tavanici, kao da prati neku ličnost koja odleće, „…onda ćeš biti hulja? A ovako nećeš? A dok se osmehuješ kad imaš volju da urlaš, dok se praviš radostan i miran kad bi najradije grizao prste — zar tada nisi hulja? A šta ako je nemoguće da se ovde ne bude hulja? Sta onda? Besnećeš na Snauta koji je za sve kriv, je li? No, onda si, uza sve drugo, još i idiot, dragi moj…”

„Sam si idiot”, rekoh oborene glave. „Ja je… volim.”

„Koga? Svoju uspomenu?”

„Ne. Nju. Rekao sam ti da je pokušala da se ubije. Tako ne bi postupili… mnogi… pravi ljudi.”

„Sam priznaješ kad kažeš…”

„Ne hvataj me za reči.”

„Dobro. Znači, ona te voli. A ti hoćeš nju da voliš. To nije isto.”

„Varaš se.”

„Kelvine, izvini, ali ti si sam započeo razgovor o ovim tvojim intimnim problemima. Ne voliš. Voliš. Ona je spremna da sebi oduzme život. Ti takođe. Sve je to vrlo uzbudljivo, vrlo lepo, uzvišeno, sve što god hoćeš. Ali za sve to ovde nema mesta. Nema. Razumeš? Ne, ti to nećeš da razumeš. Upetljan si, zahvaljujući silama nad kojima nemamo vlasti, u kružni proces, a ona je deo toga procesa. Faza. Ponovljivi ritam. Kad bi bila… kad bi bio proganjan od maškare spremne da čini za tebe sve, ne bi se sigurno ni za trenutak kolebao da je ukloniš. Je li tako?”

„Takoje.”

„Prema tome, možda ona baš zato n i j e takva maškara! To ti vezuje ruke? A baš o tome i jeste reč, da treba da ih imaš vezane!”

„To je još jedna hipoteza od miliona onih iz biblioteke. Snaute, prestani, ona je… ne. Neću o tome s tobom da govorim.”

„Dobro. Sam si počeo. Ali samo pomisli da je ona u suštini stvari ogledalo u kome se ogleda deo tvoga mozga. Ako je divna, to je zato što je tvoja uspomena bila divna. Ti si dao recept. Kružni proces, ne zaboravi!”

„Pa šta hoćeš od mene? Da je… da je uklonim? Već sam te pitao: zbog čega to da radim? Nisi mi odgovorio.”

„Onda ću ti sada odgovoriti. Nisam te pozvao na ovaj razgovor. Nisam dodirnuo tvoje probleme. Ništa ti ne naređujem i ne zabranjujem i ne bih to činio čak i kada bih mogao. Ti si sam došao ovamo i izložio si preda mnom sve, a znaš li zašto? Ne znaš? Zato da bi to skinuo sa sebe. Da bi svalio sa sebe. Poznajem taj teret, dragi moj! Da, da, ne prekidaj me! Ja tebi ne smetam ni u čemu, ali ti želiš da ti smetam. Kad bih ti stao na put, možda bi mi i glavu razbio, tada bi imao posla sa mnom, s nekim načinjenim od krvi i gline, kao i ti, i sam bi se osećao kao čovek. A ovako… ne možeš s ovim da iziđeš na kraj i zato raspravljaš sa mnom… a, u stvari, sa sobom! Još mi samo reci da bi patio kad bi ona odjednom nestala, ne, nemoj ništa da govoriš.”

„Šta ima. Došao sam da ti kažem iz proste lojalnosti da nameravam s njom da napustim Stanicu”, odgovorih na njegov napad ali mi samome to zazvuča neuverljivo. Snaut sleže ramenima.

„Vrlo moguće da moraš da ostaneš pri svome. Ako sam uopšte progovorio o tom pitanju, onda je to samo zato što srljaš sve više, a pad s visine, sam shvataš… Dođi sutra ujutro oko devet gore. Sartorijusu… Važi?”

„Sartorijusu?” začudih se. „Ali on nikog ne pušta k sebi, rekao si da ne može čak ni da mu se telefonira.”

„Sad se nekako snašao. Mi o tome ne razgovaramo, znaš. Ti si… to je sasvim drugačije. No, nije važno. Doći ćeš ujutro?”

„Doći ću”, promrmljah. Posmatrao sam ga. Njegova leva ruka se, kao nehotice, skrivala iza vrata ormana. Kad se orman otvorio? Valjda već dosta davno, ali uzbuđen ovim užasnim razgovorom nisam na to obratio pažnju. Ili — kao da je njega neko držao za ruku. Oblizah usne.

„Snaute, šta ti je?”

„Iziđi”, reče tiho, veoma mirno. „Iziđi.”

Iziđoh i zatvorih za sobom vrata, obasjana poslednjim ostacima crvenog sunčanog zalaska. Hari je sedela na podu nekih desetak koraka dalje, kraj samog zida. Kad me opazi, skoči na noge.

„Vidiš?…” reče gledajući me sjajnim očima. „Uspelo je, Kris… Tako se radujem. Možda… možda će biti sve bolje…”

„Oh, svakako”, odgovorih rasejano. Vraćali smo se u našu sobu, a ja sam lupao glavu nad tim idiotskim ormanom. Znači tamo je krio?… I ceo taj naš razgovor… Obrazi počeše tako da mi gore da ih protiv volje protrljah. Bože, kakva ludost! I na čemu smo, u stvari, ostali? Ni na čemu. Istina, sutra ujutro…

I odjednom me obuze strah, gotovo isti kao prethodne noći. Moj encefalogram. Potpun zapis svih procesa u mozgu preveden na kolebanja promena zraka biće poslat dole. U dubinu onog neobuhvatnog, beskrajnog čudovišta. Kakoje ono rekao: „A kad bi nestala, strašno bi patio, a?…” Encefalogram je potpun zapis. Čak i nesvesnih procesa. A ako hoću da nestane, da pogine? Zar bi me inače uplašilo to što je preživela onaj užasni pokušaj samoubistva? A ako ja ne odgovaram za nju, ko bi drugi?… Kakav idiotizam! Kog sam se đavola složio da baš moj, moj mozak… Mogu, naravno, pre toga da prostudiram taj zapis, ali ga neću dešifrovati. To niko nije kadar. Specijalisti mogu da odrede jedino o čemu je sve ispitivani mislio, ali to su sama opšta mesta: da je, na primer, rešavao matematičku jednačinu, ali kakvu, to već ne umeju da utvrde. Tvrde da je to nemoguće, jer je encefalogram slučajna mešavina mnoštva procesa koji protiču istovremeno, a samo jedan njihov deo ima psihičku „podlogu”… A podsvesni?… O njima oni uopšte neće da govore, a kamoli još da dešifruju nečije uspomene, prigušene ili neprigušene… Ali zbog čega se toliko bojim? Zar nisam sam jutros govorio Hari da im taj eksperimenat ništa neće dati. Jer kad naši neurofiziolozi ne umeju da dešifruju zapis, otkud bi onda to bio kadar ovaj krajnje tuđ, crn, tečni gigant…

Ali on je prodro u mene čak ne znam ni kako, da bi premerio celokupno moje pamćenje i da bi pronašao njegov najbolniji atom. Kako u to sumnjati? I to bez ikakve pomoći, bez bilo kakve „zračne transmisije” prodro je kroz dvostruko hermetizovani oklop, kroz teške kore Stanice, pronašao u njoj moje telo i otišao s plenom…

„Kris?…” tiho se oglasi Hari. Stajao sam kraj prozora zagledan odsutnim pogledom u početak noći. Slabačka na ovoj geografskoj širini, delikatna koprena zaklanjala je zvezde. Monolitna, iako tanka navlaka oblaka tako visokih da ih je sunce iz dubina, ispod vidokruga, obdarivalo najslabijim, rumenosrebrnastim sjajem.

Ako posle toga nestane, značiće da sam ja to želeo. Da sam je ubio. A da ne pođem? Ne mogu me prisiliti. Ali šta da im kažem? To — ne. Ne mogu. Da, treba se praviti, treba lagati, uvek i stalno. A to zato što u meni možda postoje misli, namere, okrutne, divne, ubilačke, a ja o njima ništa ne znam. Čovek je krenuo u susret drugim svetovima, drugim civilizacijama, ne upoznavši do kraja sopstvene zakutke, slepe puteve, bunare, svoja zabarikadirana slepa vrata. A da im je predam — zbog stida? Da je izdam samo zato što mi nedostaje hrabrosti?

„Kris…” šapnu Hari još tiše no maločas. Više sam osetio no što sam čuo kako je bešumno prišla k meni, i napravio sam se da to ne primećujem. Želeo sam da budem sam. Morao sam da budem sam. Nisam se rešio ni na šta, nisam doneo nikakvu odluku. Zagledan u nebo koje se smračuje, u zvezde koje su bile samo avetinjska senka zemaljskih zvezda, stajao sam nepomično, a u praznini koja je zamenjivala jurnjavu misli od maločas, bez reči je rasla sigurnost da sam tamo, na mestu do koga nisam mogao da desegnem, već izabrao, da se ništa nije dogodilo, a nisam imao čak ni toliko snage da sebe prezrem.