Solaris

8. NAKAZE

Usred noći me probudi svetlost. Podigoh se oslonivši se na lakat, zaklanjajući drugom rukom oči. Umotana u ubrus Hari je sedela u podnožju kreveta, zgrčena, lica zaklonjena rasutom kosom. Ramena su joj se tresla. Plakala je ne puštajući glasa.

„Hari!”

Ona se još više zgrči.

„Šta ti je, Hari?…”

Sedoh na krevet, ali još ne sasvim probuđen, oslobađajući se polako košmara koji me je maločas davio. Devojka se tresla. Zagrlih je. Ona me odgurnu laktom. Sakri lice.

„Draga!”

„Ne govori tako!”

„Ali, Hari, šta se dešava?”

Ugledah njeno uplakano, uzdrhtalo lice. Krupne, detinje suze kotrljale su joj se niz obraze, sijale u jamici nad bradom, kapale na pokrivač.

„Nećeš me!”

„Šta ti pada na um!”

„Čula sam.”

Osetih kako mi se celo lice koči.

„Šta si čula? Nisi razumela, to je bila samo…”

„Ne. Ne. Govorio si da to nisam ja. Da odem. Pošla bih rado, oh, Bože! Pošla bih, ali ne mogu. Ne znam šta je ovo. Htela sam i ne mogu. Tako sam, tako odvratna!”

„Dete!”

Zgrabih je, privukoh je k sebi svom snagom, sve se raspadalo, ljubio sam joj ruke, vlažne i slane, prste, ponavljao sam neke zakletve, davao joj reč, govorio da je to bio samo glup, odvratan san. Polako se umirila. Prestala da plače. Oči joj behu ogromne, kao u mesečara. Osušiše se. Okrete od mene glavu.

„Ne”, reče, „ne govori to, ne treba. Ti nisi za mene onaj isti…”

„Ja nisam!”

To mi se ote kao jauk.

„Da. Nećeš me. Osećala sam to stalno. Pravila sam se da ne primećujem. Mislila sam da mi se čini, šta li. Ali ne. Ponašaš se… drugačije. Ne odnosiš se prema meni ozbiljno. To je bio san, istina, ali mene si sanjao. Zvao si me po imenu. Gadio si me se! Zašto?!”

Kleknuh pred njom, obuhvatih joj kolena.

„Dete…”

„Neću da tako govoriš. Neću, čuješ? Nisam nikakvo dete. Ja sam…”

Briznu u plač i zari lice u krevet. Ustadoh. Od ventilacionih otvora je uz tiho treperenje ulazio u prostoriju svež vazduh. Bilo mi je hladno. Ogrnuh kupaći mantil, sedoh na krevet i dotakoh njenu ruku.

„Hari, čuj. Da ti nešto kažem. Kazaću ti istinu…”

Ona sede oslanjajući se polako na ruke. Video sam kako bila kucaju pod tankom kožom njenog vrata. Lice mi se ponovo poče kočiti i osećao sam takvu hladnoću kao da stojim na mrazu. U glavi sam osećao potpunu pustoš.

„Istinu?” reče. „Sveta reč?”

Ne odgovorih joj odmah, morao sam da savladam grč u grlu. To je bila naša stara zakletva. Kada bi ta zakletva pala, nijedno od nas nije smelo ne samo da laže nego čak ni bilo šta da prećuti. Bilo je vreme kada smo mučili jedno drugo prekomernom iskrenošću, u naivnom ubeđenju da će nas ona spasti.

„Sveta reč”, rekoh ozbiljno.

„Hari…” Ona je čekala.

„Ti si se takođe promenila. Svi se menjamo. Ali nisam to hteo da ti kažem. Zaista izgleda… da iz razloga koji ni ti ni ja ne znamo pouzdano… ne možeš da me napustiš. Ali to je čak i dobro, jer ni ja ne mogu tebe…”

„Kris!”

Digoh je, umotanu u čaršav. Rožić, vlažan otpočinu na mom ramenu. Hodao sam po sobi i ljuljao je. Ona me pomilova po obrazu.

„Ne. Ti se nisi promenio. Nego ja”, šapnu mi u uho. „Šta je sa mnom. Možda ono?”

Gledala je na prazni pravougaonik koji je ostao od smrskanih vrata, čije sam ostatke preneo sinoć u magacin. Moraću da postavim nova — pomislih. Spustih je na krevet.

„Da li ti uopšte spavaš?” upitah stojeći nad njom opuštenih ruku.

„Ne znam.”

„Kako ne znaš. Razmisli, draga.”

„To valjda nije pravi san. Možda sam bolesna. Ležim i mislim, i znaš…”

Zadrhta.

„Šta?” upitah šapatom, glas je mogao da me izda.

„To su vrlo čudne misli. Ne znam otkuda mi dolaze.”

„Na primer?”

Moram da budem miran — pomislih — bez obzira na to šta ću čuti, i pripremih se da primim njene reči kao jak udarac.

Ona bespomoćno zavrte glavom.

„To je nekakvo tako… unaokolo…”

„Ne razumem…”

„Kao da su ne samo u meni, nego dalje, tako nekako, ne umem da kažem. Za to nema reči…”

„To su sigurno snovi”, dobacih kao uzgred i odahnuh. „A sad ćemo ugasiti svetlost i do jutra nećemo imati nikakvih briga, a ujutro, ako poželimo, postaraćemo se za nove. Hoćeš?”

Ona pruži ruku do prekidača, zavlada mrak, ja legoh na ohlađenu posteljinu i osetih toplinu njenog daha koji se približavaše.

Obgrlih je.

„Jače”, šapnu. I posle duže pauze. „Kris!”

„Molim?”

„Volim te.”

Neodoljivo sam poželeo da vičem.

Jutro beše crveno. Ogromni sunčani disk stajao je nisko nad vidokrugom. Kraj ulaza je ležalo pismo. Pocepah koverat. Hari je bila u kupatilu, čuo sam kako pevuši. S vremena na vreme provirila bi otuda, oblepljena vlažnom kosom. Priđoh prozoru i počeh da čitam:

„Kelvine, zaglibili smo se. Sartorijus je za energične mere. Veruje da će uspeti da destabilizuje neutrinske sisteme. Za ogled mu je potrebna izvesna količina plazme, kao polazne građe F. Predlaže da ti pođeš u svojoj kapsuli u izviđanje i da doneseš izvesnu količinu plazme. Radi po svome nahođenju, ali me obavesti o svojoj odluci. Ja nemam mišljenja o tome. Čini mi se da uopšte ništa više nemam. Bilo bi mi drago da to učiniš samo da bismo se pokrenuli, ma i prividno. Inače nam ostaje samo da zavidimo G. Pacov

P. S. Ne ulazi u radio-stanicu. To još možeš za mene da učiniš. Najbolje je da telefoniraš.”

Srce mi se stezalo dok sam čitao to pismo. Pregledah ga pažljivo još jednom, pocepah ga i bacih ostatke u slivnik. Zatim počeh da tražim kombinezon za Hari. Već je to bilo grozno. Sasvim kao prošli put. Ali ona ništa nije znala, inače ne bi mogla tako da se obraduje kad joj rekoh da moram da pođem u malo izviđanje izvan Stanice i da je molim da pođe sa mnom. Doručkovali smo u maloj kuhinji (pri čemu je Hari opet progutala jedva nekoliko zalogaji) i prešli u biblioteku.

Hteo sam da prelistam literaturu koja se odnosi na problem polja i neutrinskih sistema, pre no što učinim ono što traži Sartorijus. Nisam još znao kako da se prihvatim toga, ali sam odlučio da na neki način kontrolišem njegov rad. Palo mi je na um da bi taj neki još nepostojeći neutrinski anihilator mogao da oslobodi Snauta i Sartorijusa, a da ja sačekam „operaciju” zajedno s Hari negde napolju — u avionu na primer. Dreždao sam neko vreme pored velikog elektronskog kataloga, postavljajući mu pitanja na koje je odgovarao ili izbacivanjem kartončića s lakonskim napisom „nedostaje u bibliografiji”, ili mi je predlagao da se upustim u takvu džunglu specijalističkih, fizikalnih radova, da nisam znao šta s tim da preduzmem. Odnekud ipak nisam imao volje da napustim ovu veliku, okruglu prostoriju glatkih zidova, prošaranu ladicama s nepreglednim mnoštvom mikrofilmova i elektronskih zapisa. Smeštena u samom centru Stanice biblioteka nije imala prozora i bila je najbolje izolovano mesto unutar čeličnog oklopa. Ko zna nije li mi zato bilo u njoj dobro, uprkos javnog poraza u traženju. Lutao sam po velikoj dvorani, dok se ne zaustavih pred ogromnim, do tavanice visokim regalom punim knjiga. Bio je to ne toliko luksuz, istina, u najmanju ruku sumnjiv, koliko izraz sećanja i pošte prema pionirima solarijskih istraživanja: police u kojima je bilo oko šeststo tomova, nosile su na sebi celokupnu klasiku predmeta, počev od monumentalne, mada umnogome već zastarele Gizeove monografije u devet tomova. Izvadih te tomove, od čije težine mi odmah klonu ruka, i počeh ovlaš da ih prelistavam, prisevši na priručje fotelje. Hari je za sebe takođe pronašla neku knjigu — iznad njene ruke pročitah nekoliko naštampanih redova. Bila je to jedna od malobrojnih knjiga što su pripadale prvoj ekspediciji, čak valjda nekadašnja svojina samoga Gizea — „Međuplanetarni kuvar”… Ništa ne rekoh videći s kakvom pažnjom Hari proučava kulinarske recepte, primenjene na stroge uslove kosmonautike, i vratih se poštovanoj knjizi koju sam imao na kolenima. „Deset godina istraživanja Solarisa” izišlo je u seriji „Solariana” pod brojevima od četiri do trinaest, dok sadašnja izdanja nose već četvorocifrene brojeve.

Gize nije bio čovek baš mnogo jake mašte ali ta odlika može samo da naškodi istraživaču Solarisa. Jer nigde valjda uobrazilja i sposobnost žurnog stvaranja hipoteza ne biva tako pogubna. Neverovatni opisi konstelacija koje stvara plazma po svoj verovatnoći su autentični, iako su većinom neproverljivi, pošto okean retko kad ponavlja svoje evolucije. Onoga koji ih posmatra prvi put, zaprepašćuju uglavnom neobičnošću i gigantskom veličinom, jer kad bi se javljali u malim razmerima, u kakvoj lokvi, smatrao bi ih čovek sigurno za još jedan „hir prirode”, pojavu slučajnosti i slepe igre sila. A to što prosečnost i genije ostaju jednako bespomoćni pred bezbrojem raznolikosti solarijskih oblika, takođe ne olakšava opštenje s fenomenima živoga okeana. Gize nije bio ni jedno ni drugo.

Bio je naprosto klasitikator-pedant, iz reda onih čiji spoljašnji mir krije neumornu radnu strast koja im guta ceo život. Koliko god je mogao služio se naprosto jezikom opisa, a kad bi mu ponestalo reči, snalazio se stvaranjem novih reči, često nespretnih, ali koje odgovaraju opisivanim pojavama. No, najzad, nikakvi termini ne prenose ono što se dešava na Solarisu. Gizeovi nazivi „gorohrast”, „dugonje”, „gljivetine”, „mimoidi”, „simetrijadi1 i „asimetrijadi”, „hrptenjače” i „brzaci” zvuče krajnje veštački, no ipak daju izvesnu predstavu o Solarisu čak i onima koji sem nejasnih fotografija i krajnje nesavršenih filmova nisu videli ništa. Dabogme, i ovaj savesni klasifikator dopustio je sebi mnoge neopreznosti. Čovek pravi hipoteze uvek, čak i kad je oprezan, čak i kada toga nije svestan. Gize je smatrao da „dugonje” predstavljaju načelnu formu na Solarisu i često ih je upoređivao s mnogo puta uvečanim i nagomilanim talasima plime zemaljskih mora. Ko se, uostalom, udubljivao u prvo izdanje njegova dela zna da ih je prvobitno nazvao baš „plimama”, nadahnut geocentrizmom, koji bi bio smešan da nije njegove bespomoćnosti. Jer to su — ako se već traže poređenja na Zemlji — formacije koje po razmerima prevazilaze Veliki kanjon Kolorada, modelovane u gradivu koje pri vrhu ima pihtijasto — penastu konzistenciju (pri čemu se ta pena stvrdnjava u krhke girlande, u čipke s ogromnim otvorima, i koje nekim istraživačima izgledaju čak kao „kosturaste izrasline”) — dok se u dubini pretvara u sve čvršću supstancu, poput napregnutog mišića, ali mišića koji brzo, na dubini od desetak metara prelazi u čvrstinu kamena, mada i dalje čuva svoju elastičnost. Između zidova napregnutih poput opni na leđima čudovišta, i za koje se hvataju „kosturčine”, proteže se na dužini od više kilometara pravi „dugonja”, tvorevina na izgled samostalna, poput kakvog divovskog pitona, koji je proždrao čitave planine i sad ih ćutke vari, praveći u svom ribolikom telu lagane, uzdrhtale pokrete. Ali „dugonja” tako izgleda samo odozgo, gledan iz leteće mašine. Kad mu se čovek približi tako da se oba „zida klisure” dižu stotinama metara iznad letelice, „trup pitona” se pokazuje kao do horizonta protegnut prostor tako vrtoglavog kretanja, da ono time daje izgled pasivno nabubrelog cilindra. Prvi utisak je kovitlanje kliske, sivozelenkaste emulzije koja svojim izbočinama odbacuje snažno bleštanje sunca, ali kad mašina zastane neposredno iznad površine (a obale „klisure” koja krije u sebi „dugonju” postaju tada poput vrhova što se dižu s jedne i druge strane geološke uvale) vidi se da je pokret daleko komplikovaniji. Ima zajedničko centralno kruženje, u njemu se ukrštaju tamnije struje, ponekad površinski „plašt” postaje sjajna površina od koje se, kao od ogledala, odbijaju nebo i oblaci, a iz nje izbijaju gromoglasne erupcije polutečnog središta izmešanog sa gasom. Polako postaje razumljivo da odmah ispod sebe čovek ima centar delovanja sila koje održavaju razmaknute i do neba dignute zidove pihtijaste mase koja se pospano kristalizuje, ali ono što je za oko očevidno, nauka neće tako jednostavno da primi k znanju. Koliko su se godina samo vodile besne diskusije na temu šta se, u stvari, dešava u okviru „dugonja”, koji u milionima preoravaju neizmerna prostranstva živoga okeana. Smatralo se da su to neki organi čudovišta, da se u njima obavlja promena materije, procesi disanja, transport hranljivih supstancija, i samo prašnjave biblioteke znaju šta sve još drugo. Svaka hipoteza najzad je obarana hiljadama napornih i često opasnih ogleda. A sve se to ticalo samo „dugonja”, forme koja je u osnovi najprostija, najpostojanija, jer se njihovo trajanje produžava tokom više sedmica — što je ovde potpuno izuzetna pojava.

Daleko složeniji, hirovitiji oblik, koji u gledaocu budi valjda najoštrije protivljenje — protivljenje, dabogme, instinktivno — jesu „mimoidi”. Može se bez preterivanja reći da se Gize zaljubio u njih i da se njihovom istraživanju, opisivanju i odgonetanju njihove suštine posvetio do kraja. Nazivom se trudio da objasni ono što je za čoveka u njima najneobičnije: izvesnu sklonost za oponašanje oblika koji ga okružuju, svejedno da li bliskih ili dalekih.

Jednog dana duboko pod površinom okeana počinje da se crni pljosnat, širok krug iskrzanih rubova i površine koju kao da je oblila smola. Posle dvadesetak časova on postaje režnjast, ispoljava sve izrazitije člananje, i istovremeno se probija gore, ka površini. Posmatrač bi se zakleo da se pod njim vodi oštra borba, jer se iz cele okoline tu skupljaju poput usana što se grče, kao živi, mišićavi, zatvoreni krateri, beskrajni redovi sinhroničnih, kružnih talasa, gomilaju se nad razlivenim u dubini, crnkastim svetionikom i propinjući se, ruše se dole. Svako takvo rušenje desetina hiljada tona praćeno je iz sekunda u sekund otegnutom, lepljivom, nekako mljackavom grmljavinom, jer se tu sve događa u nakaznom vidu. Tamna tvorevina biva odgurnuta dole, svaki naredni udar kao da je spljoštava i kida, a od pojedinih komada koji vise poput pokislih krila odvajaju se izduženi grozdovi, sužavaju se u duge ogrlice, međusobno se stapaju i plove naviše, kao da dižu prirasli za njih, iskomadani matični štit, dok odozgo neprestano upadaju u sve dublji kružni ponor naredni prsteni talasa. I ta se igra vodi nekada dan, nekada mesec dana. Nekad se na tome sve završava. Savesni Gize nazvao je tu varijantu „pobačajnim mimoidom”, kao da je, ne zna se otkud, tačno znao da je krajnji cilj svake takve kataklizme „zreli mimoid”, to jest ona kolonija polipastih, svetlokožih izraslina (obično veća od zemaljskog grada) čija je namena da oponašaju spoljašnje oblike… Dabogme, našao se i drugi solarist, zvao se Ujvens, koji je baš poslednju fazu smatrao „degeneracijskom”, nazvao ju je tako zbog izrođenosti, obamiranja, a šumu stvaranih oblika proglasio je očevidnim simptomom oslobađanja ogranačkih tvorevina ispod vlasti matice.

Gize pak, koji se u svim opisima drugih solarijskih tvorevina ponaša kao mrav što hoda po zamrzlom vodopadu, ne dopuštajući da ga bilo šta pomuti u odmerenom koraku njegove škrte fraze, toliko je bio uveren u ono što tvrdi, da je pojedine faze izdvajanja mimoida poređao u niz rastućeg savršenstva.

Viđen odozgo mimoid izgleda sličan gradu, no to je ipak privid, izazvan traženjem bilo kakve analogije sa onim što nam je poznato. Kada je nebo vedro, sve mnogospratne izrasline i njihove palisade okružava sloj zagrejanog vazduha, izazivajući prividno ljuljanje i povijanje formi, koje je i bez toga teško utvrditi. Prvi oblak koji plovi kroz plavetnilo (govorim tako po navici, jer je ovo „plavetnilo” riđe kada je dan crven, i strahotno belo kada je dan plav) budi neodložni odziv. Počinje naglo napupljavanje, uvis biva izbačena, gotovo sasvim odvojena od podloge, protegnuta, karfiolasto nadimana navlaka, koja istovremeno bledi i koja posle nekoliko minuta veoma uspelo imitira kumuluse. Taj ogromni objekat baca crvenkastu senku, koju jedni vrhovi mimoida kao da dodaju sledećim vrhovima; ta kretnja uvek se obavlja u pravcu suprotnom od stvarnog oblaka. Mislim da bi Gize sigurno dao da mu se odseče ruka, samo da bi saznao barem zbog čega se tako događa. Ali takve „usamljene” tvorevine mimoida nisu ništa u poređenju sa stihijskom delatnošću kakvu ispoljava mimoid „razdražen” prisutnošću predmeta i oblika koji se nad njim pojavljuju zahvaljujući ljudskim došljacima.

Reprodukovanje formi obuhvata u suštini sve što se nađe na razdaljini koja ne prelazi osam do deset milja. Najčešće mimoid produkuje uvećan oblik, ponekad izobličen, tvoreći karikature ili groteskna uprošćenja, naročito kada su u pitanju mašine. Naravno, gradivo za reprodukovanje uvek je ona ista masa koja brzo bledi, i koja, izbačena uvis, umesto da padne, ostaje da visi, spojena lako lomljivim pupčanim vrpcama s podlogom, sabijajući se ili nadimajući se sastavlja najkomplikovanije šare. Letelica, šasija ili jarbol bivaju reprodukovani podjednakom brzinom; mimoid ne reaguje jedino na same ljude, ili, tačnije govoreći, ni na kakva živa bića, kao ni na bilje, jer su neumorni istraživači i bilje doneli na Solaris u eksperimentalne svrhe. Međutim maneken, ljudska lutka, kip psa ili drveta izvajan od bilo kakvog materijala, biva kopiran odmah.

I tu, na žalost, treba uzgred istaći da ova „poslušnost” mimoida prema eksperimentatorima, na Solarisu inače tako izuzetna, biva nekada odložena. Najzreliji mimoid preživljava ponekad svoje „lenje dane”, kad pulsira samo vrlo polako. To pulsiranje, uostalom, nije primetno za oko, njegov ritam, pojedina faza „bila”, obuhvata preko dva časa i bili su potrebni tek specijalni filmski snimci da bi ono bilo otkriveno.

U takvim okolnostima mimoid, naročito stari, odlično pogoduje za istraživanja, pošto i osnovni štit koji se nalazi u okeanu, kao i tvorevine koje se dižu iznad štita, daju čak vrlo pouzdan oslonac na koji se može stati nogama.

Moguće je, dabogme, prebivati u okviru mimoida takođe i u njegovim „radnim” danima, ali tada je vidljivost bliska nuli, usled neprestanog padanja paperjaste koloidalne suspenzije, beličaste poput samlevenog snega, koja se neprestano sipa sa nabubrelih ogranaka abdomena koji kopira oblike. Te oblike je, uostalom, nemoguće obuhvatiti izbliza, s obzirom na njihovu veličinu, koja dostiže veličinu planine. Sem toga podloga „aktivnog” mimoida postaje glibava, od mesnate kiše koja u tvrdu koru, mnogo puta lakšu od plovučca, prodire tek posle dvadesetak časova. Najzad, bez odgovarajuće opreme moguće je lako zalutati u lavirintu nabubrelih izraslina, koje podsećaju ili na zgrčene stubove, ili na polutečne gejzire, i to čak i po najjačem suncu, jer njegovi zraci ne mogu da probiju pokrov „imitirajućih eksplozija” koje neprestano bivaju izbacivane u atmosferu.

Posmatranje mimoida u njegovim srećnim danima (a to su, određenije rečeno, srećni dani istraživača, koji se na mimoidu nalazi) može da bude vrelo neizbrisivih utisaka. Mimoid ima svoje „stvaralačke uzlete”, kad počinje neviđenu hiper produkciju. On tada stvara bilo svoje sopstvene varijante spoljašnjih formi, bilo njihove komplikacije ili čak „formalne kontinuacije”, i kadar je da se tako zabavlja po čitave sate, na radost apstraktnog slikara i na očajanje naučnika koji se uzalud trudi da razume bilo šta od ovih procesa. Ponekad se u delatnosti mimoida ispoljavaju crte prosto detinjeg uprošćavanja, a ponekad zapada u „barokna odstupanja”, i tada je sve što stvara obeleženo pečatom izrazitog elefantijazisa. Naročito stari mimoidi fabrikuju oblike kadre da izazovu u čoveku neuzdržljiv smeh. Ja, doduše, nisam bio kadar da im se smejem, jer sam bio previše šokiran tajanstvenošću prizora.

Razume se, u prvim godinama istraživanja ljudi su se bacali pravo na mimoide, kao na prividno idealna središta solarijskog okeana, kao na mesta na kojima će doći do željenog kontakta između dveju civilizacija. Ipak se čak veoma brzo pokazalo da ni o kakvom kontaktu nema ni govora, jer sve počinje i završava se na imitiranju oblika, na imitiranju koje nikud ne vodi.

U antropomorfizmu ili zoomorfizmu koji se stalno spominje u očajničkim izveštajima istraživača, oni su u stalno novim proizvodima živoga okeana videli „čulne organe” ili čak „udove”, a naročito su neki učenjaci (kao Martens i Ekonaj) smatrali udovima Gizeove „hrptenjače” i „brzake”. Ali te protuberance živog okeana koje nekad izbijaju u atmosferu i na visinu do dve milje, isto su onoliko „udovi” koliko je zemljotres „gimnastika” Solarisove kore.

Katalog formi koje se ponavljaju relativno stalno, a koje živi okean rađa toliko često da se na njegovoj površini u toku dvadeset i četiri časa može otkriti njih nekoliko desetina ili i nekoliko stotina, obuhvata oko trista jedinica. Najneljudskiji, u smislu apsolutnog odsustva nalikovanja na bilo šta što bi bilo u domenu poznavanja čoveka na Zemlji, prema klasifikaciji Gizeove škole jesu simetrijadi. Kad je bilo već odlično poznato da se okean ne ponaša agresivno i da u njegovim plazmatskim vrtlozima može da pogine samo onaj kome je do toga naročito stalo, recimo, usled sopstvene neopreznosti ili nemišljenja (ne govorim naravno o slučajevima izazvanim npr. oštećenjima aparata za kiseonik ili klimatizatora), da čak i cilindrične reke dugonja ili nakazni stubovi hrptenjača koji se varljivo ljuljaju u oblacima mogu da se probijaju avionima ili nekim drugim letećim mašinama bez i najmanje opasnosti; plazma daje slobodan put, razmičući se pred stranim telom sa brzinom ravnom brzini zvuka u solarijskoj atmosferi, otvarajući, ako je na to prisiljena, duboke tunele čak i pod površinom okeana (pri čemu je energija kakva se u tu svrhu trenutno pokreće ogromna — Skrjabin je izračunao da ona u krajnjim slučajevima iznosi 1019 erga!). Istraživanju simetrijada pristupilo se s naročitom opreznošću, uz stalno povlačenje, uvećavanje osiguranja, često, doduše, fiktivnih, a imena onih koji su se prvi spustili u njihove ponore poznata su svakom detetu na Zemlji.

Stravičnost tih divova nije bila u njihovom izgledu, iako i on može zaista da pobudi u čoveku košmarne snove. Stravičnost potiče više otuda što u okviru njih nema ničega stalnog ni pouzdanog, što kod njih ne važe čak ni fizički zakoni. I baš su istraživači simetrijada uvek ponavljali tezu da je živi okean razuman.

Simetrijadi nastaju iznenada. Njihovo rođenje je neka vrsta erupcija. Otprilike jedan čas pre toga okean počinje snažno da blešti, kao zastakljen na površini od nekoliko desetina kvadratnih kilometara. Van toga se ni njegova tečnost ni ritam talasanja ne menjaju. Ponekad simetrijad izbija tamo gde se nalazio levak nakon usisavanja brzaka, ali to nije pravilo. Sat kasnije, otprilike, staklasta navlaka izleće uvis kao nakazni mehur, u kome se ogleda ceo nebeski svod, sunce, oblaci, svi vidokruzi, prelivajući se i prelamajući se. Munjevita igra boja, izazvana delimično ugibanjem, a delimično prelamanjem svetlosti, zaista se ne može ni sa čim uporediti.

Naročito silne svetlosne efekte daju simetrijadi nastali u plavom danu ili oni koji nastaju pred sunčev zalazak. Tada se dobija utisak da planeta rađa drugu planetu, koja neverovatnom brzinom udvaja svoj obim. Jedva ispaljen iz dubina i prelivajući se u svim bojama globus se rasprskava pri vrhu u okomite sektore, ali to nije raspad. To je stadijum nazvan, ne mnogu srećno, „fazom cvetne čašice”, i traje nekoliko sekundi. Lukovi opnastih raspona što streljaju u nebo okreću se jedan od drugog, spajaju se u nevidljivoj unutrašnjosti i počinju munjevito da formiraju nešto poput čvrstog torza, u čijem okviru nastaju stotine pojava odjednom. U samom centru, koji je prvi put ispitala Hamalejeva ekipa ud sedamdeset lica, stvara se putem gigantokristalizacije i polikristalizacije osovinski stožerni nosač koji ponekad nazivaju „kičmom”, ali ja nisam pristalica toga naziva. Vratolomna arhitektonika tog centralnog potpornja podržavana je in statu nascendi U nastajanju (lat.) — Prev. od neprestano šikljajućih iz kilometarskih ulegnuća okomitih stubova pihtijaste mase, koja je tako razređena da je gotovo vodnjikava. Za vreme toga procesa kolos stvara potmulu, otegnutu riku, okružuje ga bedem snažno klopotave, snežaste debeloćelične pene. Potom nastupaju — od centra ka opsegu — neiskazano komplikovani obrtaji zadebljalih površina na kojima se naslojavaju naslage rastegljive materije što bije iz dubine i istovremeno se maločas spomenuti dubinski gejziri preobražavaju, stvrdnjavajući se, u pokretljive, pipkaste stubove, pri čemu njihovi svežnjevi streme ka dinamikom celine strogo određenim mestima konstrukcije, podsećajući na neke neboderske škrge ploda koji raste sa hiljadostrukim ubrzanjem, škrge kroz koje teku potoci ružičaste krvi i vode koja je tako zelena da prelazi prosto u crno. Od tog trenutka simetrijad počinje već da ispoljava svoju najneobičniju osobinu — modelovanja ili čak narušavanja izvesnih fizičkih zakona. Recimo najpre da nema dva potpuno ista simetrijada i da je geometrija svakog ponaosob kao nov „pronalazak” živoga okeana. Dalje, simetrijad proizvodi u svojoj unutrašnjosti ono što se često naziva „monumentalnim mašinama”, iako te tvorevine uopšte ne podsećaju na mašine kakve konstruišu ljudi nego je tu reč jedino o relativno uskoj i time na izgled „mehaničkoj” svrhovitosti delovanja.

Kada se gejziri što izbijaju iz ponora ščvršnjavaju ili kada se nadmu u galerije i hodnike debelih zidova, šireći se u svim pravcima, i kada „opne” stvore sistem ravnih površina, nadstrešnica, stropova koji se presecaju, simetrijad opravdava svoj naziv time što svakom oblikovanju zavojitih prolaza, tokova i trapova u okviru jednoga pola odgovara do detalja veran sistem na suprotnom polu.

Posle nekih dvadeset-trideset minuta gigant počinje polako da tone, nagnuvši se najpre, nekada pri okomitoj osi, za osam do dvanaest stepeni. Javljaju se simetrijadi veći i manji, ali čak se i njihovi patuljci posle uronjavanja uzdižu na dobrih osamsto metara iznad horizonta i vidljivi su iz razdaljine od dvadesetak milja. U njihovu unutrašnjost može se najbezbednije prodreti odmah nakon nastajanja ravnoteže, kad celina prestaje da uranja u živi okean, i kad istovremeno dolazi do vraćanja u savršenu okomitost; najpogodnije mesto za prodiranje unutra jeste okolina neposredno ispod vrhunca. Relativno glatku polarnu „kapu” okružuje tamo oblast izbušena kao rešeto cuclastim završecima unutrašnjih ćelija i vodova. Ta formacija predstavlja — kao celina — trodimenzionalni razvitak nekakve jednačine višeg stepena.

Kao što je poznato, svaka jednačina može da se izrazi figuralnim jezikom više geometrije i može da se izgradi telo koje će biti njen ekvivalenat. Simetrijad je — tako shvaćen — neki rođak stožaca Lobačevskog i Rimanovih negativnih krivina, ali rođak veoma dalek, usled svoje nezamislive složenosti. On predstavlja razvitak celokupnog matematičkog sistema koji obuhvata prostor od nekoliko kubnih milja, pri čemu je to razvitak četvorodimenzionalan, jer se bitni faktori jednačina izražavaju takođe i u vremenu, u promenama kakve nastaju tokom njegova prolaženja.

Najprostija je bila, svakako, misao da imamo pred sobom ni manje ni više nego „matematičku mašinu” živoga okeana, stvoren srazmerno s njegovom skalom model izračunavanja koja su mu potrebna iz nama nepoznatih razloga, ali tu Fermonovu hipotezu danas niko više ne usvaja. Bila je sablažnjiva, svakako, ali zamisao da takvim gigantskim erupcijama, čiji svaki delić podleže neprestano komplikovanim formulama velike analize, živi okean razrešava probleme materije, kosmosa, bivstvovanja… nije se mogla održati. U dubini džina moguće je naići na previše mnogo pojava koje se ne daju pomiriti s tom u osnovi stvari prostom slikom (detinje naivnom, kao što neki hoće).

Nisu izostali ni pokušaji izmišljanja nekog pristupačnog modela simetrijada, njegovog očiglednog prikaza; dosta je bio popularan Averijanov primer, u kome je on stvar predstavio ovako: zamislimo pradavnu zemaljsku građevinu iz vremena procvata Vavilona, i neka bude načinjena iz žive, lako uzbudljive i evoluirajuće supstancije; njena arhitektonika tečno prolazi kroz niz prelaznih faza, dobijajući pred našim očima forme graditeljstva grčkog, romanskog, zatim stubovi počinju da postaju vitki kao stabljike, svod gubi težinu, postaje poletan, izoštrava se, njegovi lukovi prelaze u strmu parabolu, i najzad se strelovito zalamaju. Tako nastala gotika počinje da sazreva i da stari, prelazi u pozne forme, dotadašnju strogost strmog penjanja, uzleta zamenjuju erupcije orgijastične bujnosti, pred našim očima se razrasta barok plodan svim suvišnostima i, ako taj tok budemo nastavljali, tretirajući stalno našu tvorevinu koja se menja kao pojedine etape živog postojanja, doći ćemo najzad do arhitekture kosmodromske epohe, približavajući se istovremeno, možda, shvatanju šta je simetrijad. Ali to poređenje, ma koliko razrađivano i obogaćivano (bilo je, uostalom, i pokušaja njegove vizualizacije pomoću specijalnih modela i filma), ostaje nešto u najboljem slučaju bespomoćno, a u najgorem pak izbegavanje odgovora, ako ne i prava laž, jer simetrijad nijenalik ni na šta zemaljsko…

Čovek može da obuhvata tako malo stvari odjednom; vidimo samo ono što se dešava pred nama, ovde i sada; očigledan prikaz istovremenog mnoštva procesa, ma koliko međusobno povezanih, ma koliko takvih koji se međusobno dopunjavaju — prevazilazi njegove mogućnosti. Suočavamo se s tim čak i pred relativno prostim pojavama. Sudbina jednog čoveka može da znači mnogo, sudbinu nekoliko stotina ljudi teško je obuhvatiti, ali povest hiljade, miliona ljudi ne znači, u suštini, ništa. Simetrijad je milion, ne, on je milijarda dignuta na potenciju, on je sušta nezamislivost; šta vredi, dakle, što u dubini neke njegove lađe, koja je udesetostručeni Kronekerov prostor, stojimo kao mravi priljubljeni uz nabor svoda što diše, što vidimo uzlet gigantskih površina koje opalizuju sivom svetlošću, obasjane našim svetlosnim raketama, što vidimo njihovo uzajamno prožimanje, mekoću i nepogrešivu savršenost rešenja, koje je ipak samo momenat — jer tu sve teče — sadržaj te arhitektonike je pokret, usredsređen i svrhovit. Posmatramo mrvicu procesa, treperenje jedne strune u simfonijskom orkestru superdivova i nije još ni to, jer znamo — ali samo znamo, ne shvatajući — da se istovremeno nad nama i pod nama, u strelovitim ponorima, van granica pogleda i mašte obavljaju hiljade i milioni istovremenih preobražaja, međusobno povezanih kao što su note povezane matematičkim kontrapunktom. Neko je, dakle, nazvao simetrijad geometrijskom simfonijom, ali, prema tome, mi smo njeni gluhi slušaoci.

Tu, da bi se išta zaista videlo, treba odstupiti, izmaći se na neku golemu razdaljinu, ali sve u simetrijadu je unutrašnjost, razmnožavanje, koje bije lavinama porođaja, sveje neprestano oblikovanje, pri čemu je ono što je oblikovano istovremeno tvorac oblika, i nikakva mimoza nije tako osetljiva na dodir, kao što je jednu milju daleko od mesta na kome stojimo, stotinom kondignacija odeljen deo simetrijada osetljiv prema promenama koje preživljava ovo naše mesto. Tu je svaka konstrukcija trenutna, s lepotom koja nalazi ispunjenje izvan granica pogleda, zajednički konstruktor i dirigent svih drugih koje se dešavaju, a one sa svoje strane utiču modelujuće na celinu. Simfonija — dobro, ali takva koja samu sebe stvara i koja samu sebe davi. Užasan je kraj simetrijada. Niko ko je video taj kraj nije se oteo utisku da je svedok tragedije, ako ne i ubistva. Posle neka dva časa, najviše tri — taj eksplozivni rast, uveličavanje i autogeneza ne traje nikad duže — živi okean prelazi u napad. To izgleda ovako: glatka površina počinje da se pokriva borama, već uspokojeno, sasušenom penom pokriveno udaranje o obalu počinje da ključa, od horizonata jure središne struje talasa, onakvih istih mišićavih kratera kao oni što asistiraju rađanju mimoida, ali ovoga puta su njihovi razmeri neuporedivo veći. Podmorski deo simetrijada biva pribijen, kolos se polako diže uvis, kao da treba da bude izbačen van domena planete; površinski slojevi okeanskog gleja počinju da se aktivizuju, uspuzavaju se sve više, na bočne zidove, hvataju se za njih, stvrdnjavajući se, zazidavaju otvore, ali sve to nije ništa u poređenju s onim što se istovremeno dešava u dubini. Najpre oblikotvorački procesi — izbijanje narednih arhitektonika — za kratko vreme prestaju, zatim podležu silovitom ubrzanju, pokreti dotle skladni, prožimanja, talasanja, zatim grananje osnova i svodova, dotad odmereno i pouzdano kao da će trajati vekovima, počinju da se ubrzavaju. Osećanje da kolos suočen sa opasnošću koja mu preti počinje naglo da teži nekakvom ispunjenju, postaje pridavljujuće. Ali što više, ipak, raste brzina promena, tim očitija postaje užasna metamorfoza same građe i njegove dinamike, metamorfoza koja budi odvratnost. Sva strelovita izbijanja čudesno vitkih oblika počinju da se smekšavaju, da se otežu kao creva, da se otromboljuju, počinju da se javljaju promašaji, forme nezavršene, maskaroidne, bogaljaste, iz nevidljivih dubina dopire rastući šum, rika, vazduh izbacivan kao u kakvom agonalnom disanju, tarući se o sve tešnje pukotine, krkljajući i gromovito odjekujući u otvorima, čini da stropovi što propadaju počinju da hropću, poput kakvih nakaznih grkljana, poput mrtvih glasnih žica što obrastaju stalaktitima sluzi, i gledaoca obuzima trenutno, i pored razmahanog, najsilovitijeg kretanja — a to je kretanje uništenja — potpuno mrtvilo. Već samo orkan što zavija iz provalija, duvajući kroz hiljade otvora, podržava, nadimajući je, do neba visoku građevinu koja počinje da klizi naniže, da propada, poput saća zahvaćenog plamenima, ali još ovde-onde vide se poslednji drhtaji, bespomoćne kretnje odvojene od celine, slepe, sve slabije dok se stalno napadana, spolja zapljuskivana gromada ruši sporošću planine, i nestaje u penušavom vrtlogu, istom kao onaj koji je pratio njeno titansko nastajanje.

I šta sve to znači? Da, šta to znači…

Sećam se kako je neka školska izletnička grupa posetila solarijski institut u Adenu, kad sam bio Gibarijanov asistent, i kako je posle prolaska kroz bočnu bibliotečku dvoranu omladina uvedena u glavnu prostoriju, čiji najveći deo ispunjavaju kasete s mikrofilmovima. Na njima su zabeleženi sitni odlomci unutrašnjosti simetrijada, naravno, odavno već nepostojećih, a ima ih tamo, ne snimaka, nego celih kotura, preko devedeset hiljada. I tada je punačka, možda petnaestogodišnja devojčica s naočarima, odlučna i pametna pogleda, odjednom postavila pitanje:

„Ičemu tosve?…”

U nelagodnom ćutanju koje je tada zavladalo učiteljica je samo strogo pogledala svoju neobuzdanu učenicu; niko od solarista što su ih pratili (a ja sam bio među njima) nije umeo da da neki odgovor. Jer simetrijadi su neponovljivi i neponovljive su, uopšteno, pojave koje na njima nastaju. Ponekad vazduh prestaje u njima da prenosi zvuk. Ponekad se povećava ili smanjuje koeficijent refrakcija. Lokalno se pojavljuju pulsirajuće, ritmičke promene teže, kao da simetrijad ima bijuće, gravitaciono srce. Nekad istraživačevi žirokompasi počinju da se ponašaju kao ludi, javljaju se i nestaju slojevi pojačane jonizacije, i to nabrajanje bi moglo da se nastavi. Uostalom, ako tajna simetrijada ikada bude rešena, ostaće još asimetrijadi..

Nastaju slično, samo što imaju drugačiji kraj i što u njima ne može da se vidi ništa sem drhtanja, gorenja, svetlucanja; znamo jedino da su oni sedište vrtoglavo brzih procesa, u granicama fizički mogućih brzina, nazivaju ih takođe „preuveličanim kvantnim pojavama”. Njihova matematička sličnost s nekim modelima atoma ipak je toliko nepostojana i kratkotrajna, da je neki smatraju sporednom ili čak slučajnom osobinom. Žive neuporedivo kraće od simetrijada, jedva po dvadesetak minuta, a kraj im je valjda još užasniji, jer ukorak s uraganom koji ih ispunjava i razara tvrdim, gromovitim vazduhom, paklenom brzinom se u njima stvara tečnost koja ključa pod kožuhom prljave pene, i utapa sve, klokotava, ogavna, nakon čega sledi eksplozija kao izbijanje blatnjavog vulkana, izbacujući smrvljeni stub ostataka, razmočena kiša još dugo pada na nemirnu površinu okeana. Neke od ovih ostataka, odnesene vetrom, sasušene kao iveri, žutkaste, pljosnate i stoga nalik na nekakve opnaste koštice ili na suvarke, moguće je pronaći kako plove na talasima više desetina kilometara van dometa eksplozije.

Posebnu grupu predstavljaju tvorevine koje se potpuno izdvajaju od živog okeana na duže ili kraće vreme, i koje se mogu posmatrati daleko ređe i teže od prethodnih. Pronađeni prvi put njihovi ostaci su najpre pogrešno identifikovani, kao što se mnogo kasnije pokazalo, kao lešine stvorova koji žive u dubinama okeana. Nekad se čini da beže kao čudne, mnogokrile ptice pred njuškama brzaka koji ih gone, ali taj pojam uzet sa Zemlje još jednom postaje zid koji je nemoguće probiti. Ponekad, ali veoma retko, moguće je na stenovitim obalama ostrva opaziti neobične, poput krda ležećih foka, pingvine koji leže na suncu ili se vuku ka moru da bi se stopili s njim u jednu celinu.

I tako se nastavilo obrtanje stalno u krugu zemaljskih, ljudskih pojmova, a prvi kontakt…

Ekspedicije su premerile stotine kilometara u dubinama simetrijada, razmestile su aparate za registrovanje, automatske filmske kamere; televizijski objektivi veštačkih satelita registrovali su pupljenje mimoida i dugonja, njihovo sazrevanje i smrt. Biblioteke su se ispunjavale, rasli su arhivi, cena kakvu je trebalo za to plaćati često je postajala previsoka. Sedamsto-osamsto ljudi poginulo je u kataklizmama, ne povukavši se na vreme iz kolosa već osuđenih na uništenje, od toga njih sto šest samo u jednoj katastrofi, čuvenoj, jer je u njoj našao smrt takođe i sam Gize, u to vreme sedamdesetogodišnji starac, kada je kraj, po pravilu svojstven asimetrijadima, neočekivano zahvatio tvorevinu koja je bila izrazito oličenje simetrijada. Sedamdeset i devet ljudi zajedno s mašinama, aparatima, obučenih u oklopne skafandere, u toku nekoliko sekundi zahvatila je eksplozija blatnjave smole, obuhvatajući svojim rasprskavanjem još dvadeset i sedam daljih, koji su pilotirali avionima i helikopterima što su kružili iznad istraživane tvorevine. To mesto na raskrsnici sto četrdeset i drugog uporednika i osamdeset i devetog podnevka označeno je na kartama kao Erupcija sto šestorice. Ali ta tačka postoji samo na kartama, dok se površina okeana na tome mestu ničim ne razlikuje od svih ostalih njegovih oblasti.

Tada su se prvi put u istoriji solarističkih istraživanja digli glasovi koji su zahtevali primenu termonuklearnih udara. To je u suštini trebalo da bude okrutnije od osvete: posredi je bilo uništenje onoga što nismo kadri da shvatimo. Tsanken, zamenik Gizeove rezervne grupe, koji je preživeo samo zahvaljujući grešci — predajni aparat pogrešno je označio mesto na kome su oni drugi istraživali simetrijad, tako da je Tsanken u svojoj mašini lutao iznad okeana i stigao je na mesto doslovno nekoliko minuta posle eksplozije, i iz mašine je još uspeo da vidi njenu crnu gljivu. — U trenutku kad se rešavalo o odluci zapretio je da će dići u vazduh Stanicu zajedno sa sobom i osamnaestoricom članova posade u njoj, i mada nikad nije zvanično priznato da je taj samoubilački ultimatum uticao na ishod glasanja, može se pretpostaviti da je tako bilo.

Ali vreme kada su tako mnogobrojne ekspedicije posećivale planetu odavno je prošlo. Sama stanica — čija je gradnja nadzirana iz satelita, i to je bio inženjerski poduhvat takvog stepena kojim bi Zemlja mogla da se ponosi kad ne bi bilo istina da je okean u toku nekoliko sekundi izbacivao iz sebe konstrukcije milion puta veće — stvorena je u vidu diska sa prečnikom od dvesta metara, sa četiri sprata u sredini i dva na rubu. Obešena na petsto do hiljadu metara iznad okeana, zahvaljujući gravitorima pokretanim energijom anihilacije, snabdevena je bila, osim svih uređaja kakve imaju sve obične stanice i veliki sateloidi drugih planeta, specijalnim radarskim optimetrima, spremnim da pri prvoj promeni okeanske površine pokrenu dopunsku silu, tako da čelični disk odleće u atmosferu čim se pojave prvi nagoveštaji rađanja nove žive tvorevine.

Sada je Stanica bila, u stvari, bez ljudi. Otkad su automati zatvoreni — iz razloga koji su meni još nepoznati — u magacine na dnu, moglo se kružiti hodnicima ne nailazeći ni na koga, sem na kakvu slepo lutajuću olupinu, čije su mašine pretrajale uništenje posade.

Kad sam ostavljao na policu deveti tom Gizeove monografije učinilo mi se da mi je čelik, pokriven slojem meke penušave plastike, zadrhtao pod nogama. Zastao sam u pokretu ali se drhtanje nije više ponovilo. Biblioteka je bila odlično izolovana od ostatka korpusa, i drhtaji su mogli da imaju samo jedan uzrok. Neka raketa je izbačena sa Stanice. Ta misao me je vratila u stvarnost. Nisam još bio potpuno odlučio da li da poletim, kao što je želeo Sartorijus. Ponašajući se tako kao da u potpunosti prihvatam njegove planove mogao sam u najboljem slučaju da odložim krizu; bio sam gotovo uveren da će doći do sukoba, jer sam rešio da učinim sve što bude u mojoj moći da bih spasao Hari. Cela stvarje u tome što je Sartorijus imao izgleda da uspe. Njegova prevaga nada mnom bila je ogromna — kao fizičar poznavao je problem deset put bolje od mene, i mogao sam samo, paradoksalno, da računam na savršenstvo rešenja kojima nas je počastvovao okean. Tokom narednog časa dreždao sam nad mikrofilmovima, trudeći se da ulovim bilo šta razumljivo iz mora paklene matematike, čijim je jezikom govorila fizika neutrinskih procesa. U početku mi je to izgledalo beznadežno, tim pre što je tih neverovatno teških teorija neutrinskog polja bilo čak pet, što je očigledan znak da nijedna od njih nije savršena. Pa ipak sam na kraju uspeo da pronađem nešto što obećava. Upravo sam prepisivao formule, kad se začu kucanje.

Pođoh brzo vratima i otvorih ih, zagrađujući otvor sopstvenim telom. Preda mnom se pokaza Snautovo lice, sjajno od znoja. Hodnik iza njega bio je prazan.

„A, ti si”, rekoh otvarajući vrata. „Uđi.”

„Da, ja sam”, odgovori. Glas mu beše promukao, pod zakrvavljenim očima kese, na sebi je imao gumenu protivzračnu kecelju na elastičnim tregerima, a ispod kecelje su virile zaprljane nogavice istih onih pantalona u kojima je stalno išao. Njegove oči preleteše po okrugloj, ravnomerno osvetljenoj prostoriji i zaustaviše se kad opazi u dubini Hari, koja je stajala pored fotelje. Izmenismo munjevite poglede, ja pritvorih oči, i tada se on lako nakloni, a ja, upadajući u ton društvenog ponašanja, rekoh:

„Ovo je doktor Snaut, Hari. Snaute, ovo je… moja žena.”

„Ja sam… veoma malo vidljiv član ekipe i zato…” pauza se poče opasno produžavati, „nisam imao prilike da upoznam…” Hari se osmehnu i pruži mu ruku, koju on stisnu, kako mi izgledaše, sa izvesnom zapanjenošću, zatrepta nekoliko puta očima i zastade gledajući je. Tada ga ja uhvatih ispod ruke.

„Izvinjavam se”, reče joj tada. „Hteo sam da porazgovaram s tobom, Kelvine…”

„Naravno”, odgovorih s nekakvom velikosvetskom slobodom; sve mi je zvučalo kao jevtina komedija, ali nije bilo druge. „Hari, draga, nemoj da se ustručavaš. Doktor i ja moramo da porazgovaramo o našim dosadnim problemima…”

I već sam ga vodio, držeći ga za lakat, prema malim foteljama na suprotnoj strani dvorane. Hari sede u fotelju u kojoj sam prethodno sedeo ja, ali ju je pri tom gurnula tako da je, dižući glavu s knjige, mogla da nas vidi.

„Šta je bilo?” upitah tiho.

„Razveo sam se”, odgovori on istim takvim šapatom, samo mnogo šištavijim. Možda bih se nasmejao da mi je kadgod ispričana ta istorija i takav početak razgovora, ali na Stanici je moje osećanje za humor bilo amputirano. „Preživeo sam od juče dobrih nekoliko godina”, dodade. „Ne koliko lepih godina. A ti?”

„Ništa…” odgovorih posle pauze, jer nisam znao šta da kažem. Voleo sam ga, ali sam osećao da moram da budem na oprezu pred njim, ili, bolje rečeno, pred onim zbog čega je došao k meni.

„Ništa?” ponovi istim tonom kao i ja. „Vidi, vidi, znači da je to baš tako?…”

„Na šta misliš”, napravih se da ne razumem. On zažmiri zakrvavljenim očima i naginjući se tako da osetih na licu toplinu njegova daha, poče šapatom:

„Zaglibljujemo se, Kelvine. Sa Sartorijusom ne mogu više da se povežem, znam samo ono što sam ti napisao, što mi je rekao posle one naše kratke drage konferencije…”

„Isključio vizofon?” upitah.

„Ne. Tamo je kod njega kratki spoj. Čini se da ga je namerno izazvao, ili…” načini pokret pesnicom, kao da nešto razbija. Gledao sam ga bez reči. Levi ugao usana diže mu se u neprijatnom smešku.

„Kelvine, došao sam, jer…” Ne završi.

„Šta nameravaš da radiš?”

„Misliš na ono pismo?…” odgovorih bez žurbe. „Mogu to da učinim, ne vidim razloga za odbijanje, i baš zato sedim ovde, hteo sam da se orijentišem…”

„Ne”, prekide me. „Nije reč o tome…”

„Ne?…” rekoh, praveći se iznenađen. „Pa onda reci, izvoli.”

„Sartorijus”, promuca on. „Čini mu se da je našao put… znaš.” Nije skidao pogled s mene. Sedeo sam mirno, trudeći se da očuvam ravnodušan izraz na licu. „Najpre postoji ona istorija s rendgenom. Ono što je Gibarijan radio s njim, sećaš se. Moguća je izvesna modifikacija…”

„Kakva?”

„Slali su prosto pramen zrakova u okean i modulovali su samo jačinu prema različitim obrascima.”

„Da, znam za to. Već je Nilin to radio. I mnoštvo drugih.”

„Da, ali su primenjivali meko zračenje. Ovo je bilo tvrdo, pakovali su u okean sve što su imali, celu snagu.”

„To može da ima neprijatne posledice”, primetih. „To je narušavanje Konvencije četvorice i OUN.”

„Kelvine… ne izigravaj. Pa to sad nema nikakvog značaja. Gibarijana nema.”

„Aha. Sartorijus hoće da svali sve na njega?”

„Ne znam. Nisam s njim razgovarao o tome. To nije važno. Sartorijus smatra čim se „gost” pojavljuje uvek samo onda kad se budimo, da on onda očevidno izvlači iz nas produkcioni recept za vreme sna. Smatra da je naše najvažnije stanje — upravo san. Zato tako postupa. Sartorijus, dakle, hoće da mu pošalje našu javu — misli iz vremena kad smo budni — razumeš?”

„Na koji način? Poštom?”

„Viceve ćeš praviti kad budeš sam. Taj svežanj zraka biće modulovan moždanim strujama nekoga od nas.”

Odjednom mi sve postade jasno.

„Aha”, rekoh. „Taj neko sam ja. Je li?”

„Da. Mislioje na tebe.”

„Najlepša hvala.”

„I šta ti veliš na to?”

Ćutao sam. Ne govoreći ništa on polako pogleda na Hari koja je sedela udubljena u čitanje i vrati pogled na moje lice. Osetih kako bledim. Nisam to mogao da sprečim.

„Dakle?…” reče. Slegoh ramenima.

„Te rendgenske propovedi o čovekovoj velikodušnosti smatram ludorijom. I ti takođe. Ili ti možda ne smatraš?”

„Stvarno?”

„Stvarno.”

„Onda vrlo dobro”, reče i osmehnu se, kao da sam ispunio njegovu želju. „Znači, ti si protiv te Sartorijusove istorije?”

Nisam još shvatio kako se desilo, ali iz njegova pogleda pročitah da me je odveo kud je hteo. Ćutao sam, jer šta sam mogao sada da kažem?

„Odlično”, reče. „Jer ima još i drugi projekt. Da se preradi Rošova aparatura.”

„Anihilator?…”

„Da. Sartorijus je već obavio uvodna izračunavanja. To je realno. I čak neće zahtevati veliku snagu. Aparat će biti aktivan danonoćno kroz neograničeno vreme, stvarajući antipolje.”

„Če… čekaj! Kako to zamišljaš?”

„Vrlo prosto. Biće to neutrinsko antipolje. Obična materija ostaje bez promena. Uništenju podležu samo… neutrinski sistemi. Razumeš?”

Zadovoljno se smeškao. Sedeo sam poluotvorenih usta. On polako prestade da se osmehuje. Gledao me je ispitivački, namrštena čela i čekao.

„Prvi projekt „Misao”, znači, odbacujemo. Je li? A drugi? Sartorijus već radi na njemu. Nazvaćemo ga „Sloboda”.”

Zatvorih za časak oči. Odjednom se odlučih. Snaut nije bio fizičar. Sartorijus je isključio ili uništio vizofon. Vrlo dobro.

„Ja bih ga nazvao „Klanica”…” rekoh bez žurbe.

„Sam si bio kasapin. Ili možda nisi? A sada će to biti već sasvim nešto drugo. Nikakvih „gostiju”, nikakvih tvorevina F — ništa. Već u trenutku pojave materijalizacije — nastupiće raspad.”

„To je nesporazum”, odgovorih vrteći glavom; smešio sam se i nadao sam se da mi je osmeh bio dovoljno prirodan. „Nisu to moralne skrupule, nego nagon samoodržanja. Ja neću da umirem, Snaute.”

„Šta?…”

Bio je iznenađen. Gledao me je podozrivo. Ja izvukoh iz džepa zgužvanu cedulju s formulama.

„Ja sam takođe pomišljao na to. Čudiš se možda? Pa ja sam prvi izneo neutrinsku hipotezu, zar ne? Pogledaj. Antipolje može da se pokrene. Za običnu materiju je neškodljivo, to je istina. Ali u trenutku destabilizacije, kad se neutrinski sistem raspada, biva oslobođena kao suvišak energija njegovih veza. Primajući na jedan kilogram mase mirovanja deset na osmu erga dobijamo za jednu tvorevinu F — pet do sedam puta deset na osmu. Znaš li šta to znači? Istovrednost malog uranskog tovara koji eksplodira unutar Stanice.”

„Šta ti govoriš! Ali… Sartorijus je morao to uzeti u obzir…”

„Možda i nije”, odrekoh sa zlobnim smeškom. „Vidiš, reč je o tome da je Sartorijus iz škole Frezera i Fažolija. Po njima sva energija veze u trenutku raspada biva oslobođena u vidu svetlosnog zračenja. Bio bi to naprosto snažan blesak, možda ne sasvim bezopasan, ali koji ne uništava. Postoje ipak i druge hipoteze, druge teorije neutrinskog polja. Po Kajatu, po Avalovu, po Sioni spektar emisije je znatno širi, a maksimum pripada na tvrdo gama-zračenje. Lepo je što Sartorijus veruje svojim učiteljima i njihovim teorijama, ali postoje i druge, Snaute. I znaš li šta ću ti reći?” nastavih videći da su moje reči ostavile na njega utisak. „Treba uzeti u obzir i okean. Ako je učinio ono što je učinio, sigurno je primenio optimalni metod. Drugim rečima: njegova akcija izgleda mi kao argumenat u korist ove druge škole — protiv Sartorijusa.”

„Daj mi tu cedulju, Kelvine…”

Pružih mu je. On naže glavu, trudeći se da raščita moje žvrljarije.

„Šta je ovo?” pokaza prstom.

Uzeh cedulju od njega.

„Ovo? Tenzor transmutacije polja.”

„Daj mi to…”

„Šta će ti?” upitah. Znao sam šta će odgovoriti.

„Moram da pokažem Sartorijusu…”

„Kako hoćeš”, odgovorih ravnodušno. „Mogu to da ti dam. Samo, vidiš, to niko nije ispitao u eksperimentu, nismo još poznavali takve sisteme. On veruje u Frezera, a ja sam izračunavao prema Sioni. Reći će ti da nisam fizičar i da Siona takođe nije. Barem po njegovom shvatanju. Ali o tome se može diskutovati. Ja ne želim diskusiju u čijem rezultatu mogu da isparim, u slavu Sartorijusa. Tebe mogu da uverim, njega ne. I neću da pokušavam.”

„Nego šta misliš da učiniš?… On radi na tome”, bezbojnim glasom reče Snaut. Zgrbio se, sva njegova oživljenost se izgubila. Nisam znao da li mi veruje, ali već mi je bilo svejedno.

„Ono što radi čovek koga nastoje da ubiju”, odgovorih tiho.

„Pokušaj da stupiš s njim uvezu. Možda misli na kakva obezbeđenja”, promuca Snaut. Diže oči prema meni: „Čuj, a kad bi ipak?… Onaj prvi projekat… A? Sartorijus bi pristao. Sigurno. To je… u svakom slučaju… nekakva šansa…”

„Veruješ u to?”

„Ne”, odgovori smesta. „Ali… šta to smeta?”

Nisam hteo previše brzo da se pomirim, baš mi je do toga i bilo stalo. Postajao je moj saveznik u igri odlaganja.

„Razmisliću”, rekoh.

„Onda ja odoh”, promrmlja ustajući. Sve kosti mu zapucketaše kad se dizao iz fotelje. „Znači, daćeš da ti se načini encefalogram?” upita otresajući prstima površinu kecelje, kao da se trudio da strese s nje nevidljivu mrlju.

„U redu”, rekoh. Ne obraćajući pažnju na Hari (gledala je na tu scenu ćutke, držeći knjigu na krilu) uputi se vratima. Kad se zatvoriše za njim, ustadoh. Raširih cedulju koju sam držao u ruci. Formule su bile ispravne. Nisam ih iskrivio. Ne znam samo da li bi Siona priznao moje rešenje. Verovatno ne bi. Zadrhtah. Hari mi je prišla s leđa i dotakla mi ruku.

„Kris!”

„Šta je draga?”

„Ko je to bio?”

„Rekao sam ti. Doktor Snaut.”

„Kakav je to čovek?”

„Malo ga poznajem. Zašto pitaš?”

„Tako me je gledao…”

„Sigurno si mu se dopala.”

„Ne”, odmahnu ona glavom. „To nije bila ta vrsta pogleda. Gledao me je kao… kao…” Strese se, diže oči prema meni i odmah ih obori.

„Hajdemo nekuda odavde…”