Тахмасиб

ТАХМАСИБ: ГЕНЕРАЛНИ ИНСПЕКТОР И ОСТАЛИ

Мекани звиждук будилника пробуди Јуру тачно у осам изјутра по времену космичког брода. Јура се налакти и љутито погледа будилник. Будилник мало причека и поново поче да звижди. Јура застења и седе на кревет. Не, више увече неће читати, помисли. Због чега се човеку увече никад не спава, а ујутру мора да преживљава такве муке?

У кабини је било свеже, чак хладно. Јура рукама обухвати гола рамена и поче да цвокоће зубима. Затим спусти ноге на под, провуче се између кревета и зида и изиђе у ходник. У ходнику је било хладније, али зато је тамо стајао Жилин, огроман, мишићав, само у спортским гаћицама. Жилин је радио јутарњу гимнастику.

Извесно време је Јура, обгрливши рукама рамена, стајао и гледао како Жилин вежба. У свакој његовој руци се налазио по десетокилограмски тег. Жилин се борио са својом сенком. Њој се није добро писало. Од страшних удараца по ходнику се осећао поветарац.

„Добро јутро, Вања“, рече Јура.

Жилин се одмах и без и једног шума окрете и клизећим корацима крете ка Јури, ритмично се клатећи целим телом. Лице му је било озбиљно и усредсређено. Јура заузе став за борбу. Тада Жилин спусти тегове на земљу и баци се на њега. Јура му се баци у сусрет и кроз неколико тренутака осети да се загрејао. Жилин га је бучно и јако ударао полустегнутим песницама. Јура га је три пута ударио песницом у чело, и сваки пут се на лицу Жилина појавио израз задовољства. Када се Јура презнојио, Жилин рече: „Брек!“ и они прекидоше.

„Добро јутро, стажисто“, рече Жилин. „Како си спавао?“

„Хвала“, рече Јура. „Одлично…“

„Под туш!“ нареди Жилин.

Купатило је било мало, само за једног човека, а испред њега је већ, са презривим изразом лица, стајао Јурковски, у раскошном црвеном мантилу за купање, с огромним фротирским пешкиром преко рамена. Он је говорио кроз врата:

„У сваком случају… хм-хм… одлично се сећам да је Крајухин тада одбио да потврди тај пројекат… Шта?“

Кроз врата се чуо шум воде из туша, пљесак и неразумљиви танки тенорчић.

„Ништа не чујем“, с недоговањем рече Јурковски. Повисио је глас. „Говорим да је Крајухин одбацио тај пројекат, и ако ти напишеш да је то била историјска грешка, ти ћеш бити у праву… Шта?“

Врата од туш-купатила се отворише и из њега се извуче, још увек се бришући, Михаило Антонович Крутиков, навигатор Тахмасиба.

„Ти си нешто говорио, Волођа“, весело рече он. „Али ја ништа нисам чуо. Вода ужасно галами.“ Јурковски га погледа сажаљиво, уђе у купатило и затвори врата за собом.

„Момци, да се није наљутио?“ упита узнемирени Михаило Антонович. „Мени се због нечег учинило да се он ипак наљутио.“

Жилин слеже раменима, а Јура рече неубедљиво: „Уколико се не варам, није.“

Михаило Антонович изненада повика:

„Ах, ах! Каша ће се раскувати!“ и брзо отрча ходником у кухињу.

„Прича се да ћемо данас стићи на Марс?“ озбиљно упита Јура.

„Говоркало се тако нешто“, рече Жилин. „Истина, у тридесет-тридесет је на курсу откривен брод са развијеном гусарском заставом, али ја се надам да ћемо успети да се провучемо.“ Наједном се заустави и поче да ослушкује. Јура такође поче да ослушкује. У туш-кабини је обилно лила вода. Жилин поче да мрда носом. „Осећам“, рече.

Јура такође поче да мирише.

„Каша, шта ли?“ упита неуверено.

„Не“, рекао је Жилин. „Почео је да завитлава недублирани фазоциклер. Ужасан шаљивџија, тај недублирани фазоциклер. Осећам да ћу данас морати да га регулишем. Јура га сумњичаво погледа. То је могла да буде и шала, али је могла да буде и истина. Жилин је поседовао зачуђујући осећај свих неисправности рада инструмената.“

Из туш-купатила изађе Јурковски. Он с висине погледа Жилина, а с још веће Јуру.

„Хм-хм…“ рече он. „Кадет и поручник. А ко је данас дежурни у кухињи?“

„Михаило Антонович“, рече Јура снебивљиво.

„Значи, поново овсена каша“, величанствено констатова Јурковски и отплови у своју кабину.

Јура га испрати погледом пуним одушевљења. Јурковски је у потпуности опчинио његову уобразиљу.

„А?“ рече Жилин. „Громовник! Зевс! А? Марш на купање.“

„Не“, рече Јура. „Прво ви, Вања.“

„Онда ћемо заједно. Шта, зар ћеш овде сам да стојиш и да чекаш? Некако ћемо се увући…“

После туширања су се обукли и отишли у кајут-компанију. Сви су већ седели за столом и Михаило Антонович је сипао у тањире овсену кашу. Кад угледа Јуру, Биков погледа на сат. То је радио свако јутро. Данас није уследио никакав приговор.

„Седите“, рече Биков.

Јура седе на своје место — поред Жилина, преко пута капетана — и Михаило Антонович му, нежно га погледајући, сипа у тањир кашу. Јурковски је кашу јео с очигледном одвратношћу и при том је читао некакав дебели извештај откуцан писаћом машином наслонивши га испред себе на корпицу са хлебом.

„Иване“, рече Биков, „недублирани фазоциклер губи оријентацију. Позабави се мало њиме.“

„Ја ћу се, Алексеј Петровичу, одмах позабавити њиме“, рече Иван. „Последњих неколико летова једино што и радим то је да поправљам тај фазоциклер. Или треба мењати схему или поставити дублер.“

„Схему треба мењати, Аљоша“, рече Михаило Антонович. „Застарело је све — и фазоциклер, и вертикално управљање, и телетактори… Ето, сећам се, летели смо на Уран на Хијусу-8… Две хиљаде прве…“

„Не две хиљаде прве већ деведесет девете“, рече Јурковски не одвајајући се од свог извештаја. „А још се бавиш писањем мемоара…“

„А по моме…“ започе Михаило Антонович и замисли се.

„Не слушај га, Михаило“, рече Биков. „Шта се то њега тиче кад је то било?

Најважније је — ко је летео. На чему је летео. Како је летео.“

Јура се узврпољи на столици. Отпочињао је традиционални јутарњи разговор.

Стари борци су се сећали минулих дана. Михаило Антонович је, спремајући се да оде у пензију, писао мемоаре.

„То јест, како то?“ рече Јурковски дижући поглед од рукописа. „А приоритет?“

„Какав сад приоритет?“ упита Биков.

„Мој приоритет.“

„Зашто ти је толико стало до тог твог приоритета?“

„По моме, пријатно је бити… хм-хм… први…“

„А шта ће ти то да будеш први?“ зачуди се Биков.

Јурковски се замисли.

„Поштено говорећи, не знам“, рече. „Једноставно ми је пријатно.“

„Мени је то лично сасвим свеједно“, рече Биков. Снисходљиво се смешкајући, Јурковски поче да врти прстом по ваздуху.

„Да ли је то тачно, Алексеј?“

„Можда и није лоше бити први“, рече Биков, „али чинити натчовечанске напоре да би човек био први, то је нескромно. Бар за научника.“

Жилин намигну Јури. Јура је то схватио овако: „Пази и памти.“

„Не знам, не знам“, рече Јурковски демонстративно се враћајући свом извештају.

„У сваком случају Михаило мора да се придржава историјске истине. Деведесет девете године је експедициона група Даугеа и Јурковског први пут у историји науке открила и истражила бомбо-сондама такозвано аморфно поље на северном полу Урана. Следеће истраживање пега је вршено годину дана касније.“

„Ко је то радио?“ с интересовањем упита Жилин.

„Не сећам се“, расејано одговори Јурковски. „Чини ми се Лекроа. Михаило, да ли би могао да се… хм-хм… ослободи сто. Требало би да радим.“

Наступали су свети часови рада Јурковског. Јурковски је увек радио у кајут-компанији. Био се навикао на то. Михаило Антонович и Жилин су отишли у салу за управљање. Јура је хтео да крене за њима — било је интересантно погледати како се дотерује недублирани фазоциклер — али га Јурковски заустави.

„Хм, хм… кадете“, рече он, „не буди вам заповеђено, донесите ми, молим вас, моју торбу из кабине. На кревету је.“

Јура оде по торбу. Кад се вратио, Јурковски је нешто куцао на ручној електричној писаћој машини прстима леве руке. Биков је седео на свом обичном месту, у великој личној фотељи; поред њега се на столу налазила гомила новина и часописа. На његовом носу су се налазиле огромне старомодне наочаре. У прво време Јура се запрепашћивао кад год би видео Бикова. На броду су сви радили.

Жилин је свакодневно проверавао моторе и контролни систем, Михаило Антонович је прорачунавао и прерачунавао курс, уносио допунске команде за кибернетско управљање, завршавао огроман уџбеник и још некако проналазио и време за писање мемоара. Јурковски је до у дубоко у ноћ читао некакве дебеле извештаје, добијао и слао бесконачне радиограме, нешто дешифровао и шифровао електромашином. А капетан брода Алексеј Петрович Биков је мирно читао новине и часописе. Једном дневно је, истина, био дежуран. Али све остало време је проводио или у својој кабини или у кајут-компанији. Јуру је то запрепашћивало.

Трећег дана боравка на Тахмасибу, он није издржао и упита Жилина шта ће на броду капетан.

„Због одговорности“, одговори Жилин. „Ако се нешто, рецимо, изгуби.“

Јура опусти доњу вилицу. Жилин се насмеја и рече:

„Капетан одговара за организацију лета. Пред почетак лета он нема ни један слободни тренутак. Да ли си приметио шта он чита? То су новине и часописи за последња два месеца.“

„А за време лета“, упита Јура.

Стајали су у ходнику и нису ни приметили како им је пришао Јурковски.

„За време лета капетан је потребан само када дође до катастрофе“, рече Јурковски смешкајући се.

Ходајући на прстима, Јура стави поред Јурковског ташну. Ташна је била раскошна, као и све што је Јурковски имао. У углу ташне се налазила златна плочица са натписом: IV СВЕТСКИ КОНГРЕС ПЛАНЕТОЛОГА. 20. XII 02. КОНАКРИ.

„Хвала, кадете“, рече Јурковски и завали се у столицу замишљено гледајући Јуру.

„Седните, поразговарајте мало са старцем“, рече тихо, „јер кроз десет минута ће ми опет донети радиограме и поново ће почети лудница, која ће трајати цели дан.“

Јура седе. Био је пресрећан. „Ето, малопре сам говорио о приоритету и чини ми се да сам мало пао у ватру. Одиста, шта значи једно име у океану људских напора, у бурама људске мисли, у грандиозним осекама и плимама људског разума?

Размислите, Јура, стотине људи су у разним крајевима васионе сакупљали за нас потребне податке, дежурни на Спу-пет је уморан, са црвеним од несанице очима примао и кодирао их, други дежурни су програмирали транслационе уређаје, а затим неко само притисне дугме, гигантска огледала почну да се окрећу тражећи у пространству наш брод и огроман квант, пун информација, полети са врха антене у празнину према нама…“

Јура га је слушао гледајући му право у уста. Јурковски настави:

„Капетан Биков је свакако у праву. Сопствено име на картама не треба много да значи за правог човека. Треба се скромно радовати сопственим успесима. То човек мора да ради кад је сам. А са пријатељима треба делити само радост трагања, радост проналажења и борбе. Да ли знате, Јура, колико људи живи на Земљи?

Четири милијарде! И сваки човек ради. Или јури. Или тражи. Или се бори на живот и смрт. Понекад покушавам да замислим те четири милијарде људи заједно. Капетан Фред Дулитл води путнички брод, а на сто мегаметара од циља квари му се реактор; за пет минута Фреду Дулитлу глава постаје сасвим седа, али он ставља на главу црну беретку, иде у кајут-компанију и тамо се смеје са путницима, с оним истим путницима који ништа неће никада ни сазнати и који ће кроз један дан отићи са ракетодрома и заувек заборавити и име Фреда Дулитла. Професор Канајама жртвује свој живот стварању стереосинтетике, а једног врелог јутра га налазе мртвог поред лабораторијског сточића, и ко ће се, од стотине милиона људи који носе одела од стереосинтетике, касније сећати његовог имена? А Јурије Бородин ће у необично тешким условима градити куполе за становање на каменитој малој Реји и могу да се кладим у то да ниједан од будућих становника тих купола никада неће ни сазнати за његово име. И знате ли, Јура, то је праведно. Јер и Фред Дулитл је такође заборавио имена својих путника, а они су кренули да јуришају на туђу планету. И професор Канајама никада није видео оне који носе одела од његовог материјала, а ти људи су га хранили и одевали док је радио. И ти, Јура, према свему, никад нећеш сазнати за хероизам научника који ће се настанити у кућама које ћеш ти изградити. Такав је свет у коме живимо. Одличан је тај свет.“

Јурковски престаде да говори и погледа Јуру с таквим изразом лица као да је очекивао да ће се Јура одмах променити набоље. Јура је ћутао. То се звало «разговарати са старцем». Обојица су волела такве разговоре. Ничег новог за Јуру у тим разговорима, разуме се, није било, али он је увек имао утисак нечег огромног и блиставог. Вероватно је ствар била у самом изгледу планетолога — он је сав био некако црвен, сав златаст…

У кајут-компанију уђе Жилин и стави пред Јурковског калемове са радиограмима.

„Јутарња пошта“, рече.

„Хвала, Вања“, слабим гласом рече Јурковски. Узе један калем, стави га у машину и укључи дешифратор. Машина поче бесна да куца.

„Е па, ето вам сада“, исто тако слабим гласом рече Јурковски извлачећи из машине лист папира. „Поново на Церени није извршен програм.“

Жилин чврсто стеже руку Јури и повуче га у салу за управљање. Јура иза себе зачу глас Јурковског:

„Послати га до сто ђавола и вратити на Земљу да радл као надзорник музеја…“

Јура је стајао за леђима Жилина и гледао га како дотерује фазоциклер. Ништа не схватам, мислио је тужно. И никад нећу ни схватити. Фазоциклер је био део комбајна одраживача и служио је за мерење густине протока радијације у радном простору одраживача. Рад фазоциклера се пратио на два екрана. На екранима су се палиле и лагано гасиле плавичасте искрице и вијугаве линије. Понекад су се спајале у један светлећи облак, и тада би Јура помислио да је све пропало и да ће дотеривање фазоциклера морати да отпочне из почетка, а Жилин би у том тренутку рекао: „Одлично. А сад још за пола степена.“ И — све је одиста отпочињало од почетка.

На узвишењу је, на два корака иза Јуре, за пултом рачунске машине седео Михаило Антонович и писао своје мемоаре. Зној је лио низ његово лице. Јура је знао да је Михаила Антоновича да пише мемоаре натерало архивско одељење Међународне управе космичког саобраћаја. Михаило Антонович је писао и шкрипао пером, дизао очи ка таваници, нешто бројао на прсте и с времена на време отпочињао да пева веселе песмице. Он је био добричина каквих је било мало на свету. Још првог дана поклонио је Јури таблу чоколаде и замолио га да прочита први део мемоара који је већ написао. Критику отворене младости је примио сувише к срцу, али од тада је почео да сматра Јуру за неприкосновени ауторитет у области мемоарске литературе.

„Слусај, Јура,“, узвикну он. „Слушај и ти, Вања!“

„Слушамо, Михаило Антоновичу“, спремно рече Јура.

Михаило Антонович се накашља и поче да чита:

„Са капетаном Степаном Афанасјевичем Варшавским први пут сам се срео на сунчаним и азурним обалама Тахитија. Јарке звезде су сијале над бесконачним Великим, или Тихим океаном. Пришао ми је и замолио ме да припали цигарету. Нажалост, ја нисам пушио, али нам то није сметало да почнемо да разговарамо и сазнамо доста један о другоме. Степан Афанасјевич је на мене оставио најповољнији утисак. То је био одиста диван човек. Он је био добар, паметан, са широким видицима. Чудио сам се ширини његових знања. Нежност којом се односио према људима понекад ми је изгледала необична…“

„Може“, рече Жилин кад је Михаило Антонович заћутао и снебивљиво их погледао.

„Ја сам овде само покушао да дам портрет тог дивног човека“, рече Михаило Антонович с изразом човека који се због нечега правдао.

„Да, може“, понови Жилин пажљиво пратећи рад екрана. „Како сте оно рекли: «Над сунчаним и азурним обалама сијале су јарке звезде?» Веома свеже.“

„Где? Где?“ трже се Михаило Антонович. „Но, то је једноставно опис, Вања. Не треба се тако шалити…“

Јура је напрегнуто мислио за шта би могао да се закачи. Хтео је да одржи свој реноме ауторитета за мемоарску литературу.

„Ја сам и раније читао ваш рукопис, Михаило Антоновичу“, рече на крају. „Сада се нећу дотицати литерарне стране. Али зашто су код вас сви људи увек дивни? Не, они су одиста, сигурно и били дивни, добри људи, али код вас их је потпуно немогуће разликовати једног од другог.“

„Што је тачно, тачно је“, рече Жилин. „Ако никог другог не бих могао, капетана Варшавског бих могао да распознам међу хиљаду људи. Како се он оно изражавао?

«Џабалебароши, диносауруси, битанге једне обичне.“

„Не, извини, Вања“, достојанствено рече Михаило Антонович. „Преда мном није говорио ништа што би личило на то. То је био љубазан и културан човек.“

„Реците, Михаило Антоновичу“, рече Жилин“, а шта ће бити написано о мени?“

Михаило Антонович се збуни. Жилин се окрете према њему и поче с интересовањем да га посматра.

„Ја се, Вања, нисам ни спремао“, Михаило Антонович живну. „А то је дивна мисао, момци! Написаћу поглавље и о овом лету. То ће бити завршна глава. Тако ћу је и назвати: Мој последњи лет. Не «мој» — то је некако нескромно. Једноставно: Последњи лет. И описаћу то како ми сада летимо заједно, и Аљоша, и Волођа и ви, момци. Да, то је одлична идеја — Последњи лет.“

И Михаило Антонович се поново врати својим мемоарима.

Пошто је успешно завршио дотеривање недублираног фазоциклера, Жилин је позвао Јуру да сиђе у машинско одељење брода, у базу фотореактора.

У бази фотореактора је било хладно и неудобно. Жилин одмах отпоче свој цхецк-уп Провера; прим. прев. Јура је лагано ишао за њим, гурнувши руке дубоко у џепове, трудећи се да не дотиче површине, које су биле покривене ињем.

„Ипак је све то одлично“, рече завидљиво.

„Шта то?“ упита Жилин.

Он је са буком подизао и поново спуштао некакве поклопце, померао полупрозрачне покриваче, иза којих се видела права гужва штампаних схема, укључивао мале екране, на којима су се одмах појављивале светле тачке импулса, које су скакале по координатном систему, спуштао веште прсте у нешто компликовано, вишебојно, и све је то радио тако лако, не размишљајући, да је Јура добио жељу да одмах промени струку да би исто тако командовао гигантским организмом фотонског чуда, које је задивљавало чак и најмаштовитију уобразиљу.

„Почињем да вам завидим“, рече Јура.

Жилин се насмеја.

„Одиста“, рече Јура. „Не знам, за вас је то већ вероватно свакодневно, обично, вероватно вам је већ и дојадило, али је све то заједно ипак дивно. Ја волим кад је крај великог и компликованог механизма — само један једини човек… наредбодавац. То је дивно, кад је човек — наредбодавац.“

Жилин нечим шкљоцну и на неравном, сивом зиду се истовремено осветли шест екрана.

„Човек је већ одавно такав наредбодавац“, рече он пажљиво разгледајући екране.

„Ви се сигурно поносите, што сте такав…“

Жилин искључи екране.

„Рецимо“, рече он. „Радујем се, поносим се, и тако даље.“ Кренуо је даље крај пултова покривених ињем. „Ја сам, Јурочка, већ пуних десет година овакав наредбодавац“, рече с неком чудноватом интонацијом.

„Вама…“ Јура је хтео да каже да је њему све то вероватно већ досадило, али ништа не изрече бојећи се да не каже нешто неумесно.

Жилин је замишљено одвртао тежак поклопац.

„Главно!“ наједном рече. „У сваком животу, као и у сваком послу, најглавније је — одредити шта је главно.“ Погледа у Јуру. „Нећемо данас да говоримо о томе, важи?“

Јура ћутке климну главом. „Јој, јој, јој“, помисли. „Зар је Ивану и то досадило?

То је сигурно јако лоше кад се пуних десет година бавиш послом који волиш, а онда наједном престанеш да га волиш. То је сигурно ужасно! Али некако не личи на то да би Ивану било досадно…“

Осврнуо се и рекао, да би променио тему разговора: „Овде мора да постоје привиђења…“

„Пст!“ рече Жилин преплашено и исто тако се осврте. „Овде их има више него што можеш и да замислиш! Ево овде“, показао је на мрачан пролаз између две разводне табле, „ја сам нашао… само не говори никоме… дечју капицу!“

Јура се насмеја.

„Треба да знаш“, настави Жилин, „да је наш Тахмасиб веома стари брод. Он је био на многим планетама и на свакој планети су се у њега укрцавала тамошња привиђења. И то не по једно или два, већ читаве дивизије. Она, та привиђења, мувају се по броду, стењу, завијају, увлаче се у приборе, нарушавају рад фазоциклера… Њима, видиш ли, много сметају авети бактерија, које су убијене за време дезинфекције… И никако не можемо да их се ослободимо…“

„Треба их полити светом водицом.“

„Пробао сам.“ Жилин одмахну руком, отвори велики поклопац и спусти се у њега горњим делом свог огромног тела. „Све сам пробао“, рече из дубине. „И обичном светом водицом, и деутеријевом и тритијумовом. Никаквог успеха. Али, смислио сам на крају како да их се решим.“ Извукао се из отвора, залупио поклопац и погледао Јуру озбиљним очима. „Са Тахмасибом треба пројурити кроз Сунце. Да ли ме схваташ? Још није било случајева да би привиђење издржало температуру термонуклеарне реакције. Осим шала, ти си сигурно чуо за мој пројект брода који би пролетео кроз Сунце.“

Јура одмахну главом. Он још никако није успевао да одреди тренутак кад је Жилин престајао да се шали, а кад је почињао да говори озбиљно.

„Идемо“, рече Жилин узевши га под руку. „Идемо горе, и ја ћу ти све детаљно објаснити.“

Али кад су изишли, Јуру је ухватио Биков.

„Стажисто Бородине“, рече он, „пођите са мном.“

Јура тешко уздахну и баци поглед на Жилина. Жилин само рашири руке.

Биков одведе Јуру у кајут-компанију и посади га за сто преко пута Јурковског.

Предстојало је оно најнепријатније: два сата мучног учења физике метала. Биков је закључио да стажиста мора рационално да искористи време лета и већ први дан је Јуру посадио за сто да решава теоријске задатке из варилачког посла. Поштено говорећи, то и није било тако неинтересантно, али Јуру је тиштала помисао на то да њега, искусног радника, терају да учи као да је неки обичан почетник. Није смео да се супротставља, али је учио равнодушно, без неког елана.

Много је интересантније било гледати и слушати како ради Јурковски.

Биков се вратио у своју фотељу, неколико минута је посматрао како Јура прелистава странице књига, а онда је раширио нове новине. Јурковски наједном престаде да галами својом електромашином и обрте се Бикову.

„Да ли си нешто чуо за статистику свињарија?“ изненада упита.

„Каквих свињарија?“ упита Биков, сакривен иза новина.

„Мислим на свињарије… овај… у космосу. Број неблагодарних поступака и противзаконитих акција брзо расте с удаљењем од Земље, достиже максимум у појасу астероида и поново опада што се брод више приближава границама… овај…

Сунчевог система.“

„У том нема ничег чудног“, прогунђа Биков не испуштајући новине из руку. „Ви сте сами дозволили разним никоговићима, као што је, на пример, Спаце Пеарл, да копају по астероидима, и шта сада хоћете?“

„Ми смо дозволили!“ Јурковски се разбесне. „Не ми већ оне будале у Лондону. А сад и сами не знају шта да раде…“

„Ти си генерални инспектор и имаш све карте у својим рукама“, рече Биков.

Јурковски је извесно време ћутке гледао у папире пред собом.

„Душу ћу ишчупати из тих свиња!“ наједном рече и поново поче да галами својом машином.

Јура је већ знао шта је то специјални лет број 17. Негде у огромној мрежи космичких насеобина, које су обухватиле цео Сунчев систем, дешавале су се разне незгоде, и Међународна управа космичког саобраћаја одлучила је да једном заувек раскрсти с тим. Јурковски је био генерални инспектор МУКС-а и имао је, према свему, неограничена овлашћења. Он је имао право да смењује, деградира, даје укоре, разрешава дужности, кажњава, па чак, изгледа, и примењује силу. Чак и више од тога, Јурковски је имао намеру да изненађује кривце и због тога је специјални лет 17 држан у највећој тајности. Из одломака разговора и из онога што је Јурковски наглас читао видело се да ће фотонски космоплан Тахмасиб проћи кроз појас астероида и да ће се задржати у систему Сатурна, а да ће после тога заобилазним путем доћи до Јупитера и поново се кроз појас астероида вратити на Земљу.

Јурковски поново престаде да лупа својом машином. „Узнемиравају ме научници на Сатурну“, забринуто рече.

„Аха“, зачу се иза новина.

„Замисли само, они све до сада не могу да се разраде и да почну да извршавају програм рада.“

„Аха…“

Јурковски љутито рече:

„Не уображавај, молим те, да се узнемиравам због тог програма зато што је он мој…“

„Ја то и не уображавам.“

„Мислим да ћу морати да их раздрмам“, рече Јурковски.

„Но, у добар час“, рече Биков и преврте страницу новина.

Јура је осетио да цео тај разговор — и чудновата нервоза Јурковског и равнодушност Бикова — има некакав други смисао. Личило је на то да су несхватљива овлашћења генералног инспектора ипак имала своје границе. И да су и Биков и Јурковски одлично знали те границе. Јурковски рече:

„Али зар већ није време за ручак? Кадете, да ли бисте могли да нам у вакууму скувате ручак?“

Биков устаде и спусти новине.

„Не сметај му да ради.“

„Али, ја хоћу да једем!“ рече Јурковски.

„Стрпи се мало“, рече Биков.