Solaris

3. GOSTI

Savih žurno učetvoro i stavih u džep Gibarijanove beleške. Priđoh polako ormanu i zavirih unutra — kombinezoni i odela behu zgužvani i gurnuti u jedan ugao, kao da neko tamo stajaše. Ispod gomile papira na podu virio je ugao koverta. Digoh ga. Bio je adresiran na moje ime. Naglo stisnuta grla pocepah koverat i moradoh se savladati da bih otvorio listić koji beše u njemu.

Svojim pravilnim, veoma sitnim, ali čitkim rukopisom Gibarijan je napisao:

Ann. Solar. Vol. 1. Aneks, takođe: Vot. Separat Mesendžera. O probl. F.; Ravincerov „Mali apokrif”.

To je bilo sve, ni reči više. Videlo se da je beleška pisana na brzinu. Da li je to bila neka važna vest? Kada ju je napisao? Pomislih da moram što pre poći u biblioteku. Ovaj aneks uz prvi solaristički godišnjak znao sam, to jest bilo mi je poznato da postoji, ali nikad ga nisam imao u ruci, jer je predstavljao čisto istorijsku vrednost. Međutim o nekom Ravinceru i o njegovom „Malom apokrifu” nikad nisam bio čak ni čuo.

Šta da radim?

Zadocnio sam već četvrt časa. Još jednom, već kod vrata, obuhvatih pogledom celu sobu. Tek sada primetih, uspravno pričvršćen uz zid, krevet na rasklapanje, jer ga je zaklanjala razvijena karta Solarisa. Iza karte je nešto visilo. Bio je to džepni magnetofon u futroli. Izvadih aparat, futrolu obesih na staro mesto, a magnetofon tutnuh u džep. Pogledah na brojčanik — gotovo cela traka bila je snimljena.

Ponovo zastah sekund kraj vrata, zatvorenih očiju, pažljivo osluškujući ne narušava li nešto tišinu napolju. Otvorih vrata, hodnik mi se učini kao crno ždrelo; setih se da skinem crna stakla i ugledah slabu svetlost duž tavanice. Zatvorih za sobom vrata i pođoh levo, prema radionici.

Približavao sam se okrugloj prostoriji od koje su se račvali hodnici, poput starih žbica na točkovima, kad prolazeći pored nekog tesnog, sporednog prolaza što je vodio, čini mi se, u kupatila, ugledah veliku, nejasnu pojavu koja se gotovo stapala s polumrakom.

Zastadoh kao ukopan. Iz dubine ovog ogranka išla je bez žurbe, patkastim hodom, ogromna crnkinja. Ugledah sjaj njenih beonjača i gotovo istovremeno začuh meko, boso tapkanje njenih stopala. Nije nosila ništa na sebi sem žutkasto-sjajne suknjice, koja kao da beše ispletena od slame. Imala je ogromne, otromboljene grudi, a crne ruke behu joj krupne kao noge normalnog čoveka; prošla je pored mene, čak i ne pogledavši na moju stranu — na razdaljini od jednog metra — i otišla dalje, njišući slonastim bedrima, slična onim stereotipnim statuama iz epohe kamenog doba kakve se ponekad viđaju u antropološkim muzejima. Tamo gde je hodnik skretao, okrenula se postrance i nestala u vratima Gibarijanova kabineta. Kad ih je otvarala, zastala je za tren u jačem snopu svetlosti koja je gorela u sobi. Vrata se tiho zatvoriše i ja ostah sam. Desnom rukom uhvatih za šaku leve i stisnuh je svom snagom, da mi kosti prosto zapucketaše. Sav van sebe osvrnuh se po okolini. Šta se desilo? Sta je to bilo? Naglo, kao da me je neko udario, setih se Snautova upozorenja. Šta je to trebalo da znači? Ko je bila ova divovska Afrodita? Otkuda se stvorila? Učinih jedan, samo jedan korak prema Gibarijanovoj kabini i zaustavih se. Znao sam čak i previše dobro da neću tamo ući. Udisao sam vazduh raširenim nozdrvama. Nešto nije bilo u redu, nešto je bilo kako ne treba — ah! Nehotice sam očekivao izrazit, oduran zadah njenog znoja, ali čak i kad je prolazila korak ispred mene ništa nisam osetio.

Ne znam koliko sam dugo stajao oslonjen o hladni metal zida. Stanicu je ispunjavala tišina, a jedini zvuk bilo je daleko, monotono zujanje klimatizacijskih kompresora.

Otvorenom rukom udarih se lako po licu i polako pođoh u radio-stanicu. Kad pritisnuh kvaku, začuh oštar glas:

„Ko je?”

„Ja sam, Kelvin.”

Sedeo je za stočićem među gomilom aluminijumskih kutija i stalka otpremnika i jeo mesni koncentrat neposredno iz konzerve. Ne znam zašto je za stanovanje odabrao radio-stanicu. Stajao sam glupo kraj vrata, zagledan u njegove vilice koje su odmereno žvakale, i odjednom osetih koliko sam gladan. Priđoh policama, izabrah iz gomile tanjira jedan najmanje prašnjav i sedoh naspram njega. Neko vreme jeli smo ćutke, zatim Snaut ustade, izvadi iz zidnog ormana termos i nali svakome po jednu čašu vrelog buljona. Stavljajući termos na pod, jer na stolu nije bilo mesta, upita:

„Video si Sartorijusa?”

„Nisam. Gde je on?”

„Gore.”

Gore je bila laboratorija. Jeli smo dalje ćutke, sve dok lim ne zazveča u ispražnjenoj konzervi. U radio-stanici je vladala noć. Prozor je bio čvrsto zatvoren spolja, pod tavanicom su gorele četiri okrugle luminiscentne žarulje. Njihove senke treperile su na plastičnoj površini otpremnika.

Nategnuta koža na Snautovim jabučnim kostima bila je prošarana crvenim žilicama. Sada je imao na sebi crn, prostran, iznošen džemper.

„Šta ti je?” upita.

„Ništa. Šta bi mi bilo?”

„Oznojio si se.”

Obrisah rukom čelo. Zaista bio sam sav znojav; mora da je to bila reakcija posle prethodnog potresa. Snaut me je ispitivački posmatrao. Da li da mu kažem? Više bih voleo da on sam bude prema meni poverljiviji. Ko je ovde igrao protiv koga i na kakav neshvatljiv način?

„Vruće je”, rekoh. „Mislio sam da klimatizacija ovde kod vas bolje radi.”

„Otprilike za jedan čas će se izjednačiti. A uveren si da je to samo zbog vrućine?” diže pogled na mene. Predano sam žvakao kao da to ne vidim.

„Šta nameravaš da radiš?” upita najzad, kad završismo s jelom. Ubaci sve posuđe i prazne konzerve u umivaonik kraj zida i vrati se u svoju fotelju.

„Ravnaću se po vama”, odgovorih hladnokrvno. „Imate valjda neki plan istraživanja? Neki novi impuls, izgleda rendgen ili tako nešto, zar ne?”

„Rendgen?” diže on obrve. „Gde si o tome čuo?”

„Ne sećam se više. Neko mi je pomenuo. Možda na Prometeju. A šta? Radite to već?”

„Ne znam pojedinosti. To je bila Gibarijanova ideja. Počeo je da je sprovodi sa Sartorijusom. Ali kako možeš o tome da znaš?”

Slegoh ramenima.

„Ne znaš pojedinosti? Morao bi da budeš upućen, jer to ulazi u tvoj domen…” ne završih. Ćutao je. Skičanje koje je dopiralo iz klimatizatora ućuta, a i temperatura je ostajala na podnošljivoj visini. Samo je u vazduhu visio neprestan, visok ton, kao zujanje umiruće muhe. Snaut ustade, priđe komandnom pultu i poče da pucketa kontaktima bez ikakvog smisla, jer je glavni prekidač stajao u mrtvoj poziciji. Igrao se tako neko vreme, dok ne primeti ne okrećući glavu:

„Moraće da se dopune formalnosti u vezi s tim… znaš…”

„Stvarno?”

On se okrete i pogleda me kao da beše blizak jarosti. Ne mogu kazati da sam se namerno trudio da ga izvedem iz ravnoteže, ali ne shvatajući ništa od igre koja se ovde vodila, više sam voleo da budem uzdržljiv. Koštunjava jabučica igrala mu je iznad crne rolne džempera.

„Bio si kod Gibarijana”, reče odjednom. To nije bilo pitanje. Digoh obrve i zagledah mu se mirno u lice. „Bio si u njegovoj sobi”, ponovi.

Učinih mali pokret glavom, kao kada bih rekao „recimo”, „pretpostavimo”.

Hteo sam da nastavi da govori. „Ko je bio tamo?” upita.

Znao je za nju!

„Niko. A ko bi mogao da bude?” upitah.

„Pa zašto me nisi pustio?”

Osmehnuh se.

„Jer sam se uplašio. Posle tvoga upozorenja, kada se kvaka pomerila, nehotice sam je zadržao. Zašto mi nisi rekao da si to ti? Pustio bih te.”

„Mislio sam da je unutra Sartorijus”, reče nesigurno.

„Pa šta s tim?”

„Šta misliš o onome… što se tamo dogodilo?” odgovori pitanjem na pitanje.

Pokolebah se.

„Ti moraš znati bolje nego ja. Gde je on?”

„U hladnjači”, odgovori odmah. „Preneli smo ga odmah jutros… zbog vrućine.”

„Gde si ga našao?”

„U ormanu.”

„U ormanu? Već mrtvog?”

„Srce mu je još radilo, ali nije disao. Bila je to agonija.”

„Pokušavao si da ga spaseš?”

„Nisam.”

„Zašto?”

Pokoleba se.

„Nisam stigao. Umro je pre no što sam ga položio na krevet.”

„Stajao je u ormanu? Među onim kombinezonima?”

„Da.”

Snaut priđe malom pisaćem stolu u uglu i diže papir koji je ležao na njemu. Stavi ga pred mene.

„Napisao sam provizorni zapisnik”, reče. „Čak je i dobro što si pregledao sobu. Uzrok smrti… injekcija smrtonosne doze pernostala. Imaš to napisano…”

Preletih očima preko kratkog teksta.

„Samoubistvo…” ponovih tiho. „A uzrok?…”

„Rastrojenost… depresija… kako li to da se nazove. Razumeš se u to bolje od mene.”

„Razumem se samo u ono što vidim”, odgovorih i pogledah mu u oči odozdo, jer je stajao iznad mene.

„Šta hoćeš time da kažeš?” upita mirno.

„Ubrizgao je sebi pernostal i sakrio se u orman, je li tako? Ako je bilo tako, to nije depresija, nije nikakva rastrojenost, nego oštra psihoza. Paranoja… Sigurno mu se činilo da nešto vidi…” govorio sam sve sporije, gledajući mu u oči. Snaut se odmače do radio-pulta i ponovo poče da pritiska kontakte.

„Ovde je tvoj potpis”, progovorih posle kraćeg ćutanja. „A Sartorijus?”

„On je u laboratoriji. Već sam ti rekao. Ne pokazuje se: pretpostavljam da…”

„Da šta?”

„Da se zaključao.”

„Zaključao se? Ah. Zaključao se. Možda se zabarikadirao?”

„Možda.”

„Snaute…” rekoh. „Na Stanici ima nekog.”

„Video si?!”

Gledao me je nagnuvši se iznad mene.

„Opomenuo si me. Pred kim? Je li to halucinacija?”

„Šta si video?”

„Je li to čovek, a?”

Ćutao je. Okrenuo se zidu, kao da nije hteo da posmatram njegovo lice. Bubnjao je prstima po metalnoj pregradi. Gledao sam njegove ruke. Na zglobovima nije više bilo tragova krvi. U jedan mah sinu mi misao.

„Ta osoba je realna”, rekoh tiho, gotovo šapatom, kao da mu saopštavam tajnu koju bi neko mogao da čuje. „A? Moguće ju je… dotaći. Moguće ju je… raniti… poslednji put si je video danas.”

„Otkud znaš?!”

Nije se osvrnuo. Stajao je sasvim pored zida, dodirujući ga grudima, i izgledalo je da su ga moje reči pogodile.

„Neposredno pred moje ateriranje… Kratko vreme pre toga?…”

Grčio se kao da sam ga udario. Ugledah njegove izbezumljene oči.

„Ti?!” prokrklja. „Ko siTI!?”

Izgledalo je kao da će se baciti na mene. To nisam očekivao. Situacija se izokrenula unatraške. Nije verovao da sam onaj koji kažem da jesam. Šta je to trebalo da znači? Gledao me je krajnje preneraženo. Je li to već bilo ludilo? Otrovanost? Sve je počinjalo da biva moguće. Ali video sam je — to strašilo, te prema tome i ja sam… takođe?…

„Ko je to bio?” upitah. Te reči ga umiriše. Jedno vreme gledao me je ispitivački, kao da mi još ne veruje. Već sam znao da je to pogrešan potez i da mi neće odgovoriti, znao sam još pre no što je otvorio usta.

Seo je polako u fotelju i stisnuo glavu rukama.

„Šta se ovde dešava…” reče tiho. „Bunilo…”

„Ko je to bio?” upitah još jednom.

„Ako ne znaš…” promumla.

„Šta onda?”

„Onda ništa.”

„Snaute”, rekoh, „dovoljno smo daleko od kuće. Igrajmo otvorenim kartama. Sve je ionako zapetljano.”

„Šta bi hteo?”

„Da mi kažeš koga si video?”

„A ti?…” dobaci sumnjičavo.

„Gubiš glavu. Kazaću ti i ti kaži meni. Možeš biti spokojan, neću te smatrati ludim, jer znam…”

„Ludim?! Za ime boga!” pokuša da se nasmeje. „Čoveče, pa ti ništa, baš ništa… Ta to bi bio spas. Da je on barem za časak poverovao da je u pitanju ludilo, ne bi to učinio, bio biživ…”

„Znači, ono što si napisao u zapisniku o rastrojenosti obična je laž?”

„Naravno!”

„Zašto nisi napisao istinu?”

„Zašto?…” ponovi.

Zavlada ćutanje. Ponovo sam bio u potpunom mraku, ništa nisam shvatao, a za trenutak mi se činilo da ću uspeti da ga ubedim pa da zajednički krenemo u rešavanje zagonetke. Zašto, zašto nije hteo da govori?

„Gde su automati?” upitah.

„U magacinima. Zatvorili smo sve, izuzev posluge aerodroma.”

„Zašto?”

Opet ne odgovori.

„Nećeš da kažeš?”

„Ne mogu.”

Postojao je u tome neki elemenat koji nisam umeo da uhvatim. Možda da pođem gore, k Sartorijusu? Odjednom se setih cedulje i to mi se u datom trenutku učini najvažnije.

„Možeš li da zamisliš dalji rad u ovakvim uslovima?” upitah.

On prezrivo sleže ramenima.

„Kakvo to ima značenje?”

„Ah tako? Pa šta nameravaš da radiš?”

Ćutao je. U tišini se čuo daleki odjek bosog stupanja. Usred niklenih i plastičnih aparata, visokih ormana s elektronskom aparaturom, flaša, epruveta, preciznih aparata, ovo šljapkavo, široko koračanje odzvanjalo je kao ludačka lakrdija nekoga ko nije pri zdravoj pameti. Ustadoh, posmatrajući Snauta s najvećom napregnutošću. Osluškivao je zažmirivši očima, ali nije uopšte izgledao prestrašen. Znači nije se nje bojao?

„Otkuda se stvorila?” upitah. A kad ne odgovori, upitah ponovo: „Nećeš da odgovoriš?”

„Ne znam.”

„Dobro.”

Koraci se udaljiše i utišaše.

„Ne veruješ mi?” reče. „Dajem ti reč da ne znam.”

Ćuteći otvorih orman sa skafandrima i počeh da razvlačim njihove teške prazne navlake. Kao što sam se nadao, u dubini na kukama, visili su gasni pištolji koji su služili za kretanje u praznom prostoru bez gravitacije. Nisu mnogo vredeli, ali su ipak predstavljali neko oružje. Više sam voleo i takvo nego nikakvo. Proverih punjenje i obesih o rame kaiš futrole. Snaut me je pažljivo posmatrao. Kad počeh da regulišem dužinu kaiša, on pokaza žute zube u podrugljivom osmehu.

„Srećan lov!” reče.

„Hvala ti na svemu”, odgovorih idući prema vratima. On skoči iz fotelje.

„Kelvine!”

Pogledah ga. Nije se više osmehivao. Ne znam da li sam kadgod video tako umorno lice.

„Kelvine, to nije… ja… zaista ne mogu”, promuca. Čekao sam da li će još nešto reći, no on je samo micao usnama, kao da je hteo nešto iz njih da izbaci.

Okrenuh se i iziđoh bez reči.