Тахмасиб

МАРС: РАЦИЈА

У четири изјутра Феликс Рипкин рече: „Време је, и сви почеше да се спремају.“

Напољу је било минус осамдесет и три степена Целзијусова. Јура је навукао на ноге два пара чарапа од паперја, које му је дала Наташа, тешке крзнене панталоне, које му је дао Мати, преко панталона је навукао акумулаторски појас и онда се увукао у бунду. Феликсови трагачи, неиспавани и намргођени, брзо су пили врелу кафу. Наташа је трчала у кухињу, доносила сендвиче, кафу и термосе. Неко је затражио буљон. Наташа је отрчала у кухињу и донела буљон. Рипкин и Жилин су чучали у углу собе над отвореним пљоснатим сандуком, из кога су вирили блештави крајеви ракетних граната. Ракетне пушке је на Топли Сирт донео Јурковски. Мати је последњи пут проверавао електрогрејач виндјакне која је била предвиђена за Јуру.

Трагачи попише кафу и ћутке пођоше ка излазу, где скоро већ аутоматским покретима навукоше на лица маске за кисеоник. Феликс и Жилин подигоше сандук са гранатама и такође пођоше ка излазу.

„Јура, јеси ли спреман?“ упита Жилин.

„Одмах, одмах“, одговори Јура.

Мати му поможе да навуче виндјакну.

„А сад, јури на улицу“, рече. „Иначе ћеш се презнојити.“

Јура навуче рукавице и потрча за Жилином.

Напољу је било сасвим мрачно. Јура је прешао преко територије опсерваторије и спустио се ка тенку. Овде се у помрчини чуо тих разговор, чуло се лупкање метала о метал. Јура налете на некога. Из помрчине му неко посаветова да навуче наочаре. Јура, пак, том некоме посаветова да не стоји насред пута.

„Види чудака“, рекоше из помрчине. „Навуци топлотне наочаре.“

Јура се сети инфрацрвених наочара и намаче их на очи. Много боље није видео, али је зато почео да назире силуете људи и широк задњи део тенка, који је био загрејан атомским реактором. У тенк су товарени сандуци с муницијом. Најпре, Јура поче да додаје, али онда се сети да се може десити да у тенку не буде места за њега и да би га у том случају оставили на опсерваторији. Тихо приђе тенку и попе се на њега. Тамо су два човека у капуљачама навученим до самог носа прихватали сандуке.

„Кога то носи враг?“ доброћудно упита један од њих.

„Ја сам“, одговори Јура.

„А, престоничка зверка“, рече други. „Увлачи се у тенк, гурај сандуке под седишта.“

«Престоничком зверком» су Јуру назвали месни вариоци, којима је он дан пре тога помогао да опреме тенкове држачима за ракетно оружје, при чему им је приказао најновије методе заваривања у разређеној атмосфери.

У унутрашњости тенка је било исто тако осамдесет и три степена испод нуле и због тога топлотне наочари нису много помагале. Јура је с ентузијазмом вукао сандуке по металном дну тенка и пипајући гурао их под седиште, стално се ударајући о некакве углове и избочине. Затим више није имао шта да вуче. Преко високих ивица тенка су се пребацивали ћутљиви трагачи и почели да седају на седишта лупајући својим карабинима. Јури су неколико пута нагазили на ноге, а неко му је набацио и капуљачу на очи. У предњем делу тенка зачула се одвратна шкрипа — према свему, то је Феликс пробао држач за оружје. После тога неко је рекао:

„Иду.“

Јура опрезно издиже главу изнад ивице тенка. Угледао је сиви зид опсерваторије и светлости рефлектора, које су клизиле по осматрачници. То су била три тенка централне групе. Феликсов глас је полугласно рекао:

„Малињин?“

„Ја“, јавио се трагач који је седео поред Јуре.

„Петровски?“

„Овде!“

„Хомерики?“

Кад је завршио прозивку (имена Јуре и Жилина због нечега нису била прозвана), Феликс рече:

„Идемо.“

Пешчани тенк Мимикродон поче да урла својим моторима, трже се и крете узбрдо.

Јура погледа изнад себе. Звезде се нису виделе — подигао се облак прашине. Није имао шта да гледа. Тенк се ужасно труцкао. Јура је сваки час падао са свог седишта ударајући се о оштре углове. Најзад га трагач који је седео крај њега упита: „Зашто стално скачеш?“

„Одакле знам“, љутито рече Јура.

Ухвати се рукама за неку полугу и одмах му постаде лакше. С времена на време, у облацима дима, који су се наднели над тенк, појављивале су се светлости рефлектора и тада је на светлом фону прашине видео црни круг држаца за оружје и дугу цев ракетне пушке окренуту према небу.

Трагачи су тихо разговарали о Старој Бази и њеном пореклу.

„Јуче сам ишао да видим те развалине.“

„Но, и?“

„Разочарао сам се, да будем поштен.“

„Да, архитектура само на први поглед изгледа чудновата, а после почињеш да осећаш да си то већ негде видео.“

„Купола, паралелопипеди…“

„Тачно. Баш као Топли Сирт.“

„Због тога никоме никад није ни пало на памет да то није наше.“

„Разуме се… После чудеса Фобоса и Дејмоса…“

„А мени је баш та сличност чудновата.“

„Да ли је материјал анализиран?“

Јури је било неудобно и осећао се некако усамљен. На њега нико није обраћао пажњу. Људи су изгледали некако туђи, равнодушни. Лице му је ужасна хладноћа просто пекла. О дно тенка су ударале праве фонтане песка, које су летеле испод гусеница. Ту негде, у близини, налазио се Жилин, али он га није ни чуо ни видео.

Јура се чак осетио помало увређен због тога. Хтео је да што пре изиђе сунце, да би било топлије и да би се коначно и нешто видело. И желео је да већ једном престану да се толико труцкају.

Биков је Јуру пустио на Марс очигледно преко воље, и на личну одговорност Жилина. Он је с Михаилом Антоновичем остао на броду и сад се заједно са Фобосом окретао на раздаљини од девет хиљада километара од Марса. Где се у том тренутку налазио Јурковски, Јура није знао. Сигурно је и он учествовао у рацији.

«Када би ми барем дали карабин», нерасположено помисли. «Ја сам им, ипак, заваривао држаче за оружје.»

Око њега су сви седели са карабинима и због тога су се вероватно и осећали тако сигурно и мирно.

Ипак је човек по својој природи незахвалан и равнодушан, горко је мислио Јура. И што је старији, тим више. Кад би овде били наши момци, све би било супротно. Ја бих имао карабин, и знао бих зашто и куда идемо. И знао бих шта треба да радим.

Тенк се наједном заустави. Од светлости рефлектора, чији је сноп расецао облаке прашине, постало је светлије. У тенку су сви заћутали и Јура зачу непознат глас:

„Рипкине, изиђите на западни део. Кузмине, на источни. Џеферсоне, останите на јужном.“

Тенк поново крете. Светлост рефлектора паде у унутрашњост тенка и Јура угледа Феликса, који је стајао крај држача за оружје са радиофоном у руци.

„Окрени се боком према западу“, рече Рипкин возачу.

Тенк се искрену, а Јура рашири лактове да не би пао на дно.

„Тако, добро“, рече Феликс. „Пођи још мало напред. Тамо је равније.“

Тенк се поново заустави. Рипкин поче да говори преко радиофона:

„Рипкин је на месту, друже Ливанов.“

„Добро“, рече Ливанов.

Сви трагачи су стајали гледајући преко ивице тенка. Јура је такође гледао. Ништа се није видело, осим облака прашине, која се лагано слегала у светлости рефлектора.

„Кузмин на месту. Крај мене је некаква кула.“

„Спустите се ниже.“

„Разумем.“

„Пажња!“ рече Ливанов. Овај пут говорио је помоћу мегафона и глас му је одјекивао над пустињом.

„Рација ће отпочети кроз неколико минута. До изласка сунца је преостао још један сат. Гоничи ће стићи за пола сата. Кроз пола сата укључити сирене. Можете да пуцате. То је све.“

Трагачи су почели да се крећу. Поново се зачула одвратна шкрипа држача. Преко ивица тенка су вириле цеви карабина. Прашина се слегала и силуете људи су се лагано губиле, сливајући се с помрчином. Поново су се виделе само звезде.

„Јура!“ тихо позва Жилин.

„Шта је“, љутито одговори Јура.

„Где си?“

„Овде.“

„Дођи овамо“, строго нареди Жилин.

„Куда?“ упита Јура и крете према гласу.

„Овамо, ка држачу.“

Тенк је био пун сандука. «Одакле их је само толико?» помисли Јура. Јака Жилинова рука га ухвати за раме и повуче под држач.

„Седи овде“, строго рече Жилин. „Помагаћеш Феликсу.“

„А како?“ упита Јура. И даље је био увређен, али се већ смиривао.

Феликс Рипкин тихо рече:

„Овде се налазе сандуци са гранатама.“ Осветлио их је батеријском лампом.

„Извлачите гранате, једну по једну, скидајте поклопац са задњег дела и додавајте ми их.“

Трагачи су међусобно разговарали.

„Ништа не видим.“

„Данас је веома хладно, све се смрзло.“

„Да, ускоро ће јесен. Предстоји хладни период…“

„Ето, ја, на пример, на фону звезда видим некакву куполу и нишаним у њу.“

„Зашто?“

„То је једино што видим.“

„А да ли може да се спава?“

Феликс над Јурином главом тихо рече:

„Момци, источну страну држим под оком ја. Не пуцајте за сада, хоћу само да испробам пушку.“

Јура одмах узе гранату и скиде капак са ње. За неколико тренутака је завладала мртва тишина.

„А Наташа је дивна девојка, зар не?“ упита неко шапатом. Феликс се помери. Држач зашкрипа.

„Само не треба онако кратко да се шиша“, зачу се глас са западног дела тенка.

„Много ти разумеш…“

„Личи на моју жену. Само што јој је коса краћа и светлија.“

„Зашто само тај Серјожа пропушта прилику? Таква момчина — то не личи на њега…“

„Који Серјожа?“

„Серјожа Бјели, астроном.“

„Сигурно је ожењен.“

„Није.“

„Они је сви много воле. Као другови. Она је одиста ретко диван човек. И паметна је. Ја је познајем још са Земље.“

„А ти си је још терао да ти донесе буљон?“

„А зашто да не?“

„Па није лепо. Она је радила целу ноћ, после тога нам је доручак припремила. А теби се наједном пријео некакав буљон.“

„Пст!“

У тишини која је завладала Феликс тихо рече:

„Јура, хоћете да видите пијавицу? Гледајте!“

Јура се пропе. У првом тренутку је видео само црне силуете развалина. Затим је тамо нешто почело нечујно да се покреће. Дугачка, еластична сенка се појавила изнад кула и почела да се креће лево-десно заклањајући звезде. Зашкрипа држач и сенка се заустави. Јура престаде да дише. Сад, помисли. Сад. Сенка се искриви, као да је почела да се савија, и тог тренутка груну ракетна пушка.

Зачу се дуго шуштање, појавише се искре, огњена путања суну према врху брежуљка, нешто тамо сину, и онда опет завлада тишина. Са врха брежуљка поче да се осипа камење.

„Ко је пуцао?“ зачу се кроз мегафон.

„Рипкин“, одговори Феликс.

„Погодак?“

„Да.“

„Но, нека је са срећом“, проурла мегафон.

„Гранату“, тихо рече Феликс. Јура му је брзо стрпа у руку.

„Одлично“, са завишћу рече неко од трагача. Тачно на два дела.

„Да, није то карабин.“

„Феликсе, а зашто ми нисмо добили такве? Феликсе, одговори?“

„Јурковски је донео само двадесет пет комада.“

„Штета. То је одлично оружје.“

Из источног тенка су такође отворили паљбу. Јура са интересовањем окрете главу у том правцу, али ништа не виде. Поче да шишти и упали се над развалинама ракета која је била бачена из неког другог тенка. Феликс опали још једном.

„Гранату“, рече гласно.

Паљба је с кратким интервалима трајала двадесетак минута. Јура није ништа видео. Додавао је гранату за гранатом и ознојио се. Пуцали су с обе стране тенка. Феликс је са страшном шкрипом окретао држач и пушку. Затим су укључили и сирене. Монотони урлик је одјекивао над пустињом. Јури су почели да трну зуби и засврбеле га пете. Пуцњава је престала, али је разговарати било немогуче.

Брзо је свитало. Јура је сада видео трагаче. Скоро су сви седели, приљубљени леђима уз зидове тенка, навукавши капуљаче на главу. На дну су стајали отворени сандуци од пластичне масе с комадима целофана у боји, који су вирили из њих. На поду су се ваљале празне чауре и шаржери. Пред Јуром је на сандуку седео Жилин држећи карабин међу ногама. На његовим откривеним образима се нахватало иње.

Јура устаде и баци поглед на Стару Базу. Сиви, испуцани зидови, жбуње, боце, камење. Јура беше разочаран. Он је очекивао да ће угледати гомиле лешева који се диме. Тек кад се боље загледао, он примети жућкасто, длакаво тело које се ваљало у бодљикавом растињу, док је на једној куполи блистало нешто одвратно, мокро.

Јура се окрете и погледа у пустињу. Пустиња је била сива под тамнољубичастим небом, покривена сивом пеленом пешчаних дина, мртва и досадна: Али, високо над хоризонтом, он угледа јарку, жуту траку, исцепкану, која је покривала скоро цео западни део неба. Трака се брзо ширила, расла је и постајала све светлија.“Гоничи иду!“ повика неко, а то се кроз урлање сирена једва чуло. Јура се досети да је жута, јарка трака над хоризонтом облак прашине који су подигли гоничи. Сунце се дизало у сусрет њима, на пустињу су пале црвенкасте мрље светлости и наједном се осветли огроман жути облак који је покривао хоризонт.

„Гоничи, гоничи!“ повика Јура.

Цео хоризонт, с леве и десне стране, био је покривен црним тачкама. Тачке су се појављивале и нестајале и поново се појављивале на узвишицама удаљених пешчаних дина. Већ се сада видело да се тенкови и краулери крећу максималном брзином и да сваки вуче за собом дугачки, прашњави траг. Дуж целог хоризонта се видело светлуцање и било је немогуће схватити шта је то — да ли су то били пуцњи или експлозије граната, а можда и само светлуцање сунца, чији су се зраци одбијали од стакла браника.

Јуру су гурнули у бок и он је сео спотакавши се о сандуке. Феликс Рипкин је на држачу вешто и брзо окретао свој дугачки бацач граната. Неколико трагача се бацило на леви бок тенка. Гоничи су се приближавали фантастичном брзином. Сад су били удаљени пет до седам километара, не више. Хоризонт је био сасвим прекривен прашином и видело се како се испред гонича котрљају димови експлозија. Мегафон заурла надјачавајући јаук сирена:

„Отвори ватру на пустињу! Ватру на пустињу!“

Из тенка отворише паљбу. Јура је видео како се широка рамена Жилина тресу од пуцања, видео је беле пламичке над тенком, и никако није могао да схвати у кога и камо пуцају. Феликс га удари руком по капуљачи. Јура брзо додаде гранату и скину капак са следеће. Сирене су и даље урлале, одјекивали су пуцњи, сви су били и сувише заузети, и он није имао кога да упита шта се то у ствари дешава.

Затим је видео како се од једног тенка који се приближавао подигла дугачка струја пламена, која је личила на испљувак, и нестала у појасу дима и прашине испред ланца гонича. Тада схвати. Сви су пуцали у тај појас прашине: тамо су се налазиле пијавице. Тај појас дима се приближавао.

Иза брежуљка, задњим делом окренутим напред, лагано се појавио тенк Кузмина.

Тенк се још није зауставио кад се његова кабина отвори и из ње се појави црна цев. Цев поче да се диже према небу огромна и кад се зауставила под углом од четрдесет и пет степени, трагачи Кузмина излетеше из тенка и полегаше под гусенице. Из самог тенка је почео да се диже густ, црн дим; цев је са шкрипом избацила огроман језик пламена, после чега се тенк обавио облацима дима. За тренутак се пуцњава смири. На гребену брежуљка, који је био удаљен око три стотине метара, појави се печурка дима и прашине.

Феликс поново лупи Јуру по капуљачи. Јура му одмах додаде једну за другом две гранате и осврте се према тенку Кузмина. У прашини се видело како трагачи с муком извлаче цев из тенка. Јури се чак учини да кроз урлик сирена и пуцњаву чује неразумљиве псовке.

Појас дима и прашине, у коме су се појављивали пламичци експлозија, приближавао се све више и више. И, на крају, Јура их је угледао. Пијавице су личиле на огромне сиво-жуте пуноглавце. Еластичне, веома покретљиве, без обзира на своју величину и очигледно велику тежину, оне су искакале из облака дима, летеле по ваздуху неколико десетина метара и поново нестајале у прашини. А за њима, буквално за њиховим петама, јурили су скакучући по динама и брежуљцима широки, четвртасти пешчани тенкови и мали краулери и светлуцали пламичцима пуцњева.

Јура се сагао да дохвати гранату, а кад се усправио, пијавице су биле већ сасвим близу, пламичци пуцњева већ су били нестали, тенкови су почели да успоравају и на њихове кровове су почели да искачу људи и машу рукама. Однекуд с леве стране, заобилазећи тенк Кузмина, фантастичном брзином пролете један пешчани тенк и појури поред саме пешчане завесе, кроз центар пијавица. Кабина тенка је била празна. За њим је искочио други, исто тако празан тенк, за њим трећи и више ништа није могло да се види у густој, жутој прашини.

„Прекини паљбу!“ заурла мегафон.

„Гази! Дави!“ заурла мегафон код гонича.

Прашина је покрила све, а пошто је почело да се смркава, видљивост је била врло слаба.

„Чувај се!“ повика Феликс и саже се.

Дугачко, тамно тело прелете изнад тенка. Феликс се исправи и поче да окреће ракетну пушку према Старој Бази. Изненада сирене престадоше да урлају и одмах се зачу лупњава мотора десетак тенкова, шкрипа гусеница и узвици. Феликс више није пуцао. Он је лагано окретао пушку час улево час удесно и та шкрипа, која је парала уши, изгледала је Јури као рајска музика у поређењу с урлањем сирена.

Из облака прашине се појави неколико људи наоружаних карабинима. Они притрчаше тенку и почеше да ускачу у њега.

„Шта се десило?“ упита Жилин.

„Краулер се претурио“, брзо одговори неко. Други, нервозно се насмејавши, рече:

„Лагано и методично кретање.“

„Попара, права попара“, рече трећи. „Не умемо ми да ратујемо.“

Грохот мотора се приближи и поред њих лагано и некако несигурно прођоше два тенка. Последњи је за собом вукао нешто без облика, покривено прашином.

Зачуђени глас изненада рече:

„Момци! Па сирене више не урлају!“

Сви почеше да се смеју и да истовремено говоре.

„Ух, ала је ово прашинчина!“

„Као да су почеле јесење буре.“

„Шта сад да радимо, Феликсе? Еј, команданте!“

„Чекаћемо“, тихо рече Феликс. „Прашина ће се ускоро слећи.“

„Зар смо их се отарасили?“

„Еј, гоничи, да ли сте их много побили?“

„Доста ће бити за вечеру“, одговори неко од гонича.

„Оне су, подле, све отишле у подземне пећине.“

„Овуда је прошла само једна. Боје се сирена.“

Прашина је лагано почела да се слеже. Појави се кружић сунца, појави се ружичасто небо. Јура угледа мртву пијавицу — вероватно ону која је прескочила преко тенка. Лежала је на литици брежуљка, права као мотка, дугачка, покривена жутом оштром чекињом. Од репа према глави се ширила и Јура добро осмотри њене чељусти осећајући како му жмарци иду низ леђа. Чељуст јој је била сасвим округла, имала је у пречнику пола метра и била пуна пљоснатих, троугластих зуба. Човеку је било одвратно да је гледа. Јура се осврте и виде да се прашина скоро сасвим слегла и да се око њих налази више тенкова и краулера. Људи су скакали преко ивица тенкова и лагано се пели уз литицу према развалинама Старе Базе. Мотори су утихли. Над брегом су се чули само гласови, а под ногама је пуцкетало угљенисано жбуње.

„Идемо“, рече Феликс.

Скину са држача пушку и пребаци се преко ивице тенка. Јура крете за њим, али га Жилин ухвати за рукав.

„Полако, полако“, рече. „Поћи ћеш са мном голубићу.“

Изишли су из тенка и почели да се пењу уз литицу за Феликсом. Феликс је кренуо према већој групи људи, који су стајали на око пет метара испод развалина.

Људи су се окупили око дубоке црне пећине, која се стрмо спуштала под развалине. Пред самим улазом, подбочивши се, стајао је човек с карабином пребаченим преко врата.

„И да ли их је тамо много отишло?“ питао је.

„Две пијавице сигурно“, одговорише из гомиле. А можда и више.

„Јурковски!“ рече Жилин.

„Како их нисте… хм-хм… задржали?“ упита Јурковски са прекором у гласу.

„А оне… хм-хм… нису хтеле да се зауставе, објасни неко из гомиле.“

Јурковски рече прекорно:

„Требало их је… хм-хм… задржати!“ Скиде карабин. „Идем да видим“, рече.

Нико није успео да каже ниједну реч, а он се већ сагао и с неочекиваном лакоћом скочио у помрчину. За њим је, као његова сенка, скочио Феликс. Јура више није размишљао.

„Дозволите, друже“, рече и узе карабин од суседа. Запрепашћени човек се није ни противио.

„Куда ћеш?“ запрепасти се Жилин осврћући се са улаза у пећину. Јура одлучно коракну ка пећини. „Не“, брзо рече Жилин. „Тамо не смеш.“ Јура сагавши главу крете ка њему. „Не смеш, ја сам ти већ рекао!“ заурла Жилин и гурну га у груди.

Јура седе подигавши облак прашине. Гомила поче да се смеје. Поред њих протрчаше трагачи, један за другим нестајући у пећини.

Јура скочи; био је бесан.

„Пустите ме“, заурла. Бацио се напред, али налете на Жилина, који је стајао као зид. Жилин рече молећиво:

„Јура, извини, али теби тамо одиста никако није место.“ Јура се ћутке отимао.

„Па, зашто се отимаш? Видиш и сам да сам и ја остао. У пећини су почели да одјекују пуцњи.“

„Као што видиш, одлично су се снашли и без нас двојице.“

Јура стеже зубе и удаљи се. Ћутке гурну карабин у руке гоничу од кога га је био узео и остаде у гомили. Чинило му се да га сви посматрају. Срамота, мислио је, каква срамота! Умало му и уши нису извукли. Па да су сами, само он и Жилин, још и некако. Али у присуству свих… Сетио се како се пре десет година завукао у собу старијег брата и обојио бојицама цртеже… Хтео је да буде што боље. И како га је старији брат за уво извео напоље, на улицу; како га је тада било срамота…

„Не љути се, Јурка“, рече Жилин. „Нехотице сам. Сасвим сам заборавио да је овде тежа слабија него на Земљи.“

Јура је и даље упорно ћутао.

„Не узнемиравај се“, нежно рече Жилин поправљајући му капуљачу на глави.

„Ништа се неће десити с њим. Тамо је Феликс крај њега, трагачи… И ја сам такође у први мах помислио да ће старац настрадати, и појурио сам за њим, али сам се захваљујући теби освестио…“

Жилин је говорио још нешто, али га Јура више није чуо. «Боље би било да су ме извукли за уши, мислио је очајно. Боље би било да су ме јавно, пред свима ишамарали. Дечак, балавац, егоиста обични! Правилно је Иван урадио што ме је лупио. Требало је још јаче да ме удари. Јура поче да шишти кроз зубе, до те мере га је било срамота. лван се бринуо за мене и Јурковског и он не сумња да сам се и ја бринуо за Јурковског и њега… А ја?… Кад је Јурковски скочио у пећину, ја сам то схватио као дозволу за херојске поступке, подвиге. Ни за тренутак нисам мислио на то да Јурковском прети опасност. Желео сам да се сукобим са пијавицама, желео сам да се прославим… Добро је што Иван све то не зна…»

„Чувај се!“ заурлаше отпозади.

Јура махинално одскочи у страну. Кроз гомилу се према пећини пробијао краулер, који је за собом вукао приколицу с огромним сребрнастим резервоаром. Од резервоара се пружало огромно црево са чудноватим металним продужетком. Метални део је под мишком држао човек који се налазио на предњем седишту краулера.

„Овде?“ упита човек и не сачекавши одговор упери продуживач према пећини. „Приђи ближе“, рече возачу. „А ви, момци, ви се уклоните“, рече гомили. „Даље даље.

Па уклоните се одатле“, довикну Јури.

Нанишанио је продуживачем у црни отвор пећине, али се на улазу у пећину појавио један од трагача.

„Шта је то сада?“ упита он.

Човек са цревом седе на своје место.

„До врага“, рече он. „Шта ви тамо радите?“

„Па то је бацач пламена, момци!“ досети се неко у гомили.

Човек који је управљао бацачем пламена почеша се испод капуљаче.

„То тако не може“, рече он. „Ипак треба упозорити.“

Под земљом су до те мере учестали пуцњи да се Јури учини да је из пећине почело да лети перје.

„Шта сте то овде започели?“ упита човек на краулеру.

„То је Јурковски“, одговорише из гомиле.

„Који Јурковски?“ упита човек који је руководио бацачем пламена. „Син, ваљда?“

„Не, отац.“

Из пећине су један за другим изишла три трагача. Када је угледао бацач пламена, један од њих рече:

„Одлично. Сада ће сви изићи и показаћемо им где ракови зимују.“

Из пећине су почели да излазе људи. Последњи су изишли Јурковски и Феликс.

„Значи, ова кула над нама треба да буде нешто као… хм-хм… пумпна станица.

Лако је… хм-хм… могуће. Ви сте јуначина, Феликсе.“ Угледа бацач пламена и стаде. „А, бацач пламена! Но па… хм-хм… шта, можете да радите.“ Благонаклоно климну главом човеку који је под мишком држао металну цев бацача.

Човек живну; скочи са свог седишта и приђе пећини вукући за собом дуго црево.

Гомила се помери уназад. Само Јурковски остаде поред човека, подбочивши се.

„Громовник, а?“ рече Жилин над самим уветом Јури. Човек нанишани. Јурковски га изненада узе за руку. „Станите. А зашто… хм-хм… зашто је то у ствари потребно? Живе пијавице су давно… хм-хм… мртве, а мртве ће… хм-хм… бити потребне биолозима. Зар није тако?“

„Зевс“, рече Жилин. Јура само слеже раменима. Било га је срамота.

Пењков искапи шољу и замишљено проговори:

„Да попијемо још по шољу кафе, а?“

„Дај да ти сипам“, рече Мати.

„А ја хоћу да то уради Наташа“, рече Пењков.

Наташа му сипа кафу. Кроз прозор се видела црна, кристално јасна ноћ, какве често бивају крајем лета, уочи јесењих бура. У углу су се ваљале бунде са батеријским грејалицама, карабини, виндјакне. Пријатно је куцкао електрични сат над вратима која су водила у радионицу. Мати рече:

„Ипак не схватам — да ли смо уништили те пијавице или нисмо?“

Серјожа се одвоји од књиге коју је читао:

„Коминике главног штаба“, рече он. „На бојном пољу је остало шеснаест пијавица, један тенк и три краулера. Према непровереним подацима, још један тенк је остао на пешчаним динама на почетку рације и за сада још није извучен одатле.“

„То знам“, објави Мати. „Мене сада интересује — да ли сада могу ноћу да идем у Топли Сирт?“

„Можеш“, рече Пењков дувајући. „Али ипак собом треба да узмеш карабин“, додаде после краћег размишљања.

„Разумем“, рече Мати саркастично.

„А шта ћеш ти, у ствари, ноћу на Топлом Сирту?“ упита Сергеј.

Мати га погледа.

„Ево зашто“, рече поверљиво. „На пример, долази време другу Бјелом, Сергеју Александровичу, да осматра. Три сата је ноћу, а друга Бјелог, као што и сами схватате, нема на опсерваторији. Тада ја идем у Топли Сирт у Централну метеоролошку станицу…“

„Лабораторија осам“, додаде Пењков.

„Све сам схватио“, рече Сергеј.

„А зашто ја ништа не знам?“ упита Наташа увређено. „Зашто мени никада ништа не говоре?“

„Нешто Рипкина дуго нема“, замишљено рече Сергеј.

„Да, одиста“, рече Пењков значајно.

„Већ је скоро поноћ“, изјави Мати. „А Рипкина још нема.“

Наташа уздахну.

„Дојадили сте ми, да знате само колико“, уздахну она.

У ходнику зашкрипаше врата улазног отвора.

„Он ће сада доћи и почеће да нам се подсмева“, рече Пењков.

Неко закуца на врата.

„Уђите“, рече Наташа и љутито погледа момке. Ушао је Рипкин, уредан и дотеран, у чистом комбинезону, у снежнобелој кошуљи, свеже избријан.

„Примате ли ме?“ тихо упита.

„Уђи, Феликсе“, рече Мати и поче да сипа кафу у припремљену шољу.

„Данас сам мало закаснио“, рече Феликс. „Било је саветовање код директора.“

Сви га упитно погледаше.

„Највише смо говорили о регенерационој фабрици. Јурковски је наредио да се за два месеца прекину сви научни радови. Сви научници се мобилишу у радионице и на градњу.“

„Сви?“ упита Сергеј.

„Сви. Чак и трагачи. Сутра ће бити издата наредба.“

„Мој програм оде до ђавола“, тужно рече Пењков. „И зашто наша администрација никако не може да среди стање?“

Наташа рече:

„Ћути, Волођа! Ти у ствари ништа не знаш…“

„Да“, рече Сергеј замишљено. „Чуо сам да са водом лоше стојимо. А шта је још било на саветовању?“

„Јурковски је одржао велики говор. Рекао је да смо се заглибиии у свакодневици.

Да сувише волимо да живимо по распореду, да обожавамо места на којима седимо и да смо за тридесет година успели да створимо… како је оно рекао… «досадне и компликоване традиције». Да су нам се исправиле вијуге које руководе знатижељом, да једино тако и може да се објасни анегдота са Старом Базом. Све у свему, говорио је отприлике исто што и ти, Сергеј, сећаш се, прошле декаде. О

томе да се око нас налазе тајне, а да мирујемо… То је био говор с осећањем.

После нас је похвалио за рацију, рекао је да је дошао да нас погурне и да му је драго што смо се сами одлучили на рацију… А после је иступио Пучко и затражио је главу Ливанова. Урлао је да ће му показати «лагано и методично»…“

„А зашто то?“ упита Пењков.

„Упропастили су тенкове. А кроз два месеца нашу групу пребацују на Стару Базу, тако да ћемо бити суседи…“

„А Јурковски одлази?“ упита Мати.

„Да, ноћас.“

„Интересантно“, замишљено рече Пењков. „Зашто он води са собом оног вариоца?“

„Да заварује држаче за ракетне пушке“, рече Мати.

„Прича се да се спрема на још неколико рација — на астероидима.“

„Са Јурковским сам имао сукоб“, рече Сергеј. „Још у институту. Полагао сам испит из теоријске планетологије и он ме истера из кабинета, на оригиналан начин.

«Дајте ми», каже он, «друже Бјели, ваш индекс и отворите, молим вас, врата». Ја му с највећим задовољством пружим индекс и одлазим и отварам врата. У том тренутку он баца мој индекс кроз отворена врата и говори: «Идите, и вратите се кроз месец дана».“

„И?“ упита Пењков. „Па, отишао сам.“

„А зашто тако грубо?“ упита Пењков.

„Млад сам тада био“, рече Сергеј. „Експлозиван…“

„И сад си добар“, примети Наташа.

„Но, да ли смо побили пијавице или нисмо?“ упита Мати.

Сви погледаше Феликса.

„Тешко је рећи“, рече Феликс. „Убијено је шеснаест пијавица, а ми нисмо очекивали да их има више од десет. Практично смо их све побили.“

„А ти си ипак дошао са карабином?“ упита Мати. Феликс климну главом.

„Разумем“, рече Мати.

„А је ли тачно да Јурковског умало нису спалили бацачем пламена?“ упита Наташа.

„И мене заједно с њим“, рече Феликс. „Спустили смо се у подземну пећину, а људи са бацачем пламена нису знали да се ми тамо налазимо. У тој пећини ћемо и почети да радимо кроз два месеца. По моме мишљењу, тамо се налазе остаци водовода. Водовод је чудан — нису округле већ пљоснате цеви.“

„Да ли још верујеш у двонога усправна бића?“ упита Сергеј.

Феликс одмахну главом.

„Не, овде их сигурно нећемо пронаћи.“

„Где то, овде?“

„Крај воде.“

„Не схватам“, рече Пењков. „Напротив! Ако их нема крај воде, то значи да их уопште нема.“

„Не, не, не“, рече Наташа. „Чини ми се да вас схватам. Код нас на Земљи Марсовци би почели да траже људе у пустињи. То је природно. Што даље од отровног зеленила, што даље од области које покривају облаци. Тражили би нас негде у пустињи Гоби. Зар не, Феликсе? Хоћу да кажем да ја тако барем мислим.“

„Значи, ми треба да тражимо Марсовце у пустињама?“ рече Пењков. „Дивна ствар!

А шта ће им онда водовод?“

„Можда то и није водовод“, рече Феликс, „већ одводник воде. Као наши дренажни канали.“

„Па, то би већ било, по моме мишљењу, и сувиш“, рече Сергеј. „Највероватније ће бити да они живе у шупљинама под површином. Уосталом, ја и сам не знам зашто, али ми се чини да је оно што говориш сувише смело… Ненормално смело…“

„А другачије се и не може“, рече Феликс тихо и слеже раменима.

„Мајко моја!“ рече Пењков и устаде од стола. „Време је.“

Прошао је кроз собу према гомили бунди.

„И мени је такође време“, рече Наташа.

„И мени“, рече Сергеј.

Мати поче да распрема сто. Феликс уредно заврну рукаве кошуље и поче да му помаже.

„Добро, шта ће ти толико сатова на рукама?“ упита Мати бацивши поглед на Феликсове руке.

„Заборавио сам да их скинем“, промрмља Феликс. „Сад ми то, сигурно, више није потребно.“

Вешто поче да пере тањире.

„А кад су ти били потребни?“

„Проверавао сам једну хипотезу“, тихо рече Феликс. „Зашто пијавице нападају увек са десне стране. Био је само један случај кад је пијавица напала са леве стране — на Крајцера, који је био левак и носио сат на десној руци.“

Мати запрепашћено погледа Феликса.

„Ето, то сам хтео да проверим и разјасним. Мене лично нису ниједном напале, а ја сам се кретао по веома опасним местима.“

„Чудноват си ти човек, Феликсе“, рече Мати и поново поче да пере тањире.

У трпезарију уђе Наташа и весело упита:

„Феликсе, идете ли? Да пођемо заједно?“

„Идем“, рече Феликс и пође у предсобље спуштајући засукане рукаве кошуље.