3 Torbar

Grozdovi šerpi i lonaca zveketali su i lupali dok su se torbareva kola kotrljala preko teških trupaca Kolskog mosta. I dalje okružen gomilom seljana i farmera koji su došli na proslavu, torbar je zauzdao svoje konje ispred gostionice. Iz svih pravaca ljudi su navirali kako bi se pridružili onima koji su već stajali oko velikih kola s točkovima višim od svih, pogleda uprtih ka torbaru na kolskom sedištu iznad njih.

Čovek na kolima bio je Padan Fejn, bleda, mršava pojava s dugim nezgrapnim rukama i masivnim kljunom od nosa. Fejn, koji se uvek smejao kao da je upravo čuo šalu koju niko drugi nije znao, dolazio je svojim konjima i kolima u Emondovo Polje svakog proleća, otkad se Rand sećao.

Dok su se konji zaustavljali uz klepet amova, otvorila su se vrata gostionice i pojavili su se članovi Seoskog saveta, predvođeni gazdom al’Verom i Tamom. Odlučno su se probijali, čak i Cen Bjui, okruženi uzbuđenom grajom meštana koji su tražili pribadače, čipku, knjige ili tuce drugih stvari. Nevoljno, svetina se rastavila da ih propusti da prođu i odmah su se vraćali, ne prekidajući da zovu torbara. Najviše od svega, tražili su da čuju vesti.

U očima seljana, igle, čaj i ostala roba bili su tek polovina tovara koji su nosila torbareva kola. Vesti iz spoljnjeg sveta, van Dve Reke, bile su podjednako važne. Neki torbari jednostavno su pričali ono što su znali, prosipajući sve na gomilu, kao nekakvu hrpu gluposti s kojima nisu hteli da imaju posla. Drugima je svaka reč morala da se čupa. Pričali su mrzovoljno, loše raspoloženi. Fejn je, međutim, govorio slobodno, mada često i izazivački; ispredao je priču, praveći predstavu dostojnu zabavljača. Uživao je da bude u središtu pažnje, šepureći se kao pevac, dok su sve oči bile uprte u njega. Randu je palo na pamet da Fejn neće biti baš najsrećniji kada jednom sretne pravog zabavljača u Emondovom Polju.

Torbar je i Savetu i seljanima pružio podjednaku pažnju dok se bavio vezivanjem uzdi, onakvu kakvu je namerio, a to je značilo gotovo nikakvu. Ležerno je klimao glavom. Smešio se bez reči i odsutno mahao ljudima s kojima je bio u naročito prijateljskim odnosima, mada je to bilo čudno, odmereno prijateljstvo — tapšanje po ramenu, bez približavanja.

Zahtevi da govori postajali su sve glasniji, ali Fejn je oklevao, zabavljajući se sitnim poslovima oko vozačevog sedišta i čekajući da gomila i nestrpljivost dostignu razmere koje je želeo. Samo je Savet bio tih. Čuvali su dostojanstvo koje je priličilo njihovim položajima, ali sve veći oblak dima iz lula iznad njihovih glava bio je pokazatelj koliko im je bilo naporno da to dostojanstvo i zadrže.

Rand i Met postrance su se probili u gomilu, što su mogli bliže kolima. Rand bi ostao na pola puta, ali Met se migoljio kroz gužvu, povlačeći ga za sobom, sve dok se nisu našli odmah iza Saveta.

„Mislio sam da ćeš ostati na farmi za vreme proslave“, povikao je Perin Ajbara Randu, nadjačavajući buku. Za pola glave niži od Randa, kovačev šegrt kovrdžave kose bio je zdepast toliko da je imao širinu za čoveka i po, s rukama i ramenima mišićavim kao i gazda Luhan. Lako je mogao da se progura kroz masu, ali on nije bio takav. Pažljivo je birao kuda će da prođe, izvinjavajući se ljudima koji jedva da su primećivali bilo šta drugo sem torbara. On se ipak izvinjavao, i pokušavao je da ne gura nikoga dok se probijao kroz gužvu ka Randu i Metu. „Zamislite“, rekao je kada je konačno stigao do njih, „Bel Tin i torbar istovremeno. Kladim se da će biti vatrometa.“

„Ne znaš ti ni deo“, Met se nasmejao.

Perin ga je sumnjičavo odmerio, a onda upitno pogledao Randa.

„To je tačno“, uzviknuo je Rand, a onda pokazao na gomilu koja je bivala sve veća, i u kojoj su svi vikali. „Kasnije. Objasniću ti kasnije. Kasnije, rekao sam!“

U tom trenutku Padan Fejn je stao na sedište kola i gomila se u trenutku utišala. Randove poslednje reči odjeknule su u potpunoj tišini, uhvativši torbara s dramatično podignutom rukom i otvorenim ustima. Svi su se okrenuli da pogledaju Randa. Koščat mali čovek na kolima, koji je očekivao da se svi prilepe na njegovu prvu reč, uputio je Randu oštar, upitan pogled.

Rand je pocrveneo i poželeo da je Evinove veličine kako ne bi toliko štrčao. I njegovi prijatelji se neugodno promeškoljiše. Padan Fejn je prvi put obratio pažnju na njih prošle godine, priznajući im tako da su odrasli. On obično nije gubio vreme na nekog premladog da pazari robu iz njegovih kola. Rand se nadao da mu torbar neće oduzeti stečeno mesto, smatrajući da je još uvek dete.

Glasno pročistivši grlo, Fejn je trgnuo svoj teški ogrtač. „Ne, ne kasnije“, izgovorio je torbar još jednom, svečano podižući ruku, „pričaću vam sada.“ Dok je govorio, pravio je široke pokrete, bacajući svoje reči iznad gomile. „Mislite da ste iskusili nevolje u Dve Reke, zar ne? Pa, čitav svet ima nevolje, od Velike pustoši južno do Olujnog mora, od Aritskog okeana na zapadu do Aijelske pustoši na istoku. Pa čak i dalje. Zima je bila oštrija no što ste ikada videli, dovoljno hladna da vam smrzne krv i ispuca kosti? Ahhh! Zima je svuda bila oštra i hladna. U Krajinama bi vašu zimu nazvali prolećem. Ali, kažete, proleće ne dolazi? Vukovi su klali vaše ovce? Možda su vukovi napali i ljude? Je li tako? Pa evo: proleće svuda kasni, svuda ima vukova, gladnih bilo kakvog mesa koje bi mogli da zagrizu, bila to ovca, krava ili čovek. Ali ove zime su se dogodile gore stvari nego što su vukovi. Ima onih koji bi bili srećni da imaju samo vaše male nevolje.“ Zastao je, iščekujući reakciju okupljenih.

„Šta može biti gore od vukova koji kolju ovce i ljude?“, zapitao je Cen Bjui. Ostali su mrmljali, podržavajući ga.

„Ljudi koji kolju ljude.“ Torbarev zloslutni odgovor izazvao je zapanjeni žamor koji je bivao sve jači kako je on nastavljao s pričom. „Mislim na rat. Rat je u Geldanu, rat i ludilo. Snegovi Dalinske šume crvene se od ljudske krvi. Gavranovi su svojim kricima ispunili nebo. Vojske marširaju prema Geldanu. Narodi, čuveni dvorovi i velikaši, šalju svoje vojnike u boj.“

„Rat?“ Usne gazde al’Vera nespretno su izgovarale nepoznatu reč. Niko u Dve Reke nikada nije bio u ratu. „Zašto vode rat?“

Fejn se iscerio i Rand je stekao utisak da se torbar ruga izolovanosti seljana od sveta i njihovom neznanju. Torbar se nagnuo kao da hoće gradonačelniku da poveri tajnu, ali namera mu je bila da se njegov šapat čuje — i čuo se.“ Podignut je Zmajev barjak i ljudi hrle da mu se suprotstave. Ili da ga podrže.“ Jedan dugi uzdah ote se svima istovremeno, i Rand nehotice zadrhta. „Zmaj!“, zajauka neko. „Mračnije na slobodi, u Geldanu!“

„Ne Mračni“, zarežao je Haral Luhan. „Zmaj nije Mračni. A ovo je lažni Zmaj, u svakom slučaju.“

„Saslušajmo gazda Fejna“, rekao je gradonačelnik, ali niko nije hteo da se tek tako stiša. Ljudi su vikali sa svih strana, i muškarci i žene uglas.

„Loše koliko i Mračni!“

„Zmaj je slomio svet, zar ne?“

„On je sve započeo! On je izazvao Vreme ludila!“

„Znate proročanstva! Kada Zmaj ponovo bude rođen, najgora noćna mora biće vam najdraži san!“

„On je još jedan lažni Zmaj. Mora da je tako!“

„Kakve veze ima? Sećate li se prošlog lažnog Zmaja? I on je počeo rat. Na hiljade je umrlo, je li tako, Fejne? Opseo je Ilijan.“

„Zla su vremena! Dvadeset godina niko nije tvrdio da je Ponovorođeni Zmaj, a sada tri u poslednjih pet. Zlo doba! Gledajte kakvo je vreme!“

Rand je pogledao Meta i Perina. Metove oči sijale su od uzbuđenja, ali Perin se zabrinuto mrštio. Rand se sećao svake priče koju je čuo o ljudima koji su se prozvali Ponovorođenim Zmajem. I mada se pokazalo da su svi oni bili lažni Zmajevi, budući da su umrli ili nestali ne ispunivši nijedno proročanstvo, to što su uradili bilo je dovoljno zlo. Čitave nacije bile su rastrgnute ratom, a gradovi i sela spaljeni. Mrtvi su padali poput jesenjeg lišća, a izbeglice zakrčile drumove kao ovce tor. Tako su torbari i trgovci pričali, i niko u Dve Reke, iole pametan, nije u to sumnjao. Svet će se okončati (ili su barem tako neki govorili) kada pravi Zmaj ponovo bude rođen.

„Prekinite s ovim!“, povika gradonačelnik. „Tišina! Izludećete zbog sopstvenih izmišljotina. Pustite gazda Fejna da nam priča o ovom lažnom Zmaju.“ Ljudi su počeli da se smiruju, ali Cen Bjui nije hteo da ućuti.

Da li je ovo lažni Zmaj?“, kiselo upita pokrivač krovova.

Gazda al’Ver iznenađeno trepnu, a onda oštro povika; „Ne budi matora budala, Cene!“ Ali Cen je ponovo potpalio gomilu.

„On ne može biti Ponovorođeni Zmaj! Svetlost nam bila u pomoći, ne može!“

„Bjui, matora budalo! Ti želiš zlu sreću, zar ne?“

„Još će i da imenuje Mračnog! Zmaj te je obuzeo. Cene Bjui! Hoćeš svima da doneseš zlo!“

Cen prvo prkosno pogleda unaokolo, ne bi li naterao ljude koji su ga mrko gledali da spuste pogled i zatim povika; „Nisam čuo da Fejn reče kako je ovo lažni Zmaj. A vi? Gde su vam oči?! Gde su usevi koji bi trebalo da su sada do kolena, ili još viši? Zašto zima još traje, kada bi trebalo da je već mesec dana proleće?“ Začuli su se gnevni povici da umukne. „Neću da ćutim! Ni meni se ne sviđa ova priča, ali neću da krijem glavu u pesku dok me neko iz Taren Ferija kolje. A neću ni da igram kako Fejn svira. Ovoga puta ne. Pričaj jasno, torbaru. Šta si čuo? A? Da li je taj čovek lažni Zmaj?“

Ako je Fejn bio uznemiren vestima koje je doneo ili nemirom koji je izazvao, to uopšte nije pokazivao. Samo je slegnuo ramenima i položio mršavi prst uz nos. „Što se toga tiče, ko to može da kaže dok se sve ne završi?“ Zastao je i tajnovito se iscerio dok je prelazio pogledom po gomili, kao da zamišlja kakva će njihova reakcija biti i kao da se zbog toga smeje. „Ono što znam“, rekao je preterano opušteno„ jeste da upravlja Jednom moći. Drugi nisu mogli. Ali ovaj može da je usmeri. Tlo se otvara pod nogama njegovih neprijatelja, a debele zidine mrve se u prah na njegov povik. Munje dolaze kada ih pozove i udaraju tamo gde pokaže. Eto šta sam čuo i to od ljudi kojima verujem.“

Zavladala je zapanjena tišina. Rand je pogledao svoje prijatelje. Činilo se da Perin gleda prizor koji mu se ne sviđa, ali Met je i dalje izgledao uzbuđeno.

Tam je, lica samo malo manje staloženog no obično, povukao gradonačelnika u stranu, ali pre no što je ovaj stigao da progovori, Evin Fingar j e izleteo;

„On će da umre i poludi! U pričama, oni koji usmeravaju Moć uvek polude, a onda počnu da kopne i na kraju umru. Samo žene mogu da je dodirnu. Zar on to ne zna?“, a potom je izbegao udarac gazde Bjuia.

„Dosta s tim, dečače.“ Cen je Evinu pripretio čvornovatom pesnicom. „Pokaži malo poštovanja i prepusti ovo starijima. Gubi se!“

„Samo malo. Cene“, zareža Tam. „Dečko je samo radoznao. Nema potrebe da praviš takve budalaštine.“

„Ponašaj se kako dolikuje tvojim godinama“, dodao je Bran. „I barem jednom imaj na umu da si član Saveta.“

Sa svakom novom Tamovom ili gradonačelnikovom rečju Cenovo izborano lice bivalo je sve tamnije, sve dok nije postalo gotovo purpurno. „Znate vi o kakvim ženama on priča? I prestani da se mrštiš na mene, Luhane, a i ti. Kravi. Ovo je pristojno selo s pristojnim narodom i dovoljno je loše što Fejn ovde priča o lažnim Zmajevima koji koriste Moć i bez ove Zmajem posednute budale od deteta, koja u to meša Aes Sedai. Neke stvari jednostavno ne bi trebalo pominjati, i nije me briga da li ćete pustiti onog glupavog cirkusanta da priča šta hoće. To nije ni dobro ni pristojno.“

„Nikada nisam video, čuo, niti pomirisao bilo šta o čemu ne bi moglo da se priča“, rekao je Tam, ali Fejn nije završio svoju priču.

„Aes Sedai su već umešane“, rekao je torbar. „Grupa njih krenula je južno od Tar Valona. S obzirom da on može da koristi Moć, niko sem Aes Sedai ne može da ga pobedi, bez obzira na sve bitke koje biju. Niti bilo ko može da se suoči s njime kada bude pobeđen. Ako bude pobeđen.“

Neko u gomili zajauka. Čak su se i Tam i Bran pogledali s nelagodom. Seljani su se zbili u grupice, a neki su se čvršće umotali u svoje ogrtače, iako se vetar stišao. „Naravno da će biti pobeđen“, zavika neko.

„Lažni Zmajevi su uvek pobeđeni na kraju.“

„Mora biti pobeđen, zar ne?“

„A šta ako ne bude?“

Tam je konačno uspeo da šapne nešto gradonačelniku na uvo, i Bran bi klimnuo glavom s vremena na vreme, ne obraćajući pažnju na komešanje oko njih. Sačekao je dok Tam ne završi pre no što je podviknuo.

„Svi vi, slušajte. Tišina i slušajte!“ Galama je ponovo utihnula i pretvorila se u žagor. „Ovo više nisu samo vesti spolja. O ovome Seoski savet mora da razgovara. Gazda Fejne, ako biste nam se pridružili u gostionici, imali bismo neka pitanja da vam postavimo.“

„Nije da mi ne bi prijao dobar krčag kuvanog vina“, odgovorio je torbar uz smeh. Skoči s kola, otrese ruke o kaput i veselo popravi svoj ogrtač. „Da li biste se, molim vas, postarali za moje konje?“

„Hoću da čujem šta ima da kaže!“, pobunilo se nekoliko glasova.

„Ne možete da ga odvedete! Žena me je poslala da kupim pribadače!“ Bio je to Vit Kongar. Povio je ramena pod pogledima ostalih, ali je i dalje bio uporan.

„I mi imamo pravo da postavljamo pitanja“, zavikao je neko iz gomile. „Ja...“

„Tišina!“, zagrme gradonačelnik, izazvavši iznenađeni muk. „Kada Savet bude postavio svoja pitanja, gazda Fejn će se vratiti da vam ispriča sve svoje vesti. I da vam proda svoje lonce i pribadače. Hju! Tade! Odvedite gazda Fejnove konje u štalu.“

Tam i Bran stali su tako da je torbar sada bio između njih, a ostatak Saveta skupio se iza, i čitava grupa je ušla u gostionicu, snažno zalupivši vrata ispred nosa onima koji su pokušali da uđu za njima. Lupanje na vratima urodilo je samo gradonačelnikovim povikom;

„Idite kući!“

Ljudi su se gurali pred gostionicom, mrmljajući o onome što je torbar ispričao, i o značenju svega toga, i o tome šta će ga Savet pitati, i kako bi i njima trebalo da dozvole da slušaju i postave pitanja. Neki su virili kroz prozore na pročelju gostionice, a nekolicina je čak ispitivala Hjua i Tada, mada nije baš bilo jasno šta se to od njih očekivalo da znaju. Dva tupava konjušara samo su odgovarala gunđanjem i nastavljala da uredno isprežu konje. Odvodili su jednog po jednog Fejnovog konja i, kada su odveli i poslednjeg, više se nisu vratili.

Rand nije obraćao pažnju na svetinu. Seo je na ivicu starog kamenog zdanja, prikupio ogrtač oko sebe i pomno se zagledao u vrata gostionice. Geldan. Tar Valon. Sama imena zvučala su neobično i uzbudljivo. Bila su to mesta o kojima je slušao samo u vestima koje su donosili torbari i u pričama koje su pričali trgovački čuvari. Aes Sedai, ratovi i lažni Zmajevi — bile su priče koje su se pričale kasno noću pred kaminom, uz samo jednu sveću koja pravi čudne senke na zidu i vetar koji trese kapke. Sve u svemu, mislio je da mu se više sviđaju mećave i vukovi. A opet, mora da je bilo drugačije tamo, izvan Dve Reke; bilo bi to kao živeti usred zabavljačeve priče. Avantura. Jedna duga avantura. Čitav život — avantura.

Lagano, seljani su se razišli, i dalje mrmljajući i odmahujući glavama. Vit Kongar je zastao i upiljio se u napuštena kola, kao da je mislio da će u njima naći skrivenog još jednog torbara. Na kraju, ostalo je samo nekoliko mlađih ljudi. Met i Perin su prišli do mesta gde je sedeo Rand.

„Ne vidim kako bi zabavljač mogao da nadmaši ovo“, uzbuđeno reče Met. „Pitam se da li ćemo moći da vidimo tog lažnog Zmaja?“

Perin odmahnu svojom čupavom glavom. „Ne želim da ga vidim. Negde drugde — možda, ali ne u Dve Reke. Ne, ako to znači rat.“

„I ne ako to znači Aes Sedai ovde“, dodade Rand. „Ili si zaboravio koje izazvao Slamanje? Zmaj je možda započeo, ali Aes Sedai su stvarno slomile svet.“

„Čuo sam priču jednom“, lagano reče Met, „od čuvara trgovca vunom. Rekao je da će Zmaj ponovo biti rođen kada čovečanstvu bude najpotrebniji i da će nas sve spasti.“

„Pa, bio je budala ako je tako mislio“, rekao je Perin odlučno. „A ti si bio budala što si ga slušao.“ Nije zvučao ljutito. Bilo je teško naljutiti Perina. Ali, ponekad bi ga razdražile Metove nestalne ideje, i sada je bilo malo nervoze u njegovom glasu. „Pretpostavljam da je takođe tvrdio kako ćemo posle svi živeti u novom Dobu legendi.“

„Nisam rekao da sam mu poverovao“, pobunio se Met. „Samo sam ga slušao. I Ninaeva ga je čula. Mislio sam da će odrati i mene i stražara. Rekao je da mnogo ljudi veruje u to, ali boje se da kažu, boje se od Aes Sedai ili Dece svetla. Nije hteo da kaže ništa više zato što je Ninaeva naletela na nas. Rekla je trgovcu, a on je rekao da će to biti poslednje putovanje tog stražara s njim.“

„I bolje“, rekao je Perin. „Zmaj da nas spase? Zvuči kao da pričam s Koplinom.“

„Kakva bi to velika nevolja trebalo da se desi, pa da bude potreban Zmaj da nas spase?“, pitao se Rand. „Kao da tražiš pomoć od Mračnog.“

„Nije rekao“, odgovorio je Met s nelagodom. „I nije spomenuo nikakvo novo Doba legendi. Rekao je da će svet biti rastrgnut Zmajevim dolaskom.“

„To će nas sigurno spasti“, suvo reče Perin. „Još jedno Slamanje.“

„Plamena mi!“, zareža Met. „Samo pričam šta mi je stražar rekao.“

Perin odmahnu glavom. „Samo se nadam da će Aes Sedai i taj Zmaj, bio on lažan ili ne, ostati gde su. Možda će tako Dve Reke biti pošteđene.“

„Misliš da su zaista Prijatelji mraka?“, namršti se Met zamišljeno.

„Ko?“, upita Rand.

„Aes Sedai“, nastavi Met.

Rand pogleda ka Perinu, koji sleže ramenima. „Priče“, poče lagano, ali ga Met prekide;

„Ne kažu sve priče da su one služile Mračnom, Rande.“

„Svedosti, Mete“, reče Rand, „izazvale su Slamanje. Šta bi još hteo?“

„Pretpostavljam“, uzdahnu Met, ali već sledećeg trenutka ponovo se cerio. „Stari Bili Kongar kaže da ne postoje ni Aes Sedai, ni Prijatelji mraka... Kaže da su to samo priče. I rekao je da ne veruje ni u Mračnog.“

Perin je frknuo; „Kongarove koplinske priče. Šta drugo i očekuješ?“

„Stari Bili je imenovao Mračnog. Kladim se da to niste znali.“

„Svetlosti!“, uzdahnuo je Rand.

Metov kez se raširio. „Bilo je to prošlog proleća, baš pre no što su gusenice napale samo njegovo polje i ničije više. Baš pre no što su svi u njegovoj kući oboleli od žutice. Čuo sam ga. Još priča kako ne veruje, ali kad god ga sada pitam da imenuje Mračnog, gađa me nečim.“

„Dovoljno si budala da uradiš tako nešto. Zar ne, Metrime Kauton?“ Ninaeva al’Mera stupila je među njih, tamne pletnice prebačene preko ramena, skoro nakostrešena od besa. Rand je brže-bolje ustao. Vitka i jedva Metu do ramena, u tom trenutku Mudrost se činila višom od svih njih, bez obzira na to što je bila mlada i lepa. „Tada sam i sumnjala da je Bili Kongar uradio tako nešto, ali smatrala sam da ti imaš toliko pameti da ga ne navodiš na to. Možda si dovoljno star za ženidbu, Metrime Kauton, ali tebe, u stvari, ne bi trebalo puštati dalje od majčine kecelje. Još malo, pa ćeš i ti imenovati Mračnog.“

„Ne, Mudrosti“, bunio se Met, koji je izgledao kao da bi radije bio na bilo kom drugom mestu nego tu. „Bio je to stari Bil — mislim, gazda Kongar, ne ja! Krv i pepeo, ja...“

„Pazi šta pričaš, Metrime!“, upozorila ga je Ninaeva.

Rand se ispravio iako nije gledala u njega. I Perin je delovao posramljen. Kasnije, neko će se skoro sigurno žaliti zato što ih je izgrdila žena ne mnogo starija od njih. Neko se uvek žalio posle Ninaevine grdnje, mada ne tamo gde bi ona mogla da ga čuje. Ali, razlika u godinama izgledala je više no dovoljna kada bi se suočili s njom, pogotovu kada je bila besna. Štap u njenoj ruci bio je debeo najednom kraju, a vitak prut na drugom i moglo se desiti da neko, za koga je Ninaeva mislila da se ponaša kao budala, dobije po glavi, rukama ili nogama, bez obzira na godine ili položaj.

Mudrost je zaokupila svu njegovu pažnju tako čvrsto da Rand isprva nije ni primetio da ona nije bila sama. Kada je uvideo svoju grešku, počeo je da razmišlja o odlasku bez obzira na to šta će Ninaeva kasnije reći ili uraditi.

Nekoliko koraka iza Mudrosti stajala je Egvena i napeto posmatrala šta se dešava. Iste visine kao i Ninaeva, iste tamne kose, u tom trenutku bila je odraz Ninaevinog raspoloženja, ruku prekrštenih ispod grudi i usana prkosno stisnutih. Kapuljača mekog sivog ogrtača bacala joj je senku preko lica, a u njenim krupnim kestenjastim očima sada nije bilo smeha.

Da je bilo pravde, mislio je, to što je bio dve godine stariji od nje trebalo je da mu da neku prednost, ali uopšte nije bilo tako. Ni u najboljim okolnostima nije bio baš spretan u razgovoru s nekom od seoskih devojaka, svakako ne kao Perin. Ali kad god bi mu Egvena uputila taj napeti pogled, sasvim raširenih očiju, izgledalo je kao da je svako zrnce njene pažnje bilo posvećeno njemu, i tada jednostavno nije mogao da natera reči da teku kuda on hoće. Možda bi mogao da se izvuče čim Ninaeva završi. Ali znao je da to neće učiniti, iako nije shvatao zašto.

„Ako si dovoljno buljio kao tele, Rande al’Tor“, rekla je Ninaeva, „možda bi mogao da mi kažeš zašto ste pričali o nečemu o čemu bi čak i vas tri velika konja trebalo da znate da ne treba.“

Rand se trgnuo i odvojio pogled od Egvene. Kada je Mudrost počela da govori, na Egveninom licu pojavio se osmeh koji ga je uznemirio. Ninaevin glas bio je oštar, ali i na njenom licu poigravao je znalački smešak — sve dok se Met nije naglas nasmejao. Osmeh je nestao s lica Mudrosti, a pogled koji je Metu uputila pretvorio je njegov smeh u davljenički ropac.

„Pa, Rande?“, upita Ninaeva.

Krajičkom oka video je da se Egvena i dalje smeši. Šta li joj je toliko smešno? „Normalno je da pričamo o tome. Mudrosti“, rekao je užurbano, „torbar, Padan Fejn... Ali... Gazda Fejn je doneo vesti o lažnom Zmaju u Geldanu, ratu i Aes Sedai. Savet smatra to dovoljno važnim da razgovara s njim. O čemu bismo drugom pričali?“

Ninaeva odmahnu glavom; „Dakle zato torbareva kola stoje napuštena. Čula sam ljude kako mu žure u susret, ali nisam mogla da ostavim gazdaricu Ajelin dok joj nije spala temperatura. Savet ispituje torbara o dešavanjima u Geldanu, je li? Koliko ih ja znam, sva pitanja koja budu postavili biće pogrešna, nijedno pravo. Treba sazvati Ženski krug kako bi se saznalo išta korisno.“ Zategnuvši svoj ogrtač na ramenima, nestala je u gostionici.

Egvena nije pratila Mudrost. Dok su se vrata gostionice zatvarala za Ninaevom, mlađa devojka stala je ispred Randa. Na njenom licu više nije bilo neodobravanja, ali su njene oči, netremice uprte u njega, činile da se oseća neprijatno. Pogledao je ka svojim prijateljima, ali oni su se udaljili, široko se osmehujući dok su ga napuštali.

„Nije trebalo da dozvoliš Metu da te uvuče u svoje budalaštine, Rande“, rekla je Egvena, ozbiljna poput Mudrosti. A onda se odjednom zakikotala. „Nisam te videla takvog još otkako te je Cen Bjui uhvatio s Metom u svom jabučaru kada ste imali deset godina.“

Premestio se s noge na nogu i osvrnuo ka svojim prijateljima. Stajali su nedaleko, a Met je uzbuđeno mahao rukama dok je pričao.

„Hoćeš li plesati sutra sa mnom?“ Nije to hteo da kaže. Želeo je da pleše s njom, ali istovremeno nije bilo ničeg što je manje priželjkivao od one neprijatnosti koju će sigurno osetiti dok bude bio s njom i kakvu je osećao upravo u tom trenutku.

Uglovi njenih usana povili su se u smešak. „Po podne“, rekla je. „Biću zauzeta ujutru.“

Perinov uzvik nadjača ostale; „Zabavljač!“

Egvena se okrete prema njima, ali Rand je uhvati za ruku i izusti; „Zauzeta? Kako?“

I pored mraza, svukla je kapuljaču svog ogrtača i jednostavno prebacila kosu preko ramena. Poslednji put kada ju je video, kosa joj se u tamnim talasima spuštala sve do ispod ramena, i bila je povezana samo crvenom trakom kako joj ne bi padala na lice. Sada je bila upletena u dugu pletenicu.

Zagledao se u tu pletenicu kao da je otrovnica, a onda krišom pogleda ka Prolećnom stubu, koji je sada stajao sam na Zelenilu, spreman za sutra. Ujutru će neudate devojke dovoljno stare za udaju plesati oko Stuba. Jedva je progutao knedlu. Nekako, nikad mu nije palo na um da će ona stasati za udaju kada i on za ženidbu.

„Samo zato što je neko dovoljno star da se ženi“, promrmljao je, „ne znači da bi i trebalo to da učini. Barem ne odmah.“

„Naravno da ne. Niti bilo kada, kada smo već kod toga.“

Rand je trepnuo; „Nikada?“

„Mudrost se retko udaje. Znaš, Ninaeva me je podučavala. Kaže da sam nadarena, da mogu da naučim da slušam vetar. Ona kaže da to ne mogu sve Mudrosti, čak iako tvrde da mogu.“

„Mudrost!“, zaječao je. Nije primetio opasan sjaj u njenom oku. „Ninaeva će ovde biti Mudrost bar sledećih pedeset godina, možda i duže. Nameravaš li da ostatak života provedeš kao pripravnica?“

„Ima i drugih sela“, odgovorila je ljutito. „Ninaeva kaže da sela severno od Tarena uvek biraju Mudrost iz drugog mesta. Smatraju da će tako Mudrost biti nepristrasna.“

Njegovo čuđenje istopilo se brzo kako je i došlo. „Izvan Dve Reke? Nikada te više ne bih video.“

„A to ti se ne bi svidelo? U poslednje vreme svejedno ne izgleda kao da te je briga.“

„Niko nikada ne odlazi iz Dve Reke“, nastavio je. „Možda neko iz Taren Ferija, ali oni su ionako svi neobični. Skoro kao da uopšte nisu iz Dve Reke.“ Egvena razdraženo uzdahnu. „Pa, možda sam i ja čudna. Možda želim da vidim neko od tih mesta o kojima sam slušala u pričama. Da li ti je to nekada palo na pamet?“

„Naravno da jeste. I ja ponekad sanjarim, ali razlikujem snove i stvarnost.“ „A ja ne?“, izgovorila je besno i odmah mu okrenula leda.

„Nisam to mislio. Govorio sam o sebi. Egvena?“

Obmotala se ogrtačem — to je trebalo da bude neka vrsta zida koja će ga držati na odstojanju — i udaljila se ukočeno nekoliko koraka. Nervozno je protrljao glavu. Kako da joj objasni? To nije bilo prvi put da je iz njegovih reči iscedila značenja kojih nije bio ni svestan. S obzirom na njeno trenutno raspoloženje, pogrešan korak samo bi pogoršao stvari, a bio je prilično siguran da bi pogrešan korak načinio svejedno, šta god da kaže.

U tom trenutku Met i Perin se vratiše. Egvena nije obraćala pažnju na njih. Pogledah su je oklevajući, a onda su prišli Randu.

„Moiraina je i Perinu dala novčić“, rekao je Met. „Isti su kao naši.“ Zastao je pre no što je dodao: „I on je video jahača.“

„Gde?“, zapita Rand. „Kada? Da h ga je još neko video? Jesi li rekao nekome?“ Perin je podigao mesnate šake pokazujući mu da uspori. „Jedno po jedno pitanje. Video sam ga na obodu sela, posmatrao je kovačnicu, baš juče, u sumrak. Naježio sam se od njega. Rekao sam gazda Luhanu, ali nikoga nije bilo kada je on pogledao. Rekao je da mi se priviđaju stvari. Ali nosio je sa sobom svoj najveći čekić dok smo gasili vatru u kovačnici i sklanjali alatke. Nikada ranije to nije radio.“

„Dakle, poverovao ti je“, rekao je Rand, ali Perin samo sleže ramenima. „Ne znam. Pitao sam ga zašto nosi čekić sa sobom ako se meni samo priviđa, a on je spomenuo nešto u vezi s vukovima koji su se toliko osmelili da silaze u selo. Možda je mislio da sam to video, ali trebalo bi da zna da umem da razlikujem vuka i čoveka na konju, čak i u sumrak. Znam šta sam video i niko me neće naterati da poverujem u nešto drugo.“

„Ja ti verujem“, rekao je Rand. „Priseti se, i ja sam ga video.“ Perin je zadovoljno zagunđao, kao da ni sam nije bio siguran u to.

„0 čemu vi to pričate?“, iznenada zapita Egvena.

Istog trenutka Rand zažali što nije pričao tiše. To bi i učinio da je shvatio da ona sluša. Cereći se kao budale, Met i Perin brže-bolje ispričaše joj o svojim susretima s crnim jahačem, ali Rand je ćutao. Bio je ubeđen da zna šta će Egvena reći kada oni završe.

„Ninaeva je bila u pravu“, reče ona, pogledavši prema nebu kada su dva mladića zaćutala. „Niko od vas nije spreman da se odmakne od majčine kecelje. Ljudi jašu konje, znate. To ih ne čini čudovištima iz zabavljačevih priča.“ Rand klimnu glavom za sebe; bilo je baš kao što je i pretpostavljao. Okrenula se ka njemu. „A ti širiš te priče. Ponekad nemaš nimalo pameti, Rande al’Tor. Zima je bila dovoljno strašna i bez tebe koji plašiš decu okolo.“

Rand se kiselo namrštio. „Ne širim ja ništa, Egvena. Ali video sam šta sam video, i to nije bio seljak koji traži izgubljenu kravu.“

Egvena je duboko udahnula i zaustila da nešto odgovori, ali šta god da je htela da kaže, iščilelo je kada su se vrata gostionice otvorila i čovek čupave sede kose izjurio napolje, kao da ga neko goni.

Загрузка...