Тахмасиб

БАМБЕРГА: НИШЧИ ДУХОМ

Бела Барабас је прекорачио преко комингса и затворио врата за собом. На вратима се налазила таблица од пластике: Тхе цхиеф манагер оф Бамберга минес. Спаце Пеарл Лимитед. Главни директор рудника Бамберге. Бисер Свемира СОЈ; прим. прев.

Таблица је била располовљена. Још јуче је била читава. Метак је погодио у доњи леви угао и пукотина је пролазила кроз велико слово «Б». Подли никоговић, помисли Бела. Уверавам вас да у рудницима нико нема оружја. Само ви, мистер Барабас, и полицајци, имате га. Немам га чак ни ја. Свиња.

Ходник је био пуст. Испред врата је висио плакат: НЕ ЗАБОРАВИ ДА СИ И ТИ ДЕОНИЧАР. ИНТЕРЕСИ КОМПАНИИЈЕ — ТВОЈИ СУ ИНТЕРЕСИ.

Бела се ухвати за главу, затвори очи и извесно време је стајао тако, не мичући се. Боже мој, помисли. Кад ће се све то завршити? Кад ће ме опозвати одавде? Но, какав сам ја комесар? Ја у ствари ништа не могу. Више немам снаге. Да ли ме схватате? Немам више снаге.

Опозовите ме одавде, молим вас. Да, ја се стидим, и тако даље. Али, ја више не могу…

Негде су се залупила врата. Бела опусти руке и пође ходником. Поред рекламних проспеката на зиду, који су му већ одавно дојадили. Поред затворених кабина инжењера. Поред високих уских врата полицијског одељења. Интересантно, у кога су то могли да пуцају на спрату администрације? Разуме се, мени неће рећи ко је пуцао. Али можда ће ми поћи за руком да сазнам у кога су пуцали? Бела уђе у полицију. За столом је, подупревши се руком о образ, дремао наредник Хигинс, начелник полиције, један од три полицајца рудника Бамберге. На столу пред Хигинсом налазио се микрофон, са десне стране радио-станица, са леве стране часопис.

„Добар дан, Хигинсе“, рече Бела.

Хигинс отвори очи.

„Добар дан, мистер Барабаш.“

Глас му је био дубок али помало сипљив.

„Има ли шта ново, Хигинсе?“

„Стигла је Геја“, рече Хигинс. „Донели су пошту. Жена пише да се досађује. Као да мени овде није досадно. И ви имате четири пошиљке. Рекао сам да вам их однесу. Мислио сам да сте у вашем кабинету.“

„Хвала, Хигинсе. Да ли знате ко је данас пуцао на овом спрату?“

Хигинс се замисли.

„Нешто се не сећам да су данас пуцали на овом спрату“, рече.

„А синоћ? Или ноћас?“

Хигинс преко воље одговори:

„Ноћас је неко пуцао у инжењера Мајера.“

„То вам је рекао сам Мајер?“ упита Барабаш.

„Ја нисам био овде. Дежурао сам у сауни.“

„Видите ли, Хигинсе“, рече Барабаш. „Ја сам сада био код управника. Управник ме је по десети пут уверавао да овде оружје имате само ви, полицајци.“

„То је вероватно.“

„Значи, онда је у Мајера пуцао неко од ваших потчињених?“

„Не бих рекао“, рече Хигинс. „Том је био са мном у сауни, а Конрад… Зашто би Конрад пуцао у инжењера?“

„Значи, оружје има још неко?“

„Ја га нисам видео, мистер Барабаш, то друго оружје. Кад бих га видео, одузео бих га. Због тога што је оружје забрањено. Али ја га нисам видео.“

Бели је наједном све постало свеједно.

„Добро“, рече равнодушно. „На крају крајева, пазити да се сви придржавају постојећих закона — та ствар је ваша, а не моја. Моја је ствар да информишем МУКС о томе како ви излазите на крај са вашим обавезама.“

Окренуо се и изишао.

Спустио се лифтом на други спрат и прошао кроз салон. У салону није било никога.

Крај зидова су жућкастим сијалицама светлуцали аутомати. Да се напијем, помисли Бела. Напити се као свиња, лећи у кревет и одспавати два дана. А после устати и поново се напити. Прође кроз салон и пође дугим, широким ходником. Ходник се називао Бродвеј и пружао се од салона до купатила. Ту су се такође налазили плакати који су напомињали да су «интереси компаније — твоји интереси», висили су програми биоскопа за следећу декаду, билтени берзе, таблице лутрије, висиле су таблице за утакмице у безболу и баскетболу које су се одржавале на Земљи и за такмичења у боксу и слободном рвању која су се одржавала овде, на Бамберги.

На Бродвеј су излазила врата оба биоскопа и библиотеке. Спортска сала и црква су биле спрат ниже. Увече је по Бродвеју било немогуће пробити се и све је било осветљено разнобојним светлостима бесмислених реклама. Уосталом, и не баш тако бесмисленим — оне су сваке вечери напомињале раднику шта га чека на Земији кад се врати кући с пуним џеповима пара.

Сад је Бродвеј био празан и полумрачан. Бела скрете у један од ходника. С леве и десне стране су се налазила истоветна врата. То су биле кабине за становање.

Све је мирисало на дуван и колоњску воду. У једној соби Бела угледа човека који је лежао на кревету и уђе. Лице човеково било је покривено фластером. Једино око које се видело тужно је посматрало ниску таваницу.

„Шта је с тобом, Џошуа?“ упита Бела прилазећи. Тужно Џошуино око окрете се к њему.

„Лежим“, рече Џошуа. „Требало би да будем, у руднику, а ја лежим. И сваког тренутка губим гомилу новца. Бојим се и да израчунам колико губим.“

„Ко те је тукао?“

„Одакле да знам?“ одговори Џошуа. „Напио сам се јуче, тако да се ничега не сећам. Ђаво ме навео… Читавих месец дана сам издржао. А сад сам пропио дневну зараду, лежим и лежаћу овако.“ Поново се тужно загледа у таваницу.

„Да“, рече Бела.

Но, шта да урадиш с њим, помисли. Убеђивати га да је штетно пити — то зна и он сам. Кад устане, остајаће у руднику и по петнаест часова дневно да би надокнадио оно што је изгубио. А после ће се вратити на Земљу и имаће прогресивну парализу и никад неће имати децу или ће му жена рађати само кретене.

„Да ли знаш да је опасно радити више од шест часова дневно у окну?“ упита Бела.

„Идите, знате куд“, тихо рече Џошуа. „То вас се не тиче. Нећете ви да радите.“

Бела уздахну и рече:

„Но па шта, опорављај се.“

„Хвала, мистер комесару“, прогунђа Џошуа. „Не брините се ви о томе. Боље би било да се побринете да затворе салон. Да пронађу и покажњавају оне који пеку ракију.“

„Добро“, рече Бела. „Покушаћу.“

Ето, мислио је, полазећи у своје просторије. А покушај да затвориш салон и — он ће сам урлати на митингу да се комунисти опет трпају у ствари које их се не тичу. Нема излаза из тог круга. Никаквог излаза.

Уђе у своју собу и виде да у њој седи инжењер Семјуел Ливингтон. Инжењер је читао старе новине и јео сендвиче. На столу испред њега се налазила шаховска табла с постављеним фигурама. Бела се поздрави и уморно седе за сто.

„Да одиграмо?“ предложи инжењер.

„Сад, само да погледам шта су ми послали.“

Бела отвори пошиљке. У три су се налазиле књиге, а у четвртој писма од мајке и неколико разгледница с панорамом Нове Пеште. На столу је лежао још један коверат роза боје. Бела је знао шта се у њему налази, али га ипак отвори: „Мистер комесару! Губи се у вражју матер. Не мути воду док си читав. Добронамерни људи.“ Бела уздахну и остави цедуљу.

„Почни“, рече.

„Инжењер помери пешака.“

„Поново непријатности?“ упита.

„Да.“

Ћутке је одиграо одбрану Каро-Кан. Инжењер је добио извесно позиционо преимућство. Бела узе сендвич и поче замишљено да жваће гледајући на плочу.

„Знате ли, Бела“, рече инжењер, „кад вас први пут будем видео веселог, ја ћу рећи да сам изгубио идеолошки рат.“

„Видећете још“, рече Бела, без неке наде у гласу. „Не“, рече инжењер. „Ви сте пропали. Погледајте око себе и видећете да сте пропали.“

„Ја?“ упита Бела. „Или ми?“

„Сви ви са вашим комунизмом. У нашем свету људи не могу да буду идеалисти.“

„Но, то су нам за последњих сто година говорили најмање двадесетак пута.“

„Шах“, рече инжењер. „Правилно су вам говорили. Нешто су, разуме се, и потценили и због тога су често говорили глупости. Смешно је било говорити да ћете поклекнути пред војном силом или да ћете изгубити у привредном такмичењу.

Свака јака влада и свака довољно богата држава у наше доба је непобедива у војном и привредном погледу. Да, да, комунизам је као привредни систем победио, то је јасно. Где су сада прослављене империје Моргана, Рокфелера, Крупа и осталих тамо Мицуија и Мицубисија? Све су нестале и већ заборављене. Остали су јадни остаци, као што је наша Спаце Пеарл, солидна предузећа за производњу луксузних мадраца уског профила… па и она су принуђена да се прикривају паролама општег благостања. Још једном шах. И неколико милиона упорних власника хотела, агената за продају некретнина, тужних занатлија. Све је то осуђено на пропаст. Све се то држи само благодарећи томе што у обе Америке још постоји новац. Али ви сте стигли у ћорсокак. Постоји сила коју чак ни ви нисте у стању да победите. То је малограђанштина. Мали, ситан човек. Малограђани не могу да се победе силом, јер би због тога морали физички да се униште. Они не могу да буду побеђени идејом, јер малограђанштина органски не подноси никакве идеје.“

„Да ли сте некад били у некој комунистичкој држави, Сем?“

„Био сам. И видео сам и тамо малограђане.“

„У праву сте, Сем. Они још увек постоје и код нас. За сада постоје, и ви сте то запазили. Али ви нисте запазили да их код нас има много мање него код вас и да су они веома тихи. Код нас не постоје ратоборни малограђани. Проћи ће поколење, за њим још једно и они ће сасвим нестати.“

„Узимам коња“, рече инжењер.

„Покушајте“, рече Бела.

Једно време инжењер је размишљао, а онда узе коња. „Кроз два поколења, кажете? А можда кроз две стотине хиљада поколења? Скините најзад своје роза наочаре, Бела. Ето, они су око вас, ти мали, ситни људи. Не рачунам на авантуристе и кукавице који се играју авантуризма. Узмите такве као што су Џошуа, Смит, Блеквотер. Такве које ви сами називате «свеснима», или «тихима», у зависности од вашег расположења. Они имају тако мало жеља да ви ништа не можете да им понудите. А оно што они желе, они ће постићи и без комунизма. Они ће постати власници кафана, ожениће се, имаће децу и тихо ће живети на своје највеће задовољство. Комунизам, капитализам — шта их се све то тиче?

Капитализам је чак и бољи, јер благосиља такав живот. Човек је по својој природи — животињка. Дајте му да се наједе, не горе него његов сусед, дајте му да напуни стомак и да се једном дневно нечему подсмева. Ви ћете ми рећи: ми можемо да му предложимо много више. А шта ће му више? Он ће вам одговорити: не трпајте свој нос у оно што вас се не тиче. Мала, ситна, равнодушна животињка.“

„Ви клевећете људе, Сем. Џошуа и компанија вам изгледају као животиње само зато што сте се ви потрудили да их направите таквима. Ко им је од пелена туцао у главу да је у животу најважнији новац? Ко их је учио да завиде милионерима, власницима кућа, бакалину у суседству? Ви сте им пунили главе глупавим филмовима и глупавим књигама и говорили сте им да више од бога не могу да скоче. И ви сте им туцали у главу да постоји бог, да постоји кућа и бизнис и да осим тога више ништа на белом свету не постоји. Тако и правите од људи животиње. А човек није животиња, Сем. Почните да му утувљујете у главу од пелена да је најважније у животу пријатељство и знање, да осим његове колевке постоји огроман свет који ће он и његови другови морати да освоје — тада ћете добити правог човека. Ух, сада сам превидео ловца.“

„Можете да пређете“, рече инжењер. „Нећу да се спорим с вама. Можда је улога васпитања одиста тако велика као што је ви представљате. Иако и код вас, уза све ваше васпитање, уза сву државну нетрпељивост према малограђанштини, ипак израста… како се то руски каже… коров. А код нас, и уз наше васпитање, некако успевају да одрасту они које ви називате правим људима. Разуме се, ви малограђана имате мање од нас… Шах… Ипак, ја не знам где имате намеру да стрпате две милијарде малограђана капиталистичког света. Код нас нема нико намеру да их преваспитава. Да, капитализам је — леш. Али то је опасан леш. А ви сте уза све то отворили и границе. И док су границе отворене, малограђанштина ће у свим облицима прелазити преко границе. Само да се не задавите у њој… Још

један шах…“

„Не саветујем“, рече Бела.

„У чему је ствар?“

„Ја ћу се разбарикадирати на ге-осам, а вашој краљици прети опасност.“

Инжењер је извесно време размишљао.

„Да“, рече он. „Шаха неће бити.“

„Глупо би било одрицати опасност од малограђанштине“, рече Бела. „Неко од ваших политичара је правилно рекао да идеологија ситног поседника представља за комунизам већу опасност од сада већ заборављене водоничне бомбе. Само, он је ту опасност неправилно адресовао. Не за комунизам, већ је за човечанство опасна малограђанштина. Због тога што у вашим разматрањима, Сем, постоји једна грешка.

Малограђанин је — ипак човек, и он увек жели да постигне нешто веће. Али пошто је он истовремено и животињка, то стремљење ка већем добија најчудовишније облике. На пример, то је жеља за влашћу. Жеља за дивљењем. Жеља за популарношћу. Кад се два таква човека сударе, они нападају један другога као пси. И кад се два таква човека удруже, они уништавају све око себе. И отпочињу веселе стварчице као што је био фашизам, сегрегација, геноцид. Пре свега због тога ми водимо борбу против малограђанштине. Ви ћете бити принуђени такође да је отпочнете да се не бисте задавили у сопственом ђубрету. Да ли се сећате похода учитеља на Вашингтон претпрошле године?“

„Сећам се“, рече Ливингтон. „Само, по моме мишљењу, борити се против малограђанштине, то је исто што и резати воду ножем.“

„Инжењеру“, подсмешљиво реше Бела, „то тврђење је исто тако познато и старо као Апокалипса. Ви сте једноставно песимиста. Како се оно тамо каже? Преступници ће победити хероје, мудраци ће ћутати, а глупаци ће говорити; ништа од онога што људи мисле неће се остварити.“

„Но, па шта“, рече Ливингтон. „Била су и таква времена. Ја, разуме се, јесам песимиста. Зашто бих био оптимиста? Па и ви такође.“

„Ја нисам песимиста“, рече Бела. „Ја сам једноставно лош радник. Али време нишчих духом је прошло, Сем. Оно је давно прошло, како је то речено у тој истој Апокалипси.“

Врата се отворише и на прагу се појави висок човек са залисцима на глави и бледим, мало отеклим лицем. Бела поче да га разгледа. За секунду га препознаде.

То је био крај. Човек баци поглед на инжењера и уђе у собу. Сад је гледао само у Белу.

„Ја сам генерални инспектор МУКС-а“, рече он. „Моје презиме је Јурковски.“

Бела устаде. Инжењер такође с поштовањем устаде. За Јурковским у просторију уђе огромни, препланули човек у плавом комбинезону. Он само баци поглед на Белу и поче с пажњом да разгледа инжењера.

„Извините ме, молим вас“, рече инжењер и изађе. Врата за њим се затворише.

После неколико корачаја по ходнику, инжењер се заустави и замишљено звизну.

Затим извади цигарету и запали. Тако, помисли. Идеолошка борба на Бамберги улази у нову фазу. Треба хитно предузети одговарајуће мере.

Размишљајући тако корачао је ходником стално убрзавајући корак. У лифт је скоро утрчао. Кад је стигао на последњи спрат, оде у радио-станицу. Дежурни радиста га зачуђено погледа.

„Шта се десило, мистер Ливингтоне?“ упита.

Ливингтон превуче дланом преко мокрог чела.

„Добио сам лоше вести од куће“, рече. „Кад ће бити прва следећа радио-веза са Земљом?“

„Кроз пола сата“, рече радиста.

Ливингтон седе за сточић, истрже из нотеса лист папира и брзо написа радиограм.

„Пошаљите хитно, Мајкл“, рече он пружајући му лист. „То је веома важно.“

Радиста баци поглед на лист папира и зачуђено звизну. „Шта ће вам то сада?“

упита он. „Ко продаје Спаце Пеарл на крају године?“

„Хитно ми је потребан готов новац“, рече инжењер и изиђе.

Радиста стави лист папира испред себе и замисли се.

Јурковски је седео и лактом одмицао шаховску таблу. Жилин је седео по страни.

„Осрамотили сте се, друже Барабаш“, рече Јурковски тихо.

„Да“, рече Бела и прогута пљувачку.

„Да ли сте сазнали на који начин на Бамбергу стиже алкохол?“

„Нисам. Највероватније је да га производе овде, на Бамберги.“

„За последњих годину дана компанија је на Бамбергу послала четири транспорта пресоване целулозе. За какве је радове на Бамберги потребно толико целулозе?“

„Не знам“, рече Бела. „Не знам, одиста.“

„Ја такође не знам. Од целулозе дестилишу алкохол, друже Барабаш. То је јасно чак и јежу.“

Бела је ћутао.

„Ко на Бамберги има оружје?“ упита Јурковски.

„Не знам“, рече Бела. „Нисам успео да сазнам. Али оружје ипак постоји?“

„Да.“

„Ко одобрава прековремени рад?“

„Нико га не забрањује.“

„Да ли сте се обраћали директору?“

Бела згрчи руке.

„Том ништавилу сам се обраћао двадесет пута. Он не жели да чује ни за шта. Он ништа не види, ништа не чује и ништа не разуме. Њему је криво што имамо лоше изворе информација. Знате шта, Владимире Сергејевичу, или ме пошаљите одавде до сто ђавола или ми дајте овлашћење да стрељам гадове. Ја ништа не могу да урадим. Убеђивао сам. Молио сам. Претио сам. То је камен. За све раднике је комесар МУКС-а црвено страшило. Нико не жели да разговара са мном. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours.[2] Њих се не тиче међународно радно законодавство. Ја више овако не могу. Да ли сте видели плакате на зидовима?“

Јурковски га замишљено погледа вртећи у прстима белог коња.

„Овде немам на кога да се ослоним“, настави Бела. „Или су то бандити или ђубре које машта само о томе да напуни џепове, и не тиче их се ништа да ли ће после тога црћи или не. Јер код њих прави људи овамо неће доћи. Иду отпаци, несрећници. Лумп. Свако вече ми се руке тресу од тога. Ја не могу да спавам.

Прекјуче су ме позвали да потпишем записник о несрећном случају. Одбио сам: било је јасно да су човеку аутогеним апаратом исекли скафандер. Тада је тај подлац, секретар синдиката, рекао да ће се жалити на мене. Пре месец дана су се на Бамберги појавиле и одмах изјутра без трага нестале три девојке. Идем директору, а тај подлац ми се смеје у лице: «Ви имате халуцинације, мистер комесару, време је да се вратите својој жени, ви већ сањате девојке». На крају крајева, на мене су три пута и пуцали. Да, да, знам да се ни једна будала није решавала да ме погоди. Али од тога ми није лакше. И помислите само да су ме овамо посадили да чувам живот и здравље тих будала! Нека иду сви они у…“

Бела заћута и поче да ломи прсте.

„Но, но, мирно, Бела“, строго рече Јурковски.

„Дозволите ми да одем“, рече Бела. „Ево друга“, он показа на Жилина, „то је вероватно нови комесар…“

„То није нови комесар“, рече Јурковски. „Упознајте се, инжењер Тахмасиба Жилин.“

Жилин се лако наклони.

„Ког Тахмасиба?“ упита Бела.

„То је мој брод“, рече Јурковски. „А сада ево шта ћемо урадити. Отићићемо директору и ја ћу му рећи неколико речи. А после ћемо поразговарати с радницима.“ Устао је. „Ништа, Бела, не падајте духом. Нисте ви први. Мени је та Бамберга дозлогрдила.“

Бела забринуто рече:

„Само, треба да поведемо неколико наших. Може да дође до туче. Директор овде има читаву банду својих гангстера.“

„Каквих наших?“ упита Јурковски. „Ви сте говорили да овде не можете ни на кога да се ослоните.“

„Па нисте ваљда овамо стигли сами?“ ужаснуто упита Бела.

Јурковски слеже раменима.

„Природно“, рече он. „Ја нисам директор.“

„Добро“, рече Бела.

Отвори сеф и узе револвер. Лице му је било бледо и одлучно. Први метак ће забити у тог гмизавца, радосно је мислио. Нека у мене пуца ко хоће, али први метак ће добити мистер Ричардсон. У масну, глатку, подлу њушку.

Јурковски га пажљиво погледа.

„Знате шта, Бела“, рече. „Да сам на вашем месту, ја бих пиштољ оставио. Или га дајте другу Жилину. Бојим се да нећете умети да се уздржите.“

„А ви мислите да ће он моћи?“

„Хоћу, хоћу“, рече Жилин смешкајући се.

Бела му са жаљењем предаде пиштољ.

Јурковски отвори врата и заустави се. Пред њим се појави младолики наредник Хигинс у парадној униформи и са плавим шлемом на глави.

„Сер“, рече, „наредник полиције рудника Бамберге, наредник Хигинс је стигао под вашу команду.“

„Драго ми је, наредниче Хигинсе, идите за нама“, рече Јурковски.

Прошли су кратким ходником и изишли на Бродвеј. Још није било шест сати, али Бродвеј је већ био обливен јарком светлошћу и пун радника. Бродвеј је одјекивао узнемиреним гласовима.

Јурковски је ишао лагано, љубазно се смешкајући и пажљиво разгледајући лица радника око себе. У светлости дневних лампи он је добро видео та лица — опуштена, с нездравом земљаном бојом коже, с огромним подочњацима, равнодушна, љутита, знатижељна, злобна. Радници су се раздвајали пред њим правећи му пут, а за леђима Хигинса су се поново скупљали и ишли за њим. Наредник Хигинс је подвикивао.

„Пут генералном инспектору! Не гурајте се, момци! Дајте пут генералном инспектору!“

Тако су дошли до лифта и попели се на спрат администрације. Ту је гомила била још гушћа. Овде им пут више нико није правио. Међу уморним лицима радника су се појављивале дрске, веселе њушке. Сада је наредник Хигинс пошао испред свих правећи пут својом плавом палицом.

„Склони се“, говорио је тихо, „направи пут… Уклони се…“

Његов потиљак између ивице шлема и оковратника блузе је поцрвенео и почео да се сија од зноја. На крају процесије је корачао Жилин. Дрска лица су се пробијала у прве редове. Довикивали су се:

„Еј, момци, а ко је од њих инспектор?“

„Не можеш да се снађеш, сви су они црвени, као сок од парадајза…“

„Они су скроз црвени — и споља и изнутра…“

„Не верујем, хоћу да видим…“

„Погледај, нећу ти сметати…“

„Еј, наредниче! Хигинсе! Ала си изабрао друштво!“

Жилину неко подметну ногу. Није се окренуо, али је почео да гледа под ноге. Када је пред собом угледао ципелу од меког антилопа, пажљиво, свом тежином настаде на њу. Неко је заурлао. Жилин погледа искривљено, побелело лице с брчићима и рече:

„Извините, молим вас! Ала сам неспретан!“

На ногама је имао јаке, веома тешке чизме са магнетним потковицама.

Бука око њих је расла. Сад су викали већ скоро сви. „Ко их је звао овамо?“

„Еј, ви! Не трпајте свој нос у ствари које вас се не тичу!“

„Дајте нам да радимо онако како ми хоћемо! Ми се не петљамо у ваше ствари!“

„Губите се кући и тамо наређујте!“

Наредник Хигинс, мокар као миш, на крају стиже до врата с напуклом таблицом и отвори их пред Јурковским.

„Овамо, сер“, рече тешко дишући.

Јурковски и Бела уђоше. Жилин прекорачи преко комингса и осврте се. Угледа мноштво дрских лица и тек иза њих, у дуванском диму, скамењена лица радника.

Хигинс такође прекорачи преко комингса и за собом затвори врата.

Кабинет директора рудника мистер Ричардсона био је огроман. Крај зидова су се налазиле мекане фотеље и стаклене витрине са примерцима руда и имитацијама највећих «космицких бисера» који су нађени на Бамберги. Иза стола у сусрет Јурковском је пошао пријатан човек у тамном оделу.

„О, мистер Јурковски“, поче он заобишавши сто и пружајући руку према Јурковском.

„Мило ми је.“

„Не узнемиравајте се“, рече Јурковски заобилазећи сто са друге стране. „Руку вам ионако нећу пружити.“

Директор се заустави пријатно се смешкајући. Јурковски седе за сто и окрете се према Бели.

„То је директор?“ упита он.

„Да!“ с уживањем рече Бела. „То је директор рудника мистер Ричардсон.“

Директор заклима главом.

„О, мистер Барабаш“, рече он прекорно, „зар вама треба да будем захвалан за овакав непријатељски став мистер инспектора?“

„Ко је направио патент за управљање рудником?“ упита Јурковски.

„Као што је то уобичајено у западном свету, мистер Јурковски, савет директора компаније.“

„Покажите.“

„Изволите“, љубазно рече директор. Он лаганим кораком прође кроз кабинет, отвори огроман сеф у зиду, узе велику ташну од мрке коже и извуче из ње лист чврстог папира са златном ивицом. „Изволите“, понови он и стави лист пред Јурковског.

„Затворите сеф“, рече Јурковски, „и предајте кључеве нареднику.“

Наредник Хигинс с окамењеним изразом лица прими кључеве. Јурковски баци поглед на патент, пресави га на четири дела и стрпа у џеп. Мистер Ричардсон и даље настави да се пријатно смешка. Жилин помисли да никад у животу није видео човека с тако очаравајућом спољашношћу. Јурковски стави лактове на сто и замишљено погледа Ричардсона. Ричардсон рече:

„Мени би било пријатније да ми објасните, мистер Јурковски, шта значе сви ти ваши поступци.“

„Ви сте оптужени за читав низ преступа против међународног радног законодавства“, немарно рече Јурковски. Мистер Ричардсон зачуђено рашири руке.

„Ви сте оптужени за нарушавање правних норми космичког простора.“ Чуђењу мистер Ричардсона није било краја. „Ви сте оптужени за убиство — за сада без предумишљаја — шеснаест радника и три жене.“

„Ја?“ увређено повика мистер Ричардсон. „Ја сам оптужен за убиство?“

„Да, између осталог, и за убиство“, рече Јурковски. „Ја вас одстрањујем са дужности. У најскорије време ћете бити ухапшени и упућени на Земљу, где ћете се појавити пред међународним судом. Више вас не задржавам.“

„Покоравам се грубој сили“, достојанствено рече мистер Ричардсон.

„И правилно радите“, рече Јурковски. „Доћи ћете овамо кроз један час и предаћете послове свом заменику.“

Ричардсон се наједном окрете, приђе вратима и отвори их.

„Пријатељи моји!“ гласно рече. „Ови људи су ме ухапсили! Њима се не допадају ваше велике зараде! Они хоће да радите по шест сати дневно и да останете сиромаси!“

Јурковски га заинтересовано погледа. Хигинс се, откопчавајући кубуру, повуче ка столу. Ричардсона маса одгурну у страну. Кроз врата навалише младићи дрских лица, али њих убрзо одгурнуше у страну радници, који убрзо напунише кабинет.

Чврсти зид сивих радничких комбинезона и злобних, намргођених лица се заустави испред стола. Јурковски се осврте и виде да Жилин стоји с његове десне стране, с рукама у џеповима, а да Бела, сагавши се, стегавши рукама наслон столице, нетремице гледа у мистер Ричардсона. Лице му је било свирепије него лице и у најогорченијег радника. Лоше ће директор проћи, помисли Јурковски. Наредник Хигинс је с пиштољем у руци гурао једног радника палицом у груди и гунђао:

„Никаквих незаконитих поступака, момци, мирније, момци, мирније…“

Кроз гомилу се облепљен фластерима проби Џошуа.

„Ми не желимо ни с ким да се свађамо, мистер инспекторе“, промрмља он гледајући Јурковског злобним погледом јединог слободног ока. „Али те ваше шале овде неће проћи.“

„Какве шале?“ упита Јурковски заинтересовано. „Ми смо овамо дошли да бисмо зарадили…“

„А ми смо долетели овамо да вам не бисмо дозволили да живи иструлите.“

„А ја вам кажем да вас се то не тиче!“ заурла Џошуа. Окренуо се гомили и упитао: „Зар не, момци?“

„Уо-о-о!“ заурла гомила. У том тренутку неко опали из пиштоља.

Иза леђа Јурковског прсну стакло витрине. Бела поче да стење, једва некако подиже столицу и сручи је на главу мистер Ричардсона, који је стајао у првом реду, подигавши очи и сложивши руке. Жилин је био извукао руке из џепова и припремио се да скочи на некога. Џошуа преплашено одскочи. Јурковски устаде и љутито рече:

„Која то будала тамо пуца? Умало ме није погодила. Наредниче, што стојите као дрво? Одузмите тој будали оружје!“

Хигинс послушно поче да се пробија кроз гомилу. Жилин поново стрпа руке у џепове и седе на ивицу стола. Погледа у Белу и насмеја се. Белино лице било је блажено. Он је с уживањем посматрао Ричардсона, кога су два младића подизала.

Његове очи биле су затворене, на високом челу видела му се огромна модра чворуга.

„Узгред буди речено“, рече Јурковски, „одмах предајте све оружје које овде имате при себи. То вама говорим, бадаваџије! Од овог тренутка ће свако код кога буде пронађено оружје бити на месту стрељан. Дајем комесару Барабашу одговарајућа овлашћења за то.“

Жилин лагано обиђе сто, извуче из џепа пиштољ и пружи га Барабашу. Барабаш, загледавши се у најближег гангстера, убаци метак у цев. У тишини која је владала јасно се чуло како је шкљоцнуо затварач пиштоља. Око гангстера се створи празнина. Он побледе, извуче из задњег џепа панталона пиштољ и баци га на под. Бела ногом одбаци пиштољ у угао и окрену се младићу који је придржавао Ричардсона.

„Ти!“

Овај спусти Ричардсона и, смешкајући се, одмахну главом.

„Немам“, рече.

„Но, добро“, рече Јурковски. „Наредниче, помозите тим типовима да се разоружају.

Вратимо се нашем разговору. Прекинули су нас“, рече Џошуи. „Ви сте, чини ми се, говорили да се не мешам у ваше ствари, зар не?“

„Тако је“, рече Џошуа. „Ми смо слободни људи и сами смо пошли овамо, да бисмо зарадили. И не сметајте нам. Ми вама не сметамо, не сметајте ни ви нама.“

„Питање о томе ко коме смета за сада ћемо оставити по страни“, рече Јурковски.

„А сада хоћу нешто да вам испричам.“ Извукао је из џепа и бацио на сто неколико разнобојних каменчића који су се светлуцали. „Ово је таквозвани космички бисер“, рече он. „Ви га добро знате. То је обично драго и полудраго камење, које се овде, на Бамберги, током дужег времена подвргавало деловању космичког зрачења и ниских температура. Никаквих специјалних особина, ако не рачунамо леп сјај.

Богате даме га плаћају скупим парама и на томе се обогатила ваша компанија.

Користећи се потражњом тог камена, компанија зарађује.“

„И ми такође“, повикаше из гомиле.

„И ви такође“, сложи се Јурковски. „Али, ево у чему је ствар. За осам година постојања компаније на Бамберги је боравило по трогодишњем уговору око две хиљаде људи. А да ли знате колико их је од оних који су се вратили још увек живих? Мање од пет стотина. Просечна дужина живота радника после повратка није дужа од две године. Ви се три године овде на Бамберги килавите само ради тога да бисте после две године живи трунули на Земљи. То се дешава пре свега због тога што се на Бамберги нико не придржава наредбе Међународне комисије, која забрањује да се у вашем руднику ради више од шест сати дневно. На Земљи се само лечите, патите због тога што немате децу или рађате кретене. То је злочин компаније. Али сада не говоримо о компаниј и…“

„Причекајте“, реше Џошуа и подиже руку. „Дајте да и ја кажем неку реч. Све смо то ми већ чули. Нама је о томе пробио уши мистер комесар. Не знам како други, али мене се не тичу они који су умрли. Ја сам човек здрав и немам намеру да умрем.“

„Тачно“, зачу се из гомиле. „Нека слабићи умиру.“

„Деца или не, то је моја лична ствар. Излечићу се ја, а не ви. Хвала богу, ја сам пунолетан и ја одговарам за своје поступке. Нећу да слушам никакве говоре.

Ви сте одузели оружје гангстерима и ја говорим: правилно. Нађите оне који пеку ракију, затворите салон. Тачно?“ Он се окрете гомили. У гомили неодређено почеше да брундају. „Шта тамо мрмљате? Ја правилно говорим. Где то има — за чашицу два долара? Оне који примају мито уклоните. То ће такође бити правилно. А у мој посао се не мешајте. Ја сам овамо дошао да бих зарадио и ја зарађујем. Одлучио сам да отпочнем свој посао — и отпочећу га. И ваши говори ме се не тичу. За речи кућу не можеш да купиш…“

„Правилно, Џо!“ повикаше из гомиле.

„А, није правилно“, рече Јурковски. Наједном му лице поцрвене и он заурла: „Ви мислите да ћемо вам дати да цркнете? Ваше ствари, ваше ствари“, поново проговори својим нормалним гласом. „Вас овде, будале, има највише четири стотине. А нас је — четири милијарде. И ми нећемо да ви умрете. И ви нећете ни умрети. Добро, нећу говорити са вама о вашем духовном сиромаштву. Ви то, као што видим, не можете да схватите. То ће схватати тек ваша деца, ако их будете имали. Говорићу са вама језиком који вам је јасан и разумљив. Језиком закона. Човечанство је донело закон по коме се забрањује да човек самог себе тера у гроб. Закон, схватате ли?

Закон! По том закону ће и одговарати компанија, а ви запамтите ово: човечанству ваши рудници нису потребни. Рудници на Бамберги могу бити затворени сваког тренутка и кад се то деси, сви ће само одахнути. И имајте на уму: ако ме комесар МУКС-а извести о било каквом прекршају, свеједно каквом — прековремени рад, мито, алкохол, пуцњава — рудник ће бити затворен, а Бамберга ће бити помешана са космичком прашином. То је закон и ја вам то говорим у име човечанства.“

Јурковски седе.

„Плакаће наш новац“, неко гласно рече.

Гомила поче да гунђа. Неко повика:

„Затворити рудник, а нас на улицу?“

Јурковски устаде.

„Не говорите глупости“, рече. „Какве су вам то глупаве представе о животу?

Колико рада има у космосу и на Земљи! Правог рада, који је свима потребан, да ли то схватате? Не шачици богатих дама већ свима! А ја, узгред буди речено, имам за вас предлог од МУКС-а — они који желе могу током ових месец дана да раскину уговор с компанијом и пређу на грађевинске и техничке радове на другим астероидима и спутњицима великих планета. Ех, кад би сви овде једногласно гласали за то да се затворе ови смрдљиви рудници, ја бих то урадио још данас. А рада ћете имати преко главе.“

„А колико плаћају?“ повика неко.

„Плаћа се, разуме се, пет пута мање“, одговори Јурковски. „Али зато ћете рада имати за цео живот, и добри другови, прави људи, од вас ће направити праве људе! Остаћете здрави и учествоваћете у најграндиознијем послу на свету.“

„Какав је интерес радити у туђем бизнису?“ рече Џошуа.

„Да, то нам не одговара“, почеше да говоре у гомили.

„Зар је то бизнис?“

„Свако ће да те учи како треба, а како не може…“

„Тако ћеш целог живота остати радник…“

„Бизнисмени!“ с отвореним презиром рече Јурковски. „Но, време је да завршимо.

Имајте на уму да сам овог господина“, показао је на мистер Ричардсона, „овог господина ухапсио, и њему ће се судити. Изаберите сами привременог директора и саопштите ми његово име. Ја ћу бити код комесара Барабаша.“

Џошуа мрачно рече Јурковском:

„Неправедан је то закон, мистер инспекторе. Зар може да се радницима забрани да зарађују? А ви, комунисти, још се хвалите да сте за раднике.“

„Пријатељу мој“, меко рече Јурковски, „комунисти су за друге раднике. За раднике, а не за газде.“

У Барабашовој соби Јурковски се изненада лупи по челу.

„Будала“, рече. „Заборавио сам камење на директоровом столу.“

Бела се насмеја.

„Но, више га нећете видети“, рече. „Неко ће сада постати газда.“

„Ђаво нека их носи“, рече Јурковски. „А нерви су вам… хм-хм… Бела… одиста лоши…“

Жилин поче да се смеје.

„Ала га је удесио столицом!…“

„А шта кажете, одвратна њушка?“ упита Бела.

„Не, зашто“, рече Жилин. „Веома културан и пријатан човек.“

Јурковски гадљиво примети:

„Љубазна свиња. А какве су овде просторије, другови, а? Какав су дворац направили, а смрт-планетолози живе у лифту! Не, тиме ћу се позабавити, то нећу оставити тек тако!“

„Хоћете да ручате?“ упита Бела.

„Не, ручаћемо на Тахмасибу. Сада ће се завршити цела ова гужва…“

„Боже мој“, поче да машта Бела. „Поседети за столом са добрим људима, нормалним људима, не слушати ништа о доларима, о акцијама, ни о томе да су сви људи животиње… Владимире Сергејевичу“, поче да моли, „пошаљите ми овамо барем некога.“

„Стрпите се још мало, Бела“, рече Јурковски. „Ова радња ће се ускоро затворити.“

„Узгред, о акцијама“, рече Жилин. „Сад је у радио-станици сигурно лудница…“

„Сигурно“, рече Бела. „Продају и купују место у реду. Очи на челу, њушке знојаве… Ој, када ћу се извући одавде!“

„Добро, добро“, рече Јурковски. „Дајте, да погледам све записнике.“ Бела пође сефу. „Узгред буди речено, Бела, да ли овде може да се пронађе неки мање или више пристојан директор?“

Бела је претурао по сефу.

„Зашто да не“, рече. „Моћи ће, разуме се. Инжењери су овде људи углавном добри. Домаћини.“

Неко закуца на врата. Ушао је, натмурен, облепљен фластерима, Џошуа.

„Идемо, мистер инспекторе“, рече љутито.

Јурковски стењући устаде.

„Идемо“, рече.

Џошуа му пружи раширени длан.

„Ви сте тамо камење заборавили“, натмурено рече. „Сакупио сам. Јер људи су код нас разни…“