Тахмасиб

МАРС: СТАРА БАЗА

У седам изјутра начелници група и сектора система Топли Сирт скупили су се у кабинету директора система Александра Филиповича Љамина. Све у свему, састанку је присуствовало двадесет и пет људи и сви су седели око издуженог ниског стола за саветовања. Вентилатори и озонатори су радили пуном снагом. Наташа је била једина жена у кабинету. Њу су ретко позивали на општа саветовања и многи од људи који су се сада скупили видели су је први пут. Многи су је са знатижељом посматрали. Наташа је чула како је неко рекао сипљивим шапатом:

„Да сам знао, обријао бих се.“

Љамин не устајући рече:

„Прво питање је, другови, ван дневног реда. Да ли сте ви доручковали? Боље би било да састанак не почнемо празна стомака. Могу да затражим да донесу конзерве и какао.“

„Нема ничега укуснијег, Александре Филиповичу?“ заинтересова се дебељко са рукама завијеним у завоје и руменим образима.

У кабинету зажаморише.

„Укуснијег нема ничега“, одговори Љамин и скрушено заклима главом. „Једино можда конзервиране кокошке…“

Зачуше се гласови:

„Правилно, Александре Филиповичу! Нека донесу! Нисмо успели да доручкујемо!“

Љамин некоме махну руком.

„Сада ће донети“, рече и устаде. „Да ли су сви, ту?“ Бацио је поглед на присутне. „Азизбеков… Горин… Барабанов… Накамура… Малумјан… Ван…

Џеферсона не видим… Ах, да, извини… А где је Опанасенко?… Да ли има неког од трагача?“

„Опанасенко је на путу“, рекао је тихи глас и Наташа угледа Рипкина. Први пут га је видела необријаног.

„На путу?“ рекао је Љамин.

„Но добро, почећемо без њега. Другови, као што знате, последњих недеља летеће пијавице су постале активније. Од прекјучерашњег дана су почеле да праве свињарије. Почеле су да нападају и дању. На срећу, жртава није било, али многи начелници група и секција захтевају предузимање одлучнијих мера. Ја хоћу да истакнем да је проблем пијавица у ствари стари проблем. Ми о њима дискутујемо ненормално много и дуго, понекад се чак и свађамо. Спољним групама те животиње сигурно ужасно сметају и, све у свему, време је да се на крају донесе о њима, то јест о пијавицама, неко коначно решење. Укратко речено, постоје два мишљења о томе како се може решити то питање. Прво је — хајка, односно рација и уништавање пијавица. Друго је — настављање политике пасивне одбране као модус вивенди, све дотле док колонија не ојача. Другови“, при томе је руке принео грудима, „ја вас молим да се изјасните, шта ко мисли. Али, потрудите се, без испада. То нема никакве сврхе. Ја знам, сви смо ми преморени, раздражени и свако је нечим незадовољан. Али ја вас најлепше молим да сада заборавите све, осим интереса нашег рада.“ Очи почеше да му сузе. „Оне који буду нарочито ватрени ја ћу немилосрдно удаљити са саветовања, без обзира на ранг.“

Сео је. Одмах устаде висок, врло мршав човек, са пегавим лицем, необријан, запаљених очију. То је био Виктор Кирилович Гајдадимов, заменик директора, задужен за изградњу.

„Ја не знам“, поче он, „колико времена може да траје рација — декаду, месец или можда пола године. Ја не знам колико ћете људи узети за ту рацију — људе сигурно најбоље, а можда чак и све. Ја не знам, на крају, да ли ће та рација дати некакве резултате. Али ја одлично знам, а сматрам да и ви то треба да знате пре свега, због рације ће морати да се обустави изградња стамбених блокова. А, између осталог, кроз два месеца треба да стигне допуна и стамбени блокови ће бити преко потребни. На Топлом Сирту немамо могућности да дамо собе чак ни ожењенима. Узгред буди речено, не иде на част нашим иностраним друговима што се због тога питања толика узнемиравају. Али, то само онако, узгред речено. Друго, због рације ће се зауставити изградња фабрике грађевинских материјала. Шта је то фабрика грађевинских материјала у нашим условима, то треба и сами да знате. О оранжеријама и топлим лејама, које због рације нећемо добити ни овог лета, нећу чак ни да говорим. И, треће, и најважније, рација ће потпуно прекинути изградњу регенерационе фабрике. Кроз месец дана ће почети јесење буре и на изградњу регенерационе фабрике можемо да ставимо крст.“ Стегао је зубе, затворио и поново отворио очи. „Ви знате, другови, да ми сви овде висимо о длаци. Можда овим откривам неке тајне администрације, али нека ђаво носи тајне: ми смо овде одрасли и искусни људи! Залихе воде под Топлим Сиртом се ближе крају. Њих већ више фактички нема. Већ сада ми довозимо воду пешчаним тенковима са удаљености од двадесет и шест километара.“ (За столом сви почеше да жаморе и да се покрећу, а неко чак узвикну: „А што на то нису раније мислили?“) „Ако регенерациону фабрику не завршимо до краја месеца, целе јесени ћемо умирати од жеђи, а на зиму ћемо Топли Сирт морати да преселимо на две стотине километара одавде. Завршио сам.“

Сео је и искапио шољу охлађеног какаа. После кратке паузе, Љамин рече:

„Ко је следећи?“

„Ја“ рече неко. Устао је омањи брадоња са тамним наочарима „начелник радионице за поправку Захар Јосифович Пучко. Ја се придружујем мишљењу Виктора Кириловича“, скинуо је наочаре и кратковидо погледао на сто. „Некако се код нас све организује као код деце: рација — трас, бум-бум, ај, еј… И молим вас: чиме се спремате да јурите те пијавице? Можда ћете сести на метлу, а? Сад вам је Виктор Кирилович одлично објаснио да код нас пешчани тенкови доносе воду. А какви су то тенкови? Беда, а не тенкови! Четвртина нашег возног парка се налази у радионицама, а радника једноставно — нема. Они који умеју да поправљају — ти не кваре, а они који умеју да кваре не умеју да поправљају. Људи се опходе са тенковима као да су то налив-пера — бациш га и купиш ново. Ја сам, Наташа, погледао ваш краулер. Довести машину до таквог стања! Још би човек могао да помисли да са њим идете кроз зидове…“

„Захаре, Захаре, ближе суштини ствари“, рече Љамин.

„Хоћу да кажем само ово. Ја знам те рације. Половина кола ће остати у пустињи, друга половина ће можда и стићи до мене, и ви ћете ми рећи: поправљај. А чиме треба да поправљам? Ногама? Руку немам довољно. А тад ће почети: Пучко је овакав, Пучко је онакав. Пучко мисли да радионице не постоје за Топли Сирт већ Топли Сирт за радионице. Почећу да молим друга Азизбекова да ми да људе, а он ми их неће дати. Почећу да тражим људе од друга Накамуре — извините, од господина Накамуре — а он ће ми рећи да он ионако не може да изврши план…“

„Ближе ствари, Захаре“, нестрпљиво рече Љамин.

„Бићете близе ствари кад не будете имали ниједна кола. Тада ћемо почети да носимо храну и воду на својој грбачи са удаљености од сто километара и ви ћете ме упитати: «Пучко, где си био кад смо правили рацију?»„

Пучко стави наочаре на нос и седе.

„Лоше стоје ствари“, рече неко.

Наташа је седела као да је неко ударио маљем по глави. Но, какав сам ја начелник, мислила је она. Па ја ништа од свега тога нисам знала, па чак нисам могла ни да претпоставим, и још сам псовала те старце, за њихов бирократизам…

„Дозволите мени“, зачу се нечији меки глас.

„Старији ареолог Стручњак за геологију Марса; прим. прев. система Ливанов“, рече Љамин. Лице Ливанова је било покривено флекама од сунца, а на лицу су се видела два црна ока која су била необично близу једно другоме.

„Разлози против рације, који су овде изнети“, проговорио је он, „мени изгледају веома важни и значајни.“ (Наташа је погледала Гајдадлмова. Гајдадимов је спавао спустивши главу на сто.) „А ипак је неопходно спровести је. Ево неких статистичких података. За тридесет година боравка човека на Марсу, летеће пијавице су извршиле преко хиљаду и по регистрованих напада на човека. Три човека су била убијена, дванаесторица су остала инвалиди. Становништво система Топли Сирт има хиљаду две стотине људи, од којих осам стотина стално ради на слободном простору, што значи да им стално прети напад. Четвртина научних радника мора да чува стражу на штету државних и личних научних планова. Али, ни то није све. Осим моралне, пијавице наносе и велику материјалну штету. За последњих неколико недеља, оне су само код ареолога уништиле пет скупоцених, уникатних прибора и поквариле око двадесет и осам драгоцених инструмената.

Постаје очигледно да то даље више не може да се трпи. Пијавице представљају озбиљну опасност за рад целог система Топли Сирт. Ја немам намеру да на било који начин омаловажавам мишљења која су исказали другови Гајдадимов и Пучко.

Ја сам те околности узео у обзир приликом прављења плана рације, који имам част да предложим саветовању у име арехолога и трагача.“

Сви зажаморише и онда опет заћуташе. Гајдадимов се тргао и отворио очи. Ливанов настави одмереним гласом:

„Посматрања су показала да апекс Центар; прим. прев. ширења пијавица у рејону Топлог Сирта представља део такозване Старе Базе — на карти ознака 211.

Операција почиње један сат пре изласка сунца. Група од четрдесет добро обучених стрелаца на четири пешчана тенка са залихом хране за три дана заузима Стару Базу. Две групе гонилаца — оријентационо, око две стотине — људи у свакој групи — на тенковима и краулерима развијају се у стрељачке ланце из рејона: прва група — сто километара западно од Сирта, друга група — сто километара северно од Сирта. Тачно у нула-нула часова обе групе почињу да се крећу према североистоку, односно према југу, правећи успут што је могуће већу буку и уништавајући пијавице које покушавају да се пробију кроз ланац. Крећући се лагано и методично, обе групе ће се сусрести крилима, одбацујући пијавице у рејон Старе Базе. На тај начин ће главнина пијавица, која се нађе у зони опкољавања, бити концентрисана у рејону Старе Базе и уништена. То је први део плана. Хтео бих да чујем евентуална питања и приговоре.“

„Лагано и методично, то је добро“, рече Пучко. „Али, колико ће бити потребно кола?“

„И људи“, рече Гајдадимов. „И дана?“

„Педесет кола, четири стотине педесет људи и највише три дана.“

„Како имате намеру да уништите пијавице?“ упита Џеферсон.

„Ми о пијавицама знамо веома мало“, рече Ливанов. „За сада можемо да се ослонимо само на два средства: на отровне метке и бацаче пламена.“

„А где да их нађемо?“

„Муницију је лако отровати, а што се тиче бацача пламена, лако ћемо их направити од пулпомонитора.“

„Већ их преправљате?“

„Да.“

„План је добар“, рече Љамин. „Шта ви мислите, другови?“

Гајдадимов је устао.

„Против таквог плана немам ништа“, рече он. „Само, потрудите се да ми не узимате градитеље. И дозволите ми да се одмах удаљим са саветовања.“

За столом опет почеше да жаморе.

„Одличан план, нема шта!“

„А где ћете узети стрелце?“

„Наћи ћемо их! То градитеља нема, а стрелаца има колико хоћете!“

„Ох, ала ћемо их побити!“

„Ја још нисам завршио, другови“, рече Ливанов. „Постоји и други део плана. Према свему, територија Старе Базе је изривена пукотинама и подземним пећинама, кроз које пијавице излазе на површину. И, тамо, сигурно има пуно тих подземних просторија. Кад се круг затвори и пијавице побијемо, моћи ћемо или да зацементирамо улазе у те подземне пећине, пукотине и тунеле или да наставимо потеру под земљом. У оба случаја је неопходно потребно имати план Старе Базе.“

„Не, о потери под земљом не може бити ни речи“, рече неко. „То је сувише опасно.“

„А било би интересантно“, промрмља румени дебељко са завијеним рукама.

„Другови, то питање ћемо решити после завршетка рације“, рече Ливанов. „Сад нам је потребан план Старе Базе. Ми смо се обраћали архиви, али тамо, не знам зашто, плана нема. Можда га има неко од староседелаца?“

За столом људи почеше да се збуњено згледају.

„Ја не схватам“, рече кошчати, стари ареодезист. „О каквом је плану у ствари реч?“

„О плану Старе Базе.“

„Стара База је била саграђена пре петнаест година и ја сам све то гледао својим очима. То је била бетонирана купола, али тамо није било никаквих подземних пећина ни тунела. Истина, ја сам био у међувремену и на Земљи и можда је све то изграђено док нисам био овде.“

Други ареодезист рече:

„Узгред буди речено, Стара База се не налази на коти 211 већ на коти 205.“

„Зашто 205?“ рече Наташа. „На коти 211. То је западно од опсерваторије.“

„Какве везе с тим има опсерваторија?“ Кошчати ареодезист се озбиљно наљутио.

„Стара База се налази једанаест километара јужно од Топлог Сирта.“

„Причекајте, причекајте!“ повика Ливанов. „Ми мислимо на Стару Базу која се налази на коти 211, три километра западно од опсерваторије.“

„А!“ рече кошчати ареодезист. „Онда ви мислите на Сиве Развалине, остатке прве насеобине. Чини ми се да је тамо хтео да се настани Нортон.“

„Нортон се искрцао три стотине километара јужно одавде!“ повика неко.

Подиже се ужасна галама.

„Тише, тише!“ рече Љамин и поче да лупа дланом по столу. „Прекините ту дискусију. Морамо да разјаснимо да ли неко нешто зна о Старој Бази или о Сивим Развалинама, како год хоћете, једном речју — о узвишењу на коти 211.“

Сви заћуташе. Нико није волео да иде на развалине старих насеобина, а није било ни времена за такве излете. „Једном речју, нико ништа не зна“, рече Љамин. „А план такође немамо.“

„Могу да дам објашњење“, рече секретар директора, који је истовремено био и заменик директора за научни рад и архиваријус. „С том Старом Базом уопште се дешавају некакве чудне ствари, глупости. На цртежима Нортона та база није обележена, а онда се она наједном појављује на коти 211. Међутим, две године касније, у извештају Вељаминова, који је тражио дозволу да испита развалине Старе Базе, тадашњи начелник експедиције Јурковски је својом руком изволео написати“, секретар подиже изнад главе пожутели лист папира, „Нико ништа није схватио. Учите се да правилно читате карту. Кота није 211 већ 205. Дозвољавам.

Јурковски.“

Сви се зачуђено насмејаше.

„Дозволите ми да дам један предлог“, тихо рече Рипкин. Сви се окренуше према њему. „Можемо сада отићи на коту 211 и нацртати кроки Старе Базе.“

„И то је правилно“, рече Љамин. „Ко има времена, нека оде. Као шефа постављам друга Ливанова. Саветовање ћемо наставити у једанаест часова.“

Од Топлог Сирта до Старе Базе у правој линији је било око шест километара. Они су тамо отишли на два пешчана тенка. Оних који су желели да крену било је много више него учесника саветовања — и Наташа одлучи да крене својим краулером.

Тенкови су почели да се крећу ка периферији Сирта. Да не би доспела у облак прашине, Наташа својим краулером крете наоколо. Када стиже до Централне метеоролошке куле, она наједном угледа Рипкина. Мали трагач је ишао својим уобичајеним брзим кораком, ставивши руке на свој дуги карабин, који му је висио о врату. Наташа се зачуди.

„Феликсе!“ повика. „Куда ћете?“

Зауставио се и пришао краулеру.

„Одлучио сам да пођем пешице“, рече он мирно је посматрајући одоздо. „Није било места за мене.“

„Седите“, рече Наташа. Неочекивано је почела да се понаша према Феликсу слободно, не онако снебивљиво како се свако вече понашала према њему у опсерваторији. Феликс лако ускочи у краулер и седе на седиште поред ње, скиде карабин са врата и стави га међу колена. Кретоше.

„Преплашила сам се синоћ када сте отишли сами“, признаде Наташа. „Је ли вас Сергеј брзо достигао?“

„Сергеј?“ Погледа је. „Да, доста брзо. То је била паметна мисао.“

Заћуташе. Пола километра од њих, с леве стране, ишли су тенкови остављајући за собом густ облак прашине.

„Интересантно саветовање“, рече Наташа.

„Веома интересантно“, рече Рипкин. „И одиста, нешто се чудно дешава с том Старом Базом.“

„Ја сам тамо била са својим момцима“, рече Наташа. „Кад су градили нашу опсерваторију. Ништа нарочито. Бетонске плоче, све испуцало, зарасло саксаулом.

Да ли и ви мислите да пијавице излазе оданде?“

„Убеђен сам“, рече Рипкин. „Тамо је огромно гнездо пијавица, Наташа. А под брежуљком се налази огромна подземна пећина, која је, сигурно, подземним ходницима и пролазима повезана са другим шупљинама под површином. И ако ја те ходнике нисам пронашао.“

Наташа га са страхом погледа. Краулер поче да врда. Са десне стране се показа опсерваторија. На осматрачници је стајао као мотка високи Мати и махао руком.

Феликс му одмахну. Купола и зграде Топлог Сирта нестадоше са хоризонта.

„Зар их се ви не бојите?“ упита Наташа.

„…Бојим се“, рече Феликс. „Понекад се ужасно бојим, Наташа, толико да ми је мука од тога. Кад бисте само видели какве имају чељусти. Само, оне су ужасно плашљиве.“

„Знате шта, Феликсе“, рече Наташа гледајући испред себе. „Мати говори да сте ви чудан човек. Ја такође мислим да сте ви веома чудан човек.“

Феликс поче да се смеје.

„Ви ми ласкате“, рече. „Вама сигурно изгледа чудно што ја увек долазим к вама на опсерваторију касно увече, само ради тога да бих попио кафу. Али, ја не могу да долазим дању. Дању сам заузет. Па и увече сам скоро увек заузет, и немам времена. А кад имам слободног времена, ја увек долазим к вама.“

Наташа осети да је почела да црвени. Али краулер се већ налазио крај подножја брежуљка, оног истог који је на ареографским картама био означен искривљеном линијом као кота 211. На врху брежуљка су се већ видели људи.

Наташа заустави краулер по страни од пешчаних тенкова и искључи мотор. Феликс је стајао доле озбиљно је гледајући. Пружао јој је руку.

„Не треба, хвала“, промрмља Наташа, али се ипак ослони на њу.

Кренули су између развалина Старе Базе. Чудновате су то биле развалине: по њима човек никако није могао да схвати како је Стара База првобитно изгледала или какав је био план њене градње. Проломљене куполе на шестоугаоним основама, галерије које су се порушиле, гомиле поломљених бетонских блокова. Све је то било зарасло у коров и било покривено гомилама прашине и песка. Понегде, испод сивих сводова виделе су се тамне провалије. Неке од њих су водиле у непрозирну помрачину.

Над развалинама су одјекивали гласови.

„Још једна подземна пећина! Овде никакав цемент не може да помогне!“

„Ко ли је то тако идиотски планирао?“

„А шта бисте ви хтели од Старе Базе?“

„А колико само има корова! Као на некој пустари…“

„Вили, не завлачите се тамо!“

„Тамо је празно, никога нема…“

„Другови, па начините снимак, најзад.“

„Добро јутро, Волођа! Давно смо већ отпочели…“

„Пазите, овде су трагови ципела!“

„Да, неко овамо долази… И још један траг…“

„Трагачи, вероватно…“

Наташа погледа Феликса. Феликс климну главом.

„То сам био ја“, рече.

Наједном се заустави, чучну и поче нешто пажљиво да разгледа.

„Ево“, рече. „Погледајте, Наташа.“

Наташа се саже. Из пукотине у бетону вирило је дебело стабло боце са сићушним цветићем на крају.

„Каква лепота!“ рече она. „А ја нисам ни знала да боца цвета. Како је лепа — црвено са плавим…“

„Боца цвета врло ретко“, тихо рече Феликс. „Познато је да она цвета једном у пет марсовских година.“

„Имали смо среће“, рече Наташа.

„Сваки пут кад цветић опадне, на његовом месту се појављује нова гранчица, а на самом месту где је био цветић, остаје блистави кружић. Видите, овакав.“

„Интересантно“, рече Наташа. „Значи, можемо да израчунамо колико је боца стара… Један… Два… Три… Четири…“

Зауставила се и погледала Феликса.

„Овде има осам кружића“, рече неубедљиво.

„Да“, рече Феликс. „Осам. Цветић је — девети. Ова пукотина у бетону је стара осамдесет земаљских година.“

„Не схватам“, рече Наташа и наједном ипак схвати. „Значи, ово није наша база?

Ову базу нису правили људи?“ упита шапатом.

„Није наша“, рече Феликс и исправи се.

„Ви сте то знали!“ рече Наташа.

„Да, ми то знамо“, рече Феликс. „Ову зграду нису градили људи. Ово није бетон.

То није обичан брежуљак. И пијавице не нападају двонога усправна бића тек онако.“

Наташа га је неколико секунди посматрала, а онда се окрете и на сав глас повика:

„Другови! Овамо! Брже! Сви овамо! Гледајте! Гледајте шта се овде налази! Овамо!“

Кабинет директора система Топли Сирт био је препун људи. Директор је брисао ћелу марамицом и збуњено одмахивао главом. Ареолог Ливанов, који је изгубио своју уздржаност и коректност, урлао је трудећи се да надјача жамор:

„То је просто несхватљиво! Топли Сирт постоји шест година. За шест година нису успели да се снађу и разјасне шта је овде наше а шта није! Никоме није пало на памет да се заинтересује за Стару Базу!…“

„А зашто да се заинтересујемо?“ викао је Азизбеков. „Двадесет пута сам пролазио поред ње. Развалине као развалине. Зар су мало развалина оставили за собом први насељеници?“

„А ја сам тамо био пре две године! Гледам, ваља се тамо зарђала гусеница краулера. Погледао сам и отишао даље.“

„А да ли се и сада тамо налази?“

„Чему празни разговори? На средини Базе се одвајкада налази тригонометријски знак. Значи, можда су и њега оставили Марсовци?“

„Трагачи су се осрамотили, просто је човеку срамота да их погледа!“

„Зашто? Они су то и открили.“

Начелник групе трагача Опанасенко, који је стигао једва пре неколико тренутака, огроман, широких рамена, вечито насмејан, хладио се сложеном мапом и нешто је говорио директору. Директор је одмахивао главом.

Ка столу је почео да се пробија, газећи свима ноге, Пучко. Брада му је била накострешена, наочаре је држао високо над главом.

„Због тога се у систему и дешавају такве ствари“, фалсетом поче да виче. „Ускоро ће к мени почети да долазе Марсовци да моле да им поправим тенк или краулер, а ја ћу им их и поправљати! Код мене је било случајева када су долазили потпуно непознати људи и тражили да им поправим возила! И видим, по граду се крећу потпуно непознати људи. Ја не знам одакле су они дошли, и ја не знам куд они одлазе! А можда, они долазе са Старе Базе и одлазе на Стару Базу!“

Жамор у кабинету се стиша.

„Можда хоћете пример? Изволите! Један грађанин седи овде са вама од јутра! Ја говорим о вама, грађанине!“

Пучко наочарима показа Феликса Рипкина. У кабинету одјекну смех. Опанасенко проговори дубоким басом: „Но, Захаре, то је мој Рипкин!“

Феликс одмахну главом, почеша се по потиљку и испод ока погледа Наташу.

„Но, па шта с тим што је он Рипкин?“ заурла Пучко.

„А одакле ја знам да је он Рипкин? Због тога и говорим да је потребно да све познајемо…“ Одмахнуо је руком и вратио се на своје место.

Директор устаде и јако залупа оловком по столу.

„Доста, доста, другови“, строго је рекао. „Повеселили смо се и доста. Откриће трагача је од огромне важности, али ми се нисмо сакупили због тога. Схему Старе Базе сада имамо. Рацију ћемо отпочети кроз три дана. Наредба о рацији ће бити издата вечерас. Унапред вам саопштавам да се за начелника групе поставља Опанасенко, а за његовог заменика Ливанов. А сада молим све, осим мојих заменика, да напусте кабинет и да оду на своја радна места.“

У кабинету су се налазила само једна врата, која су водила у ходник, и кабинет се празнио јако споро.

„Радиограм, директору!“ повика неко у вратима.

„Предајте преко везе!“

Сложен листић папира је почео да се преноси из руке у руку изнад глава.

Директор, који је нешто причао са Опанасенком, прими радиограм, отвори га и прочита. Наташа је видела како је побледео, а онда поцрвенео.

„Шта се десило?“ упита басом Опанасенко.

„Ово је да човек полуди“, рече директор очајно. „Сутра ће овамо стићи Јурковски.“

„Волођа?“ рече Опанасенко. „То је одлично.“

„Некоме је Волођа“, са тихим очајањем рече директор, „а за некога је генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја.“

Директор још једном прочита радиограм и тешко уздахну.