Zenica sveta

36 Mreža Šare

Gazda Gil ih odvede do stola u jednom od uglova trpezarije i reče jednoj služavki da im donese hranu. Rand odmahnu glavom kada ugleda tanjire s nekoliko tankih odrezaka govedine, kašikom senfa i dva krompira na svakom. Bilo je to žalosno, a ne gnevno odmahivanje glavom, pomireno sa sudbinom. Svega nedostaje, rekao je gostioničar. Podigavši nož i viljušku, Rand se upita šta će biti kada se sve potroši. Od te pomisli poluprazni tanjir mu se činio kao gozba. Stresao se.

Gazda Gil izabra sto koji je bio poprilično udaljen od ostalih. Seo je u ugao, tako da je mogao da posmatra sobu. Niko nije mogao da im se približi dovoljno da čuje o čemu pričaju a da on to ne primeti. Kada je služavka otišla, reče tiho: „Dobro, zašto mi ne biste sve lepo ispričali o toj vašoj nevolji? Ako ću da vam pomažem, najbolje da znam u šta se upuštam.“

Rand pogleda Meta, ali on je namršteno zurio u svoj tanjir, kao da je bio ljut na krompir koji je sekao. Rand udahnu duboko. „Ni meni samom sve to nije baš najjasnije“, poče.

Uprostio je priču, izbacivši Troloke i Seni iz nje. Kada neko ponudi pomoć, ne bi trebalo da mu se kaže da je sve to zbog bajki. Ali nije mislio da bi bilo pošteno ni da potceni opasnost i uvuče čoveka koji ne zna u šta se upušta. Neki ljudi jurili su njega i Meta i nekoliko njihovih prijatelja. Pojavljivali su se tamo gde su ih najmanje očekivali, a bili su smrtno opasni i rešeni da ih sve ubiju, ili nešto još gore. Moiraina je rekla da su neki od njih Prijatelji Mraka. Tom nije potpuno verovao Moiraini, ali rekao je da je ostao s njima zbog sećanja na svog nećaka. Razdvojili su se tokom jednog napada, dok su pokušavali da stignu do Belog Mosta. A onda je Tom tu i poginuo, spasavajući ih kada su bili ponovo napadnuti. A bilo je i drugih pokušaja. Znao je da u toj priči ima nelogičnosti, ali bilo je to najbolje što je mogao na brzinu da smisli, a da ne ispriča više od onoga što je smeo.

„Samo smo produžili dalje, sve dok nismo stigli u Kaemlin“, objasni. „Takav je bio prvobitni plan. Kaemlin, a potom Tar Valon.“ Promeškolji se s nelagodom na ivici stolice. Bilo mu je neobično da to priča nekome, čak i toliko malo, nakon što je toliko dugo krio. „Ako se držimo te putanje, ostali će nas pronaći, ranije ili kasnije.“

„Ako su živi“, promrmlja Met gledajući u svoj tanjir.

Rand nije ni pogledao Meta. Nešto gaje nateralo da doda: „Moglo bi da vam donese nevolje to što nam pomažete.“

Gazda Gil odmahnu punačkom rukom. „Nije da tražim nevolje, ali to ne bi bile prve koje sam imao. Nikakav prokleti Prijatelj Mraka neće me naterati da okrenem leđa Tomovim prijateljima. Ako ta vaša prijateljica sa severa dođe u Kaemlin, ja ću saznati. Ima ovde ljudi koji paze na takve dolaske i odlaske, a glas se širi.“

Rand je oklevao na trenutak, a onda upita: „Šta je s Elaidom?“

I gostioničar je oklevao, a onda naposletku odmahnu glavom. „Mislim da ne treba da zna. Da niste povezani s Tomom, možda. Ona bi to otkrila, a gde biste onda završili? To niko ne zna. Možda u ćeliji. Možda negde još crnje i gore. Kažu da ona nekako sve oseća: šta se desilo, šta će se desiti. Kažu da može da pronikne upravo kroz ono što čovek pokušava da sakrije. Ne znam zasigurno, ali ne bih rizikovao. Da nije Toma, mogli biste da odete do Garde. Oni bi se smesta pobrinuli za sve Prijatelje Mraka. Ali čak i da možete da ne pominjete Toma pred Gardom, vesti bi stigle do Elaide čim biste spomenuli Prijatelje Mraka, a onda biste se našli na početku.“

„Bez Garde“, složi se Rand. Met klimnu snažno dok je gurao viljušku u usta, umazavši bradu mašću.

„Nevolja je u tome što ste se upleli u politiku, dečko, mada niste vi krivi, a politika je maglovita močvara puna zmija.“

„A šta sa...“, poče Rand, ali gostioničar se iznenada namršti. Stolica zaškripa pod njegovom težinom kada se ispravi.

Kuvarica je stajala na ulazu u kuhinju, brišući ruke o kecelju. Kada je primetila da je gostioničar gleda, mahnula mu je da dođe, a onda se izgubila u kuhinji.

„Kao da sam oženjen njom“, uzdahnu gazda Gil. „Pronađe mi probleme pre no što ja i primetim da nešto nije u redu. Ako nisu slivnici zapušeni ili oluci začepljeni, onda su pacovi. Moja gostionica je uredna, razumete, ali budući da ima toliko ljudi u gradu, pacovi su svuda. Nabijte gomilu ljudi zajedno i dobićete pacove, a u Kaemlinu je iznenada prava poplava te pošasti. Ne biste verovali koliko dobra mačka, prvoklasan lovac, košta ovih dana. Vaša soba je na tavanu. Reći ću devojkama koja; svaka može da vas tamo odvede. A nemojte da brinete za Prijatelje Mraka. Nemam mnogo toga dobrog da kažem za Bele plastove, ali pored njih i Garde, ti se ne bi usudili da promole svoja pogana lica u Kaemlinu.“ Stolica zaškripa ponovo kada ju je odgurnuo i ustao. „Nadam se da nisu opet slivnici.“

Rand nastavi da jede, ali primetio je da je Met prestao. „Mislio sam da si gladan“, reče. Met nastavi da gleda u tanjir, gurajući viljuškom komad krompira ukrug. „Moraš da jedeš, Mete. Moramo da čuvamo snagu, ako hoćemo da stignemo do Tar Valona.“

Met se nasmeja tiho i ogorčeno. „Tar Valon! Sve ovo vreme bio je Kaemlin. Moiraina će nas čekati u Kaemlinu. Pronaći ćemo Perina i Egvenu u Kaemlinu. Sve će biti dobro, samo ako stignemo u Kaemlin. Pa, stigli smo, i ništa nije u redu. Nema Moiraine, nema Perina, nema nikoga. A sada će sve biti u redu, samo ako stignemo do Tar Valona.“

„Mi smo živi“, reče Rand, oštrije no što je nameravao. Udahnu duboko i pokuša da govori smirenije. „Mi smo živi. Toliko, barem, jeste u redu. A ja nameravam i da preživim. Hoću da otkrijem zašto smo toliko važni. Nemam nameru da odustanem.“

„Toliko ljudi, a svako od njih mogao bi biti Prijatelj Mraka. Gazda Gil nam je suviše brzo obećao pomoć. Kakav to čovek može samo da slegne ramenima kada se spomenu Aes Sedai i Prijatelji Mraka? To nije prirodno. Svaka pristojna osoba isterala bi nas napolje, ili... ili... ili tako nešto.“

„Jedi“, reče Rand nežno. Posmatrao gaje dok Met nije počeo da žvaće parče govedine.

Pustio je da mu ruke miruju pored tanjira neko vreme, pritisnuvši ih o sto kako se ne bi tresle. Bio je uplašen. Ne zbog gazda Gila, naravno, ali bilo je dovoljno razloga za strah i pored njega. One visoke gradske zidine neće zaustaviti Sen. Možda je trebalo da ispriča gostioničaru za to. Ali čak i da mu Gil poveruje, da li bi i dalje želeo da im pomogne ako bi očekivao da se Sen pojavi u Kraljičinom blagoslovu?A tek pacovi. Možda su pacovi zaista nadolazili tamo gde je bilo mnogo ljudi, ali pamtio je iz Baerlona san koji nije bio san, i male kičme kako pucaju. Ponekad Mračni koristi strvinare kao svoje oči, rekao je Lan. Gavranove, vrane, pacove...

Nastavio je da jede, ali kada je završio, nije mogao da se seti ukusa nijednog zalogaja.

Služavka, ona koja je brisala svećnjake kada su ušli, odvela ih je do sobe u potkrovlju. Prozor je bio na kosom spoljnjem zidu, s krevetima s obe strane i vešalicama pored vrata, na kome su mogli da okače stvari. Tamnooka devojka vrtela je suknjom i kikotala se kad god bi pogledala Randa. Bila je lepa, ali on je znao da će ispasti budala ako joj bude nešto rekao. Zbog nje je poželeo da se bolje snalazi s devojkama, kao Perin. Bilo mu je drago kada je otišla.

Očekivao je da Met kaže nešto, ali čim je ona otišla, Met se baci na krevet, u ogrtaču i čizmama, i okrenu se prema zidu.

Rand okači svoje stvari, gledajući mu u leđa. Učini mu se da Met drži ruku pod kaputom; ponovo je stiskao onaj bodež.

„Da li nameravaš da ležiš ovde i da se kriješ?“, reče naposletku.

„Umoran sam“, promrmlja Met.

„Još uvek treba dosta toga da pitamo gazda Gila. Možda će čak moći i da nam kaže kako da pronađemo Egvenu, i Perina. Možda su već u Kaemlinu, ako su sačuvali svoje konje.“

„Mrtvi su“; reče Met okrenut prema zidu.

Rand je oklevao na trenutak, a onda odustade. Tiho zatvori vrata za sobom, nadajući se da će Met zaista spavati.

Dole, međutim, gazda Gila nije bilo nigde, iako je oštar pogled kuvaričinih očiju govorio da ga i ona traži. Rand je sedeo neko vreme u trpezariji, ali nakon nekog vremena shvatio je da odmerava svakog gosta koji bi ušao, svakog stranca koji bi mogao biti bilo ko — ili bilo šta. A pogotovu kada bi u dovratku video siluetu čoveka u crnom plaštu. Da Sen uđe u sobu, bilo bi to kao da je lisica upala u kokošinjac.

Uđe i gardista. Čovek u crvenoj uniformi zaustavio se čim je ušao i hladno odmeri one goste koji su bili očigledno stranci. Rand nije podizao pogled sa stola dok gaje gardista posmatrao; kada je pogledao ponovo, vide da je čovek otišao.

Tamnooka služavka prolazila je noseći pune ruke peškira. „Rade oni to ponekad“, reče mu poverljivo u prolazu. „Tek da vide da li ima nekih nevolja. Brinu se o dobrom kraljičinom narodu, dabome. Ti nemaš razloga za brigu“, reče kikoćući se.

Rand odmahnu glavom. On nema razloga za brigu. Nije to ništa da gardista priđe i upita ga da li zna Toma Merilina. Postajao je kao Met. Odgurnu stolicu i ustade.

Druga služavka proveravala je ulje u lampama duž zida.

„Da li postoji još neka soba gde bih mogao da sedim?“, upita je. Nije želeo da ode u sobu i zatvori se s natmurenim Metom. „Možda je slobodna neka odvojena soba za ručavanje?“

„Postoji biblioteka.“ Pokazala je ka vratima. „Onuda, pa desno, na kraju hodnika. Trebalo bi da je sada prazna.“

„Hvala ti. Ako vidiš gazda Gila, da li bi mogla da mu kažeš da Rand al’Tor hoće da razgovara s njim, ako bude imao vremena?“

„Reći ću mu“, reče, a onda se osmehnu. „I kuvarica ga traži.“

Gostioničar se vero vatno krije, pomisli dok je odlazio.

Kada je ušao u prostoriju u koju gaje uputila, stao je i zabezeknuto se zagledao. Na policama mora da je bilo tri ili četiri stotine knjiga, više no što je video ikada ranije najednom mestu. Tu su stajale knjige povezane u tkaninu i kožu, s pozlaćenim hrbatima. Samo nekoliko imalo je drvene korice. Pogledom je proždirao naslove, prepoznajući stare miljenike. Putovanja Džaina Lakonogog. Eseji Vilima od Manečesa. Dah mu zastade kada je video primerak u kožnom povezu Putovanja među Morskim narodom. Tam je oduvek želeo da je pročita.

Zamislio je Tama kako premeče knjigu rukama, s osmehom na licu, upoznajući se s njom pre no što sedne pred kamin sa svojom lulom da čita. Stegnu balčak mača, osećajući gubitak i prazninu koji su nadjačali sve zadovoljstvo zbog knjiga.

Neko iza njega pročisti grlo i on iznenada shvati da nije sam. Okrenu se, spreman da se izvini zbog svog nepristojnog ponašanja. Navikao je da bude viši skoro od svih, ali ovoga puta pogled mu se penjao, a usta su mu bila širom otvorena. A onda ugleda glavu koja je dodirivala gotovo deset stopa visoku tavanicu. Nos je bio širok gotovo kao i lice, toliko da je više bio njuška nego nos. Obrve su visile poput repova, a ispod njih su gledale svetle oči velike kao šolje. Kroz čupavu crnu grivu virile su uši, sa čupercima na vrhovima. Trolok! Rand dreknu i pokuša da se odmakne i isuče mač. Umesto toga, saplete se o sopstvene noge i svom težinom sede na pod.

„Voleo bih kad vi ljudi ne biste to radili“, progunđa glas kao iz bunara. Snažno trznu čupavim ušima, a onda tužno reče: „Tako malo vas se seća. Pretpostavljam da je to naša sopstvena krivica. Malo nas je bilo s ljudima otkako je Senka pala na Puteve. To je... oh, šest generacija do sada. To je bilo odmah posle Troločkih ratova.“ Čupava glava odmahnu i ispusti uzdah na kome bi mu i bik pozavideo. „Predugo, predugo, a tako malo putuju da vide, skoro niko.“

Rand je tako sedeo neko vreme, razjapljenih usta, gledajući zapanjeno spodobu u širokim čizmama koje su joj dopirale do kolena. Tamnoplavi kaput je bio zakopčan od vrata do struka, a onda je padao kao kilt preko vrečastih pantalona, sve do vrhova čizama. U jednoj ruci stvorenje je držalo knjigu koja je delovala sićušno u poređenju sa šakom. Prst širok kao tri obična bio je između stranica.

„Mislio sam da ste...“, poče, a onda stade. „Šta ste...“ I to nije bilo mnogo bolje. Podigavši se na noge, bojažljivo ispruži ruku. „Ja sam Rand al’Tor.“

Šaka velika poput svinjskog buta obuhvati njegovu; usledi svečan naklon. „Loijal, sin Arenta sina Halanovog. Tvoje ime peva u mojim ušima, Rande al’Tor.“

To je Randu zvučalo kao obredno pozdravljanje. Uzvrati mu naklon. „Tvoje ime peva u mojim ušima, Loijale, sine Arentov... ah... sina Halanovog.“

Sve je delovalo pomalo nestvarno. Još uvek nije znao šta je Loijal bio. Stisak Loijalovih ogromnih prstiju bio je zaprepašćujuće nežan, ali ipak mu je laknulo kada je ruka posle pozdrava ostala u jednom komadu.

„Vi, ljudi, veoma lako se uzbuđujete“, reče Loijal onim basom kao iz bunara. „Čuo sam sve priče i pročitao sve knjige, naravno, ali nisam shvatao. Nisam mogao da po veruj em kada sam video kakvu sam paniku izazvao prvog dana u Kaemlinu. Deca su plakala, žene vrištale, a rulja me je jurila kroz čitav grad, s motkama, noževima i bakljama. Vikali su sve vreme: ’Trolok!’ Bojim se da sam se gotovo uznemirio. Ne znam šta bi se desilo da u tom trenutku nije naišao odred Kraljičine garde.“

„Sva sreća“, reče Rand slabašno.

„Da, ali čak su i gardisti izgledali uplašeno gotovo koliko i ostali. Već sam četiri dana u Kaemlinu, a nisam mogao ni nos da pomolim van gostionice. Dobri gazda Gil meje čak zamolio da ne odlazim u trpezariju.“ Trznu ušima. „Ne kažem da nije gostoljubiv, razumeš. Ali bilo je nekih nevolja prve noći. Odjednom je izgledalo da svi žele da izađu. Bilo je toliko vrištanja i vike, a svi su se tiskali na vratima. Neki su mogli i da se povrede.“

Rand je zapanjeno posmatrao te uši koje su se neprestano trzale.

„Kažem ti, nisam napustio stedding radi ovoga.“

„Ti si Ogier!“, uzviknu Rand. „Čekaj. Šest generacija? Reče, Troločki ratovi? Koliko ti imaš godina?“ Čim je izgovorio, shvati da je to bilo nepristojno, ali Loijal poče da se pravda umesto da se ljuti.

„Devedeset“, procedi Ogier. „Još samo deset i moći ću da se obratim Panju. Trebalo je da mi Starešine dozvole da govorim, budući da su odlučivali da lija mogu da izađem ili ne. Ali opet, oni uvek brinu kada bilo ko ide Napolje, bez obzira na godine. Vi, ljudi, tako ste užurbani, tako nestalni.“ Trepnu i blago se nakloni. „Oprosti mi, molim te. Nije trebalo to da kažem. Ali, zaista, vi se neprestano borite jedni s drugima, čak i kada za to nema potrebe.“

„U redu je“, reče Rand. Pokušavao je i dalje da pojmi koliko je Loijal star. Bio je stariji od matorog Cena Bjuija, a ipak nije bio dovoljno star da... Seo je u jednu od stolica s visokim naslonom. Loijal je seo u drugu, u koju je moglo da sedne dvoje ljudi. Na stolici više nije bilo mesta. I dok je sedeo, bio je viši od ljudi. „Barem su te pustili.“

Loijal spusti pogled, mrdajući nosem i trljajući ga jednim debelim prstom. „Pa, što se toga tiče... Vidiš, Panj nije zasedao baš dugo, ni čitavu godinu, ali sam zaključio na osnovu onoga što sam čuo da ću biti dovoljno star da izađem i bez njihove dozvole dok se oni dogovore. Bojim se da će reći da sam sebi dao mnogo zapravo, ali ja sam jednostavno... otišao. Starešine su uvek govorile da sam usijana glava, a plašim se da sam sada pokazao da su u pravu. Pitam se da li su dosad videli da sam otišao? Ali morao sam da odem.“

Rand se ugrize za usnu pokušavajući da se ne nasmeje. Ako je Loijal bio usijana glava za Ogiera, mogao je da zamisli kakvi su bili ostali. Nisu zasedali dugo, ni čitavu godinu? Gazda Al’Ver bi samo začuđeno odmahnuo glavom. Sastanak Seoskog saveta koji bi trajao duže od pola dana naterao bi sve da poskakuju, čak i Harala Luhana. Preplavila gaje nostalgija za kućom i duboko uzdahnu sećajući se Tama, Egvene, gostionice Kod Vinskog izvora i Bel Tina na Zelenilu u lepšim vremenima. Rand pokuša da zaboravi na to.

„Ako ti ne smeta što pitam“, reče, pročistivši grlo, „zašto si toliko želeo da... ah, izađeš Napolje? Ja bih najviše voleo da nikada nisam ni otišao od kuće.“

„Pa, da bih video“, reče Loijal, kao da je to najjasnije na svetu. „Čitao sam knjige, sve putopise, i goreo sam od želje da to vidim, a ne samo da čitam o tome.“ Loijalove svetle oči zacakleše, a uši su mu se uspravile. „Proučio sam sve što sam mogao da pronađem o putovanju, o Putevima, običajima u zemljama, gradovima koje smo sagradili za ljude posle Slamanja sveta. A što sam više čitao, bilo mi je sve jasnije da moram da odem Napolje, da posetim ona mesta gde smo nekada bili i vidim gajeve sopstvenim očima.“

Rand trepnu. „Gajeve?“

„Da, gajeve. Drveće, naravno. Samo nekoliko Velikih stabala koja streme ka nebu, kako bi očuvali sećanja na stedding.“ Stolica zaječa kada se nagnuo, pokazujući rukama, a u jednoj je i dalje držao knjigu. Oči su mu bile sjajnije no ikada, a uši su se gotovo tresle. „Koristili su uglavnom drveće iz tog mesta i te zemlje. Ne možeš da nateraš zemlju da ide protiv sebe. Bar ne zadugo — ona će se pobuniti. Moraš da oblikuješ viziju prema zemlji, a ne zemlju prema viziji. U svakom gaju bilo je zasađeno drvo koje bi raslo i uspevalo na tom mestu, svako usklađeno sa sledećim, zasađeno tako da dopunjuje druga, zbog dobrog rasta, naravno, ali i zato da bi sklad prijao oku i srcu. Ah, knjige opisuju gajeve tako da Starešine istovremeno plaču i smeju se. Gajevi će uvek biti zeleni u našem sećanju.“

„A šta je s gradovima?“, upita Rand. Loijal ga zbunjeno pogleda. „Gradovi. Gradovi koje su Ogieri sagradili. Ovaj, na primer. Kaemlin. Vi, Ogieri, sagradili ste Kaemlin, zar ne? Tako se priča.“

„Rad s kamenom...“ Ogier slegnu masivnim ramenima. „To je samo nešto Što smo naučili u godinama posle Slamanja, tokom Izgnanstva, dok smo i dalje pokušavali da pronađemo stedding. Pretpostavljam da je to lepo, ali nije prava stvar. Ma koliko pokušavao — a čitao sam da su Ogieri koji su sagradili te gradove zaista to hteli da postignu — ne možeš da oživiš kamen. Nekolicina i dalje radi s tim materijalom, ali samo zato što vi oštećujete zgrade tako često tim vašim ratovima. Bila je šačica Ogiera u... ah... Kairhienu, tako se sada zove... kada sam tuda prolazio. Bili su iz drugog steddinga, srećom, tako da me nisu poznavali, ali bili su ipak sumnjičavi zato što sam Napolju, a toliko mlad. Ipak je dobro što nisam morao da se tamo zadržavam. U svakom slučaju, vidiš, rad s kamenom nam je nametnut tkanjem Šare; gajevi su došli iz srca.“

Rand odmahnu glavom. Polovina priča koje je slušao od malena upravo je izokrenuta. „Nisam znao da Ogieri veruju u Šaru, Loijale.“

„Naravno da verujemo. Točak vremena tka Šaru doba, a životi su niti u tkanju. Niko ne zna kako će nit njegovog života biti utkana u šaru, ili kako će nit postojanja naroda biti upletena. Dala nam je Slamanje sveta, Izgnanstvo, Kamen i Čežnju i vratila nam naposletku steddinge pre našeg nestanka. Ponekad pomislim da je način na koji vi ljudi postojite kriv zato što su vaše niti tako kratke. One su tako nepostojane u tkanju. Oh, eto, ponovo sam to uradio. Starešine kažu da ljudi ne vole da ih podsećaš koliko kratko žive. Nadam se da te nisam uvredio.“

Rand se nasmeja i odmahnu glavom. „Ma kakvi. Pretpostavljam da bi bilo nabavno živeti dugo kao vi, ali nikada nisam zaista razmišljao o tome. Pretpostavljam da je za bilo koga dovoljno da živi koliko i matori Cen Bjui.“

„On je veoma star?“

Rand samo klimnu. Nije imao namera da objašnjava kako je matori Cen Bjui mladi od Loijala.

„Pa“, reče Loijal, „pretpostavljam da vi zaista kratko živite, ali ipak postignete tako mnogo u životu. Stalno jurite nekuda, neprestano u žurbi. I imate čitav svet da živite u njemu. Mi Ogieri vezani smo za naše steddinge.“

„Ti si Napolju.“

„Za neko vreme, Rande. Ali na kraju ću morati da se vratim. Ovaj svet pripada tebi i tvojima. Stedding je moj. Ima suviše gužve Napolju. A toliko toga je drugačije od onoga što sam čitao.“

„Pa, tokom godina nešto se i promenilo. Barem delimično.“

„Nešto? Polovina gradova o kojima sam čitao više i ne postoje, a ostali se drugačije zovu. Evo, pogledaj Kairhien. Njegovo pravo ime je Al’kair’rahienalen, Brdo Zlatne Zore. Čak se toga i ne sećaju, uprkos svim suncima na njihovim barjacima. I taj gaj tamo. Ne verujem da gaje neko održavao još od Troločkih ratova. To je sada samo još jedna šuma u kojoj seku drva za ogrev. Nema više Velikih stabala, i nema ko da podseća ljude. A ovde? Kaemlin je i dalje Kaemlin, ali dopustili su da se grad raširi preko gaja. Sada smo udaljeni manje od četvrt milje od njegovog središta — od mesta gde bi bar trebalo da bude. Ni drvo nije ostalo. Bio sam i u Tiru i Ilijanu. Drugačija imena, bez uspomena. U Tiru je pašnjak umesto gaja, na kome napasaju konje, a u Ilijanu gaj je Kraljev zabran, gde on lovi svoje jelene i nikome nije dozvoljen pristup bez njegovog odobrenja. Sve se promenilo, Rande. Veoma se bojim da ću otkriti da je isto kuda god da odem. Nestali su svi gajevi, nestale su sve uspomene, mrtvi su svi snovi.“

„Ne smeš da posustaneš, Loijale. Ne smeš nikada da se predaš. Ako odustaneš, to je kao da si mrtav.“ Rand potpuno utonu u svoju stolicu. Pocrveneo je. Očekivao je da će mu se Ogier nasmejati, ali umesto toga, Loijal ozbiljno klimnu.

„Da, tako rade svi slični tebi, zar ne?“ Ogierov glas se promeni, kao da citira nešto. „Kad hlada ne bude, kad vode ne bude, u Senku iskeženih zuba, vrišteći prkos poslednjim dahom, da pljunem u oko Kidača lišća, u Poslednjem danu.“ Loijal nagnu glavu kao da nešto očekuje, ali Rand nije znao šta.

Loijal je čekao. Prođe minut, a onda još jedan. Počeo je da nabira duge obrve, ali i dalje je čekao. Randu je tišina bivala sve nelagodnija.

„Velika stabla“, reče Rand naposletku, tek da bi prekinuo tišinu. „Da li su kao Avendesorci“

Loijal se naglo ispravi. Stolica je škripnula i tako glasno zacvilela da je Rand pomislio da će se raspasti. „Ti bi trebalo da znaš. Ti, više od svih.“

„Ja? Kako bih ja znao?“

„Da li se ti šališ sa mnom? Vi Aijeli ponekad imate tako čudan smisao za humor.“

„Šta? Ja nisam Aijel! Ja sam iz Dve Reke. Nikada nisam ni video Aijela!“ Loijal odmahnu glavom, a čuperci na ušima mu se nakostrešiše. „Vidiš? Sve se promenilo i pola od onoga što znam je beskorisno. Nadam se da te nisam uvredio. Siguran sam da su tvoje Dve Reke veoma lepo mesto, gde god da su.“ „Rekli su mi“, reče Rand, „da se nekad zvalo Maneteren. Ja nikada nisam čuo za njega, ali možda ti...“

Ogierove uši hitro se uspraviše. „Ah! Da. Maneteren.“ Čuperci se nanovo opustiše. „Tamo je bio je veoma lep gaj. Tvoj bol peva u mom srcu, Rande al’Tor. Nismo mogli da stignemo na vreme.“

Sedeči, Loijal se nakloni, a Rand uzvrati naklon. Pretpostavljao je da bi se Loijal uvredio ako to ne učini, ili bi, u najmanju ruku, pomislio da je nepristojan. Pitao se da li Loijal misli da se on seča kao i Ogieri. Uglovi Loijalovih usana i očiju i dalje su bili pognuti, pokazujući da saučestvuje u bolu Randovog gubitka. Kao da se razaranje Maneterena nije odigralo pre približno dve hiljade godina. Rand je saznao za to iz Moirainine priče.

Posle nekog vremena Loijal uzdahnu. „Točak se okreće“, reče, „i niko ne zna kako će se okrenuti. Ali ti si daleko od svog doma skoro koliko i ja. Kako sada stoje stvari, to je prilična udaljenost. Kada su Putevi bili slobodni, naravno... Ali, to je davna prošlost. Reci mi, šta te je odvelo tako daleko? Da li si i ti želeo da nešto vidiš?“

Rand otvori usta da kaže kako su došli da vide lažnog Zmaja — i nije mogao to da izgovori. Možda zato što se Loijal ponašao kao da nije nimalo stariji od Randa, bez obzira na njegovih devedeset godina. Možda je kod Ogiera on bio Randov vršnjak. Već dugo on nije mogao zaista da priča s nekim o onome što se dešavalo. Uvek se plašio da bi tu mogli biti Prijatelji Mraka, ili bi neko pomislio da je on to. Met je bio toliko povučen u sebe, hraneći svoje strahove sopstvenim sumnjama, tako da s njim nije vredelo pričati. Rand shvati kako priča Loijalu o Zimskoj noći. Nije to bila zamagljena priča o Prijateljima Mraka, već istina o Trolocima koji su mu provalili vrata i o Seni na Kamenolomskom putu.

Jednim delom užasavao se od toga što radi, ali gotovo se osećao kao da postoje dvojica u njemu. Jedan je pokušavao da ga ućutka, ali drugi je samo osećao olakšanje što je bio u stanju da konačno sve to ispriča. Zbog toga je na kraju zapinjao, mucao i pričao bez reda: Šadar Logot i razlaz s prijateljima u noći. To što nije znao da li su živi ili mrtvi. Sen u Belom Mostu i Tomova žrtva kako bi oni mogli da pobegnu. Sen u Baerlonu. Prijatelji Mraka nakon toga... Haual God, mladić koji ih se plašio i žena koja je pokušala da ubije Meta. Polutan ispred Guske i krune.

Kada je počeo da brblja o snovima, čak i deo njega koji je želeo da priča oseti kako mu se ježi koža na potiljku. On se ugrize za jezik i stisnu zube. Zabrinuto je posmatrao Ogiera, teško dišući. Nadao se da će Loijal pomisliti da je govorio o košmarima. Sama svetlost zna da je sve to zvučalo kao noćna mora, ili kao nešto od čega svako sanja užasne snove. Možda će Loijal prosto pomisliti da je lud. Možda...

„Ta ’veren reče Loijal.

Rand trepnu. „Šta?“

„Ta ’veren.“ Loijal se počeša iza šiljatog uva zdepastim prstom i malo slegnu ramenima. „Starešina Haman je uvek govorio da nikada ne slušam, ali ponekad i jesam. Ponekad sam slušao. Ti, naravno, znaš kako se Šara tka?“

„Nikada nisam razmišljao o tome“, polako odgovori. „Jednostavno je tako.“ „Hm, da. Pa, nije baš tako. Vidiš, Točak vremena tka Šaru doba, a niti su životi. Šara nije nepromenljiva — ne uvek. Ako čovek pokuša da prameni smer svog života, a Šara ima mesta za to, Točak jednostavno tka dalje i prihvati to. Uvek ima mesta za sitne promene, ali ponekad Šara jednostavno neće da utka velika pomeranja, ma koliko pokušavao. Razumeš li?“

Rand klimnu glavom. „Mogao sam da živim na farmi ili u Emondovom Polju — to bi bila nebitna pramena. Da sam želeo da postanem kralj. On se nasmej a, a Loijal se osmehnu tako široko da mu se osmeh razvukao skoro od uva do uva. Zubi su mu bili beli i široki kao dleta.

„Da, tako je. Ali ponekad pramena odabere tebe, ili to Točak učini za tebe. A ponekad Točak uplete životnu nit, ili nekoliko takvih niti. Sve niti koje ih okružuju prisiljene su da se upliću oko nje, a to onda vezuje druge niti. Te opet upliću neke druge i sve tako redom. To prvo prepletanje, koje čini Mrežu, to je ta ’veren, i ne možeš ništa uraditi da to promeniš, bar dok se sama Šara ne prameni. Mreža — ta ’maral’ailen, tako se zove — može da traje nedeljama ili čak godinama. Može da uvuče neki grad, ili čak i čitavu Šaru. Artur Hokving bio je ta’veren. A zapravo, i Lijus Terin Rodoubica.“ Gromoglasno se nasmeja. „Starešina Haman bi bio ponosan na mene. Predavanja su mu uvek bila dosadna, a knjige o putovanjima su bile toliko zanimljivije, ali ja jesam ponekad slušao.“

„Sve je to lepo“, reče Rand, „ali ne vidim kakve to veze ima sa mnom. Ja sam čobanin, a ne novi Artur Hokving. A nije ni Met niti Perin. To je jednostavno... besmislica.“

„Nisam ni rekao da jeste, ali samo slušajući tvoju priču mogu da osetim kako se Šara menja, a ja tu nemam Talenat. Ti jesi ta ’veren. Ti, a možda i tvoji prijatelji.“ Ogier zastade, zamišljeno trljajući nos. Naposletku klimnu, kao da je nešto odlučio. „Želim da putujem s tobom, Rande.“

Nakratko, Rand je zurio u njega, pitajući se da lije dobro čuo. „Sa mnom?“, uzviknu kada je mogao ponovo da govori. „Zar nisi čuo šta sam ispričao za...“ Iznenada pogleda u vrata. Bila su čvrsto zatvorena i dovoljno debela da bi neko ko prisluškuje čuo samo mrmor, čak i ako bi priljubio uvo uz drvene ploče. Ali ipak, nastavio je tiše. „... ko me juri? Svejedno, mislio sam da želiš da ideš da vidiš svoje drveće.“

„U Tar Valonu postoji veoma lep gaj, a rečeno mi je da ga Aes Sedai dobro održavaju. Sem toga, ne želim da vidim samo gajeve. Možda ti nisi novi Artur Hokving, ali barem jedno vreme deo sveta oblikovaće se prema tebi, a možda to traje već i sad. Čak bi i starešina Haman voleo to da vidi.“

Rand je oklevao. Bilo bi dobro da još neko bude s njima. Kako se Met ponašao u poslednje vreme, druženje s njim bilo je skoro kao samoća. Ogier mu je pružao utehu. Možda je za Ogiere bio mlad, ali izgledao je čvrsto kao stena, baš kao Tam. A Loijal je mnogo toga obišao i znao je i za druga mesta. Pogleda Ogiera, koji je tu sedeo kao prava slika strpljenja. Sedeo je, a bio viši od većine ljudi kada stoje. Kako da sakriješ nekoga ko je skoro deset stopa visok? Uzdahnu i odmahnu glavom.

„Mislim da to nije dobra zamisao, Loijale. Čak i ako nas Moiraina pronađe ovde, bićemo u opasnosti sve do Tar Valona. Ako nas ne pronađe...“ Ako nas ne pronađe, onda je mrtva. Kao i svi ostali. Oh, Egvena. Trgnu se. Egvena nije bila mrtva, a Moiraina će ih pronaći.

Loijal ga saosećajno pogleda i uhvati ga za rame. „Siguran sam da su tvoji prijatelji dobro, Rande.“

Rand zahvalno klimnu. Grlo gaje suviše peklo da bi pričao.

„Hoćeš li barem da pričaš ponekad sa mnom?“, uzdahnu Loijal. Bio je to mrmor nalik na bas. „I možda da odigramo neku partiju kamenova? Danima nisam pričao ni sa kim, sem sa dobrim gazda Gilom, a on je uglavnom zauzet. Izgleda da ga kuvarica nemilosrdno goni. Možda je ona, u stvari, vlasnik gostionice?“

„Naravno da hoću.“ Randov glas je bio promukao. Pročistio je grlo i pokušao da se osmehne. „A ako se sretnemo u Tar Valonu, možeš da mi pokažeš tamošnji gaj.“ Mora da su dobro. Svetlost poslala da su dobro.