Solaris

12. SNOVI

Posle šest dana odsustvo bilo kakve reakcije nas je navelo da ponovimo eksperimenat, pri čemu je Stanica, koja je dotad stajala nepomično na raskrsnici četrdeset trećeg uporednika i sto šesnaestog podnevka — zaplovila, održavajući visinu od četiri stotine metara ispod okeana, u pravcu juga, gde je, kako su pokazivali radarski indikatori i radiogrami sa Satelita, aktivnost plazme bila znatno oživljena.

Tokom dva dana i dve noći rendgenski pramen modulovan mojim encefalogramom udarao je nevidljivo, u razmacima od po nekoliko časova, o gotovo potpuno glatku površinu okeana.

Pred kraj drugog dana nalazili smo se već tako blizu pola, da kad se gotovo ceo disk plavog sunca već krio iza vidika, purpurni odblesci oblaka na njegovoj suprotnoj strani su već najavljivali rađanje crvenog sunca. Ogromni crni okean i pusto nebo nad njim ispunjavala je tada zaslepljujuća po svojoj silovitosti, borba tvrdih, metalno užarenih boja koje su prosijavale otrovnim zelenilom — i prigušenih, potmulih purpurnih plamenova, a sam okean su presecali odblesci dva naspramno suprotna diska, dva silna žarišta, živine i skerletne boje; bio je tada dovoljan najmanji oblak na zenitu pa da se svetla što su se slivala zajedno s teškom penom niz padine talasa obogate neverovatno obilnim treperenjem duginih boja. Odmah posle završetka plavog dana na jugozapadu se pojavio simetrijad, najpre najavljen signalizatorima, tako stopljen s riđe krvavom maglom, da se jedva razlikovao od nje, i izdvajao se iz nje samo pojedinačnim, ogledalskim odblescima poput gigantskog staklenog cveta što izrasta tamo gde se dodiruju nebo i glej. Stanica ipak nije promenila kurs i otprilike četvrt časa kasnije, drhteći crvenilom kao lampa od rubina koja se gasi, kolos se ponovo sakrio iza horizonta. Nekoliko minuta kasnije visok tanki stub, čiji je temelj već bio sakriven za naše oči oblinom planete, izbio je u visinu od nekoliko kilometara, rastući bezglasno u atmosferu. Taj očevidni znak kraja zapaženog simetrijada, plamteći na jednoj strani krvavim plamenima, a na drugoj svetleći kao živin stub, razrastao se u dvobojno drvo, a zatim se krajevi njegovih sve više zadebljalih grana sliše u jedan gljivoliki oblak, čiji gornji deo krenu obasjan plamenom dvaju sunaca na daleko putovanje, nošen vetrom, a donji je, svojim teškim ostacima, proširenim na jednu trećinu horizonta, neobično sporo padao natrag u dubinu. Nakon jednog časa izgubio se i poslednji trag te pojave.

I opet prođoše dva dana, eksperiment se ponovi poslednji put, rendgenski zraci izboli su već poprilično veliku površinu gliničastog okeana, kad se na jugu pokazaše, odlično vidljivi s naše visine, i pored udaljenosti od trista metara, Arhenidi, šestočlan stenovit lanac kao snegom pokrivenih vrhova; u stvari to behu naslage organskog porekla, koje su svedočile da je ta formacija nekad predstavljala dno okeana.

Tada promenismo kurs prema jugoistoku i plovili smo neko vreme paralelno s planinskom barijerom, pomešanom sa oblacima, tipičnim za riđi dan, dok i oni ne nestaše. Od prvog eksperimenta proteklo je već deset dana.

Za sve to vreme na Stanici se, u stvari, ništa nije dešavalo; pošto je Sartorijus jednom obradio programiranje eksperimenta, posle ga je ponavljala automatska aparatura i ja čak ne bih umeo reći da li je iko kontrolisao njen rad. Ali istovremeno se na Stanici dešavalo mnogo više no što bi se moglo želeti. Ne medu ljudima. Plašio sam se da će Sartorijus tražiti obnovu rada na anihilatoru; čekao sam takođe na Snautovu reakciju kada od Sartorijusa sazna da sam ga ja donekle obmanuo, preuveličavajući opasnost koju je moglo na nas da navuče uništenje neutrinske materije. Ništa se slično ipak nije dogodilo, što je za mene u početku bilo dosta zagonetno; naravno, uzimao sam u obzir takođe mogućnost nekog lukavstva, prikrivanje s njihove strane priprema i radova, te sam svakodnevno zavirivao u prostoriju bez prozora, smeštenu neposredno ispod poda glavne laboratorije u kojoj se nalazio anihilator. Nikad nisam tamo zatekao nikoga, a sloj prašine koji je pokrivao površinu i kablove aparature svedočio je da je ničije ruke nisu dodirnule više nedelja.

Snaut je u to vreme postao isto onako nevidljiv kao i Sartorijus, pa čak i neuhvatljiviji od njega, jer više ni vizofon u radio-stanici nije odgovarao na pozive. Kretanjem Stanice neko je ipak morao rukovoditi, ali ne mogu reći ko je to bio, jer me se naprosto nije ticalo, ma koliko to možda čudno zvuči. Nedostatak reakcija od strane okeana takođe me je ostavljao ravnodušnim do te mere, da, posle dva-tri dana, ne samo što sam prestao na nju da računam ili da je se plašim, nego sam je bio potpuno zaboravio. Čitave dane provodio sam ili u biblioteci, ili u kabini s Hari, koja se vukla pored mene kao moja senka. Video sam da nam se zlo piše i da ovo stanje apatičnog i besmislenog odlaganja ne može da se produži do u beskraj. Morao bih nekako da ga prelomim, da promenim nešto u našim odnosima, ali i samu pomisao na bilo kakvu promenu gurao sam od sebe, nesposoban da donesem bilo kakvu odluku; ne umem to drukčije da objasnim, ali činilo mi se da se sve na Stanici, a naročito ono što je između mene i Hari, nalazi u izuzetno kolebljivoj, vratolomno nagomilanoj ravnoteži, i da njeno narušavanje može sve da pretvori u ruševinu. Zašto? Ne znam. Najčudnije je bilo to što je i Hari osećala, bar u izvesnoj meri, nešto slično. Kad mislim o tome sada, čini mi se da je ovaj utisak nesigurnosti, odlaganja trenutka pred nailazećim zemljotresom izazivala sama njena prisutnost, koja se nije osećala ni na koji drugi način, a koja je ispunjavala sve spratove i sve prostorije Stanice. Iako je možda postojao i drugi način da se ona odgonetne: snovi. Pošto nikad pre i nikad posle nisam imao takva snoviđenja, odlučio sam da ih zapisujem i samo tome treba zahvaliti što mogu bilo šta o njima da iznesem, ali i to su samo iskidani delovi, lišeni gotovo celokupnog svog stravičnog bogatstva. U okolnostima stvarno neizrecivim, u prostorima lišenim neba, zemlje, podova, tavanica ili zidova, boravio sam kao zgrčen ili zarobljen u meni tuđoj supstanci, kao da mi je celo telo bilo uraslo u mrtvu, nepomičnu, bezobličnu gromadu, ili, još bolje, kao da sam ja bio ta gromada, lišen tela, okružen najpre neizrecivim mrljama bledorumene boje, koje su visile u sredini sa osobinama potpuno drugačijim od vazduha, tako da su tek izbliza stvari postajale jasne, pa čak i preterano i natprirodno jasne, jer je u tim snovima moje neposredno okruženje svojom konkretnošću i materijalnošću prevazilazilo utiske jave. Budeći se znao sam paradoksalno osećanje da je java, prava java, bilo baš ono što sam sanjao, a da je ovo što vidim posle otvaranja očiju samo neka njena usahla senka.

Takva je, dakle, bila prva slika, početak iz koga se izdvajao moj san. Oko mene je nešto čekalo na poziv, na moju saglasnost, na unutrašnje klimanje glavom, a ja sam znao, ili, tačnije, nešto u meni je znalo da ne treba da podlegnem nerazumljivom iskušenju, jer što više — ćutke — obećavam, tim strašniji će biti kraj. Ali, u stvari, to nisam znao, jer bih se tada valjda bojao, a strah nisam osećao nikad. Čekao sam. Iz ružičaste magle što me je okružavala izdvajao se prvi dodir, a ja, bespomoćan kao klada, zaglibljen negde duboko u onom što kao da me je zatvaralo, nisam mogao ni da se povučem, ni da se pomerim, a ono je ispitivalo moj zatvor dodirima, slepim i videćim istovremeno, i to kao da je već bila ruka koja me je stvarala; do tog trenutka čak nisam imao ni vida, i tada ugledah — pod prstima što su pipajući prelazili preko mog lica izdvajale su se iz ništavila moje usne, obrazi, i što se više taj dodir, izlomljen u beskrajno sićušne deliće, proširivao, ja sam dobivao lice i torzo koji diše, pozvan u život tim — simetričnim — aktom stvaranja: jer i ja, stvaran, stvarao sam sa svoje strane, i pojavljivalo se lice kakvo nikad još nisam bio video, tuđe, poznato, trudio sam se da mu se zagledam u oči, ali nisam mogao to da učinim, jer je još sve bilo u izmenjenim proporcijama, jer nije tu bilo nikakvih pravaca, te smo se samo u nekom molećivom ćutanju međusobno otkrivali i postajali — a ja sam bio već živi ja, ali nekako kao bezgranično uvećan, a ono biće — žena? — ostajalo je zajedno sa mnom u nepomičnosti. Bilo nas je ispunjavalo i bili smo jedno, a tada se naglo u sporost te scene, van koje ništa nije postojalo i kao da i nije moglo postojati, prokradalo nešto neizrecivo okrutno, nemoguće i protivprirodno. Onaj isti dodir koji nas je stvorio i koji se kao nevidljivi zlatni plašt sjedinio s našim telima, počinjao je da vrvi nečim. Naša tela, naga i bela, počinjala su da plove, da crne u uskovitlanoj bujici insekata koji su izletali iz nas kao vazduh, i bio sam — bili smo — bio sam bleštava, grozničava masa glistastog pokreta, masa koja se sažimala i raspadala, i to se nikako nije završavalo, produžavalo se u večnost, i u tom beskraju — ne! — ja, beskraj, urlao sam ćutke moleći da se to ugasi, da prestane, ali baš sam se tada rastrčao na sve strane istovremeno, i nadimao sam se patnjom izrazitijom od svake jave, patnjom koja je imala žarišta u crnim i crvenim daljinama, i koja se čas pretvarala u čvrstu skalu, a čas kulminovala negde u blesku drugoga sunca ili sveta.

To je bio najprostiji od pomenutih snova, druge snove nisam kadar da ispričam, jer izvori strave što su izbijali u njima nisu imali ničeg što bi im odgovaralo u budnoj svesti. O Harinom postojanju nisam u tim snovima ništa znao, ali takođe nisam u njima mogao da pronađem ništa od dnevnih sećanja i iskustava.

Bilo je takođe drugih snova, u čijoj sam se mrtvo okoreloj tami osećao kao objekat nekakvih vrednih, sporih ispitivanja koja se nisu služila nikakvim čulnim oruđem; bilo je to prožimanje, usitnjavanje, samonestajanje u potpunoj pustoši, a poslednji sprat, dno tih ćutljivih, uništavajućih ukrštavanja bio je strah, od koga bi mi, kad bih ga se samo setio tokom dana, srce počinjalo ubrzano da bije.

A jednolični dani, kao izbledeli, puni dosadne bez volje i mrzovolje prema svemu, vukli su se pospano u krajnjoj otupelosti, jer sam se samo noći plašio i nisam znao kako da ih se spasem; ostajao sam budan zajedno s Hari, kojoj san uopšte nije bio potreban, ljubio sam je i milovao, ali sam znao da mi nije bilo stalo ni do nje, ni do sebe, da sve radim u strahu da ne zaspim, a ona, iako joj nisam ništa ispričao o tim potresnim košmarima, mora da je nešto bila naslutila, jer sam u njenom zamiranju osećao svest o stalnom poniženju, i ničim to nisam mogao da sprečim. Rekao sam da za sve to vreme nismo viđali Snauta i Sartorijusa. Snaut je ipak svakih nekoliko dana davao znaka od sebe, nekad bi stigla cedulja, ali češće bi se javio telefonom. Pitao je nisam li zapazio kakvu novu pojavu, kakvu promenu, nešto što bi moglo da se objasni kao reakcija izazvana toliko puta ponavljanim eksperimentom. Odgovarao sam da ništa nisam zapazio, i postavljao sam njemu isto pitanje. Snaut je odricao samo pokretom glave u dubini ekrana.

Petnaestog dana posle prekida eksperimenata probudio sam se ranije no obično, tako izmoren košmarima, kao da sam otvorio oči iz odrvenelosti izazvane dubokom narkozom. Kroz nezaklonjen prozor pogled mi je pao, u prvom blesku crvenog sunca čije je ogromno produženje rekom purpurne vatre rasecalo površinu okeana, opazio sam, rekoh, kako se ta dotle mrtva površina iznenada pomućuje. Njeno crnilo odjednom poblede, kao otkriven, tanak sloj magle, ali ta magla je imala krajnje materijalnu konzistenciju. Ovde-onde javljala su se u njoj središta nemira, dok neodređeno kretanje nije obuhvatilo ceo vidljivi prostor. Crnilo nestade, zaklonjeno opnama koje su ga ispirale, a koje su bile svetloružičaste na uzvisinama i bisernomrke u udubinama. Boje, najpre naizmenične, koje su modelovale taj čudni zastor okeana u duge redove talasa koji kao da su se ukočili u vreme uzburkanosti, izmešaše se i odmah ceo okean kao da se pokri penom krupnih mehura koja se u ogromnim plahtama dizala uvis, kako ispod same Stanice tako i oko nje. Sa svih strana odjednom izbijali su u riđe, pusto nebo opnastokrili, penasti oblaci, rasprostrti vodoravno, potpuno drugačiji od pravih oblaka. Imali su balonasto zadebljane ivice. Oni što su vodoravnim pramenovima zaklanjali niski sunčani disk bili su zbog kontrasta sa sunčanim sjajem crni kao ugalj, a drugi, oni što behu u blizini sunca, zavisno od ugla pod kojim su ih sekli jutarnji zraci, postajali su riđi, palili se u višnjevu i malinastu boju, i taj proces se produžavao, kao da je okean ljuštio sa sebe krvave slojeve, čas pokazujući ispod njih svoju crnu površinu, čas zaklanjajući se novim naletom sjedinjene pene. Neke od tih tvorevina šikljale su uvis sasvim u našu blizinu, neposredno do našeg prozora, daleko jedva koji metar od njega, a jednom se jedna od njih očeša svojom svilastom površinom o staklo, dok su se oni rojevi što su se probili u prostranstvo kao prvi, jedva već nazirali u nebeskoj visini, kao raspršene ptice i rasplinuli se u zenitu poput prozirnog taloga.

Stanica, zaustavljena, zastade u nepomičnosti i ostade tako oko tri časa, a prizor ne prestajaše. Najzad, kada se sunce spusti iza horizonta i kada okean pod nama utonu u mrak, čitav roj vitkih silueta, zarumenjenih, nastavio je da se diže u nebo sve više i više, ploveći u beskrajnim nizovima kao po nevidljivim strunama, nepomičnim, bestežinskim, i to veličanstveno dizanje u nebo tih nekakvih iskidanih krila trajalo je dok sve ne utonu u najdublju tamu.

Ceo taj prizor, potresan zbog svoje spokojne veličine, uplašio je Hari, ali ni ja nisam umeo ništa da kažem o njemu, i za mene, mada sam solarist, bilo je to isto tako novo i neshvatljivo kao i za nju. Ali forme i tvorevine još nezabeležene ni u kakvom katalogu, moguće je posmatrati na Solarisu manje-više dva ili tri puta godišnje, a kad se ima malo sreće, i nešto češće.

Sledeće noći, otprilike jedan čas pred izlazak plavog sunca, bili smo svedoci drugog fenomena — okean je fosforizovao. Najpre su se na njegovoj površini, nevidljivoj u mraku, pojavile pojedine svetle mrlje, koje su pre ličile na beličast, pomućen odblesak, i koje su se kretale u ritmu talasa. Slevale su se i širile, dok se avetinjska rasveta nije proširila do svih vidika. Intenzivnost sjaja rasla je oko petnaest minuta; potom se pojava završila na začuđujući način: okean je počeo da se gasi, od zapada je nadirao u frontu širokom valjda stotinama milja, pojas mraka, a kad stiže do Stanice i prođe je, onaj deo okeana što je još fosforizovao video se kao crvenilo koje se udaljavalo sve više ka istoku i koje je sezalo visoko u tamu. Stigavši do same linije horizonta to crvenilo je postalo nalik na ogromnu polarnu svetlost i odmah nestalo. Kad se iznenada pojavilo sunce, mrtva površina okeana, jedva obeležena borama talasa, koje su slale odbleske kao od usijane žive u prozore Stanice, ponovo se rasprostrla u svim pravcima. Fosforescencija okeana spadala je u već opisane pojave; u izvesnom postotku slučajeva zapažena je pred izbijanje asimetrijada, a inače je bila pre tipična oznaka lokalno pojačane aktivnosti plazme. U toku dve sledeće sedmice nije se ni napolju ni na Stanici dogodilo ništa. Jednom samo, usred noći, čuo sam odjednom daleki krik, neobično visok, oštar i otegnut, u stvari produženo cviljenje, koje kao da je dolazilo ni od kuda i odasvud; otrgnut iz košmara dugo sam ležao naprežući sluh, ne baš potpuno uveren da i taj krik nije san. Prethodnog dana iz laboratorije, smeštene delimično iznad naše kabine, dopirali su prigušeni odjeci, kao od pomeranja velikih tereta ili aparata; učinilo mi se da krik dolazi odozgo, doduše na sasvim neshvatljiv način, jer su gornji i donji sprat bili međusobno podeljeni tavanicama kroz koje nisu prodirali zvuci. Taj agonalni glas produžavao se gotovo pola časa. Mokar od znoja, polulud, htedoh već da potrčim gore da proverim šta je, toliko mi je taj glas kidao živce. Ali najzad se sve utiša i opet se čulo samo prevlačenje tereta.

Dva dana kasnije, uveče, kad sam sedeo s Hari u maloj kuhinji, iznenada se pojavi Snaut. Bio je u odelu, pravom zemaljskom odelu, koje ga je činilo sasvim drugačijim no inače. Kao da je bio viši i kao da je bio ostareo. Prišao je stolu gotovo ne gledajući nas, nagnuo se iznad stola i počeo da jede hladno meso neposredno iz konzerve, zalažući se hlebom. Pri tom mu je rukav upadao u konzervu i mastio se uljem.

„Umazao si rukav”, rekoh.

„Hm?” dobaci samo punim ustima. Jeo je kao da danima ništa nije stavio u usta, nalio sebi pola čaše vina, ispio nadušak, obrisao usne i odahnuvši pogledao oko sebe zakrvavljenim očima. Bacio je pogled na mene i promrmljao:

„Pustio si bradu?… No, no…”

Hari je s bukom ubacila posuđe u slivnik. Snaut je počeo lako da se ljulja na potpeticama da krivi lice i glasno da mljacka, čisteći jezikom zube. Učinilo mi se da to radi namerno.

„Mrzi te da se briješ, a?” upita gledajući me prodornim pogledom. Ja ništa ne rekoh. „Pazi!” dobaci malo kasnije. „Savetujem ti.” On je takođe najpre bio prestao da se brije.

„Idi spavaj”, promrmljah.

„Šta? Nisam lud! Zašto da ne porazgovaramo? Čuj, Kelvine, a možda nam on želi dobro? Možda hoće da nas usreći, samo još ne zna kako? Čita naše želje u mozgovima, a samo dva posto naših nervnih procesa spadaju u svesne. Znači da nas on zna bolje nego mi sami. Znači, treba ga slušati. Slažeš se? Sta? Nećeš? Zašto”, glas mu se plačljivo zalomi, „zašto se ne briješ?”

„Prestani”, ljutnuh se. „Pijan si.”

„Šta? Pijan? Ja? Pa šta? Zar čovek koji je nosio svoje govno s jednog kraja Galaktike na drugi da bi saznao koliko vredi, ne može da se opije? Zašto? Ti veruješ u čovekovu misiju, a, Kelvine? Gibarijan mi je govorio o tebi pre no što je pustio bradu… Sasvim si onakav kao što te je opisao… Ne idi samo u laboratoriju, jer ćeš izgubiti veru… tamo stvara naš Sartorijus, naš Faust au rebours,[1] traži sredstvo protiv besmrtnosti, znaš? To je poslednji vitez Kontakta, takav kakvog smo kadri da imamo… njegova prethodna ideja takođe nije bila loša — prolongirana agonija. Dobro, a? Agonia per petua Večna agonija (lat.) — Prev…. slamke… slamnati šeširi… kako ti možeš da ne piješ, Kelvine?”

Njegove oči, gotovo nevidljive u nabreklim kapcima, zaustaviše se na Hari, koja je stajala nepomično pored zida.

…Oh, Afrodito bela iz okeana rodom.

Poražena božanstvom tvoja ruka…

poče da deklamuje i zaceni se od smeha. „Gotovo… tačno… a, Kel… vine?” prokrklja, gušeći se od kašlja.

Bio sam još miran, ali taj mir poče polako da se pretvara u hladni bes.

„Prestani!” siknuh. „Prestani i iziđi!”

„Izbacuješ me? I ti? Puštaš bradu i izbacuješ me? Ne želiš više da te opominjem, da ti dajem savete, kao što pravi zvezdani drug služi svome drugu? Kelvine, otvorimo otvore na dnu, vikaćemo onome tamo dole, možda će nas čuti? Ali kako se on zove? Zamisli, dali smo nazjve svim zvezdama i planetama, a možda su one već imale nazive? Kakva uzurpacija! Čuj, idemo tamo. Vikaćemo… reći ćemo mu šta je napravio od nas, možda će se uplašiti… izgradiće nam srebrne simetrijade i pomoliće se za nas svojom matematikom, i obasuće nas okrvavljenim anđelima, i njegova će muka biti naša muka, a njegov strah naš strah, i moliće nas za kraj. Jer sve ono što on jeste i što čini jeste molba za kraj. Zašto se ne smeješ? Ta ja se samo šalim. Možda, kad bismo kao rasa imali više osećanja za humor, ne bi ni došlo do ovog. Znaš li šta on hoće da učini? Hoće da kazni taj okean, hoće da ga dovede dotle da viče svim planinama odjednom… misliš da neće imati hrabrosti da predloži taj plan na usvajanje onom sklerotičnom areopagu koji nas je ovamo poslao kao iskupitelje tuđih greha? Imaš pravo, uplašiće se… ali samo zbog šeširića. Šeširić neće odati nikome, tako odvažan nije, naš Faust…” Ćutao sam. Snaut se sve jače ljuljao na nogama. Suze su mu tekle niz obraze i padale na odelo. „Ko je to uradio? Ko je to uradio od nas? Gibarijan? Gize? Ajnštajn? Platon? Oni su bili zločinci, znaš? Zamisli, u raketi čovek može da se rasprsne kao mehur ili da se ščvrsne, ili da se skuva, ili da dobije tako snažan izliv krvi da ni ne pisne, a posle koščice samo zveckaju o pleh, kreću se po Njutnovim orbitama sa Ajnštajnovom ispravkom, te naše zvečke progresa! A mi smo dobrovoljno, jer je to lep put, došli čak ovamo, i u ovim ćelijama, nad ovim tanjirima, okruženi besmrtnim sudoperama, sa odredom vernih ormana, odanih klozeta, tu je naše opravdanje… pogledaj, Kelvine. Da nisam pijan, ne bih tako pričao, ali neko najzad mora to da kaže. Neko najzad mora? Sediš tu; ti dete u klanici, i dlake ti rastu… Čija je to krivica? Sam sebi odgovori…”

Polako se okrete i iziđe, na pragu se uhvati za vrata da ne bi pao, još su se čuli odjeci njegovih koraka, vraćali nam se iz hodnika. Izbegavao sam Harine oči, ali nam se pogledi ipak naglo sretoše. Želeo sam da joj priđem, da je zagrlim, da je pomilujem po kosi, ali nisam mogao. Nisam mogao.