Тахмасиб

МИРЗА-ЧАРЛЕ: РУСКИ МОМАК

Дежурна за превоз путника је сажаљевала Јуру Бородина. Ничим није могла да му помогне. Редовна путничка линија са системом Сатурна није постојала. Није постојала чак ни редовна теретна линија. Теретњаци-аутомати су летели свега два три пута годишње, а бродови са посадом — још ређе. Дежурна је два пута постављала питање електронском диспечеру, прелистала је неки дебели приручник, неколико пута телефонирала некоме, али све је било узалуд.

Јура је вероватно изгледао веома несрећно, јер му она на крају сажаљиво рече:

„Не треба очајавати, голубићу. То је веома далека планета. И шта ћете уопште тако далеко?“

„Заостао сам од своје групе“, изгубљено одговори Јура. „Најлепше вам хвала.

Идем. Можда још негде…“

Окренуо се и пошао ка излазу опустивши главу, посматрајући излизани пластични под под својим ногама.

„Станите, голубићу“, викну му дежурна. Јура се, одмах окрете и пође натраг.

„Знате, голубићу“, рече дежурна неодлучно, „понекад постоје и специјални летови.“

„Одиста?“ с надом упита Јура.

„Да, али о њима се у управи не зна.“

„А да ли могу да ме поведу на тај специјални лет?“

„Не знам, голубићу. Ја чак не знам ни где можете да сазнате за такав специјални лет. Можда код начелника ракетодрома?“ Упитно га је погледала.

„Код начелника ме сигурно неће пустити“, тужно је рекао Јура.

„А ви покушајте.“

„Хвала“, рече Јура. „До виђења. Покушаћу.“

Изишао је из управе транспорта и осврнуо се око себе.

Са десне стране, над зеленим крошњама дрвећа, у беличасто, врело небо дизала се зграда хотела. Са леве стране на сунцу је блештала огромна стаклена купола. Ту куполу Јура је видео још са аеродрома. Са аеродрома се видела само та купола и златна игла хотела. Јура је, наравно, упитао шта је то, и кратко су му одговорили: „СЕУК.“ А шта је то СЕУК, није знао.

Тачно поред зграде управе пролазио је широки пут посут крупним црвенкастим песком. На песку су се видели трагови многих ногу и аутомобилских гума. Са обе стране пута су се налазили бетонски јаркови, крај којих су цветали багреми. На двадесетак корачаја од улаза у управу, у сенци багрема, налазио се мали, квадратни бели атомокар. Над блиставим стаклом ветробрана видели су се плави шлемови са белим натписом: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE.[1]

Минут-два Јура је стајао неодлучно. Испрва на путу није било никога. А онда се однекуд са десне стране широко корачајући појавио неки препланули човек у белом оделу. Кад је дошао до Јуре, зауставио се, скинуо са главе огромну беретку и почео да маше њом испред лица. Јура га је знатижељно погледао.

„Фруће!“ рече човек у белом оделу. „А како ти?“ Говорио је са јаким страним акцентом.

„Баш врућина“, сложи се Јура.

Човек у белом оделу навуче беретку на косу избледелу од сунца и извуче из џепа пљоснату стаклену чутурицу.

„Гуц-немо?“ рече раширивши уста од увета до увета.

Јура одмахну главом.

„Не пијем“, рече.

„Такоће ја не пијам“, објави човек у белом оделу и врати чутурицу у џеп. „Али увек има уиски, ако хоће пити.“

Јура поче да се смеје. Човек му се допадао.

„Фрућина“, још једном рече човек у белом оделу. „То наша несрећа. Мећунаротни ракетотром на Гренланту — и ја тамо смрзавам. Мећунаротни ракетотром у Мисра— Шарле — ја мокар од зној. А?“

„Ужасна врућина“, рече Јура.

„А где летимо?“ упита човек у белом оделу.

„Треба да стигнем на Сатурн.“

„Охо!“ рече човек. „Тако млат, а фећ на Сатурн! Значи — ми ћемо сретати и сретати!“

Лупи Јуру по рамену, и тада примети полицијска кола. „Мећунаротна полисија“, рече свечано. „Они мора, имају све почасти.“

Важно климну Јури главом и крете даље. Кад је стигао до полицијских кола, он се пренуо, заузео свечани став и принео десни кажипрст глави. Плави шлемови су се тргли иза сна и поново заузели непокретан положај.

Јура уздахну и лагано крете ка хотелу. Требало је негде пронаћи начелника ракетодрома. Успут никога није срео, и није имао кога да пита. Разуме се, могао је да пита и полицајце, али Јура није хтео да им се обраћа. Није му се допадало што седе тако непокретно. Јура је узгред зажалио што није упитао човека у белом оделу, али се онда сетио да је љубазна дежурна сигурно морала све да зна о Мирза-Чарлеу. Он се чак зауставио за један тренутак, али је онда ипак кренуо даље. На крају крајева, нема смисла одузимати људима толико времена. Ништа, сазнаћу већ некако, помислио је и кренуо даље.

Ишао је по ивици јарка, трудећи се да не иде по сунцу, поред јарко обојених аутомата са сода-водом и соковима, поред празних клупа и столица за лежање, крај белих кућица које су се криле у сенци багрема, крај великих бетонских плоча на којима су били смештени празни атомокари. На једној од тих плоча није било сунцобрана и од блештавих, исполираних кровова машина дизала се јара. Било је жалосно посматрати та кола, која су ту, на сунцу, стајала, сигурно, неколико часова. Прошао је крај огромних реклама које су на три језика обећавале здравље Херкулеса онима који пију витаминизовано козје млеко Голден Хорих, крај неких чудноватих, измучених људи који су спавали у трави ставивши под главу завежљаје, руксаке и коферчиће, крај кола-чистачица која су стајала на ивици пута, крај поцрнеле деце, која су се пљускала водом из јарка. Неколико пута су га престизали празни аутобуси. Прошао је испод плаката који се раширио преко целог пута: МИРЗА-ЧАРЛЕ ПОЗДРАВЉА ДИСЦИПЛИНОВАНЕ ВОЗАЧЕ. То је било написано на енглеском.

Прошао је поред кућице саобраћајца на углу, скренуо надесно и изишао на Булевар пријатељства — главну улицу Мирза-Чарлеа.

Булевар је већ био пуст. Радње, биоскопи, барови, кафеи — све је било затворено. Сијеста — помислио је Јура. На булевару је била ужасна, неиздржљива врућина. Јура се зауставио крај аутомата и испио чашу топлог сока од поморанџе.

Подигавши обрве, пришао је другом аутомату и попио чашу одвратно топле сода-воде. Да, помисли. Сијеста. Било би најбоље кад би човек могао да се завуче у фрижидер…

Сунце је пржило — бело, као обавијено маглом. Сенки није било. На крају булевара, у измаглици, видела се громада хотела. Јура крете ка њему, осећајући кроз ђонове ципела усијани асфалт. Испрва је корачао брзо, али тај темпо није могао да издржи — од врућине је изгубио дах, зној му је липтао по лицу.

Дугачка, широка лимузина се заустави крај тротоара. Шофер са огромним, тамним наочарима отвори врата и обрати се Јури:

„Слушај, пријатељу, где се овде налази хотел?“

„Тамо, напред, на крају булевара“, рече Јура. Шофер га погледа, задовољно климну главом и упита:

„Да нећеш и ти тамо?“

„Тамо“, с уздахом одговори Јура.

„Седи“, рече шофер.

Јура радосно уђе у кола.

„Одмах се види да си овде странац, као и ја“, рече шофер. Кола је возио јако споро. „Сви месни становници седе у хладовини. Упозоравали су ме да овде треба стићи предвече, али такав сам ти човек — не волим да чекам. А није требало да журим. Ово је неко заспало царство.“

У колима је ваздух био чист, прохладан.

„А по моме мишљењу“, рече Јура, „ово је интересантан градић. Никад раније нисам био у међународним градовима. Овде је све интересантно испреплетано и измешано. Кара-Куми и међународна полиција. Да ли сте их видели са плавим шлемовима на глави?“

„Видео сам“, намргођено је рекао шофер. „Тамо их, на путу, има колико хоћеш…“

показао је главом некуд иза себе, „најмање тридесетак. Камиони су се сударили.“

„Како то «сударили»?“ зачуди се Јура. „Какви камиони? Аутомати?“

„Ма не, какви аутомати“, прогунђа шофер. „Они… Варјашки гости. Добили су своје… Битанге пијане.“ Зауставио је кола испред хотела и рекао:

„Стигли смо. Ја ћу скренути првом улицом десно. Јура изиђе из кола.“

„Велико хвала.“

„Нема на чему“, рече шофер. „До виђења.“

Јура уђе у хол и приђе рецепцији. Службеница на рецепцијл је управо разговарала телефоном и Јура, пошто седе у фотељу, поче да разгледа слике по зидовима. И овде је све било измешано. Поред традиционалних медведа Шишкина налазила се велика слика покривена флуоресцентним бојама која баш ништа није приказивала.

Извесно време Јура је са тихом радошћу упоређивао те слике. То је било одиста забавно.

„Изволите, м»сје“, рече службеница стављајући руке на сто.

Јура се насмеја.

„Ја, видите, нисам м’сје“, рече он. „Ја сам обичан совјетски друг.“

Жена се такође насмеја.

„Да будем отворена, тако сам и мислииа. Али, нисам хтела да ризикујем. Често нам долазе странци, који се вређају кад их ословљавамо са «друже».“

„Чудаци“, рече Јура.

„Одиста“, сложи се службеница. „Чиме могу да вам помогнем, друже?“

„Знате“, рече Јура, „ја морам да дођем до начелника ракетодрома. Да ли можете нешто да ми посаветујете?“

„А шта да вам саветујем?“ зачуди се службеница. Дигла је слушалицу телефона и окренула број. „Ваља?“ упита она. „Ах, Зоја? Слушај, Зојечка, овде Круглова.

Када твој данас прима? Аха… Схватам… Не једноставно један младић… Да…

Но, добро, извини, хвала…“

Екран видеофона је све време остао слеп и Јура то схвати као лош знак. „Лоша ствар“, помисли.

„Но, ствар стоји овако“, рече службеница. „Начелник је јако заузет и моћи ће да вас прими тек после шест.“

„Написаћу вам адресу и број телефона“, брзо је писала на папиру са заглављем хотела. „Ево. У шест сати се или јавите телефоном или сами отиђите. То је ту, одмах поред нас.“

Јура је устао, узео лист папира и захвалио се.

„А где сте одсели?“ упита службеница.

„Знате“, рече Јура, „за сада још нигде. А и нећу. Морам да одлетим још данас.“

„А“, рече жена. „Но, онда, срећан пут. Срећна плазма, како кажу наши међупланетарци.“

Јура се још једном захвали и изиђе на улицу.

У тихој, засенченој улици у близини хотела он пронађе кафе у коме је сијеста била или већ завршена или још није ни отпочела. Под широким, шареним сунцобраном, на трави су били размештени столови, мирисало је на печену свињетину. Изнад сунцобрана висила је фирма: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Ваш стари Мики Маус; прим. прев. са сликом познатог мишића Волта Дизнија. Јура неодлучно крочи под надстрешницу.

Разуме се, такви кафеи постоје само у међународном граду. Иза дугачког, металног шанка, испред дугог низа флаша са шареним етикетама, седео је ћелави барман руменог лица у белој блузи са засуканим рукавима. Његове велике, длакаве песнице су лежале међу сребрним чашама и звонима, која су покривала чиније са бесплатним закускама. С леве стране бармана налазила се сребрна машина, чију намену Јура није знао, из које се дизала струја миришљаве паре. Са десне његове стране под стакленим звоном на картонским послужавницима видели су се сви могући сендвичи. Над главом бармана су се налазила два плаката. Један, на енглеском језику, обавештавао је посетиоце да је «прво пиће бесплатно, друго двадесет и четири цента, а свако следеће осамнаест центи». Други плакат, на руском језику, гласио је: ВАШ СТАРИ МИКИ МАУС БОРИ СЕ ЗА ЗВАЊЕ КАФЕА ОДЛИЧНЕ УСЛУГЕ.

У кафеу су била само два посетиоца. Један од њих је спавао за сточићем у углу, наслонивши неочешљану главу на руке. Поред њега у трави лежао је умашћени руксак.

Други посетилац, крупан човек у карираној кошуљи, лагано је и с уживањем јео свињски рагу и разговарао преко два сточића са барманом. Разговор се водио руски. Кад је Јура ушао, барман је говорио:“Мене се не тичу фотонске ракете и атомски реактори. Ја хоћу да говорим о кафеима и баровима. У то се ипак нешто и разумем. Узмите овде, у Мирза-Чарлеу, ваше, совјетске, и наше, западне кафее. Ја знам обрт сваког угоститељског предузећа у граду. Ко иде у ваше, совјетске, кафее? И, што је најважније — зашто? У ваше, совјетске, кафее иду углавном жене да једу сладолед и играју с пилотима који не пију.“

У том тренутку барман угледа Јуру и застаде.

„Ево момка“, рече. „То је руски момак. Он је дошао у Мики Маус дању. Значи, он је управо стигао овамо. Он хоће да једе.“

Човек у карираној кошуљи с интересовањем погледа у Јуру.

„Добар дан“, рече Јура барману. „Ја одиста хоћу да једем. Како се то ради код вас?“

Барман поче громко да се смеје.

„Код нас се то ради исто онако као и код вас“, рече он. „Брзо, укусно и љубазно. Шта бисте хтели да једете, младићу?“

Човек у карираној кошуљи рече:

„Направите му руску чорбу од кваса са ледом и свињску шницлу, Џојсе. А ви, друже, седите код мене. Пре свега, овде због нечега дува промаја, а, друго, тако ћемо моћи удобније да водимо идеолошку борбу са старим Џојсом.“

Барман се опет насмеја и нестаде иза шанка. Јура, збуњено се смешкајући, седе поред кариране кошуље. „Ја водим са Џојсом идеолошку борбу“, објасни човек у карираној кошуљи. „Већ пет година се трудим да му докажем да у Сунчевом систему постоји још нешто осим објеката у којима се пије.“

Барман се појави иза шанка носећи на послужавнику дубоки картонски тањир са чорбом и хлебом.

„Чак вас и не нудим да пијете“, рече и вешто стави послужавник на сто. „Одмах сам схватио да сте ви руски момак. Сви ви, Руси, имате некакав посебан израз лица. Не могу да кажем, Иване, да ми се тај израз не допада, али кад га видим — одмах изгубим осећај жеђи. И хтео бих да се борим за неко звање, па макар и на штету своје сопствене радње.“

„У слободном пословном човеку је проговорила савест“, рече Иван. „Пре годину дана ми је пошло за руком да га убедим да је неморално терати људе, који нису никоме ништа скривили, да пију.“

„Нарочито ако се то ради бесплатно“, рече барман и поново поче да се смеје. Он је при томе очигледно мислио на прво, бесплатно пиће.

Јура је слушао, са задовољством посматрајући ледену, веома укусну чорбу. По ивици тањира се видео натпис на енглеском језику, који је Јура превео овако: КАД ПОЈЕДЕШ ДО ДНА, НА ДНУ ТЕ ЧЕКА ИЗНЕНАЂЕЊЕ.

„Ствар чак није ни у томе, Џојсе, што због ваше клијентеле морамо да држимо у Мирза-Чарлеу међународну полицију“, лењо рече Иван. „Ја ћу за сада оставити по страни питање о томе зашто баш захваљујући преимућствима западних кафеа пред совјетским човек има изванредно лаку могућност да изгуби свој природни људски лик. Тужно је гледати вас таквог, Џојсе. Не као бармана, већ као човека.

Енергичан човек, златне, маљаве руке, далеко од тога да буде глуп. А чиме се он бави? Он стоји за шанком, као неки стари аутомат-продавац, и свако вече, овлаживши прсте, броји прљаве папириће.“

„Ви то никада нећете схватити, Иване“, величанствено изговори барман. „Такав појам као што су част и обрт локала за вас је туђ. Ко не зна Мики Мауса и старог Џојса? У свим угловима васионе знају мој бар! Куд иду ваши пилоти кад се врате с неког, тамо, Јупитера? К Мики Маусу! Где наше врбоване скитнице проводе свој последњи дан на земљи? Код Мики Мауса! Овде! Крај овог овде шанка! Куд иду да залију несрећу или да прославе неку радосну вест? Овамо, к мени! А куд идете да ручате ви, Иване?“ Поче да се смеје. „И ви идете старом Џојсу! Разуме се, ви никада нећете свратити к мени увече. Једино можда у саставу патроле реда и поретка. И ја знам да у дубини душе ви дајете предност вашим, совјетским кафеима. Али, због нечега ипак долазите овамо! Код Мики Мауса или код старог Џојса — нешто вам се овде допада, зар не? Због тога се ја и поносим својим локалом.“

Барман одахну и испружи кажипрст:

„И још нешто. Они прљави папирићи, о којима ви говорите. У вашој полуделој земљи сви знају да је новац прљав. Али, у мојој земљи сви знају да прљавштина нажалост, није новац. Новац треба зарадити! Због тога лете наши пилоти, због тога се врбују наши радници. Ја сам стар човек и сигурно никад нећу моћи да схватим чиме се код вас мере успех и срећа. Код вас све дуби на глави. А код нас је све јасно и разумљиво. Где се сада налази освајач Ганимеда капетан Хептон? Он је директор компаније Минералс Лимитед. Шта је сада познати навигатор Сајрус Кембел? Власник два највећа ресторана у Њујорку. Разуме се, некад их је знао цео свет, а сад су они у сенци, али — зато су они пре били слуге и ишли су тамо куд су их други слали, а сад они сами имају слуге и шаљу их тамо куд они хоће. Ја такође нећу да будем слуга. И ја хоћу да будем господин.“

Иван замишљено рече:

„Нешто сте ипак схватили, Џојсе. Ви нећете да будете слуга. Сад вам остаје још само ситница — да престанете да желите да будете господин.“

Јура је појео чорбу и угледао изненађење. На дну тањира је био натпис: ОВО ЈЕЛО ЈЕ ПРИПРЕМИЛА ЕЛЕКТРОНСКА КУХИЊСКА МАШИНА ОРФЕЈ ФИРМЕ КИБЕРНЕТИКС ЛИМИТЕД.

Јура одмаче тањир од себе и изјави:

„А по моме мишљењу, ужасно је досадно цео живот провестл за шанком.“

Барман поправи на зиду рам с натписом на енглеском језику: НОШЕЊЕ ВАТРЕНОГ ОРУЖЈА У МИРЗА-ЧАРЛЕУ СЕ КАЖЊАВА СМРЋУ, и рече:

„Шта то значи «досадно»? Шта је то весео, а шта досадан посао? Посао је посао, рад је рад.“

„Рад мора да буде интересантан“, рече Јура.

Барман слеже раменима.

„Зашто?“

„Како зашто?“ рече Јура зачуђено. „Ако рад није интересантан, онда треба… треба… Па коме је потребно да посао буде неитересантан? Каква корист од тебе ако те не интересује посао који радиш?“

„Тако му, старцу, и треба“, рече Иван.

Барман тешко устаде са свог места и изјави:

„То није поштено. Ти врбујеш себи савезнике, Иване, а ја сам сам.“

„И ви сте такође двојица“, рече Иван. Прстом је показивао на човека који је спавао у углу.

Барман га погледа, одмахну главом и скупивши прљаво посуђе, оде за шанк.

„Какав орах, а?“ рече Иван полугласно. „Како се бори за част локала, а? Требало би с њим да започнеш расправу. Ни у чему ви један другога не бисте разумели. Ја се стално трудим да нађем са њим заједнички језик. Све у свему — диван је то чика.“

Јура затресе главом.

„Не“, рече он. „Није он никакав диван чика. Самозадовољан је и глуп. И жао ми га је. Па, зашто живи човек? Да целог живота црнчи само зато да би зарадио извесну суму новца? Зарадиће и вратиће се кући. А онда?“

„Џојсе!“ узвикну Иван. „Имамо једно питање за вас!“

„Идем!“ повика барман.

Појавио се иза шанка и поставио пред Јуру тањир са шницлом и флашицу сока од грожђа.

„На рачун локала“, рече показујући на флашицу и седе.

Јура рече:

„Хвала, а зашто?“

„Слушајте, Џојсе“, рече Иван. „Ево, овај руски момчић пита шта ћете радити кад се обогатите?“

Извесно време Џојс је запрепашћено гледао Јуру. „Добро“, рече. „Ја знам какав одговор чека момак. Због тога ћу поставити питање ја. Момак ће одрасти и постаће мушкарац. Целог живота ће да ради… како оно рекосте… на свом интересантном послу. Но, на крају ће остарети и више неће моћи да ради. Шта ће онда да ради, чиме ће да се бави овај момчић овде?“

Иван се завали на наслон столице и са задовољством погледа бармана. На његовом лицу као да је било написано: „Какав орах, а?“ Јура осети да су му уши поцрвенеле. Спусти виљушку и изгубљено рече:

„Ја… не знам, некако о томе нисам мислио…“

Он заћута.

Барман га је озбиљно и некако тужно посматрао. Лагано су пролазиле дуге секунде. Јура на крају очајно проговори: „Потрудићу се да умрем пре него што више не будем могао да радим…“ Обрве бармана се извише, подигоше се на чело, и он преплашено погледа у Ивана. Потпуно збуњен, Јура изјави: „И уопште, ја сматрам да је најважније у животу за човека — да лепо умре!“

Барман ћутке устаде, лупи дланом Јуру по рамену и оде за шанк. Иван рече:

„Но, братац, хвала ти. Хвала на таквој помоћи. Овако ћеш ми уништити сав мој идеолошки рад.“

„Зашто?“ промрмља Јура. „Старост… Не радити… човек мора целог живота да се бори! Зар није тако?“

„Све је то тако“, рече барман. „Ето, на пример, ја, целог живота морам да се борим са порезом.“

„Ах, не мислим ја на то“, рече Јура одмахнувши руком и забоде нос у тањир.

Иван попи онај сок од грожђа на рачун локала и лагано рече:

„Узгред буди речено, Џојсе: један интересантан детаљ. Иако мој савезник због своје младости није рекао ништа паметно, обратите пажњу, он више воли да умре него да живи вашом старошћу. Њему, једноставно, никад није долазила у главу мисао шта ће да ради кад остари. А ви, Џојсе, о томе мислите целог живота. И цео живот се припремате за старост. Тако је то, стари мој Џојсе.“

Барман замишљено почеша своју ћелу.

„Да…“ рече.

„У томе и јесте разлика, „рече Иван. „И, уколико се не варам, разлика није у вашу корист. Зар не знате да онај ко чува беле паре за црне дане никад не доживи беле.“

Барман се замислио, поново се почешао по ћели и, не рекавши ни једне речи, нестао кроз врата која су се видела иза шанка.

„Но“, рекао је Иван с уживањем. „Данас сам га ујео. Узгред буди речено, одакле си ти, дивно дете?“

„Из Вјазме“, тужно одговори Јура. Он је тешко преживљавао своју животну незгоду.

„А шта ћеш овде?“

„Морам на Реју.“ Погледа у Ивана и објасни. „Реја, то је један од сапутника Сатурна.“

„Ах, тако“, рече Иван. „Интересантно. И шта ћеш на тој Реји?“

„Тамо се дижу неки објекти. А ја сам — вакуум-варилац. Било нас је једанаесторо, и ја сам заостао од групе, јер… Једном речју, због породичних ствари. Сад не знам како тамо да стигнем. У шест ћу отићи начелнику ракетодрома.“

„Мајкову?“

„Не“, рече Јура. „То јест, не знам како се зове. Углавном, начелнику ракетодрома.“

Иван га је с интересовањем посматрао.

„Како се зовеш?“

„Јура… Јурије Бородин.“

„Знаш шта, Бородине“, рече Иван и тужно заклима главом. „Бојим се да ћеш умрети од чекања. Ствар је у томе што је начелник ракетодрома друг Мајков, а то знам сасвим тачно, одлетео у Москву…“ погледао је на сат, „тачно пре дванаест минута.“

То је био страшан ударац. Јура поникну.

„Како то…“ промрмља. „А мени су рекли…“

„Но-но“, рече Иван. „Не треба очајавати. Старост још није стигла. Сваки начелник, кад одлази у Москву, оставља свог заменика.“

„Истина!“ рече Јура и одмах живну. „Ви ме извините: ја морам одмах да идем да телефонирам.“

„Иди, телефонирај!“ рече Иван. „Телефон се налази иза угла.“

Јура скочи и потрча ка телефону.

Кад се Јура вратио, Иван је стајао на стази пред улазом у кафе.

„Но?“ упита га.

„Немам среће“, огорчено рече Јура. „Начелник је одиста отпутовао, а његов заменик може да ме прими тек сутра увече.“

„Увече?“ понови Иван.

„Да, и то после седам сати.“

Иван се замишљено загледа некуд изнад крошања дрвећа.

„Увече“, понови још једном. „Да, то је касно.“

„Ипак ћу морати да одседнем у хотелу“, рече Јура уздахнувши. „Идем да видим имају ли собу за мене.“

Стазом се приближавао, брзо пребирајући дебелим, кратким ногама, дебељко у оделу сашивеном по последњој моди. На глави је имао тропски шлем од плуте. Лице му је било натекло, с отеклим капцима. Под левим оком му се видела велика модрица. На десетак метара од Ивана, човек је смакао са главе свој шлем и, јако се сагнувши, готово се преклопивши, буквално ускочио у кафе. Иван му се љубазно поклони.

„Шта је са њим?“ зачуђено упита Јура.

„Идемо, идемо“, рече Иван. „Идемо у истом правцу.“

„Тренутак“, рече Јура. „Само да платим.“

„Већ сам платио ја“, рече Иван. „Идемо.“

„Али, зашто?“ рече Јура достојанствено. „Ја новац имам… Свима су нам дали…“

Иван се осврте према кафеу.

„А ова улизица“, рече он „мој је стари, добри познаник. Понос међународне луке Мирза-Чарле.“ Јура се такође осврте. «Понос Мирза-Чарлеа» је већ седео на високој столици испред шанка. „Краљ смрдљиваца. Илегално врбује људе. Најгори човек у граду. Пре два дана се напио и почео да напаствује девојку на улици, па сам га мало дотерао. Сад је са мном врло љубазан.“

Не журећи се ишли су по сеновитој зеленој уличици. Постајало је прохладно. Са Булевара пријатељства допирала је једнолична бука мотора.

„А кога он врбује?“ упита Јура.

„Раднике,“, одговори Иван. „Узгред буди речено, ко те је препоручио за рад на Реји?“

„Препоручила нас је наша фабрика“, одговори Јура. „А какви су то радници? Зар врбују и наше?“

Иван се зачуди.

„Зашто наше? Момке са Запада. Све оне јаднике који од детињства мисле о старости и маштају да постану господа. Таквих тамо има и даље много. Слушај, Јура“, рече он, „а ако не стигнеш до Реје? Шта ће бити онда?“

„Шта вам је“, рече Јура. „Ја свакако морам да стигнем до Реје. Биће одиста ужасно, пред мојим друговима, ако не стигнем тамо. Било нас је сто педесет добровољаца, а изабрали су нас само једанаест. Како онда да не стигнем? Свакако морам да стигнем.“

Извесно време ишли су ћутке.

„Но, њих врбују“, рекао је Јура. „А онда?“

„После их трпају у бродове и шаљу на астероиде. Они који врбују добијају одређени проценат за сваку главу коју посаде у брод. Због тога се они, као трговачки агенти, окупљају у Мирза-Чарлеу. И на другим међународним ракетодромима.“

Изишли су на Булевар пријатељства и скренули ка хотелу. Крај велике беле зграде Иван се заустави.

„Ја ћу овамо“, рече он. „До виђења, Јура Бородине.“

„До виђења“, рече Јура. „Велико хвала. И извините што сам налупетао толико глупости, тамо, у кафеу.“

„Ништа“, рече Иван. „Најважније је то што си оно што си рекао, рекао искрено.“

Стегли су један другоме руку.

„Слушај, Јура“, рече Иван и заћута.

„Да?“ рече Јура.

„О Реји“, рече Иван. И поново заћута гледајући некуда у страну. Јура је ћутао.

„Да, о Реји. Сврати ти, брате, вечерас, негде око девет, у хотел, у собу број триста шест.“

„И онда?“ упита Јура.

„Шта ће од тога бити, не знам“, рече Иван. „У тој соби ћеш угледати човека на први поглед суровог изгледа. Покушај да га убедиш да мораш да стигнеш на Реју.“

„А ко је он?“ упита Јура.

„До виђења“, рече Иван. „Не заборави: соба триста шест, после девет.“

Окренуо се и нестао у белој згради. Крај улаза се налазила плоча од пластике на којој је писало: ШТАБ РЕДАРСКЕ ПАТРОЛЕ. МИРЗА-ЧАРЛЕ.

„Соба триста шест“, понови Јура. „После девет…“