Тахмасиб

ПРСТЕН-1: БАЛАДА О ЈЕДНОНОГОМ ДОШЉАКУ

„Знаш“, рече Биков, гледајући Јурковског преко наочара и преко Физике метала, „Шершењ сматра да је неправедно увређен. Ипак је то најбоља опсерваторија, и тако даље…“

„Шершењ ме не интересује“, рече Јурковски. Затворио је ташну и протегао се.

„Мене интересује како су ти момци могли да дозволе да дође до нечега таквог… А Шершењ — то је прашина, ситница…“

Биков је неколико тренутака размишљао.

„И како је по твоме дошло до свега тога?“ упита.

„Имам једну теорију… Или, тачније, хипотезу. Ја претпостављам да је код њих нестао у прошлости неопходан имунитет према социјално штетним појавама. А у исто време, још нису нестали ни њихови сопствени антидруштвени зачеци.“

„Једноставније“, рече Биков.

„Молим. Узмимо тебе. Шта би ти урадио кад би ти дошао неки сплеткар и рекао да… хм-хм… рецимо, Михаило Крутиков краде и продаје храну са брода? Ти си у свом животу видео много сплеткара, знаш колико вреде, и ти би му рекао… хм-хм… да се губи. Сад узмимо нашег кадета. Шта би он рекао кад би му неко дошануо… хм-хм… но, рецимо, то исто? Он би све то примио здраво за готово и одмах би појурио Михаилу да се објашњава. А када би схватио да су све то измишљотине, вратио би се и… хм-хм… претукао би то ништавило.“

„Аха“,са задовољством се сложи Биков.

„Тако. А наши пријатељи на Диони — нису ни као ти, а ни као наш кадет. Они прихватају такву гадост за чисту монету, а неистрошене резерве лажног поноса им не дају да пођу да све разјасне.“

„Па шта“, рече Биков. „Можда је и тако.“

Уђе Јура. Он чучну пред отвореним орманом са књигама и поче да тражи нешто за читање. Догађаји на Диони су га сасвим избацили из колосека и он никако није могао да дође себи. Опроштај од Зине Шатрове био је ћутљив и дирљив. Зина такође није успела да се сасвим поврати. Истина, она се већ смешкала. Јура је желео да остане на Диони све донде док Зина не почне да се смеје. Он је био уверен да би умео да је развесели и у извесној мери помогне јој да заборави на дане страховладе Шершења. Жалио је што не може да остане на Диони. Зато је у ходнику ухватио Свирског и затражио од њега да према Зини сви буду што је могуће пажљивији. Свирски га је погледао и одговорио неодређено: „Разбићемо му њушку!“

„Хм… Алексеј“, рече Јурковски. „Ја никоме нећу сметати у командном одељењу?“

„Ти си генерални инспектор“, рече Биков. „Коме ти можеш да сметаш?“

„Хтео бих да се повежем са Титаном“, рече Јурковски. „И, уопште, хтео бих да ослушнем шта се дешава у етеру.“

„Хајде“, рече Биков.

„А могу ли и ја?“ упита Јура.

„Можеш и ти“, рече Биков. „Уопште, сви могу све. Тог јутра Биков је прочитао последњи часопис. Дуго му је и пажљиво разгледао корице, па чак и цену. Затим је уздахнуо, однео га у своју кабину, а кад се вратио, Јура је схватио да је «момак исецкао штапић до краја». Биков је сада био љубазан, говорљив и свима је све дозвољавао.“

„Поћи ћу и ја с вама“, рече Биков.

Утроје су ушли у командно одељење. Михаило Антонович их запањено погледа са свог узвишења, насмеши се и махну руком.

„Нећемо да ти сметамо“, рече Биков. „Потребна нам је радио-станица.“

„Само пазите, децо“, упозори их Михаило Антонович, „кроз пола сата почиње бестежинско стање.“

По захтеву Јурковског, Тахмасиб се кретао ка станици Прстен-1, вештачком сателиту Сатурна, који се кретао у близини Прстена.

„А без тога не може?“ упита Јурковски.

„Видиш ли, Волођењка“, с изразом кривца одговори Михаило Антонович. „Веома је тесно у Тахмасибу овде. Стално морам да маневришем.“

Прошли су поред Жилина, који је нешто прегледао у комбајну контроле, и зауставили се испред радио-станице. Биков поче да манипулише дугмадима. У звучнику запуцкета и запишта.

„Музика сфера“, прокоментариса Жилин. „Укључите дешифратор, Алексеј Петровичу.“

„Да, стварно“, рече Биков. „Ја сам због нечег закључио да су то сметње.“

„Радиста“, презриво рече Јурковски.

Звучник наједном заурла неприродним гласом:

„…минута слушајте концерт Александра Блумберга, пренос са Земље.

Понављам…“

Глас је «отпловио» и заменило га је неко хркање. Затим је неко рекао: „…шта не могу да помогнем. Мораћете, другови, да сачекате.“

„А ако пошаљемо свој чамац?“

„Тада ћете чекати мање, али ћете ипак чекати.“ Биков укључи аутомат и казаљка поче да се креће по скали заустављајући се на свакој станици која је радила.

„…осамдесет хектара селенских батерија за стаклене баште, четрдесет километара бакарне жице, шест стотих, двадесет километара…“ „Бутера нема, шећера нема, остало је још сто пакета Херкулеса, кекс и кафа. Да и цигарета такође нема…“

„…And hear me? I»m, not going to stand this impudence… Hear me? I’m…“[3]

„Ку-два, ку-два, ништа нисам схватио… И каква му је то радио-станица?… Ку-два, ку-два, дајем податке. Један, два, три…“ „Недостајеш нам.

Када ћеш се најзад вратити? И зашто не пишеш? Љубим. Твоја Ана. Тачка.“

„…Чен, не плаши се, то је тако једноставно. Узимаш обрнути интеграл по хиперболоиду до ха…“ „Седми, седми, за вас је очишћен трећи сектор. Седми, спуштајте се на трећи сектор…“ „Саша, говорка се да је неки генерални инспектор стигао. Чак кажу да је то лично Јурковски…“

„Доста“, рече Јурковски. „Тражи Титан. Смутљивци“, прогунђа. „Већ знају…“

„Интересантно“, замишљено рече Биков. „Све у свему у систему Сатурна има око сто педесет људи, а толико галаме…“

Радио-станица је пуцкетала и пиштала. Биков дотера таласну дужину и поче да говори у микрофон:

„Титане, Титане. Овде Тахмасиб. Титане, Титане…“

„Титан слуша“, одговори женски глас.

„Генерални инспектор Јурковски позива директора система.“ Биков весело погледа Јурковског. „Правилно говорим, зар не, Волођа?“ упита. Јурковски благонаклоно климну главом.

„Ако, ало, Тахмасибе!“ Женски глас је постао узбуђенији. „Причекајте тренутак, дајем вам везу са директором.“

„Чекамо“, рече Биков и примаче микрофон Јурковском.

Јурковски се накашља.

„Лизочка!“ заурла неко у звучнику. „Дај ми директора, голубице! Што пре!“

„Ослободите линију“, строго рече женски глас. „Директор је заузет!“

„Како то — заузет?“ увређено рече глас. „Ференц, јеси ли то ти? Поново преко реда?“

„Ослободите линију“, строго рече Јурковски.

„Свима — ослободити линију“, зачу се лаган, промукао мушки глас. „Директор слуша генералног инспектора Јурковског.“

„Ух, бога му, пази…“ преплашено рече неко. Јурковски самозадовољно погледа Бикова.

„Зајцеве“, рече. „Здраво, Зајцеве.“

„Здраво, Волођа“, промрмља директор, „каквим послом?“

„Ја… хм-хм… помало, ето, инспекторишем. Стигао сам јуче. Право на Диону.

Шершења сам сменио. Детаљи касније. Значи, урадићемо. . хм-хм… овако. Као замену Шершењу пошаљи Милера, и потруди се да Шершења што пре пошаљеш на Земљу. Шершења и још једног: презива се Кравец. Од млађих, али то је заслужио.

Лично преконтролиши да ли су отишли. И узми у обзир и то да нисам задовољан тобом. С тиме си. . хм-хм… и сам могао да изиђеш на крај, и то много раније.

Даље.“ Јурковски заћута, док је у етеру владала тишина поштовања. „Изабрао сам следећу маршруту, сад идемо према Прстену-1. Тамо ћу се задржати два-три дана, а после ћу доћи теби, на Титан. Нареди да тамо припреме гориво за Тахмасиб. И, на крају, још нешто.“ Јурковски опет заћута. „На мом броду налази се један младић.

То је вакуум-варилац. Један из групе добровољаца који тамо код тебе раде на Реји. Буди тако добар, посаветуј ме где да га искрцам да би га што пре пребацили на Реју.“ Јурковски још једном заћута. У етеру је још увек владала тишина.

„Дакле, слушам те“, рече Јурковски.

„Тренутак“, рече директор. „Сада управо траже податке. Ти си, значи, на Тахмасибу?“

„Да“, рече Јурковски. „Поред мене је Алексеј.“

Михаило Антонович довикну са свог места:

„Поздрав Феђи, поздравчић!“

„Миша те управо поздравља.“

„А Григорије, да ли је он с тобом?“

„Није“, рече Јурковски. „Зар ти не знаш?“

У етеру је завладала тишина. Онда се зачу промукли директоров глас:

„Нешто се десило?“

„Не, не“, рече Јурковски. „Њему су једноставно забранили да лети. Већ годину дана.“

У етеру се чу уздах.

„Да“, рече директор. „То и нас ускоро чека.“

„Надам се, не баш тако скоро“, суво рече Јурковски. „Но, како твоји подаци?“

„Тако“, рече глас. „Тренутак. Слушај. На Реју твој варилац не мора да лети.

Добровољце смо пребацили на Прстен-2. Тамо су потребнији. На Прстен-2 ћеш га, ако будеш имао среће, пребацити право са Прстена-1. Ако не будеш имао среће, послаћемо га одавде, са Титана.“

„Шта то значи — имати или немати среће?“

„Током сваке декаде два пута на Прстен-2 лете Швајцарци, носе храну. Можда ћеш затећи швајцарски брод на Прстену-1.“

„Схватам“, рече Јурковски. „Па шта, добро је, више за тебе немам ништа. До виђења.“

„Срећна плазма, Волођа“, рече директор. „Не пробијајте се кроз Сатурн.“

„Иди до ђавола“, прогунђа Биков и искључи радио-станицу. „Јасно, кадете?“ упита Јурковски.

„Јасно“, рече Јура и тужно уздахну.

„Ти си незадовољан?“

„Не, мени је свеједно где ћу радити“, рече Јура. „Није ствар у томе.“

Опсерваторија Прстен-1 кретала се у нивоу Прстена око Сатурна по кружној орбити и правила је потпун круг за четрнаест и по часова. Станица је била млада, њена изградња је завршена годину дана пре тога. Посада се састојала од десет планетолога, који су проучавали Прстен, и четири инжењера-контролора.

Инжењери-контролори су имали много посла: неки агрегати опсерваторије — грејачи, регенератори кисеоника, хидросистем — још нису били коначно регулисани.

Неудобности, које су биле повезане с тим, нису забрињавале планетологе, тим пре што су они највећи део свог времена проводили у космоскафима летећи над Прстеном. У систему Сатурна раду планетолога Прстена придавао се велики значај.

Планетолози су се надали да ће у Прстену пронаћи воду, гвожђе, ретке метале, а то би систему дало аутономију у снабдевању горивом и материјалима. Истина, и кад би се испитивања успешно завршила, те сировине још не би могле да се користе. Још није била створена летелица која би била у стању да уђе у Прстенове Сатурна и врати се из њих читава.

Алексеј Петрович Биков је довео Тахмасиб до спољне линије докова и опрезно пристао. Прилазак вештачким сателитима — ствар је теома тешка, која захтева велико мајсторство и јувелирски рад. У таквим случајевима Алексеј Петрович је устајао из фотеље и сам је одлазио у командно одељење. Крај спољних докова је стајао неки брод, који је, судећи по његовом облику био танкер за превоз хране.

„Стажисто“, рече Биков, „имаш среће. Пакуј кофер.“

Јура оћута.

„Посаду отпуштам на обалу“, објави Биков. „Ако позову на вечеру — пазите, то није хотел. Најбоље ће бити да собом понесете конзерве и киселу воду.“

„Повећајмо циркулацију“, у пола гласа рече Жилин.

Споља се зачу шкрипа — то је дежурни диспечер стављао уз спољни отвор Тахмасиба херметичну кабину. Кроз пет минута је саопштио преко радија: „Можете да излазите. Само, обуците се што топлије.“

„Зашто то?“ упита Биков.

„Регулишемо централно грејање“, одговори дежурни и прекиде везу.

„Шта то значи — топлије?“ побуни се Јурковски. „Шта да обучем? Фланелски веш?

Или — како се оно звало — ваљенке? Бунде?“

Биков рече:

„Узми џемпер. Топле чарапе и крзнену виндјакну неће бити лоше ако навучеш. С електричним грејањем.“

„Ја ћу навући џемпер“, рече Михаило Антонович.

„Имам јако леп џемпер. Са једром на грудима.“

„А ја немам ништа“, тужно рече Јура. „Могу да навучем само неколико мајица…“

„Свињарија“, рече Јурковски. „Ја такође немам ништа.“

„Обуци свој халат“, посаветова му Биков и упути се у своју кабину.

У опсерваторију су ушли сви заједно, обучени врло разнолико и топло. Биков је на себи имао гренландску крзнену јакну. Михаило Антонович је такође навукао јакну, а на ноге крзнене ципеле. Ципеле су биле без магнетних потковица и Михаила Антоновича су за собом вукли као аеростат. Жилин је навукао џемпер, а један је дао и Јури. Осим тога, Јура је навукао и Биковљеве крзнене панталоне, које је стегао под пазухом. Жилинове крзнене панталоне навукао је Јурковски, који је осим њих на себи имао још и џемпер Михаила Антоновича са једром и један јако леп бели сако.

У кесону их дочека дежурни диспечер у гаћицама и мајици. У њему је била ужасна врућина, као у финској сауни.

„Добар дан“, рече диспечер. Погледа госте и намршти се. „Ја сам вам рекао: обуците се топлије. Смрзнућете се у ципелама.“

Јурковски љутито рече:

„Ви, младићу, очигледно хоћете да терате шегу са мном?“

Диспечер га погледа ништа не схватајући.

„Каква шега? У кајут-компанији је минус петнаест.“

Биков обриса зној са чела и прогунђа: „Идемо.“ У ходнику је било ужасно хладно.

Диспечер, обухвативши рукама гола рамена, повика: „Брже, молим вас!“ Зидови ходника су били делимично демонтирани и жута мрежа термоелемената је блистала у плавичастој светлости. Крај кајут-компаније се скоро сударише с инжењером-контролором. Инжењер је на себи имао бунду, дугачку скоро до земље, испод које се видела плава тренерка. На глави је носио огромну шубару. Рекло би се да је обукао све што је имао.

Јурковски зимогрожљиво стресе раменима и отвори врата кајут-компаније.

У просторији су за столом, причврстивши се за столице, седела петорица људи у бундама с подигнутим оковратницима. Личили су на стражаре из доба Алексеја Тихог и пили врелу кафу из прозрачиних термоса. Када угледа Јурковског, један од њих разгрну оковратник и испустивши из уста облак паре, рече:

„Добар дан, Владимире Сергејевичу. Нешто сте лако одевени. Седните. Хоћете кафу?“

„Шта је ово код вас?“ упита Јурковски.

„Регулишемо“, рече неко.

„А где је Маркушкин?“

„Маркушкин вас чека у космоскафу. Тамо је топло.“

„Одведите ме“, рече Јурковски.

Један од планетолога устаде и исплови са Јурковским у ходник. Други, дугоња, рече:

„Реците, међу вама више нема генералних инспектора?“

„Нема“, рече Биков.

„Онда ћу вам отворено рећи: псећи нам је живот. Јуче је у целој опсерваторији температура била плус тридесет, а у кајут-компанији је било чак и тридесет и три. Ноћу је температура изненада опала. Промрзле су ми ноге. При оваквим наглим променама температуре никоме се не ради и зато радимо један по један у космоскафима. Тамо је аутономно грејање. Код вас се овакве ствари не дешавају?“

„Дешава се“, рече Биков. „За време несрећних случајева.“

„И ви живите овако целу годину?“ ужаснуто упита Михаило Антонович.

„Не, шта вам је! Тек око месец дана. Раније ти падови температуре нису били тако страшни. Али ми смо организовали бригаду за помоћ инжењерима и ето… сами видите…“

Јура је пијуцкао из термоса врелу кафу. Осећао је да се смрзава.

„Брррр!“ рече Жилин. „Реците, да немате овде случајно неку оазу?“

Планетолози се згледаше.

„Једино можда у кесону“, рече један.

„Или у купатилу“, рече други. „Али тамо је влажно.“

„Непријатно је овде“, пожали се Михаило Антонович.

„Но, знате шта“, предложи Биков. „Идемо сви к нама.“

„Ех“, рече дугоња. „А после се треба поново вратити овамо.“

„Идемо, идемо“, рече Михаило Антонович. „Тамо ћемо и поразговарати.“

„Некако то није по правилима гостопримства, неодлучно рече дугоња.“

Сви заћуташе. Јура рече:

„Како интересантно седимо — четири према четири, као да је шаховски турнир.“

Сви га погледаше.

„Идемо, идемо к нама“, рече Биков одлучно устајући.

„Некако је ипак незгодно“, рече један од планетолога. „Ипак, идемо, поседећемо код вас. Можда ћемо успети и да поразговарамо.“

Жилин рече:

„Код нас је топло. Мали окрет регулатора и — може да буде као у паклу. Седећемо у лаким, лепим оделима. Нећемо да шмркћемо.“

У кајут-компанију уђе туробан човек са бундом пребаченом преко голог тела.

Гледајући у таваницу, он нељубазно рече:

„Извините, молим вас, али могли би да се разиђете по својим кабинама. Кроз пет минута искључићемо ваздух.“

Човек нестаде. Биков, не говорећи ни речи, пође ка излазу. Сви кретоше за њим.

Свечано ћутећи, прошли су ходником, загрцнули се врелим ваздухом у празном кесону и најзад стигли на Тахмасиб. Дугајлија планетолог је вештим и брзим покретом смакао са себе бунду и сако и почео да одмотава са врата топао шал.

Топле ствари стрпаше у плакар. Затим почеше да се представљају и стежу један другоме ледене руке. Дугајлија планетолог се звао Рафаило Горчаков. Остала тројица, како се испоставило, били су Јозеф Влчек, Јевгеније Садовски и Павел Шемјакин. Када су се откравили, били су то весели, брбљиви момци. Ускоро се испоставило да Горчаков и Садовски истражују турбулентна кретања у Прстену, да нису ожењени, да воле Греема Грина и Строгова, да више воле биоскоп од позоришта и да сада у оригиналу читају Есеје Монтења, да неореалистичко сликарство не разумеју, али да не искључују могућност да и у њему нешто постоји; да Јозеф Влчек тражи у Прстену гвоздену руду методом неутронских одражавања и помоћу бомби-муња, да је по струци виолиниста, да је био првак Европе у трчању на четири стотине метара с препонама и да је у систем Сатурна доспео светећи се својој девојци због њене хладноће и неосетљивости; да је, на крају, Павел Шемјакин ожењен, да има децу и да ради као асистент у Институту планетологије, бори се за хипотезу о вештачком пореклу Прстена и да има намеру — главу да да, али да претвори хипотезу у теорију.

„Сва је несрећа у томе“, говорио је ватрено, „што су наши космографи, као истраживачке летелице, испод сваке критике. Јако су спори и несигурни. Кад седим у космоскафу над Прстеном, плаче ми се од туге. Руком човек да дохвати… А најстроже нам је забрањено да се спуштамо у Прстен. Ја сам чврсто убеђен да би прво истраживање Прстена дало неочекиване резултате. Барем неки кончић…“

„Какав, на пример?“ упита Биков.

„Е, то већ не знам…“

„Ја знам“, рече Горчаков. „Он се нада да ће тамо на неком камену пронаћи отисак босе ноге. Знате ли како он ради? Спушта се што је могуће ниже над Прстен и разгледа комаде кроз биноктар са четрдесетоструким повећањем. А за то време му се отпозади прикрада огроман астероид и удара га у задњи део космоскафа. Паша га разгледа биноктаром, и док он бежи, други астероиди…“

„То је већ глупо“, љутито рече Шемјакин. „Ако бисмо успели да докажемо да је Прстен резултат распадања неког тела, то би већ много значило, а нама је забрањено да ловимо комаде…“

„Лако је рећи — уловити комад“, рече Биков. „Ја знам тај посао. Сав си ознојен, а до самог краја не знаш ко је кога ухватио. Још, после се испоставља да си оборио ракету за пружање помоћи и да немаш довољно горива за лет до базе. Не, правилно раде што забрањују такве глупости.“

Михаило Антонович сањалачки подиже поглед:

„Али зато је то толико привлачно, децо! Какав је то жив, интересантан посао!“

Планетолози га погледаше са чуђењем у коме се осећало поштовање. Јура такође.

Он никада није ни помишљао да се дебели, добри Михаило Антонович некад бавио ловом на астероиде. Биков хладно погледа Михаила Антоновича и гласно се накашља. Михаило Антонович га уплашено погледа и брзо изјави:

„Али то је, разуме се, јако опасно… Неоправдани ризик… Уопште, то није потребно…“

„Узгред буди речено, о траговима“, замишљено рече Жилин. „Вама овде вести скоро да и не стижу са Земље“, погледа у планетологе, „и сигурно не знате…“

„У чему је ствар?“ упита Садовски. По његовом лицу се видело да је жељан нових информација.

„На острву Хонсју“, поче Жилин, „у близини залива Дано-Ура, у кањону између планина Сирамина и Титигатаке, у непроходној шуми, археолози су пронашли низ пећина. У тим пећинама су нашли остатке првобитних људи и — што је најважније — много скамењених трагова првобитних људи. Археолози сматрају да су у тим пећинама пре две стотине векова живели прајапанци, чије су потомке касније побила племена Јамато, које је предводио император Џиму-Тено, божанствени унук небеске Аматерасу.“

Биков запрепашћено уздахну и ухвати се за браду.

„То откриће потресло је цео свет“, рече Жилин, „и ви сте сигурно нешто чули о томе.“

„Одакле…“ тужно рече Садовски. „Живимо као у шуми. О томе су много писали и говорили, али ствар није у томе. Наинтересантније откриће постигнуто је недавно, кад је коначно очишћена централна пећина. Замислите: у окамењеној иловачи је пронађено више од двадесет трагова босих ногу са размакнутим палцима, а међу њима…“ Жилин баци поглед на слушаоце; Јури је све било јасно, али је пауза и на њега оставила утисак; „и траг ципеле…“ рече Жилин обичним гласом. Биков устаде, изиђе из кајут-компаније.

„Аљоша!“ позва га Михаило Антонович. „Куда ћеш?“

„Ја то знам“, рече Биков не окрећући се. „Читао сам о томе. Одмах ћу се вратити.“

„Ципеле?“ упита Садовски. „Какве ципеле?“

„Отприлике број четрдесет и пет“, рече Жилин. „Ребраста гума, ниска пета, засечен врх.“

„Глупости“, одлучно рече Влчек. „Новинарска патка.“

Горчаков се насмеја и упита:

„А да се случајно не види и назив произвођача: Брзоход?“

„Не“, рече Жилин одмахнувши главом. „Када би тамо барем нешто писало!

Једноставно — траг ципеле… Једва мала покривен трагом босе ноге — неко је касније стао на исто место.“

„Па то је обична новинарска патка!“ реце Влчек. „То је барем јасно. Масовно рађање русалки на острву Мен, дух Бонапарте који се уселио у рачунску машину Масачусетса…“

„Сунчане мрље су распоређене у облику цртежа Питагорине теореме!“ изјави Садовски. „Становници Сунца траже контакт са МУКС-ом!“

„Шта ти је, Вања, ти си то мало… то…“ рече Михаило Антонович неповерљиво.

Шемјакин је ћутао. Јура такође.

„Читао сам о томе у научном прилогу листа Асахисимбун“, рече Жилин. „Испрва сам и ја помислио да је то новинарска измишљотина. У нашим новинама се о томе није ништа писало. Али чланак је потписао професор Усодзуки — истакнут научник, слушао сам о њему од својих пријатеља из Јапана… Он тамо пише да својим чланком хоће да стане на пут потоку дезинформација, али да не спрема да дГ никакав коментар том догађају. Ја сам то схватио на тај начин да и они не знају како то да објасне.“

„Одважни Европљанин у шапама побеснелих синантропа!“ узвикну Садовски. „Поједен у целости, остао само траг ципеле марке Схое Мајестиц. Купујте само производе те фирме ако хоћете да после вас нешто остане!“

„То нису били синантропи“, мирно рече Жилин. „Палац на нози се јасно види голим оком. Професор Усодзуки их назива нахонантропи.“

Шемјакин више није могао да издржи.

„А зашто би то обавезно морала да буде новинарска лаж?“ упита. „Зашто од свих хипотеза прихватамо само оне највероватније?“

„Одиста, зашто?“ рече Садовски. „Трагове је, према свему, оставио Дошљак, и први контакт се завршио трагично.“

„А зашто да не?“ рече Шемјакин. „Ко је могао да носи ципеле пре двадесет хиљада година?“

„Врага“, рече Садовски. „Да будемо озбиљни, то је сигурно отисак ципеле неког археолога.“

Жилин одмахну главом.

„Пре свега, иловача се тамо у потпуности скаменила и старост отиска не долази у питање. Зар мислите да Усодзуки није помислио и на такву могућност?“

„Онда је то лаж“, рече упорни Садовски.

„Реците, Иване“, рече Шемјакин, „а фотографија трага није објављена?“

„Како да не“, рече Жилин. „И фотографија трага, и фотографија пећине и фотографија Узодзукија… Притом не заборавите да Јапанци имају релативно малу ногу, највећи број код њих је четрдесет и два.“

„Дајте овако“, рече Горчаков. „Сматраћемо да је пред нас постављен задатак да створимо логички необориву хипотезу, која објашњава то јапанско откриће.“

„Молим“, рече Шемјакин. „Предлажем — Дошљак. Нађите нелогичност у тој хипотези.“

Садовски одмахнувши руком рече:

„Опет Дошљак, можда неки бронтосаурус.“

„Једноставније је претпостављати“, рече Горчаков „да је то траг неког Европљанина. Неког туристе који се онуда прошетао.“

„Да, то је или нека непозната животиња или туриста“, рече Влчек. „Трагови животиња увек имају чудновате облике.“

„Старост“, тихо рече Жилин.

„Онда је то нека непозната животиња.“

„На пример, патка“, рече Садовски.

Биков се врати, смести у фотељу и упита:

„О чему разговарате?“

„Ето, другови покушавају да нађу објашњење за јапански траг“, рече Жилин.

„Претпотавља се: Дошљак, Европљанин, непозната животиња.“

„И?“ упита Биков.

„Све те хипотезе“, рече Жилин, „чак и хипотеза о Дошљаку, имају једино необјашњиву ствар.“

„Наиме?“ упита Шемјакин.

„Заборавио сам да вам кажем“, рече Жилин. „Пећина је површине од четрдесет квадратних метара. Отисак ципеле се налази у самом центру пећине.“

„И шта онда?“ упита Шемјакин.

„А постоји само један једини траг“, рече Жилин. Извесно време сви су ћутали.

„Да“, најзад отегнуто рече Садовски. „Балада о Једноногом Дошљаку.“

„Можда су остали трагови избрисани?“ упита Влчек.

„Искључено“, рече Жилин. „Двадесет пари јасних отисака босих ногу по целој пећини и један једини отисак ципеле на средини.“

„Значи“, рече Биков, „да је Дошљак био једноног. Донели су га у пећину, поставили усправно и, пошто су разјаснили све што их је интересовало, појели га на лицу места.“

„А зашто да не?“ рече Михаило Антонович. „По моме мишљењу, то је логично.“

„Лоше је што је само на једној нози“, замишљено рече Шемјакин. „Тешко је замислити једноного разумно биће.“

„Можда је био инвалид“, претпостави Горчаков.

„Једну ногу су могли и одмах да му поједу“, рече Садовски.

„Боже мој, каквим се глупостима бавимо“, рече Шемјакин. „Идемо на посао, то ће бити најбоље.“

„Не, извини“, рече Влчек. „Треба видети у чему је ствар. Постављам следећу хипотезу: Дошљак је правио огромне кораке. Они су сви ненормално кракати.“

„Он би у том случају разбио главу о свод пећине“, успротиви се Садовски.

„Највероватније је да је био крилат — улетео је у пећину, видео да имају лоше намере, одбацио се и одлетео. Шта ви о томе мислите, Иване?“

Жилин отвори уста да одговори, али уместо тога подиже прст и рече:

„Пажња! Генерални инспектор!“

У кајут-компанију црвен у лицу уђе Јурковски.

„Фуј!“ рече. „Како је овде дивно свеже. Планетолози, зове вас ваш шеф. И узмите у обзир да је тамо, код вас, негде око четрдесет степени. Изнад нуле.“ Окрете се Јури: „Спремај се, кадете. Договорио сам се с капетаном танкера. Он ће те пребацити на Прстен-2.“ Јура се трже и престаде да се смешка. „Танкер полази кроз неколико сати, али је боље тамо отићи на време. Вања, испратићеш га. Да!

Планетолози! Где су планетолози?“ Истрчао је у ходник. „Шемјакине! Паша!

Припреми фотографије које си снимио над Прстеном. Морам их погледати. Михаило, не одлази, причекај један тренутак. Остани овде. Алексеј, остави књигу, морам да поразговарам с тобом.“

Биков остави књигу. У кајут-компанији су остали само он, Јурковски и Михаило Антонович. Јурковски поче да јури из угла у угао.

„Шта ти је?“ упта Биков сумњичаво га посматрајући.

Јурковски се наједном заустави.

„Ево шта, Алексеј“, рече. „Договорио сам се са Маркушкином, он ће ми дати космоскаф. Хоћу да видим Прстен. Потпуно сигуран, безопасан лет, Алексеј.“

Јурковски се наједном разбесне. „Зашто ме тако посматраш? Момци лете тамо два пута дневно већ читавих годину дана. Да, ја знам да си ти упоран. Али ја се не спремам да се спуштам у Прстен, ја хоћу само да летим над њим. Потчињавам се твојим наређењима, уважи и ти моју молбу. Молим те најпонизније, ђаво га однео.

На крају крајева, јесмо ли другови или нисмо?“

„У чему је ствар?“ упита Биков мирно.

Јурковски поново поче да шпарта из угла у угао. „Дај ми Михаила“, одсечно рече.

„Шта-а-а?“ рече Биков лагано се усправљајући.

„Или ћу полетети сам“, рече Јурковски. „А ја се не разумем много у те космоскафе.“

Биков заћута. Михаило Антонович је гледао час једног час другог.

„Децо“, рече, „ја ћу са задовољством… У чему је ствар?“

„Могао бих да узмем пилота са станице“, рече Јурковски, „али ја молим Михаила, јер је он сто пута искуснији и опрезнији од свих њих тамо заједно. Да ли схваташ? Опрезнији!“

Биков је ћутао. Лице му је било намргођено и тмурно. „Бићемо опрезни“, рече Јурковски. „Летећемо на висини од двадесет-тридесет километара над средњом линијом, не ниже. Направићу неколико снимака, мало ћу погледати и кроз два сата ћемо се вратити.“

„Аљоша“, молећиво рече Михаило Антонович. „Па камење у Прстену скоро и не постоји. А није то ни тако страшно. Мало више пажње…“

Биков је ћутке посматрао Јурковског. «Но, шта да радим са њим?» мислио је. «Шта да радим са овом старом лудом? Михаило има болесно срце. Ово му је последњи лет. Рефлекси су му ослабили, а космоскафима се ручно управља. А ја не умем да управљам космоскафима. Жилин такође не уме. А младог пилота пуштати са њим — не смем ни то. Они ће наговорити један другога да се спусте у Прстен. Зашто ја, стара будала, нисам научио да управљам космоскафом?»

„Аљоша“, рече Јурковски. „Молим те. Јер ја више сигурно нећу никад више видети Прстенове Сатурна. Ја сам стар, Аљоша.“

Биков устаде и никога не гледајући изађе из кајут-компаније. Јурковски покри лице рукама.

„Ах, несрећа божја!“ рече. „Зашто ја имам тако одвратну репутацију? А, Миша?“

„Неопрезан си, јако, Волођењка“, рече Михаило Антонович. „Сам си крив за све.“

„А зашто да будем опрезан?“ упита Јурковски. „Реци ми, зашто? Да бих доживео потпуну духовну и телесну немоћ? Да сачекам тренутак кад ће ми живот дојадити и кад ћу умрети од досаде у кревету? Смешно је, Миша, дрхтати над сопственим животом.“

Михаило Антонович одмахну главом.

„Какав си ти, Волођењка“, рече тихо. „И како нећеш да схватиш, голубићу, ти ћеш умрети и — тачка. А после тебе ће људи остати, пријатељи. Знаш ли како ће њима бити? А ти мислиш само о себи, Волођењка, само и стално о себи.“

„Ех, Мишо“, рече Јурковски, „не желим с тобом да се свађам. Реци ми боље — да ли ће Алексеј пристати или неће?“

„Па, уколико се не варам, он је већ пристао“, рече Михаило Антонович. „Зар то не видиш? Ја га барем познајем, петнаест година смо на истом броду.“

Јурковски поново поче да јури из угла у угао.

„А теби се, Михаило, одиста лети?“ повика. „Или се исто тако само… хм-хм… «слажеш»?“

„Лети ми се“, рече Михаило Антонович и поцрвене. „За опроштај…“

Јура је паковао кофер. Он никад није умео да спакује ствари како треба, а сад је уза све то још и журио, да се не би видело колико му се не иде са Тахмасиба.

Иван је стајао крај њега и Јура је осећао тугу, мислећи на то да ће сада да се опрости с њим и да се више никада неће видети. Трпао је у кофер веш, свеске са белешкама, књиге — међу њима се налазила и књига Пут путева, о којој је Биков рекао: „Када ова књига почне да ти се допада, онда можеш да сматраш да си постао човек.“ Иван је, звиждећи нешто, веселим очима посматрао Јуру.

Јура најзад затвори кофер, тужно се осврте по кабини и рече:

„Но, ово је, изгледа, све.“

„Па, кад је готово, онда можемо и да се опростимо“, рече Жилин.

Узе од Јуре његов лаки кофер и пођоше кружним ходником, поред тегова који су лебдели у ваздуху, поред купатила, кухиње, из које је допирао мирис овсене каше. Најзад уђоше у кајут-компанију. У њој се налазио само Јурковски. Он је седео за празним столом обухвативши главу длановима, а пред њим се налазио лист папира.

„Владимире Сергејевичу“, рече Јура. Јурковски подиже главу. „А, кадет“, рече тужно се осмехнувши. „Па шта ћемо, да се опростимо.“

Стегоше један другоме руку.

„Велико вам хвала за све“, рече Јура.

„Но, но“, рече Јурковски. „Не захваљуј се, брате, много. Ти и сам знаш да нисам хтео да те поведем с нама. И погрешио сам. Шта да ти пожелим на растанку? Ради што више, Јура. Ради рукама, ради главом. Нарочито не заборављај како се то ради главом. И памти да су прави људи они који мисле на многе ствари одједном.

Не дозволи да ти се мозак запарложи“ Јурковски га погледа већ познатим изразом лица: као да је очекивао да ће се одмах променити набоље. „Но, иди, шта сад још чекаш?“

Јура се невешто поклони и изиђе из кајут-компаније. Крај улаза у командно одељење осврте се. Јурковски га је замишљено посматрао, али га, према свему, није видео. Јура се попе у командно одељење. Михаило Антонович и Биков су разговарали крај пулта за управљање. Када Јура уђе, они заћуташе и погледаше га.

„Тако“, рече Биков. „Ти си, Јурије, спреман. Иване, ти ћеш га, значи, испратити…“

„До виђења“, рече Јура. „Хвала.“

Биков му ћутке пружи огромну шаку.

„Велико вам хвала, Алексеј Петровичу“, понови Јура. „И вама такође, Михаило Антоновичу.“

„Нема на чему, нема на чему, Јура“, проговори Михаило Антонович. „Срећан рад. И свакако ми напиши писамце. Адресу ниси изгубио?“

Јура се ћутке лупи по џепу блузе.

„Но, одлично. Дивно. Напиши, а ако хоћеш — дођи. И, збиља, када се вратиш на Земљу, дођи. Кад нас је весело. Много омладине. Моје мемоаре ћеш прочитати.

Јура се слабо осмехну.“

„До виђења“, рече.

Михаило Антонович му махну руком, а Биков загуде:

„Срећна плазма, стажисто.“

Јура и Жилин изађоше из командног одељења. Последњи пут се за Јуром отворише и затворише врата кесона.

„До виђења, Тахмасибе“, рече Јура тужно.

Прошли су кроз бесконачно дуг ходник опсерваторије, у коме је била ужасна врућина, као у сауни, и попели се на другу палубу дока. Крај отвореног улаза у танкер на малој столичици од бамбуса седео је риђ човек с откопчаном блузом, златним дугмадима на њој и пругастим кратким панталонама. Огледајући се у малом огледалцету, он је прстима чешљао риђе бакенбарде и звиждукао неку тиролску мелодију. Када угледа Јуру и Жилиина, стрпа огледалце у џеп и устаде.

„Капетан Корф?“ упита Жилин.

„Ја“, рече риђи.

„На Прстен-2“, рече Жилин, „пребацићете овог друга. Генерални инспектор је разговарао с вама, зар не?“

„Ја“, рече риђобради капетан Корф. „Фрло топро. Пртљак?“

Жилин му пружи кофер.

„Ја“, рече капетан Корф по трећи пут.

„Па, до виђења, Јурка“, рече Жилин. „Не опуштај, молим те, нос. Чему то сада?“

„Не опуштам га, уопште“, рече Јура тужно.

„Ја одлично знам зашто си га опустио“, рече Жилин. „Ти си уобразио да се више никад нећемо видети и одмах си од тога направио трагедију. Ти ћеш још сто година да сусрећеш добре и лоше људе. А да ли можеш да ми одговориш на једно питање: чиме се један добар човек практично разликује од другог доброг човека?“

„Не знам“, уздахну Јура.

„Ја ћу ти рећи“, рече Жилин. „Ничим суштаственим се и не разликује. Ето, ти ћеш сутра бити са твојим момцима. Сутра ће ти сви завидети, а ти ћеш се хвалити: ја и инспектор Јурковски… Причаћеш како си пуцао на пијавице на Марсу, како си својим рукама, «ево оваквом столицом», лупио по глави мистер Ричардсона на Бамберги, како си спасао плавооку девојку од злочинца Шершења. За смрт-планетологе ћеш такође нешто слагати.“

„Ма шта вам је, Вања“, рече Јура, смешкајући се.

„Не, а зашто? Уобразиља ти је жива. Могу да замислим како ћеш им отпевати баладу о једноногом Дошљаку. Само узми још нешто у обзир. Тамо су ипак била два трага. О другом нисам успео да испричам. Други је био на своду пећине, тачно над првим. То не заборави. Па, до виђења.“

„Ти-ла-ла-ла-и-ла!“ тихо је иза њих певушио капетан Корф.

„До виђења, Вања“, рече Јура. Он обема рукама стеже руку Жилину. Жилин га лупи по рамену, окрете се и оде у ходник. Јура чу како неко у ходнику узвикну:

„Иване! Постоји још једна хипотеза! Тамо, у пећини, није био никакав Дошљак.

Била је само његова ципела…“ Јура се насмеја.

„Ти-ла-ла-ла-и-ла!“ певао је иза његових леђа капетан Корф чешљајући своју риђу браду.