Solaris

1. DOŠLJAK

U devetnaest časova brodskog vremena sišao sam, prolazeći pored onih što su stajali pokraj bunkera, metalnim lestvama u unutrašnjost kapsule. U njoj je bilo upravo toliko mesta da se mogu dići laktovi. Nakon priključenja spojnice s vodom koji je virio iz zida skafander se naduvao i otad nisam mogao da načinim ni najmanji pokret. Stajao sam ili, tačnije, visio — u vazdušnoj postelji, potpuno sjedinjen s metalnom korom.

Digavši oči, ugledah kroz oblo staklo zidove bunkera i, nešto više, nagnuto nad njim Modarovo lice. Odmah je nestalo i izgubilo se u mraku, jer je odozgo spušten teški zaštitni zatvarač. Čuo sam osam puta ponovljen fijuk električnih motora koji su pritezali zavrtnje. Zatim — šištanje vazduha puštanog u amortizatore. Oči su mi se privikavale na mrak. Već sam razaznavao bledozelenu konturu jedine kazaljke.

„Spreman, Kelvine?” razleže se u slušalicama.

„Spreman, Modare”, odgovorih.

„Ništa ne brini. Stanica će te prihvatiti”, reče. „Srećan put!”

Pre no što stigoh da odgovorim, nešto škripnu na vrhu i kapsula se zatrese. Nehotice napregnuh mišiće, ali ništa se više ne desi.

„Kada je start?” upitah, i začuh šum kao da se zrnca najsitnijeg peska sipaju na membranu.

„Već letiš, Kelvine. U zdravlju!” odgovori mi izbliza Modarov glas. Pre no što mogoh da poverujem, pred licem mi se otvori široka pukotina, kroz koju ugledah zvezde. Uzalud sam se trudio da pronađem alfu Vodolije, prema kojoj je leteo Prometej. Nebo ove strane Galaksije ništa mi nije govorilo, nisam poznavao nijedno sazvežđe, u uskom prozorčiću stajala je samo iskričava prašina. Čekao sam kada će prva zvezda početi da se izdvaja. Ne dočekah to. Počeše samo da slabe i da nestaju, rasplinjavajući se u zarudeloj podlozi. Shvatih da sam već u gornjim slojevima atmosfere. Ukrućen, omotan pneumatičnim jastucima, mogao sam da gledam samo pred sebe. Još nije bilo horizonta. Leteo sam i leteo, uopšte to ne osećajući, samo je polako, podmuklo, vrućina počela da mi obavija telo. Napolju se probudilo tiho, prodorno cvrčanje, kao da metal prelazi preko mokrog stakla. Da nije brojki što su iskakale u otvoru markera, ne bih biosvestan naglosti pada. Zvezda više nije bilo. Prozorčić je sada ispunjavala riđa svetlost. Čuo sam teško udaranje sopstvenog bila, lice mi je gorelo, na vratu sam osećao hladan dah klimatizatora; žalio sam što nisam uspeo da vidim Prometeja — mora da je bio već izvan dometa vidljivosti kada je automatski uređaj otvorio prozorčić.

Boks je zadrhtao jednom, drugi put, nesnosno počeo da vibrira, to tresenje se probilo kroz sve izolacione navlake, kroz vazdušne jastuke i prodrlo u dubinu moga tela — svetlozelena površina markera se pomutila. Gledao sam na to bez straha. Nisam doleteo iz tolike daljine da bih poginuo na cilju.

„Stanica Solaris”, povikah. „Stanica Solaris, Stanica Solaris! Učinite nešto. Čini mi se da gubim stabilizaciju. Stanica Solaris, ovde dolaznik. Prijem.”

I opet propustih važan trenutak pojavljivanja planete. Rasprostrla se ogromna, pljosnata; po razmerama pramenova na njenoj površini mogao sam razabrati da sam još daleko. U stvari — visoko, jer sam već prošao kroz onu neuhvatljivu granicu, na kojoj udaljenost od nebeskog tela postaje visina. Padao sam. Stalno padao. Sada sam to osećao, čak i kada bih zatvorio oči. No otvorih ih odmah, jer sam hteo što više da vidim.

Sačekah nekoliko desetina sekundi tišine i ponovih poziv. I ovoga puta ne dobih odgovor. U slušalicama se ponavljalo praskanje atmosferskih pražnjenja. Njihova pozadina beše šum, tako dubok i nizak, kao da predstavljaše glas same planete. Narandžasto nebo u otvoru prevuče se belinom. Staklo otvora potamne: nehotice se zgrčih koliko mi dozvoliše pneumatični bandaži pre no što u sledećem sekundu shvatih da su to oblaci. Kao oduvan, njihov nanos odlete uvis. Leteo sam dalje, jednom na suncu, drugi put u senci, moja kapsula se okretala duž okomite ose i ogroman sunčani disk, koji kao da beše naduven, odmereno je prolazio pred mojim licem, pojavljujući se sleva i zalazeći zdesna. Odjednom kroz šum i treskanje pravo u uho poče da mi govori daleki glas:

„Stanica Solaris došljaku, Stanica Solaris došljaku. Sve je u redu. Nalazite se pod kontrolom Stanice. Stanica Solaris došljaku, pripremite se za pristajanje u trenutku nula, ponavljam, pripremite se za pristajanje u trenutku nula, pažnja, počinjem. Dvesta pedeset, dvesta četrdeset devet, dvesta četrdeset osam…”

Pojedine reči bile su propraćene kratkim mjaukanjem, što je svedočilo da ne govori čovek. To je bilo u najmanju ruku čudno. Normalno je da sve živo trči na aerodrom kad stiže neko nov, a tim pre kad stiže pravo sa Zemlje. Nisam ipak mogao duže o tome da razmišljam, jer ogromni krug koji je oko mene opisivalo sunce prope se zajedno s površinom prema kojoj sam leteo, posle toga nagiba nastupi drugi, na suprotnu stranu; ljuljao sam se kao teret ogromnog klatna i, boreći se protiv vrtoglavice, na površini planete koja se pojavljivala kao zid ugledah tamnoljubičaste i mrke pruge koje su sačinjavale majušnu šahovnicu sa belim i zelenim tačkicama — orijentacioni znak Stanice. Istovremeno se uz tresak otkinu nešto od vrha kapsule — duga ogrlica prstenastog padobrana, koji silno zaklopota; u tome zvuku bilo je nečeg neizrecivo zemaljskog — posle toliko meseci bio je to prvi šum pravoga vetra.

Sve se poče događati veoma brzo. Do tada sam znao samo da padam. Sada to ugledah. Belo-zelena šahovnica je naglo rasla, već sam video da je naslikana na izduženom, nalik na kita, srebrnasto bleštećem korpusu na čijim su bokovima štrčale agle radarskih prijemnika, sa špalirima tamnijih prozorskih otvora, da taj metalni kolos ne leži na površini planete, nego visi nad njom, vukući po njenoj mastiljastocrnoj podlozi svoju senku, eliptičnu mrlju još tamniju od podloge. Istovremeno opazih ljubičasto obojene brazde okeana, jedva pokretne. Odjednom oblaci odoše u visinu, obuhvaćeni na rubovima zaslepljujućim skerletnim crvenilom, nebo između njih posta daleko i ravno, mrkonarandžaste boje, i sve se razmaza: upadoh u spiralu. Pre no što sam uspeo da progovorim, kratki udar vrati mojoj kapsuli okomit položaj, u prozoru se živinim bleskom raziskri ustalasali okean koji je dopirao sve do zadimljenog horizonta; uz zujanje konopci i prsteni padobrana naglo se otkačiše i poleteše iznad talasa, nošeni vetrom, a kapsula se meko zaljulja, onom naročitom, usporenom kretnjom, kao obično u veštačkom polju sila, i krete naniže. Poslednje što sam uspeo da opazim bili su rešetkasti letački katapulti i dva ogledala ažurnih radio-teleskopa, koja su bila visoka valjda nekoliko spratova. Nešto zaustavi moju kapsulu uz stravični zveket čelika koji pružinasto udari o čelik, nešto se poda mnom otvori, i uz otegnut, soptavi udah metalna ljuštura, u kojoj sam uspravno stajao, završi svoje putovanje od sto osamdeset kilometara.

„Stanica Solaris. Nula, nula. Pristajanje završeno. Kraj”, čuh mrtvi glas kontrolnog uređaja. Obema rukama (osetih neizrecivi pritisak na grudi, a utrobu počeh da osećam kao nemio teret) uhvatih se za drške naspram ramena, i isključih kontakte. Sinu zeleni natpis ZEMLJA i zid kapsule se otvori; pneumatični ležaj me lako gurnu s leđa, tako da moradoh, da ne bih pao, da stupim korak napred.

S tihim šištanjem, sličnim rezigniranom uzdahu, vazduh isteče iz skafandra. Bio sam slobodan.

Stajao sam ispod srebrnastog levka, visokog kao brod. Po zidovima su silazili svežnjevi obojenih cevi koje su nestajale u okruglim kablovskim šahtima. Okrenuh se. Ventilacijska okna su hučala, uvlačeći ostatke otrovne planetarne atmosfere, koji su ovamo prodrli za vreme prizemljenja. Prazna, kao rasprsla kukuljica, cigara moje kapsule stajala je u kupoli utisnutoj u čeličnom udubljenju. Njen spoljni omotač dobio je prljavomrku boju. Spustih se niz mali trap. Dalje je na metal bio nalepljen sloj hrapave plastične mase. Istrla se do golog čelika na mestima duž kojih su se obično kretale raketne dizalice na točkovima. Odjednom kompresori ventilatora zaćutaše i nastade potpuna tišina. Osvrnuh se oko sebe malo bespomoćno, očekivao sam da se pojavi neki čovek, ali još niko ne stizaše. Samo je neonska strelica pokazivala, svetleći, na pokretnu traku koja se bezglasno kretala. Stupih na nju. Strop hale je u lepoj paraboličnoj liniji silazio naniže, prelazeći u okno hodnika. U njegovim udubinama dizale su se gomile boca za komprimirane gasove, cisterni, prstenastih padobrana, sanduka, sve nabacano u neredu, nemarno. Tome sam se takođe začudio. Pokretna traka se završavala kraj kružnog razgranavanja hodnika. Tu je vladao još veći nered. Pod gomilom limenih kanti razlila se kaljuža uljaste tečnosti. Neprijatan, jak zadah ispunjavao je vazduh. Na razne strane granali su se tragovi cipela, jasno otisnuti na ovoj lepljivoj tekućini. Izmedu limenki, kao iščišćeni iz kabina, valjali su se zamotuljci telegrafskih traka, iscepani papiri i smeće. I opet zasja zelena svetlost, upućujući me ka srednjim vratima. Iza njih se protezao hodnik tako uzan da bi se dva čoveka u njemu jedva mimoišla. Svetlost je padala iz gornjih prozora, upravljenih prema nebu, prozora sa sočivastim staklima. Još jedna vrata, obojena belo-zelenim šahovskim kvadratima. Bila su odškrinuta. Uđoh unutra. Poluloptasta kabina imala je jedan veliki panoramični prozor; iza njega se širilo nebo prekriveno maglom. Ispod njega su bezglasno prolazili crnkasti humci talasa. U zidovima je bilo mnogo pootvaranih ormanića. Ispunjavali su ih instrumenti, knjige, čaše sa osušenim talogom, prašnjavi termosi. Na prljavom podu stajalo je pet-šest mehaničkih, hodajućih stočića, između njih nekoliko fotelja, spljoštenih, jer je iz njih ispušten vazduh. Samo je jedna bila naduvana, s naslonom odmaknutim unatrag. U toj fotelji sedeo je mali, kržljav čovek, s licem opaljenim od sunca. Koža mu se u velikim komadima gulila s nosa i jabučica. Poznao sam ga. Bio je to Snaut, Gibarijanov zamenik, kibernetičar. U svoje vreme objavio je nekoliko sasvim originalnih članaka u solarističkom almanahu. Nikad ga još nisam bio video. Imao je na sebi mrežastu košulju, kroz čije su se rupice probijale retke dlake ravnih grudi, i nekad bele, na kolenima umrljane i reaktivima progorele pantalone, s mnogobrojnim džepovima, kao u montera. U rukama je držao plastičnu krušku, onakvu iz kakve se pije na brodovima bez veštačke gravitacije. Gledao me je kao pogođen zaslepljujućom svetlošću. Iz olabavljenih prstiju ispade mu kruška i odskoči nekoliko puta od poda kao balon. Iz nje se proli malo prozračne tečnosti. Polako mu sva krv isteče iz lica. Bio sam previše iznenađen da bih progovorio, i ova ćutljiva scena trajala je sve dok se njegov strah na neki neshvatljiv način ne prenese i na mene. Stupih jedan korak napred. On se zgrči u fotelji.

„Snaute…” šapnuh. Uzdrhta, kao udaren. Gledajući me s neopisivom odvratnošću, progrca:

„Ne poznajem te, ne poznajem te, šta hoćeš?…”

Prosuta tečnost brzo je isparavala. Osetih miris alkohola. Pio je? Bio je pijan? Ali zašto se toliko boji? Stajao sam i dalje na sredini kabine. Kolena su mi bila kao od pamuka a uši kao zapušene vatom. Tvrdoću poda pod nogama osećao sam kao nešto još ne sasvim pouzdano. Iza lučnog prozorskog okna odmereno se pomerao okean. Strah se gubio s njegovog lica, ali ne i ono neizrecivo gađenje.

„Šta ti je?…” upitah poluglasom. „Bolestan si?”

„Brineš se…” reče potmulo. „Aha. Brinućeš se, je li? Ali zašto zbog mene. Ja te ne poznajem.”

„Gde je Gibarijan?” upitah. Za sekund on izgubi dah, oči mu ponovo postaše staklaste, nešto u njima sevnu i ugasi se.

„Gi… giba…” promuca, „ne! ne!” Strese se od bezglasnog idiotskog smeha, koji naglo prestade.

„Došao si Gibarijanu?…” upita gotovo mirno. „Gibarijanu? Šta hoćeš s njim da uradiš?”

Gledao me je kao da sam odjednom prestao za njega da budem opasan; u njegovim rečima, a još više u njihovom tonu, osećalo se nešto gnusno uvredljivo.

„Šta ti govoriš…” promucah zaglušeno. „Gde je on?”

Snaut se zapanji.

„Ne znaš?…”

Pijan je — pomislih. — Mrtav pijan. Obuzimao me je sve veći gnev. U stvari, trebalo je da iziđem, ali moje strpljenje se rasprsnu.

„Opameti se!” grmnuh. „Otkuda da znam gde je, ako sam maločas doleteo! Šta je s tobom, Snaute!”

Vilica mu se otrombolji. Ponovo za trenutak izgubi dah, ali nekako drugačije, u očima mu se pojavi nagli blesak. Uzdrhtalim rukama uhvati se za priručje fotelje i s naporom ustade, tako da mu zglavci prosto zapucketaše.

„Šta?” upita gotovo otrežnjen. „Doleteo si? Otkuda si doleteo?”

„Sa Zemlje”, odgovorih besno. „Čuo si možda za nju? Izgleda kao da nisi!”

„Sa Ze… zaboga… znači, ti si — Kelvin?!”

„Da. Šta gledaš tako? Šta je u tome čudno?”

„Ništa”, reče, trepćući brzo kapcima. „Ništa.”

Protrlja čelo.

„Kelvine, izvini, to nije ništa, znaš, prosto iznenađenje. Nisam se nadao.”

„Kako, nisi se nadao? Pa dobili ste vest pre nekoliko meseci, a Modar je i danas poslao telegram s Prometeja…”

„Da, da… svakako, samo vidiš, ovde vlada izvestan… darmar.”

„Dabome”, rekoh suho. „Teško je to ne videti.”

Snaut obiđe unaokolo oko mene, kao da proverava izgled moga skafandra, najobičnijeg na svetu, sa svežnjem provodnika i kabela na grudima. Zakašlja se nekoliko puta. Dodirnu koštunjavi nos.

„Hoćeš li možda da se okupaš?… Prijaće ti — plava vrata na suprotnoj strani.”

„Hvala. Znam raspored Stanice.”

„Možda si gladan?…”

„Nisam. Gde je Gibarijan?”

On priđe prozoru kao da ne ču moje pitanje. Okrenut leđima izgledao je znatno stariji. Kratko ošišana kosa bila mu je seda, vrat opaljen suncem bio je izbrazdan borama, dubokim kao posekotine. Iza prozora su se belasali veliki grebeni talasa koji su se dizali i spuštali tako polako kao da se okean zgušnjava. Gledajući tamo, dobijao se utisak da se Stanica polako pomera postrance, kao da klizi s nevidljive podloge. Potom se vraćala u ravnotežu i isto tako lenjim nagibom pomerala se na drugu stranu. Ali to je valjda bila varka. Skupine sluzave pene koja je imala boju krvi skupljale su se u kotlinama između talasa. Za trenutak osetih u stomaku mučan pritisak. Siromašni red koji je vladao na Prometeju učini mi se sa da kao nešto dragoceno, zanavek izgubljeno.

„Slušaj…” oglasi se iznenada Snaut, „trenutno samo ja…” Okrenu se. Nervozno protrlja ruke. „Moraćeš da se zadovoljiš mojim društvom. Za sada. Zovi me Pacov. Znaš me samo s fotografije, ali ne smeta, svi me tako zovu. Bojim se da nema druge. Uostalom, kad je neko imao roditelje s takvim kosmičkim aspiracijama kao što sam ih ja imao, tek Pacov počinje da zvuči kako-tako…”

„Gde je Gibarijan?” uporno upitah još jednom. On ustrepta očima.

„Izvini što sam te ovako dočekao. To… nije samo moja krivica. Potpuno sam bio smeo s uma, ovde se svašta događalo, znaš…”

„Ta dobro, u redu”, odgovorih. „Ostavimo to. Nego, šta je sa Gibarijanom? Nije na Stanici? Odleteo nekud?”

„Ne”, odgovori. Gledao je u ugao ispunjen navojima kabela. „Nikud nije odleteo. Niti će odleteti. Baš zato… između ostalog…”

„Šta?” upitah. Još su mi uši bile zapušene vatom i činilo mi se da loše čujem. „Šta to treba da znači? Gde je?”

„Pa znaš”, reče Snaut sasvim drugim tonom. Gledao mi je u oči hladno, da me prosto prođoše trnci. Možda je i bio pijan, ali je znao šta govori.

„Nije se dogodilo?…”

„Jeste.”

„Nesrećan slučaj?”

On klimnu glavom. Ne samo da klimnu, nego istovremeno primi moju reakciju.

„Kada?”

„Jutros pred zoru.”

Čudno, nisam osetio potres. Sva ova kratka izmena jednosložnih pitanja i odgovora kao da me je pre umirila svojom poslovnošću. Učinilo mi se da već razumem njegovo ranije neshvatljivo ponašanje.

„Na koji način?”

„Presvuci se, sredi stvari i vrati se ovamo… za… recimo za jedan sat.”

Malo se pokolebah.

„Dobro.”

„Čekaj”, reče kad sam već bio pred vratima. Gledao me je nekako naročito. Video sam da ono što želi da mi kaže neće da mu pređe preko usana. „Bilo nas je trojica i sada nas je, s tobom, opet trojica. Poznaješ Sartorijusa?”

„Kao i tebe, s fotografije.”

„On je gore u laboratoriji i ne verujem da će odande izići pre no što padne noć, ali… u svakom slučaju prepoznaćeš ga. Ako bi ugledao koga drugog, razumeš, ne mene ili Sartorajusa, razumeš, onda…”

„Onda šta?”

Nisam znao da li sanjam. Na pozadini koju su predstavljali crni talasi, koji su se krvavo presijavali na niskom suncu, sedeo je u fotelji oborivši glavu kao ono kad sam ušao i gledao je u stranu, na navojke kabela.

„Onda… ne radi ništa.”

„Koga mogu da ugledam? Duha?!” planu iz mene.

„Razumem. Misliš da sam poludeo. Nisam. Nisam poludeo. Ne mogu to drugačije da ti kažem… za sada. Uostalom, možda se… ništa neće dogoditi. U svakom slučaju upamti. Upozorio sam te.”

„O čemu?! O čemu ti govoriš?”

„Vladaj sobom”, terao je uporno svoje. „Ponašaj se kao da… budi pripremljen na sve. To je nemoguće, znam. Pa ipak, pokušaj. To je jedini izlaz. Drugoga nema.”

„Ali ŠTA ću ugledati!” gotovo viknuh. Jedva se uzdržah da ga ne ščepam za ramena i valjano prodrmam, dok je tako sedeo, zagledan u ugao, sa umornim, opaljenim licem i dok je s naporom cedio iz sebe pojedinačne reči.

„Ne znam. U svakom slučaju to zavisi od tebe.”

„Halucinacaje?”

„Ne. To je — realno — Ne… napadaj. Upamti.”

„Šta ti govoriš?!” povikah izobličenim glasom.

„Nismo na Zemlji.”

„Politerija? Ali one nisu uopšte slične ljudima!” povikah. Nisam znao šta da učinim da bih ga otrgnuo od ove zagledanosti, iz koje, izgledalo je, kao da je izvlačio neku besmislicu od koje mi se krv ledila u žilama.

„Baš zato je to tako strašno”, reče tiho. „Upamti: budi na oprezu!”

„Šta se desilo s Gibarijanom?”

On ništa ne reče.

„Šta radi Sartorijus?”

„Dođi za jedan čas.”

Okrenuh se i iziđoh. Otvarajući vrata, pogledah ga još jednom. Sedeo je s licem u rukama, sitan, zgrčen, u isflekanim pantalonama. Tek sad primetih da na zglavcima obe ruke ima skorelu krv.