ТАХМАСИБ: КОРИСНОСТ УПУТСТВА

Жилин је читао седећи за столом. Његове очи су брзо клизиле по страницама књиге с времена на време сијајући у плавичастој светлости стоне лампе. Извесно време Јура је посматрао Жилина и наједном ухвати самога себе како му се диви.

Иван је имао бронзано лице, са правилним цртама као гравира. То је одиста било лице правог човека.

Добар је човек Вања Жилин. Човек може да дође код њега у било које доба, да седи и брбља шта хоће, и никад да му не смета. Он се увек радује људима.

Постоје такви људи на свету и дивно је што постоје такви људи. Жења Сегал, рецимо. Са њим човек може да пође куд хоће, може да ризикује колико хоће, и тачно се зна да неће моратл да га тера, он ће сам, кога год хоће, да потера.

Јура је замислио Жењку на Реји, како заједно са осталим момцима вари тешке конструкције у црној празнини. Бела ватра окситана игра на силикатним скелама, а он пева песме на сав глас, придржавајући лактовима цилиндар апарата за прављене смеше, који му увек виси на грудима, а не на леђима, како то захтевају упутства.

Тако му је згодније, и нико не може да га убеди да то не ради, све док га неко са цилиндром на леђима не престигне на неком инерционом шаву или на обичном споју. Тада ће га он погледати и можда ће пребацити цилиндар на леђа, али и то није сасвим сигурно. А упутства га се не тичу. Упутства — то је за оне који још не знају. Али, слуха уопште нема. Пева одиста страшно. А то је и добро, јер какав је то човек коме човек не може ништа ни да замери? Пристојан човек увек мора да има некакав недостатак, боље је чак да их има неколико, тад је он одиста пријатан. Тада си сигуран да то није никакав узор. Ето, Жењка — чим запева, одмах се види да он није узор већ одличан момак…

„Вања“, упита Јура. „Имате ли слуха?“

„Шта ти је, брате“, рече Жилин не одвајајући се од књиге. „За кога ме ти сматраш?“

„Тако сам и мислио“, рече Јура задовољно. „А каква вам је то књижица?“

Жилин подиже главу. Извесно време га је посматрао, а онда лагано рече:

„Правила санитарне дисциплине за гардисте Њеног императорског величанства.“

Јура прасну у смех. Било је јасно да Иван не жели да каже каква је то књига. Па шта, у томе нема ничег…

„Данас сам на крају савладао Физику метала“, рече Јура. „Досадна ствар. Зар могу тако да се пишу књиге? Алексеј Петрович ме је испитао“, последњу реч је Јура изговорио са посебном одвратношћу, „и стално је налазио неке зачкољице. Зашто стално тражи код мене за шта би се закачио, да ли то знате, Вања?“

Жилин затвори књижицу и стрпа је у сто.

„То ти се само чини“, рече. „Капетан Биков се никада не качи ни за кога. Он само захтева оно што мора да се захтева. Он је јако праведан човек, наш капетан.“


Неколико тренутака Јура је размишљао о томе да ли је згодно и поштено да каже оно што би хтео да каже. У очи Бикову то нећеш смети да кажеш. А иза леђа није лепо говорити. А хтео би, колико би хтео да каже.

„Вања, а какве људе највише на свету мрзите?“

Жилин одмах одговори:

„Људе који не постављају питања. Постоје такви — самоуверени…“

Зажмурио је, бацио поглед на Јуру, дохватио оловку и брзо нацртао његов портрет. Стажиста Бородин, веома сличан, са прћастим носом, седео је искосивши лице и читао књигу Физика метала.

„А ја никако не могу да поднесем досадне“, изјави Јура гледајући цртеж. „Могу ли да га узмем? Хвала… Ја, тако, Вања, никако не могу да трпим досадне. Њихов живот је некако досадан. На послу пишу којекакве папириће или рачунају на машинама које нису ни измислили сами, а исто тако и не покушавају да нешто измисле. Они све раде «као људи». Ето, почну они да расуђују: ове ципеле су лепе и јаке, а ове нису, и не умеју код нас у Вјазми да праве леп намештај, мораћемо да га поручимо из Москве, а о овој књизи говоре да је треба прочитати, а како би било да сутра пођемо по печурке, како људи говоре, ове године печурке су добре… Врага! Мене никаквим батинама нећеш отерати по печурке!“

Жилин је замишљено слушао, пажљиво цртајући на папиру огромни интеграл од нуле до бесконачности.

„Они увек имају гомилу слободног времена“, настави Јура, „и никад не знају шта да раде с тим временом. Возе се колима у огромном великом друштву и човеку се гади да гледа како то идиотски раде. Прво по печурке, после иду у кафе и једу — тек онако, од беспослице — затим почињу да јуре по путовима, само по оним најбољим и најуреднијим, где је све сигурно и безбедно, где су аутомати за поправку и мотели, и где се све што хоћеш налази под руком. Најзад се сакупе у некој вили и тамо опет ништа не раде, чак и не разговарају. Рецимо пребирају своје одвратне печурке и свађају се око тога која је печурка које врсте. А ако случајно почну да говоре о нечем озбиљном — тада најбоље одмах бежи! Зашто их, видите ли, до сада још никако не пуштају у космос. А кад би их човек запитао шта ће им то — ништа не би умели да одговоре паметно, само би почели да нешто мрмљају о својим правима. Ужас божји колико воле да говоре о својим правима.

Али најодвратније код њих јесте то што они увек имају масу слободног времена и што га уништавају. Ја овде на Тахмасибу не знам шта да радим од беспослице, једва чекам да почнем да радим. Они би се овде осећали као риба у води…“

Јура изгуби нит и заћута. Жилин је и даље цртао свој интеграл, а лице му је због нечега постало тужно. Онда рече:

„А какве везе има с тим капетан Биков?“

„Јура се сети од чега је почео.“

„Алексеј Петрович“, неодлучно поче, „он је некако досадан…“

Жилин климну главом.

„Тако сам и мислио“, рече. „Али ти грешиш, драги мој, ако све трпаш на једну гомилу — и Бикова и оне који обожавају безбедне јурњаве по друмовима…“

„Ја уопште нисам ни мислио на то… Схватам те. Пази. Биков воли свој посао — то је број један. Не може себе да замисли на неком другом месту — то је број два. А осим тога, Алексеј Петрович ради чак и онда када чита новине и часописе у својој фотељи. Никад ниси размишљао о томе?“

„Не, нисам…“

„А требало би. Знаш ли у чему се састоји рад Бикова? Увек бити спреман. То је тежак посао. Посао који изнурује. Треба бити Биков да би човек могао све то да издржи. Треба се навићи на сталну напрегнутост, на стање сталне спремности. Да ли ме схваташ?“

„Не знам… Ако је одиста тако…“

„У томе и јесте ствар што је то одиста тако! Он је војник космоса. Њему човек може само да завиди, Јура, јер је он нашао главно у себи и у свету. Он је потребан, неопходан и незаменљив. Да ли ме сада схваташ?“


Јура ћутке неодлучно климну главом. Пред њим се појављивала слика која му је дојадила — прослављени капетан у патикама и пругастим чарапама у пози малограђанина у својој омиљеној фотељи.

„Ја знам, тебе је освојио Владимир Сергејевич. Но, па шта, то је сасвим разумљиво. С једне стране Јурковски, који сматра да је живот — непотребно мување и који сматра да треба користити погодан случај да би се испразнио у вулканској експлозији. Са друге стране Биков, који сматра да је прави живот у сталној напетости; он не признаје никакве случајеве, зато што је унапред припремљен за све могућности, и за њега не постоји изненађење… Али постоји и трећа страна ствари. Замисли, Јура“, Жилин стави дланове на сто и завали се у фотељи, „огромну зграду људске културе: све што је човек створио, што је одузео природи и што је створио онако како то природа није могла. Величанствену зграду! Граде је људи који одлично познају свој посао и који га много воле. На пример, Јурковски, Биков… Таквих људи је за сада мање него осталих. А други — то су они на којима стоји зграда. Такозвани мали људи. Просто поштени људи, који можда и не знају шта воле а шта не. Не знају, нису имали случај да сазнају шта могу, шта не могу. Они једноставно поштено раде тамо где их је поставио живот. То су углавном они који држе на својим раменима дворац Мисли и Духа. Од девет до петнаест држе на својим леђима, а онда иду по печурке.“ Жилин заћута.

„Разуме се, хтео би свако да гради. Хтео би, и те како би хтео, брате. То ће обавезно једном и бити. Али за то је потребно време. И снага. Треба се тек борити за то…“

Јура је мислио. Нешто је било у Ивановим речима. Нешто на шта није био навикнут.

То је требало тек схватити.

Жилин забаци руке под главу.

„Сећам се једне ствари“, проговори. Гледао је право у лампу, а зенице су му изгледале као тачке. „Имао сам друга који се звао Тоља. Заједно смо учили у школи. Он је увек био неприметан и стално радио некакве ситнице. Правио је некакве свеске, лепио кутије. Волео је да повезује старе, много пута прочитане књиге. Добричина је био велика, таква добричина, да чак ни увредљиве шале није схватао. Прихватао их је некако чудновато и, по нашем мишљењу, дивље. Бациш му, рецимо, у кревет тритона, а он га извуче и почне дуго да га гледа. Ми се око њега смејемо, а он га разгледа и на крају каже: «Јадниче» — и однесе га у рибњак. После је одрастао и постао статистичар. Сви знамо да је то посао тих и неприметан и сви смо сматрали да наш Тоља за друго и није способан. Радио је поштено, без неког ентузијазма, али савесно. Ми смо летели на Јупитер, проучавали вечити лед, градили нове фабрике, а он је седео у својој установи и рачунао на машинама које сам није измислио ни конструисао. Образац малог човека; могао би да га обложиш ватом и трпаш у музеј под стаклено звоно, с натписом: ТИПИЧНИ САМОЗАДОВОЉИНИ ЧОВЕК С КРАЈА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА.

Касније је умро. Запустио је неку најобичнију болест, јер се бојао операције, и због тога је и умро. То се дешава с малим људима, иако о томе никада ништа не пише у новинама.“

Жилин заћута, као да ослушкује. Јура је чекао.

„То је било у Карелији, на обали шумског језера. Његов кревет се налазио на застакљеној веранди, а ја сам седео поред њега и гледао његово необријано тамно лице… мртво лице и огроман таман облак над шумом са друге стране језера.

Лекар је рекао: «Умро је». И тог тренутка је одјекнуо гром такве снаге и отпочела таква непогода какве се ретко дешавају чак и на јужним морима. Ветар је ломио дрвеће и бацао га на мокро, црвено стење, тако да се кидало у иверје, али чак ни то се од урлања ветра није чуло. Језеро је као зидом ишло према обали, и у тај зид су ударале муње, онако како се то на северу никад не дешава. Са кућа је непогода збацивала кровове. Свуда су се зауставили сатови — нико није знао због чега. Животиње су умирале с исцепаним плућима. То је била права зверска бура, као да је цео свет стао наглавце. А он је лежао, тих, обичан, и као увек — то га се није тицало.“ Жилин поново поче да ослушкује. „Ја, Јура, нисам плашљив, миран сам, али тада сам осетио ужасан страх. Наједном сам помислио: Ето, ко си ти био, наш мирни, досадни Тољик. Ти си, тихо и неприметно, а да ни сам ниси подозревао, држао на својим раменима равнотежу Света. Умро си — умрла је и равнотежа и Свет је стао наглавце. Да су ми тада повикали крај увета да је Земља скренула са своје орбите и да је кренула ка Сунцу, ја бих само климнуо главом. И још сам тада помислио… „Жилин поново за тренутак заћута. „Помислио сам: зашто је он био тако досадан и тако мали? Јер он је био досадан човек, Јура. Веома досадан. Да се та бура десила пред његовим очима, он би сигурно повикао: «Ах! Папуче! Моје папуче се суше напољу!» И потрчао би да спасава папуче.“ „Али, зашто је, како је постао такав, досадан?“

Жилин заћута и строго погледа у Јуру.

„Али, он је сам био крив за то“, опрезно рече Јура.

„Није истина. Нико никада није ни за шта сам крив. Онакви какви смо — постајемо захваљујући људима. А ми… Како често не плаћамо тај дуг… Скоро никада. А не постоји ништа важније од тога. То је најважније. Сад је то најважније. Раније је било најважније дати човеку слободу да постане оно што он хоће да постане. А сад је најважније — показати човеку какав треба да постане да би био људски срећан. Ето, то је сада најважније.“ Жилин погледа Јуру и наједном га упита:

„Зар не?“

„Сигурно“, одговори Јура. Све је то било добро, али њему некако туђе. Некако га није интересовало. Та ствар му је изгледала досадна.

Жилин је седео напрегнуто ослушкујући.

„Шта се десило?“ упита Јура.

„Тихо!“ Жилин се придиже са кревета. „Чудновато“, рече. И настави да ослушкује.

Јура наједном осети како се под под његовим ногама поче да тресе и тог тренутка поче да урла сирена. Скочио је и бацио се према вратима. Жилин га ухвати за раме.

„Мирно“, рече. „Знаш ли где се по распореду налази твоје место у случају несреће?“

„Да!“ рече Јура и загрцну се.

„Обавезе такође?“ Жилин га пусти. „Марш!“

Јура потрча у ходник.

Трчао је по ходнику у вакуум-одсек, где се налазило његово место по распореду у случају несреће, трчао је брзо, али се ипак уздржавао да не јури из петних жила.

Стажиста мора да буде «миран, уздржан и увек спреман», али кад по броду поче да одјекује продоран урлик сирена, кад брод поче да поскакује као рањеник у чијој рани неко копа невештим прстима, када не разумеш шта треба да радиш и уопште не схваташ шта се дешава… На крају ходника се упалише црвене сијалице. Јура не издржа и потрча ка њима што је брже могао.

Наваливши се, он отвори тешка врата и улете у сиву просторију, у којој су се крај зидова налазили стаклени боксови са вакуум-скафандерима. Требало је подићи све ролое, проверити стање стафандера, притисак у балонима, пуњење акумулатора, окренути прекидач сваког скафандера у положај «опасност» и урадити још доста тога… После тога је требало да навуче свој скафандер.

Јура то уради доста брзо и, како му се учинило, спретно, иако су му прсти дрхтали; осећао је напрегнутост у целом телу, јаку и непријатну, која је личила на грч. Сирена заћута и наступи злослутна тишина. Јура заврши последњи скафандер и осврте се око себе. У боксовима је под стакленим звонима светлела плавичаста светлост, сијали су се огромни скафандери с раширеним рукавима, који су личили на наказне статуе без главе. Јура извуче свој скафандер и увуче се у њега. Скафандер му је био нешто већи него што је требало, био је груб и неудобан, не као скафандер вариоца, који је еластичан, удобан, пријатан. А у овоме је било врућина. Јура укључи апарат за уклањање зноја, а онда, ширећи ногама, лупајући металом о метал, приђе вратима.

Брод се тресао, била је тишина, целом дужином ходника су под таваницом гореле црвене сигналне сијалице за опасност. Јура се ослони леђима о рагастов врата упревши се ногама о супротну страну. На тај начин преградио је врата; сад је у одсек могло да се уђе само ако би га неко оборио с ногу. Било је необично читати то место у инструкцији, где је наређивано како се за време узбуне мора чувати вакуум-одсек. Од кога га чувати? Зашто? За време узбуне у вакуум-одсек је имао право да уђе само онај човек — члан посаде или путник — за кога је капетан лично издавао наређење: «Пропустити». Због тога је у рагастов врата био инсталиран радиофон, који је стално радио на таласној дужини капетанског радиофона. Јура баци поглед на радиофон и сети се да то још није урадио. Брзо притисну дугме.

„Слушам“, зачу се глас Бикова. Глас је, као и увек, био шкрипав и равнодушан.

„Стажиста Бородин је заузео своје место по распореду“, извести Јура.

„Добро“, рече Биков и искључи радиофон.

Јура љутито погледа радиофон и рече шкрипавим гласом: «Добро». Дрво — помисли и исплази језик. Брод се уто трже и он се умало не уједе за језик. Постиђено се осврте, а затим му у главу дође мисао: а шта ако је свезнајући Биков намерно тргао брод да би стажиста угризао језик? Лако је могао да замисли како то Биков ради. Сигурно му живот није био лак, помисли Јура. Сигурно га је живот мучио и ломио, све док са њега није смакао опну свих емоција, које у ствари и нису потребне, али без којих човек није човек већ дрво. Жилин је једном приликом рекао да се са годинама човек мења само у једној јединој ствари — постаје стрпљивији. На Бикова се то, према свему, не односи…

Брод се поново трже и Јура покуша да заузме стабилнији положај. Никако није могао да схвати шта се дешава. На напад метеорита све ово није много личило, а још мање на неки судар. Мишка Ушаков је рекао да је опасност у космосу исто што и ударац мача — од њега се или одмах умире или се уопште не умире… То је изјавио Мишка Ушаков, који је у космосу био само на варилачкој пракси и који о космосу говори терминима детективских романа…

Јури је већ била утрнула нога, и он је промени. На таваници ходника су још гореле црвене сијалице. Јура се стално трудио да се присети на шта га оне подсећају и никако није успевао. Али био је више него сигуран да је са црвеним светлима била повезана нека непријатна успомена. Кад би барем неко дошао, помисли. Кад би могао да упита шта се десило, шта може да очекује… Погледа на дугме позива. Да га притисне и обрати се Бикову:» Друже капетане, молим да ми објасните задатак…» Затим је замислио колико је стажиста, мокрих од узбуђења, стајало ту наслонивши се ногама на рагастов; страшне ствари су преживљавали, трудили се да схвате шта се дешава и стално мислили: «Да ли ћу успети да навучем шлем или нећу?» То су били дивни момци, с којима би одлично могао да одигра бок-ап-штаг или комотно да поприча о смислу живота. Сад су сви они искусни људи, мудри, сад су сви они у командним одељењима космичких летелица које јуре кроз пространство… и такође се понекад тресу… Од тих мисли наједном пређе на нешто друго. Замисли обливено знојем и крвљу лице Бикова, који са чистим људским очајањем укоченим погледом прати нешто што се приближава…

У Јуриним очима све заплива и он изгуби равнотежу и нађе се на поду. Под ниском таваницом све поче да звони и лупа. Вукући ногама по металном поду, Јура успе да се преврне на стомак. Затим се подигао и бацио на врата. Заузе ранији положај и из све снаге се упре о рагастов врата.

Сад је Тахмасиб стално вибрирао, као да се и он од нечега ужасно бојао. Јура се напреже, трудећи се да савлада тело, које му се тресло. Кад би барем неко дошао, када би му барем дали на знање шта се дешава, када би барем Биков наредио нешто… Мама ће се ужасно бринути. Како ће јој рећи? Ко ће уопште то да јој каже? Ко ће моћи? Она може да умре, она је недавно оперисана, срце јој је слабо, њој то не сме да се говори… Јура се уједе за усну и чврсто стеже уста. Почело је да га боли, али се више није тресао. Но па шта, у ствари… Не, треба одмах отићи и погледати. Промолити главу кроз врата командног одељења, немарно упитати: „Но, хоће ли још дуго?“ и отићи… А шта ако су сви мртви? Јура с ужасом погледа у ходник очекујући да ће се иза заокрета појавити Жилин, да ће га погледати угашеним очима и да ће опустити главу на слеђене руке… Јура опусти ногу, одгурну се од рагастова и начини неколико неубедљивих корачаја по ходнику. По поду који се тресао, поред црвених светлости, ка лифту, у сусрет ономе ко пузи… Заустави се и врати ка вратима. „Мирније“, рече и накашља се да му не би шкрипало у грудима. Уобразиља воли да се нашали, и то зло и непоштено. Уобразиља никад није пријатељ. Поново заузе своје место у рагастову. Ето, тако је то, помисли изненада. Ето, тако је то — чекати и увек бити спреман у патикама и пругастим чарапама, са прошлогодишњим новинама, да нико не би запазио и да не би помислио… никад не знати ништа сигурно, а увек бити спреман…

Вибрације су постајале све јаче и јаче, а онда слабије, да би поново постале још.

јаче. Јура замисли Тахмасиб, километарску цигару од титанских једињења, која је личила на огромну чашу. Сада, дуж целог тела брода, од врха па до крме, као таласи пролазе вибрације. Час су јаче, час слабије… Ту човек не мора да буде не знам како осетљив да би видео шта је шта… Кад би тако почео да вибрира, рецимо, окситански прибор — све би било јасно — треба регулисати компресор или барем променити пламеник. Јура је јасно осетио да се брод окренуо на страну — то се осећало по притиску на стопало. Тахмасиб се окренуо испрва лагано, а затим су почели и трзаји; од сваког трзаја човеку се тресла глава и све што се налазило у њој… Шта је то, мисли Јура, ослањајући се на рагастов. Шта је то код њих, тамо, а?… И тог тренутка, у страшној тишини, зачуше се кораци. Лагани, уверени, непознати кораци; а можда их Јура једноставно није препознао. Он погледа дуж ходника — а кораци се стално приближаваху — и наједном се иза заокрета појави Жилин у радном комбинезону, с апаратом за пробе на грудима. Лице му је било озбиљно и као да је било нечим незадовољно, а на очи му је падао прамен светле косе. Он приђе Јури и лупивши га руком по коленима, рече: „И?“

Хтео је да уђе у вакуум-одсек. Јура отвори и затвори уста, али ногу не склони.

То је био Жилин, драги и дуго очекивани Жилин, али Јура ногу не склони већ га уместо тога упита:

„Шта је то?“

Хтео је то да каже немарно, али му глас задрхта и утисак је био покварен.

„А шта може да буде“, процеди Жилин. „Пусти ме“, рече. „Морам да узмем нешто…“

У Јуриној глави је била каша и у тој каши је од свих Јуриних принципа остало читаво само упутство.

„Причекај, Вања“, промрмља он и притисну дугме позива.

Капетан није одговарао.

„Јура“, рече Жилин. „Шта је то с тобом, брате? Пусти ме, оставио сам у скафандеру…“

„Не могу“, рече Јура и облизну усне. „Како, могу?… Сад ће се јавити капетан…“

„А ако се не јави?“

„Зашто се не би јавио?“ Јура погледа Жилина округлим очима и наједном га ухвати за рукав. „Шта се десило?“

„Ништа се није десило.“ Жилин се наједном осмехну. „Значи, нећеш ме пустити?“

Јура одречно одмахну главом.

„Па не може тако, Вања… Ти мораш да ме схватиш!“ Прешао је на ти од сувишка осећања; плакало му се, а истовремено се осећао и добро и мирно, мада је знао да ни у ком случају неће пустити Жилина. „Па ти си и сам био стажиста…“

„Да“, неодређено отеже Жилин разгледајући га. Придржавамо се слова и духа упутства?

„Не знам…“ промрмља Јура. Било га је срамота, а знао је да ногу неће спустити. Ако одиста мораш да уђеш, онда не треба да стојиш тако — у мислима се обраћао Жилину. Удри ме у зубе и узми оно што ти је потребно.

„Капетан Биков слуша“, одјекну из радиофона. Јура још никако није могао да се сабере.

„Алексеј Петровичу“, рече Жилин у радиофон. „Ја хоћу да прођем у вакуум-одсек, а стажиста ме не пушта.“

„Шта ти је потребно у вакуум-одсеку?“ заинтересова се Биков.

„Оставио сам тамо сиријус прошли пут… У скафандеру сам га заборавио…“

„Тако“, рече Биков. „Стажисто Бородине, пустите инжењера Жилина.“

Биков се искључи. Јура с олакшањем склони ногу. Он тек тада примети да брод више не вибрира. Жилин га нежно погледа и лупи по рамену.


„Вања, не љутите се, молим вас…“ промрмља Јура.

„Напротив!“ рече Жилин. „Било је тако интересантно посматрати те.“

„У мојој глави је права каша…“

„Тако, тако…“ Жилин се заустави пред својим скафандером. „За такве случајеве се и праве упутства. Добра ствар, зар не?“

„Не знам. Престао сам да схватам некако. Никако не могу да повежем ствари. Шта се десило?“

„Шта је могло да се деси?“ упита кроз зубе. „Вештачка исхрана. Таблете уместо котлета. Школска узбуна, стажисто Бородине, само то и ништа друго. Рутинска, не ређа од један до два пута за време сваког лета. Ради проверавања познавања упутстава. Велика је то ствар — упутство!“ Извукао је из свог скафандера бели цилиндар дебљине прста и бесно спустио роло. „Морам да побегнем одавде, Јура.

Да побегнем док ми све није дојадило.“

Јура дубоко уздахну и баци поглед у ходник. Црвене сијалице више нису светлеле.

Под више није вибрирао. Јура је видео како је из кајуте изишао Јурковски, погледао према њему, величанствено климнуо главом и лагано корачајући нестао иза заокрета.

Жилин прогунђа:

„Риба тражи дубину, а човек иде тамо где је горе… Да ли си ме схватио, Јура?

Школске узбуне, намерни несрећни случајеви. А негде је још и горе. Тамо и треба ићи, а не чекати док те поведу… Хоћеш да ме послушаш, стажисто? По упутствима, ти мораш да ме слушаш.“

„Причекајте, Вања“, рече Јура намрштивши се. „Чини ми се да се још нисам освестио…“

Загрузка...