Solaris

5. HARI

Izračunavanja sam obavljao s nekim ćutljivim besom i samo me je on držao na nogama. Bio sam tako otupljen od umora da nisam bio kadar da rasklopim krevet u kabini i umesto da oslobodim gornje zahvate, vukao sam za naslon sve dok se sva posteljina nije sručila na mene; kad najzad spustih krevet, zbacih sa sebe odeću i rublje na pod, i polusvesno padoh na jastuk, a da ga nisam valjano ni naduvao. Zaspao sam pri zapaljenoj svetlosti, čak ne znam ni kada. Otvarajući oči, imao sam utisak da sam spavao jedva koji mimut. Soba je bila ispunjena mračnim, crvenim sjajem. Bilo mi je hladno i prijatno. Ležao sam go, nepokriven. Naspram kreveta, pored prozora koji je bio do polovine nezaklonjen, u svetlosti crvenog sunca neko je sedeo na stolici. Bila je to Hari, u beloj haljini za plažu, noge prebačene preko noge, bosa, tamne kose začešljanje unatrag, tanka tkanina njene haljine bila je zategnuta na grudima, ruke opaljene do lakata bila je opustila i nepomično me gledala ispod svojih crnih trepavica. Posmatrao sam je dugo, sasvim mirno. Moja prva misao bila je: „Kako je dobro što postoji takav san u kome čovek zna da sanja.” Uprkos tome više bih voleo da ona nestane. Sklopio sam oči i počeo da ponavljam u sebi tu želju vrlo intenzivno, ali kada ih otvorih, ona je sedela isto kao i pre. Usne je držala sklopljene na svoj način, kao da se sprema da zviždi, ali u njenim očima nije bilo nimalo smeha. Setih se svega onoga što sam mislio o snovima prethodne večeri, pre no što sam zaspao. Izgledala je potpuno isto kao kad sam je poslednji put video živu, a bilo joj je tada devetnaest godina; sada bi joj bilo dvadeset i devet, ali, naravno, nije se nimalo promenila — mrtvi ostaju mladi. Imala je iste one oči koje su se svemu čudile. Gledala me je. Baciću se na nju nečim — pomislih — ali mada je to bio samo san, ne mogoh se rešiti na to da se — čak ni u snu — bacam nečim na pokojnicu.

„Jadna mala”, rekoh, „došla si da me posetiš, a?”

Malo se uplaših, jer je moj glas zazvučao tako istinito, i cela soba i Hari — sve je izgledalo tako realno kao što se može samo zamisliti.

Neki plastičan san, ne samo što je u boji, vidim tu na podu mnogo stvari koje juče kada sam legao, nisam bio čak ni primetio. Kad se probudim — pomislih — moraću proveriti da li odista tu leže, ili su i one proizvod sna, kao i Hari…

„Nameravaš li da dugo tako sediš?…” upitah i primetih da govorim tiho, kao da se bojim da me neko ne čuje, kao da je neko mogao da čuje ono što se dešava u snu!

Međutim, sunce se već bilo malo diglo. No — pomislih — dobro je i to. Legao sam za vreme crvenog dana, zatim je morao da bude plavi, a tek posle opet drugi crveni dan. Pošto nisam mogao neprekidno spavati petnaest časova, ovo je „sigurno san”!

Umiren, dobro se zagledah u Hari. Bila je osvetljena s leđa: pramen sunčanih zraka probijajući se kroz pukotinu zavese zlatio je plišani mašak na njenom levom obrazu, a trepavice su bacale na njeno lice dugu senku. Bila je divna. Eto — pomislih — kakav sam sitničav čak i izvan jave: pazim i na kretanje sunca, i na to da ima onu svoju jamicu tamo gde je nema niko drugi sem nje, ispod ugla začuđenih usana; ali više bih voleo da se to ipak svrši. Jer moram se prihvatiti nekog posla. I stisnuh kapke, trudeći se da se probudim. Kad odjednom čuh škripu. Odmah otvorih oči. Sedela je pored mene na krevetu i ozbiljno me posmatrala. Osmehnuh se ja njoj i ona se osmehnu meni, i naže se nada mnom; prvi poljubac bio je lak, kao da smo deca. Ljubio sam je dugo. Može li se tako iskorišćavati san? — mišljah. Ali to čak i nije izdaja prema njenoj uspomeni, jer eto sanjao sam lično nju. Još mi se nikada to nije dogodilo… Još nismo ništa govorili. Ležao sam nauznak; kad diže lice, mogah da zagledam u njene male, suncem prožete, od strane prozora, nozdrve, koje uvek behu barometar njenih osećanja; vršcima prstiju pređoh preko njenih ušnih školjki, koje se behu zarumenele od poljubaca. Ne znam da li me je to toliko uznemirilo; stalno sam sebi govorio da je ovo san, ali srce mi se stezalo.

Spremih se u sebi da skočim iz kreveta; bio sam pripremljen na to da neću u tome uspeti, u snu čovek vrlo često ne vlada sopstvenim telom, koje je kao paralizovano ili odsutno, i pre sam računao na to da ću se od te namere probuditi. Nisam se ipak probudio, nego sam seo, spustivši noge na pod. Nema druge, moram to dovesti do kraja — pomislih. Ali dobro raspoloženje me potpuno napusti. Počeh da osećam strah.

„Šta hoćeš?” upitah. Glas mi je bio promukao, pa moradoh da se iskašljem.

Mahinalno potražih bosim nogama patike i pre no što sam se setio da nemam tu nikakvih patika, tako se udarih po prstu, da siknuh. No, sada će biti kraj! — pomislih sa zadovoljstvom.

Ali ni ovoga puta se ništa nije dogodilo. Hari se pomerila kad sam seo. Naslonila se leđima o naslon kreveta. Haljina joj je nežno podrhtavala odmah pod vrškom leve dojke, u taktu kucanja srca. Gledala me je s mirnom radoznalošću. Zaključih da je najbolje da se istuširam, ali ipak pomislih da tuš koji se sanja ne može da probudi čoveka.

„Otkuda ti ovde?” upitah.

Ona diže moju ruku i poče je podbacivati po starom običaju, dizala bi vrške mojih prstiju i hvatala ih.

„Ne znam”, reče. „Je li to zlo?”

I glas joj beše isti, nizak, i ton rasejan. Uvek je govorila kao da nije mnogo mislila o izgovorenim rečima, kao da je već zauzeta nečim drugim, i time je nekad stvarala utisak da je lakomislena, a ponekad da ne zna za stid, jer je na sve gledala s prigašenim čuđenjem, koje se ispoljavalo samo u očima.

„Je li… te neko video?”

„Ne znam. Došla sam obično. Zar je to važno, Kris?”

Još se igrala mojom rukom, ali njeno lice nije u tome učestvovalo. Namrštila se.

„Hari?…”

„Šta, dragi?”

„Otkuda si znala gde sam?”

To ju je nateralo da se zamisli. Osmehujući se — imala je tako tamne usne da se, kada bi jela višnje, to ne bi poznalo — pokaza krajičke zuba.

„Pojma nemam. Smešno, zar ne? Spavao si kad sam ušla, ali te nisam probudila. Nisam htela da te budim, jer si zloća. Zloća i gnjavator”, u taktu tih reči energičnije je podbacila moj dlan.

„Bila si dole?”

„Bila sam. Pobegla sam odande; tamo je hladno.”

Ona pusti moju ruku. Legavši postrance, zabacila je glavu unatrag tako da joj se sva kosa rasu na jednu stranu, i pogledala me je onim polusmeškom koji je prestao da me razdražuje tek onda kada sam je zavoleo.

„Ali… Hari… ali…” mucao sam.

Nagnuh se nad njom i pomerih kratki rukav njene haljine. Odmah iznad belege od cepljenja protiv boginja, nalik na cvetak, isticao se crven trag od uboda. Iako sam se tome nadao (jer sam stalno sasvim mahinalno tražio ostatke logike u nemogućnosti) — osetih mučninu. Dodirnuh prstom tu ranicu od injekcijske igle, ranicu koju sam posle sanjao godinama, tako da sam se budio jaučući na iskidanoj postelji, uvek u istoj pozi, zgrčen gotovo udvoje, onako kao što je ona ležala kad sam je našao već gotovo ohlađenu

— jer sam se trudio da učinim isto što i ona, kao da sam na taj način hteo da izmolim oproštaj od njene uspomene ili da budem s njom u onim poslednjim minutima kada je već osetila dejstvo injekcije i kad se sigurno bojala. A bojala se uvek čak i obične povrede, nije nikad mogla da podnese bol, ni da vidi krv, a odjednom je učinila nešto tako strašno, ostavivši nekoliko reči na listiću upućenom meni. Imao sam taj listić među papirima, nosio sam ga sa sobom stalno, iskrzan i već u raspadanju na mestima gde je bio savijen, ali nisam imao hrabrosti da se s njim rastanem — jer sam se hiljadama puta vraćao trenutku kada ga je pisala, i pomisli na ono što je tada morala osećati. Ubeđivao sam sebe da je htela to da učini kao bajagi i da me uplaši, jedino što je doza ispala — nehotice — prevelika; svi su me uveravali da je tako bilo, ili da je to morala biti trenutna odluka, izazvana depresijom, iznenadnom depresijom. Nisu ipak znali šta sam joj bio rekao pet dana ranije i kako sam, da bih je što jače pogodio, pokupio svoje stvari, a ona je, dok sam se, pakovao, rekla neobično mirno: „Znaš šta to znači?…” — a ja sam se napravio da ne razumem, iako sam odlično razumeo, ali sam je smatrao kukavicom, i rekao sam joj i to — a sad je ležala preko kreveta i gledala me pažljivo, kao da nije znala da sam je ubio.

„Ništa više nisi kadar?” upita. Soba je bila crvena od sunca, u njenoj kosi je goreo odblesak, a ona tad baci pogled na svoju ruku; ruka je od jednom postala važna zbog toga što sam je ja toliko dugo gledao, a kad spustih svoj dlan, ona položi na njega svoj hladni, glatki obraz.

„Hari”, rekoh promuklo, „to ne može biti…”

„Prestani!”

Oči su joj bile zatvorene, video sam njihovo podrhtavanje pod napregnutim kapcima, crne trepavice dodirivale su obraze.

„Gde smo mi, Hari?”

„Kod nas.”

„Gde je to?”

Oko joj se za trenatak otvori i odmah zatvori.. Pomilova trepavicama moj dlan.

„Khs!”

„Molim?”

„Meni je lepo.”

Sedeo sam nad njom ne mičući se. Digoh glavu i ugledah deo kreveta, Harinu razbacanu kosu i moja gola kolena u ogledalu iznad umivaonika. Privukoh stopalom jedno od onih polustopljenih oruđa što su bila razbacana po podu i digoh ga slobodnom rukom. Vršak je bio oštar. Stavih ga na kožu odmah iznad mesta gde se crveneo poluokrugli, simetrični ožiljak, i zarih ga u telo. Osetio sam bol. Posmatrao sam krv koja se u krupnim kapljama slivala niz unutrašnju površinu butine i tiho kapala na pod.

Bilo je to uzalud. Sve jasnije postajahu užasne misli koje su mi prolazile kroz glavu, više nisam sebi govorio „to je san”, odavno sam prestao u njega da verujem, sada sam mislio „moram da se branim”. Pogledao sam na njena leđa, koja su pod belom tkaninom prelazila u izvijenost bedara, bosa stopala su joj visila iznad poda. Segoh prema njima, lako obuhvatih njenu rumenu petu i predoh prstima po tabanu.

Bio je nežan kao u novorođenčeta.

U stvari sam već pouzdano znao da to nije Hari — i gotovo sasvim — da ona sama to ne zna.

Njena bosa noga pomeri mi se u ruci, a njene tamne usne razvukoše se u bezglasan smeh.

„Prestani”, šapnu.

Blago oslobodih ruku i ustadoh. Bio sam još go. Oblačeći se žurno, opazih kako je sela na krevetu. Gledala me je.

„Gde su tvoje stvari?” upitah i odmah požalih zbog pitanja.

„Moje stvari?”

„Šta, zar imaš samo tu haljinu?”

Sada je to već bilo igra. Trudio sam se da se držim namerno nonšalantno, obično, kao da smo se juče rastali i kao da se nikad nismo rastajali. Ona ustade i poznatim mi lakim i snažnim pokretom strese suknju da bi se ispravila. Moje reči su je zaintrigirale, mada ništa ne reče. Obuhvati sobu pogledom, prvi put poslovnim, istražujućim i vrati se k meni očito začuđena.

„Ne znam…” reče bespomoćno. „Valjda u ormanu?…” dodade i odškrinu vrata.

„Ne, tamo su kombinezoni”, odgovorih. Nađoh pored umivaonika električni aparat i počeh se brijati. Više sam voleo da pri tom ne stojim okrenut ledima prema devojci, pa ma ko ona bila.

Hodala je po kabini, zavirila u sve uglove, pogledala kroz prozor, najzad se približila meni i rekla:

„Kris, imam utisak kao da se nešto dogodilo?” Prekide. Čekao sam držeći isključen aparat u rukama. „Kao da sam nešto zaboravila… kao da sam mnogo zaboravila. Znam… sećam se samo tebe… i… i ničeg više.” Slušao sam to trudeći se da vladam svojim licem. „Jesam li bila… bolesna?”

„No… moglo bi se to tako nazvati. Da, izvesno vreme si bila malo bolesna.”

„Aha, to je sigurno zato.”

I već se razvedrila. Ne umem da kažem šta sam preživljavao. Dok je ćutala, koračala, sedala, osmehivala se, uverenost da imam pred sobom Hari bilo je jača od mučnog straha, a opet, kao baš u tom trenutku, činilo mi se da je to Hari uprošćena, sužena na nekoliko karakterističnih odziva, gestova, pokreta. Prišla mi je sasvim blizu, pritisnula stisnute pesnice na moje grudi, odmah pod vratom, i upitala:

„Kako je s nama? Dobro ili loše?”

„Ne može bolje biti”, odgovorih.

Ona se lako osmehnu.

„Kad tako kažeš, znači da ne valja.”

„Ali nije, Hari, draga; znaš, moram sada da iziđem”, rekoh žurno. „Pričekaćeš me ovde, je li? A možda si… gladna?” dodadoh, jer sam sam osećao sve jaču glad.

„Gladna? Nisam.”

Odmahnu glavom, da joj se prosto zatalasa sva kosa.

„Treba da te čekam? Dugo?”

„Možda sat”, počeh, ali ona me prekide.

„Idem s tobom.”

„Ne možeš sa mnom, jer ja moram da radim.”

„Idem s tobom.”

To je bila potpuno druga Hari: ona ranija nikad se nije nametala. Nikad.

„Dete, to je nemoguće…”

Gledala me je odozdo, i odjednom me uhvatila za ruku. Pređoh slobodnom rukom duž njene podlaktice naviše, ruka joj beše puna i topla. Nisam uopšte želeo, ali bilo je to gotovo milovanje. Moje telo joj je izjavljivalo ljubav, htelo ju je, privlačilo me njoj izvan razuma, izvan argumenata i straha.

Trudeći se po svaku cenu da sačuvam mir, ponovih:

„Hari, to je nemoguće: moraš ovde da ostaneš.”

„Ne.”

Kako je to zazvučalo!

„Zašto?”

„N… ne znam.” Pogleda oko sebe i opet diže pogled prema meni. „Ne mogu…” reče sasvim tiho.

„Ali zašto?”

„Ne znam. Ne mogu. Čini mi se… čini mi se…” Očito je tražila u sebi odgovor, a kad ga je našla, bilo je to za nju otkriće. „Čini mi se da moram stalno… da te gledam.”

Poslovna intonacija oduze tim rečima smisao izražavanja osećanja; to je bilo nešto drugo. Pod takvim utiskom zahvat kojim sam je držao odjednom se promeni — iako se spolja ništa nije promenilo; gledajući joj u oči počeo sam da savijam njene ruke unatrag, i taj pokret, najpre malo neodlučan, poče nekuda da vodi — nađe svoj cilj. Pogledom sam već tražio nešto čime bih mogao da je vežem.

Njeni laktovi iskrenuti unatrag udariše lako jedan o drugi, i istovremeno se napregnuše snagom koja taj moj zahvat učini uzaludnim. Borio sam se možda sekund. Čak i atleta, presavijen unazad kao Hari, jedva dotičući vrhovima stopala pod, ne bi uspeo da se oslobodi, ali ona, s licem koje u tome nije učestvovalo, slabo, nesigurno nasmešena, raskinu moj zahvat, uspravi se i opusti ruke.

Njene oči posmatrahu me s onom istom mirnom radoznalošću kao i na samom početku kad sam se probudio, kao da nije bila svesna moga očajničkog napora od maločas, diktiranog napadom straha. Sada je stajala pasivno i na nešto čekala — istovremeno ravnodušna, usredsređena i malčice svim tim začuđena.

Ruke mi same klonuše. Ostavih je na sredini sobe i pođoh prema polici pored umivaonika. Osećao sam da sam uhvaćen u nezamislivu zamku i tražio sam izlaza, razmišljajući o sve bezobzirnijim načinima. Da me je neko upitao šta se sa mnom događa i šta to sve znači, ne bih bio kadar da izustim ni reči, ali bio sam već svestan da ono što se na Stanici dešava s nama svima predstavlja neku celinu, isto tako strašnu koliko i nerazumljivu, ali nisam ipak o svemu tome mislio u tom trenutku, jer sam se trudio da pronađem neki trik, neki potez koji bi mi omogućio bekstvo. Ne gledajući, osećao sam na sebi Harin pogled. Iznad police se nalazila u zidu mala priručna apoteka. Otprilike mi je bila poznata njena sadržina. Nađoh teglicu s tabletama za spavanje i ubacih četiri tablete — maksimalnu dozu — u čašu. Nisam svoje manipulacije čak ni skrivao od Hari. Teško je reći zašto. Nisam o tome razmišljao. Nalio sam u čašu vrele vode, sačekao da se tablete rastope i prišao Hari koja je još stajala na sredini sobe.

„Ljutiš se?” upita tiho.

„Ne. Ispij ovo.”

Ne znam zašto sam pretpostavljao da će me poslušati. I zaista, bez reči je uzela čašu iz mojih ruku i ispila svu sadržinu nadušak. Vratih praznu čašu na stočić i sedoh u ugao između ormana i bibliotečke police. Hari mi polako priđe i sede na pod pored fotelje, onako kao što je nekad činila, skupivši noge pod sebe, i isto tako poznatim mi pokretom zabaci kosu unatrag. Iako više uopšte nisam verovao da je to ona, svaki put kada bih je u tim malim navikama prepoznavao, nešto bi me stezalo za grlo. Bilo je to neshvatljivo i strašno, a najstrašnije što sam i ja sam morao da se ponašam dvolično, praveći se da smatram da je ona Hari, jer je ona sama smatrala da je Hari i u svom postupanju nije ništa činila lukavo. Ne znam kako sam došao do zaključka da je baš tako, ali za mene je to bilo sigurno, ako je uopšte moglo da bude još nešto sigurno.

Sedeo sam, a devojka se leđima naslonila na moja kolena, njena kosa je golicala moju nepomičnu ruku, i tako smo ostali gotovo bez pokreta. Nekoliko puta bacao sam pogled na časovnik. Prošlo je pola časa i uspavljujuće sredstvo je moralo već početi da deluje. Hari nešto tiho progunđa.

„Šta kažeš?” upitah, ali ona ne odgovori. Primao sam to kao znake sve veće sanjivosti, iako sam, istinu govoreći, u dnu duše sumnjao da će lek dejstvovati. Zašto? Ni na to pitanje ne nalazim odgovora. Najverovatnije zato što je moja podvala bila čak previše prosta.

Njena glava se polako opustila na moja kolena, tamna kosa sasvim ju je prekrila, i ona je disala odmereno kao čovek koji spava. Sagoh se da bih je preneo na krevet, a ona me odjednom, ne otvarajući oči, zgrabi lako za ruku i prsnu u oštar smeh.

Ukočih se, a Hari se prosto zacenjivala od smeha. Zažmirivši tako da su joj oči ostale nalik na proreze, gledala me je naivno i istovremeno lukavo. Sedeo sam neprirodno ukrućen, zaglupljen i bespomoćan, a ona se zakikota još jednom, pribi obraz uz moju ruku i ućuta.

„Zašto se smeješ?” upitah odrvenjenim glasom. Isti takav izraz malo nemirne zamišljenosti pojavi se na njenom licu. Ona udari prstom po svome malom nosu i najzad reče uzdahnuvši:

„Ni sama ne znam.” U tome je zazvučala iskrena iznenađenost. „Ponašam se kao glupača, je li?” prihvati. „Tako mi se odjednom nekako… ali i ti si krasan: sediš naduven kao… kao Pelvis…”

„Kao ko?” upitah, jer mi se učini da loše čujem.

„Kao Pelvis, znaš, onaj debeli…”

Eto, Hari van svake sumnje nije mogla znati Pelvisa niti je mogla čuti za njega od mene iz prostog razloga što se on vratio sa svoje ekspedicije dobre tri godine posle njene smrti. Ja ga takođe nasam poznavao do toga vremena i nisam znao da predsedavajući sednicama Instituta ima nesnosni običaj protezanja sastanaka do u beskraj. Zvao se on, uostalom, Pele Vilis, od čega je nastao skraćeni nadimak, za koji takođe pre njegova povratka nisam znao.

Oslonila je laktove na moja kolena a gledala mi u oči. Stavih ruke na njene mišice i polako ih pomerih prema ramenima, dok se gotovo ne sastaviše na njenom obnaženom vratu. Pod prstima sam osetio ritmičke otkucaje bila. Moglo je to najzad, biti milovanje i, sudeći po njenom pogledu, nije ga drugačije ni primala. U stvari, ja sam se uveravao da je njeno telo pod dodirom najobičnije, toplo ljudsko telo i da se pod mišićima kriju u njemu kosti i zglobovi. Gledajući u njene spokojne oči osetio sam užasnu želju da naglo stisnem prste.

Već su mi se gotovo zatvarali, kada se odjednom setih okrvavljenih Snautovih ruku — i pustih je.

„Kako ti gledaš…” reče ona mirno.

Srce mi je tako lupalo da nisam bio kadar da se odazovem. Zatvorih za trenutak oči.

Odjednom mi se ocrta ceo plan postupanja, od početka do kraja, sa svim pojedinostima. Ne gubeći ni trenutka, ustadoh iz fotelje.

„Moram da idem, Hari”, rekoh, „a ako baš hoćeš, hajde sa mnom.”

„Dobro.”

Ona skoči na noge.

„Zašto si bosa?” upitah, prilazeći ormanu i izdvajajući između šarenih kombinezona dva, jedan za sebe i jedan za nju.

„Ne znam… mora da sam negde zaturila cipele…” reče nesigurno. Pustih to mimo ušiju.

„Preko haljine nećeš ovo moći da obučeš, moraćeš da je skineš.”

„Kombinezon?… A šta će mi?” upita, počevši istovremeno da skida haljinu, ali se odmah pokaza nešto čudno: da ju je nemoguće bilo svući, pošto nije imala mnogo mogućnosti da se raskopča. Crvena dugmad na sredini bila su samo ukras. Nedastajao je bilo kakav rajsferšlus ili pređica. Hari se zbunjeno smeškala. Praveći se da je to nešto najobičnije na svetu, digoh s poda instrument sličan skalpelu i zasekoh tkaninu tamo gde se na leđima završavao izrez. Sad je mogla da skine haljinu preko glave. Kombinezon je za nju ipak bio malo preširok.

„Poletećemo?… Ali i ti takođe?” poče da ispituje kad smo, već obučeni, napuštali sobu. Ja samo klimnuh glavom. Užasno sam se bojao da ne sretnemo Snauta, ali hodnik koji je vodio prema aerodromu bio je prazan, a vrata radio-stanice pored kojih smo morali proći behu zatvorena.

Na Stanici je još vladala mrtva tišina. Hari je posmatrala kako malim električnim kolicima izvlačim raketu iz srednjeg boksa na slobodan kolosek. Proverih, po redu, stanje mikroreaktora, zatim daljinskog upravljača i mlaznica, posle čega zajedno sa startnim kolicima pregurah raketno punjenje na kružni, valjkasti plato startnog štita pod centralnim levkom kupole, odgurnuvši najpre odande praznu kapsulu kojom sam bio doputovao.

Ovo što sam sad pripremao bio je brodić koji je služio za održavanje veze između Stanice i Sateloida, korišćen za prevoz tovara a ne ljudi, sem u izuzetnim slučajevima, jer ga je bilo nemoguće otvoriti spolja. Upravo to mi je išlo naruku i predstavljalo je deo moga plana. Nisam nameravao, razume se, da ispalim raketu, nego sam sve radio kao da je pripremam za pravi start: Hari, koja me je toliko puta pratila na mojim putovanjima, pomalo se razumevala u to. Proverih još iznutra stanje aparature za klimatizaciju i kiseonik, stavih u pokret jednu i drugu, a kad se zapališe kontrolne lampe nakon uključivanja glavnog strujnog kola, iziđoh iz tesnog smeštaja a pokazah ga Hari, koja stajaše kraj lestvica.

„Uđi unutra.”

„A ti?”

„Ući ću posle tebe. Moram da zatvorim iza nas poklopac.”

Nije mi se činilo da bi mogla unapred da prozre lukavstvo. Kad se pope stepenicama unutra, proturih kroz otvor glavu a upitah može li udobno da se smesti, a kada čuh gluho „da”, pridavljeno tesnoćom prostora, povukoh se i snažno zalupih kapak. U dva pokreta ubacih obe rigle u ležišta i spremljenim ključem počeh da pritežem pet šrafova koji su učvršćivali oklop u žlebovima.

Zaoštrena cigara stajala je uspravno, kao da je odista trebalo za trenutak da poleti u prostranstvo. Znao sam da joj se, zatvorenoj tamo, neće ništa dogoditi — u raketi je bilo dovoljno kiseonika, pa čak i nešto namirnica, uostalom uopšte nisam imao nameru da je tamo držim večito zatvorenu.

Želeo sam po svaku cenu da dobijem makar nekoliko časova slobode, da bih načinio planove za dalju budućnost i da bih stupio u kontakt sa Snautom, sada već izjednačen u pravima.

Kada sam završio stezanje pretposlednjeg zavrtnja, osetih kako metalni potpornji na kojima stoji raketa, koja se držala samo na izbočinama s triju strana, lako podrhtavaju, ali sam pomislio da sam to ja sam, radeći žurno velikim ključem, nehotice uzdrmao čelični brod.

Kada se ipak odmakoh nekoliko koraka, ugledah nešto što ne bih želeo da ugledam još jednom.

Cela raketa se tresla, zabacivana serijama udara koji su dolazili iznutra, ali kakvih udara! Da je na mestu crnokose, vitke devojke bio u brodiću čelični automat, sigurno ne bi pokrenuo masu od osam tona u takvo grčevito podrhtavanje.

Odrazi svetlosti sa aerodroma, koji su padali na njegovu uglačanu površinu, sada su se prelivali i drhtali. Nikakve udare uostalom nisam čuo, unutar rakete vladala je apsolutna tišina, samo što su široko rastavljene noge skele na kojoj je stajala raketa, izgubile oštrinu crteža i vibrirala su kao strune. Učestalost tih vibracija bila je takva da sam se uplašio za celinu oklopa. Pričvrstih poslednji šraf uzdrhtalim rukama, bacih ključ i skočih s lestvica. Povlačeći se polako unatrag, videh kako zavrtnji amortizatora, sračunatih jedino na stalni pritisak, igraju u svojim steznim prstenima. Učini mi se da oklopna navlaka gubi svoj monolitni blesak. Kao lud skočih ka pultu za daljinsko upravljanje, obema rukama gurnuh naviše polugu za stavljanje u pokret reaktora i veze; i tada iz zvučnika koji je bio povezan sa unutrašnjošću raketa, izbi prodorno nešto između cviljenja i zvižduka, nešto potpuno drugačije od ljudskog glasa, ali ja ipak razbrah u njemu ponavljane, otegnute krike: „Kris! Kris! Kris!”

Uostalom, nisam to čuo razgovetno. Krv mi je šikljala iz oguljenih zglavaka, kako sam haotično i silovito žurio da pokrenem raketu. Plavičasti blesak rasu se po zidovima, iz startnog štita pod izduvnim cevima digoše se oblaci prašine, sve se pretvori u stub živih varnica i iznad svih glasova razleže se visoka, otegnuta grmljavina. Raketa se diže na tri plamena koji se odmah pretvoriše u jedan vatreni stub i, ostavljajući iza sebe uzdrhtale vrele oblake, izlete kroz otvor lansirnog uređaja. Zakloni ga odmah zatvoriše, automatski pokrenuti kompresori počeše odmah da ispiraju svežim vazduhom halu u kojoj se kovitlao oštar dim. Nisam bio svestan ničega od svega toga. Oslonjen rukama o pult, s licem koje mi je još gorelo živom vatrom, s kosom skovrčanom i opaljenom od toplotnog udara, grčevito sam hvatao vazduh, pun smrada od izgoretine i zadaha jonizacije, karakterističnog kao ozon. Iako sam u trenutku starta instinktivno zatvorio oči, startni plamen me je ipak ošamutio. Izvesno vreme video sam samo crne, crvene i zlatne kolutove. Malo-pomalo raziđoše se. Dim, prašina i magla nestajahu, uvlačeni u ventilacione cevi koje su otegnuto ječale. Prvo što uspeh da vidim bio je ekran radara, koji je zelenkasto svetleo. Počeh da tražim raketu, manevrišući reflektor-antenom. Kad je najzad uhvatih, bila je već iznad atmosfere. U životu još nisam otpravio raketu na tako lud i slep način, nemajući pojma kakvo da joj dam ubrzanje ni uopšte kuda da je pošaljem. Pomislih da će najprostije biti ako je uvedem u kružnu orbitu oko Solarisa, manje-više na visini od hiljadu kilometara, i tada ću moći da isključim motore, jer koliko god radili, nisam bio siguran da neće nastupiti kakva katastrofa nepredviđenih posledica. Orbita od hiljadu kilometara bila je — kako sam se uverio iz tabele — stacionarna. Ni ona, pravo govoreći, nije ništa garantovala, ali to je naprosto bio jedini izlaz koji sam video.

Nisam se usuđivao da ponovo uključim zvučnik koji sam bio isključio odmah posle starta. Pre bih učinio ne znam šta, samo da se ne izložim opasnosti da ponovo čujem onaj užasni glas, u kome nije bilo ničeg ljudskog. Svi prividi su — to sam mogao sebi da kažem — raskidani, i kroz privid Harinog lica počelo je da se probija drugo, pravo lice, naspram koga je alternativa ludila postajala zaista kao oslobođenje.

Bio je jedan čas kada sam napustio aerodrom.