Srce zime

9 Šolja čaja

Stigavši napokon u svoju sobu, Elejna je žurno presvukla jahaću haljinu uz pomoć Esande, sedokose služavke koja se ranije povukla s dužnosti, a koju je izabrala za ličnu sobaricu. Vitka, dostojanstvena žena se sporo kretala, ali znala je svoj posao i nije gubila vreme ćaskajući. Zapravo, jedva da je i reč izgovorila sem preporuka u oblačenju i svakodnevnih primedaba koje su Elejnu podsećale na njenu majku. Plamenovi su plesali nad tankim cepanicama na širokom mermernom ložištu u jednom kraju sobe, ali je vatra činila malo da otera hladnoću iz vazduha. Brzo je obukla plavu vunenu haljinu s nizovima morskih perli na okovratniku i rukavima, srebrom obrađen pojas s malim bodežom u srebrnim koricama i srebrom ukrašene plave somotske papučice. Možda više neće biti vremena za presvlačenje pre nego se vidi s trgovcima, a oni moraju biti zadivljeni njenom pojavom. Morala je da bude sigurna da je i Birgita tamo; Birgita je najviše vredna divljenja u svojoj uniformi. A Birgita je čak i slušanje trgovaca shvatala kao odmor. Po vrelom čvoru razdraženosti negde u potiljku, kapetan-general Kraljičine garde teško je podnosila te izveštaje. Stavljajući nizove bisera na uši, otposlala je Esandu njenom ognjištu u odajama za penzionere. Žena je odbila Lečenje kada joj je bilo ponuđeno, ali je Elejna slutila da je bole zglobovi. U svakom slučaju, ona je bila spremna. Neće nositi krunu kćeri naslednice: može ostati na njenom noćnom stočiću, u malom kovčegu od belokosti koji je služio za nakit. Nije imala mnogo dragulja; većinu je već založila, a ostalo će možda morati da ide tamo kud i tanjiri. Nije bilo svrhe brinuti sada o tome. Imala je samo nekoliko trenutaka za sebe pre nego što ponovo skoči na dužnost.

Glavni pisar se uspravio s niske naslonjače kada je ušla, pritiskajući kožom uvezane spise na uzane grudi, i zaneo se oko okruglog stola da bi se čudno poklonio. Nori je bio visok i mršav, s dugim nosom. I s malo belih paperjastih čuperaka kose iza ušiju. Često ju je podsećao na čaplju. Dosta slugu pod njim su takođe bili pisari, ali ipak se na njegovom skerletnom rukavu videla mala mrlja od mastila. Mrlja je izgledala staro, a ona se pitala kriju li ti papiri još neku. Počeo je da ih privija na grudi pre nekoliko dana, samo kada nosi svečanu odeću, a to je uobičajio dva dana posle gazdarice Harfor. Mada, pitanje je da li je to uradio iz odanosti ili samo zbog glavne sobarice.

„Naravno, gazda Nori. Ne bih želela da vas požurujem." Trepnuo je na nju i ona se trudila da ne uzdahne. Po tome kako je naginjao glavu, kao da bolje čuje zvuk, mislila je da je možda malo više nego samo nagluv. Možda mu se zbog toga glas nikada nije menjao. Progovorila je malo glasnije. A možda je ipak samo dosadnjaković. „Sedite i recite mi te važne stvari."

Sela je u jednu izrezbarenu stolicu i pokazala mu na drugu, ali je on ostao da stoji. Uvek je to radio. Zavalila se i spremila da ga sasluša, prekrštajući noge i nameštajući suknje.

Nije gledao u papire. Sve iz papira već je bilo u njegovoj glavi, a papiri su bili tu samo ako ona zatraži da to vidi sopstvenim očima. „Najhitnije, moja gospo, i možda najvažnije, velike količine stipse su otkrivene na vašem imanju u Danbaru. Najvišeg kvaliteta. Mislim da će bankari biti...mmm... manje nesigurni prema mojim pozajmicama u vaše ime kada ovo saznaju.“

Kratko se osmehnuo - na tren je savio tanke usne. Za njega, to je bilo blizu cerenja.

Elejna se uspravila čim je pomenuo stipsu, i nasmešila se mnogo šire.

„To jeste važna vest i, gazda Nori, najbolja u ovome danu", rekla je, skoro se smejući. Najbolja otkad je stigla u Kaemlin, svakako, ali i najbolja danas. „Koliko brzo možeš da prevladaš bankarsko kolebanje?“ To je pre bilo kao da su joj zalupili vrata pred nosom, samo ne baš toliko bezobrazno. Bankari su u prste znali s koliko mačeva ona trenutno raspolaže, a s koliko njeni protivnici. Svejedno, nimalo nije sumnjala da će se zbog bogatih nalazišta stipse predomisliti. A nije ni Nori. „Veoma brzo, moja gospo, i po veoma povoljnim uslovima, rekao bih. Saopštiću im da ću otpočeti pregovore s Tirom ili Kairhijenom ukoliko se njihove najbolje ponude pokažu nedovoljnim. Neće se igrati s mogućnošću da izgube posao, moja gospo." Sve je to izrekao onim suvim i ravnim glasom, bez imalo zadovoljstva koje bi svako drugi pokazao. „Naravno, biće pozajmica koje će se vraćati od budućih prihoda, a biće i troškova. Tu su troškovi vađenja rude i prevoza. Danabar je planinski kraj i malčice udaljen od Lugardskog druma. Svejedno, trebalo bi da se ostvari dovoljno prihoda da možete sprovesti u delo svoje namere u vezi sa stražom, moja gospo. A i u vezi sa svojom akademijom."

„Dovoljno teško da je prava reč, ako si digao ruke od pokušavanja da me odvratiš ođ onoga što nameravam da radim s akademijom, gazda Nori", odovorila je ona, umalo prasnuvši u smeh. Bio je ljubomoran na andorsko blago kao kokoška s jednim piletom; čvrsto protiv toga da ona preuzme školu čiju je izgradnju Rand naredio u Kaemlinu, vraćao se na svoje argumente ponovo i ponovo sve dok mu glas nije ličio na svrdlo koje joj buši lobanju. Do sada je škola imala nekoliko učenjaka sa učenicima, raštrkanih u Novom gradu po raznim gostionicama, ali čak je i na ovoj zimi svakog dana stizalo sve više njih, i počeli su da traže više prostora. Nije svakako nameravala da im da palatu, ali ipak im je trebalo nešto. Nori je želeo da štedi andorsko zlato, ali ona je gledala u andorsku budućnost. Tarmon Gai’don se primiče, pa ipak ona mora misliti da će budućnosti biti, bilo da Rand ponovo slomi svet bilo obrnuto. Inače ne bi bilo svrhe nastavljati ni sa čim, a ona nije samo mogla da sedi i čeka. Čak i da zna da će Poslednja bitka sve zaustaviti, ona ne može samo skrstiti ruke. Rand je osnivao škole za slučaj da slomi svet, u nadi da će spasti nešto, ali ovo će biti andorska škola, a ne škola Randa al’Tora. Akademija ruža, posvećena sećanju na Morgazu Trakand. Biće budućnosti i budućnost će pamtiti njenu majku. „Ili ste presudili da bi kairhijensko zlato ipak moglo poticati od Ponovorođenog Zmaja?"

„I dalje mislim da je opasnost veoma mala, moja gospo, ali da se više ne treba upuštati u to nakon onog što sam upravo saznao iz Tar Valona." Njegov ton se nije menjao, ali je očito bio potresen. Prsti su mu dobovali po papirima u ruci, poigravajući kao nožice pauka da bi se potom smirili. „Hm... Bela kula je izdala proglas obznanjujući... hm... da je gospodar Rand Ponovorođeni Zmaj i nudeći mu... hm... zaštitu i vodstvo. Takođe proglašava anatemu za sve koji mu priđu drugačije sem preko Kule. Mudro je biti obazriv zbog besa Tar Valona, moja gospo, čega ste i vi svesni." Značajno je pogledao ka prstenu Velike zmije na ruci koja je počivala na rezbarenom rukohvatu stolice. Znao je za raskol u Kuli, naravno - možda jedino crvendaći u Seleisinu nisu znali, niko do sada nije mogao da ne zna - ali on je bio previše obazriv da je pita kome je odana. Iako je očigledno hteo da kaže „Amirlin Tron" umesto „Bela kula" i samo Svetlost zna šta umesto „gospodar Rand”. Nije mu to uzimala za zlo. Bio je oprezan, a ta osobina je bila potrebna čoveku na njegovom položaju.

Elaidin proglas ju je ipak zapanjio. Frkćući, pažljivo je okretala prsten. Elaida je nosila taj prsten još pre nego što se ona rodila. Žena je bila nadmena, pogrešno orijentisana, slepa za svako drugo gledište osim sopstvenog, ali nije bila glupa. Daleko od toga. „Da li ona stvarno misli da će on prihvatiti takvu ponudu?" Pola je promrmljala sama sebi. „Zaštitu i vođstvo'? Ne mogu zamisliti bolji način da ga odvrati od sebe!“ Vodstvo? Niko nije mogao voditi Randa motkom!

„Možda je već prihvatio, moja gospo, po mojim izvorima iz Kairhijena.“ Nori bi zadrhtao na pomisao da je vođa doušnika. Pa, iskrivio bi usta u gađenju, u svakom slučaju. Glavni pisar je upravljao riznicom, nadzirao sluge koje su vodile glavni grad, i savetovao presto u državnim pitanjima. Svakako nije imao mrežu očiju i ušiju, kao Ađasi ili kao pojedine sestre. Ali je često razmenjivao pisma sa znanim i dobro obaveštenim ljudima iz ostalih prestonica, tako da je njegov savet mogao biti u toku s vestima. „Ona šalje pisma samo jednom nedeljno i izgleda da je nakon poslednjeg neko napao Sunčevu palatu Jednom moći.“

„Moći?“, zabezeknuto se nagnula.

Nori klimnu glavom. Mogao bi trenutno početi izveštaj o popravci ulica. „Tako moj dopisnik izveštava, moja gospo. Aes Sedai ili možda Aša’mani ili čak Izgubljeni. Bojim se da ovde izveštaj prenosi tračeve. Krilo u kome se nalaze odaje Ponovorođenog Zmaja uništene su velikim delom i on sam je nestao. Rasprostranjeno je verovanje da je otišao da klekne pred Amirlin Tron. Neki takođe veruju da je poginuo u napadu, ali ne mnogo njih. Savetujem da ne radite ništa dok ne budemo imali jasniju sliku." Zaustavio se, glave vrlo uzdignute. „Prema onome što sam video od njega, moja gospo", rekao je lagano, „ja sam ne bih verovao da je mrtav dok tri dana ne bih sedeo s lešom.“

Umalo se nije izbečila. To je skoro bila šala. Gruba šaljiva primedba, u najmanju ruku. Od Halvina Norija! Ni ona nije verovala da je Rand mrtav. Što se klečanja pred Elaidom tiče, taj Čovek je bio previše svojeglav da se bilo kome potčini. Mnogo poteškoća se moglo izbeći kada bi hteo da klekne pred Egvenom, a ona mu je bila prijateljica iz detinjstva. Elaida je imala šansi koliko i koza na dvorskom balu, posebno kad on sazna za proglas. Ipak, ko ga je napao? Seanšani zasigurno nisu mogli dosegnuti Kairhijen. Ako su Izgubljeni rešili da otvoreno delaju, to bi moglo značiti veći haos od onog što trenutno pritiska svet, ali najgore bi bilo da je to bio Aša’man. Ako se njegove sopstvene kreacije okrenu protiv njega... Ne! Ona ne može da ga zaštiti, koliko god mu zaštita trebala. Morao je jednostavno da se sam snađe.

Budalasti čovek!, mumlala je u sebi. Verovatno maršira naokolo s barjacima, kao da niko nije pokušao da ga ubije! Bolje bi ti bilo da se brineš o sebi, Rande al’Tore, ili ću te tako izmlatiti kada te dohvatim!

„Šta još vaši dopisnici imaju da izveste, gazda Nori?“, pitala je naglas, ostavljajući Randa po strani. Još joj nije nadohvat ruke i mora se truditi da se usredsredi na održavanje Andora.

Njegovi dopisnici su imali mnogo šta da kažu, iako su neki od njihovih izveštaja bili dosta stari. Nisu svi koristili golubove, a čak su i najvernijim trgovcima trebali meseci da stignu na odredište. Trgovci kojima se nije moglo verovati prihvatali su pisma i nisu ih ni isporučivali. Malo njih je moglo da unajmi glasnike. Elejna je imala na umu da otvori Kraljevsku poštu, ako prilike ikada dozvole. Nori se žalio da su njegova pisma iz Ebou Dara i Amadora preplavljena onim što se već nedeljama već govorka po ulicama.

Nisu ni sve novosti bile važne. Njegovi dopisnici zaista nisu bili oči i uši; jednostavno su pisali o novostima iz grada, o govorkanjima s dvora. Iz Tira su stigle priče o brodovima Morskog naroda koji bez vodiča prolaze kroz Zmajeve prste i sada se okupljaju na obalama grada, priče da su se plovila Morskog naroda sukobila sa Seanšanima na moru, iako je to bilo samo govorkanje. Ilijan je bio tih, i pun Randovih vojnika, koji su se oporavljali od borbe sa Seanšanima; ništa više se nije znalo; čak je bilo pitanje je li Rand u gradu. Kraljica Saldeje je i dalje bila povučena, negde u unutrašnjosti, što je Elejna već znala, ali izgleda ni kralj Kandora nije viđen u Čačinu mesečima, a i kralj Šijenara je navodno pregledao granice s Pustoši, iako se pričalo da je Pustoš mirnija nego što je zapamćeno. U Lugardu je kralj Roedran skupljao sve plemiće, koji su pak dovodili svoje vojnike, a grad se već brinuo zbog dve velike vojske ulogorene blizu granice sa Andorom: jedna beše puna Aes Sedai, a druga pune Andoraca, i sad su brinuli i o tome šta bi razuzdanik poput Roedrana nameravao.

„A tvoj savet ovde?“, upitala je kada je završio, iako joj savet nije bio potreban. Zapravo, nije joj bio potreban ni u ostalom. Događaji su bili predaleko da bi uticali na Andor, ili su bili nevažni - samo pregled onog što se događa u ostalim zemljama. Ipak, očekivalo se da ga pita iako su oboje znali da ima odgovor: „Ne radi ništa", poduprt njegovim argumentima. Murandija nije bila daleko, niti je bila nevažna, pa ipak je ovog puta oklevao, mršteći se. Nori je bio spor i metodičan, ali je retko oklevao.

„Ništa što se ovog tiče, moja gospo", rekao je na kraju. „Kao i obično, savetovao bih da pošaljemo izaslanika Roedranuda pokuša da sazna njegove ciljeve. Može se uplašiti zbog događaja severno od njega, ili zbog aijelskih pljačkaša o kojima toliko slušamo. Opet, iako je uvek bio neambiciozan, može biti da sprema neki poduhvat u severnoj Altari. Ili u Andoru, pod ovim okolnostima. Na nesreću..." I dalje pritiskajući papire uz grudi, raširio je pomalo ruke i uzdahnuo, možda s izvinjenjem, možda u neprilici.

Nažalost, još nije bila kraljica i nijedan njen izaslanik ne bi prišao ni blizu Roedrana. Ako bi njeno pravo propalo, a on već primio izaslanika, onaj čije bi pravo bilo uvaženo mogao bi se osvetiti Murandiji, da ga nauči pameti, a lord Luan i ostali su već bili na njegovoj teritoriji. Bila je bolje obaveštena od Prvog sluge, samo što su njene informacije stizale od Egvene. Nije imala nameru da otkriva svoj izvor, ali je rešila da mu olakša. Mora da su mu se zbog toga krivila usta: zna šta treba uraditi, a ne vidi način za to.

„Znam koji su Roedranovi ciljevi, gazda Nori, a on cilja na samu Murandiju. Andorci u Murandiji su prihvatili zakletve muranđanskih severnih plemića, Zbog čega su se ostali unervozili. A tu je velika banda plaćenika, zapravo Zmajuzakletih, ali Roedran misli da su plaćenici, koje je on unajmio u tajnosti, a oni bi postali pretnja kada se strane vojske povuku. Planira da iskoristi tu pretnju da veže sve plemiće za sebe tako čvrsto da se svaki uplaši da prvi prekrši zakletvu kada sve pretnje prođu. Može biti teškoća u budućnosti ako njegov plan uspe: kao prvo, želeće nazad ove severne zemlje; ali nije trenutna pretnja Andoru.“

Noriju su se oči sve više širile, a glavom je mrdao tamo-amo proučavajući Elejnu. Ovlažio je usne pre nego što je progovorio: „To bi objasnilo mnogo toga, moja gospo. Da. Da, objasnilo bi.“ On jezikom ponovo dotače usne. „Još nešto je pomenuo moj dopisnik iz Kairhijena što sam... hm... zaboravio da pomenem. Kao što znate, vaša namera da tražite Sunčev presto tamo je dobro poznata i uživa veliku podršku. Izgleda da mnogi Kairhijenjani otvoreno govore o tome da dođu u Andor i pomognu vam da dobijete Lavlji presto kako biste ranije preuzeli Sunčev presto. Mislim da vam možda nije potreban moj savet u vezi s takvim ponudama?"

Klimnula je glavom - veoma graciozno uzimajući u obzir okolnosti, pomislila je. Pomoć iz Kairhijena bi mogla biti gora od plaćenika, jer je između Andora i Kairhijena bilo dosta ratova. On nije zaboravio. Halvin Nori nikad ništa ne zaboravlja. Zašto joj je onda rekao, umesto da dozvoli da je to iznenadi, možda dolazak njenih kairhijenskih pristalica? Da li ga je zadivilo njeno znanje? Ili se možda uplašio da će saznati da je zadržao nešto? Strpljivo čeka, suva čaplja koja čeka... Na ribu?

„Neka se za moj potpis i pečat spremi pismo svakoj većoj kući u Kairhijenu. Počni time što ćeš istaći moje pravo na Sunčev presto kao kćerke Taringaila Damodreda i kaži da ću doći da položim pravo na presto kada prilike u Andoru budu mirnije. Kaži da neću sa sobom povesti andorske vojnike jer znam da će to, s pravom, okrenuti ceo Kairhijen protiv mene. Završi s tim da ću ceniti svaku podršku svom cilju i da se nadam da sve podele u Kairhijenu mogu mirno zaceliti." Inteligentniji će videti poruku iza ovih reći, a uz malo sreće, i objasniti onima koji nisu toliko bistri.

„Spretan odgovor, moja gospo“, reče Nori, savijajući ramena skoro u luk. „Učiniću tako. Ako mogu da pitam, moja gospo, jeste li imali vremena da potpišete naloge? Ah. Nije važno. Poslaću nekoga po to kasnije.” Pravilno se klanjajući, spremao se da ode, a zatim se zaustavi. „Oprostite mi na hrabrosti, moja gospo, ali mnogo me podsećate na pokojnu kraljicu, vašu majku.“

Gledajući kako se vrata zatvaraju za njim, pitala se da li ga može uračunati u svoj tabor. Upravljanje Kaemlinom bez slugu, još manje Andorom, bilo je nemoguće, a glavni pisar je imao moć da baci kraljicu na kolena ako ga niko ne proveri. Kompliment nije isto što i izjava o vernosti.

Nije se mnogo baktala tim pitanjem; tek nekoliko trenutaka pošto je on otišao, ušle su tri livrejisane sluškinje noseći posrebrene poslužavnike, koje su postavile na jedan dugi sto uza zid.

„Glavna sobarica je rekla da je moja gospa zaboravila da pošalje po svoj popodnevni obrok”, rekla je okrugla sedokosa žena, klanjajući se dok je pokazivala mlađim ženama da sklone krpe, „pa je poslala izbor mojoj gospi."

Izbor. Odmahnuvši glavom na prizor, Elejna se setila koliko je prošlo od doručka u zoru. Beše tu jagnjećih odrezaka sa senfom uz pečenog petla sa suvim smokvama, slatkiša s kikirikijem, kremastog praziluka i supe od krompira, rolnica od kupusa sa suvim grožđem i biberom i voćne pite, da se ne pominje mali poslužavnik pun kolača s jabukama i još jedan mali prekriven kolačima s kremom. Para je izlazila iz dva srebrna vrča s vinom, za slučaj da više voli jednu vrstu, a drugu ne. U trećem se pušio čaj. A pažljivo gurnut u stranu, bio je obrok koji je uvek naručivala u podne: hleb i goveđa supa. Rina Harfor nije to odobravala: tvrdila je da je Elejna „mršava kao rešetka".

Mišljenje glavne domaćice je bilo prelazno. Sedokose žene se namrštiše kada je postavila goveđu supu, hleb i čaj na stočić u sredini sobe i uzela jednu lanenu salvetu, tanku plavu porcelansku šolju i tacnicu i srebrnu zdelicu s medom. I nekoliko suvih smokava. Pun stomak na podne i glava je sita do popodne, kako je Lini govorila. Njeno mišljenje niko nije delio. Sve služavke su bile lagano popunjene, a čak su i mlađe izgledale razočarano kada su odnele ostatak hrane.

Goveđa supa je bila veoma dobra, malo začinjenija i vruća, a čaj je prijatno osvežavao, ali je nisu ostavili samu s njenim obrokom; baš se razmišljala da li da uzme malo kolačića, a onda dva puta napunila usta, kad u sobu ulete Dijelin kao vrtlog u zelenoj jahaćoj haljini, teško dišući. Spuštajući kašiku, Elejna je ponudi čajem pre nego što je shvatila da ima samo jednu šolju, koju je već koristila. No Dijelin odmahnu na ponudu, a na licu joj se stvori grimasa dok je frktala.

„Vojska je u Bremskoj šumi“, objavila je, „kao nijedna viđena od Aijelskog rata. Trgovac iz Novog Brema je jutros doneo vesti. Pouzdan čovek, Tormon, ilijanac, nije ulepšavao niti ukrašavao. Kaže da je na različitim mestima video Arafeljane, Kandorce i Šijenarce. Hiljade njih, sve zajedno. Desetine hiljada.” Srušivši se u jednu stolicu, hladila se mašući rukom. Lice joj je bilo rumeno kao da je trčala s novostima. „Šta za ime Svetlosti rade Krajišnici blizu granica Andora?”

„To je Rand, mogu da se kladim”, reče Elejna. Stiskajući vilicu, ispila je čaj i dopunila šolju. Njeno jutro je bilo zamorno, ali će je čaj oporaviti.

Dijelin je prestala da se hladi i uspravila se. „Ne misliš valjda da ih je on poslao? Misliš li? Da... ti pomognu?"

Ta mogućnost Elejni nije pala na pamet. Ponekad je žalila što je dozvolila starijoj ženi da sazna za njena osećanja prema Randu. „Ne mislim da je... mislim... toliko budalast."

Svetlosti, tako je umorna! Ponekad se Rand ponašao kao da je kralj sveta, ali svakako ne bi...ne bi... Ono što možda ne bi uradio polako je vetrilo.

Ponovo je stisla zube, i odjednom joj se oči raširiše dok je preko ruke zurila u šolju. Hladan, osvežavajući ukus. Pažljivo je spustila šolju, ili je pokušala. Promašila je celu tacnu i šolja pade pored, a čaj se prosu po podu. Čaj začinjen dvokorenom. Iako je znala da je beskorisno, otvorila se Izvoru, pokušala da se ispuni životom i radošću saidara, ali je isto tako mogla probati da uhvati vetar mrežom. Birgitina ljutnja je jenjala, još uvek negde u njenoj glavi. Mahnito je pokušala da podigne strah ili paniku. Glava kao da joj je bila napunjena vunom, i sve u njoj se zasitilo. Pomozi mi, Birgita!, pomislila je. Pomozi mi!

„Šta je?“, oštro upita Dijelin, oštro se naginjući napred. „Pomislila si na nešto i po tvom izrazu lica rekla bih da je užasavajuće."

Elejna trepnu ka njoj. Zaboravila je da je druga žena tu. „Idi!“, rekla je glupo, a zatim teško progutala ne bi li pročistila grlo. Njen jezik se i dalje činio dvaput veći. „Dovedi pomoć! Ja sam ... otrovana!" Objašnjavanje bi oduzelo previše vremena. „Iđi!“

Dijelin je zevala u nju, zaleđeno, onda skoči i zgrabi dršku noža.

Vrata se otvoriše i sluga oklevajući proviri unutra. Elejna oseti poplavu olakšanja. Dijelin je neće ubosti pred svedocima. Čovek ovlaži usne, prelazeći pogledom s jedne žene na drugu. Zatim je ušao. Iz pojasa je izvukao dug nož. Još dvojica u crveno-belim livrejama uđoše vadeći noževe.

Neću umreti kao mačka u vreći, pomisli Elejna ogorčeno. S naporom se odgurnula na noge. Kolena joj zaklecaše i morala je da se podupre rukom o sto, ali je iskoristila drugu da izvuče sopstveni bodež. Sečivo ukrašene oštrice bilo je dugo jedva koliko njena šaka, ali biće dovoljno. Mora biti; prstima nije osećala drveni balčak. Dete bi joj ga moglo oduzeti. Ne bez uzvraćanja, pomislila je. Bilo je kao da gura misao kroz sirup, ali je ipak bila odlučna. Ne bez borbe!

Čudno, izgledalo je da nije prošlo mnogo vremena. Dijelin se tek okrenula ka svojim pristalicama, a poslednji od njih je upravo zatvarao vrata za sobom.

„Ubice!" zaurlala je Dijelin. Digla je stolicu i bacila je ka čoveku. „Straža! Ubice! Straža!" Trojica su pokušala da izbegnu stolicu, ali je jedan bio prespor i oborila ga je s nogu. S povikom je posrnuo i oborio i čoveka do sebe. Drugi, vitak mladić velike glave i bistrih plavih očiju izbegao je napad i krenuo napred s nožem.

Dijelin se susrela s njim sekući i ubadajući nožem, ali se on izmicao kao lasica, lako izbegavajući napade. Njegov dugi nož zaseče i Dijelin pade unazad uz povik; jedna ruka joj je bila rasečena kod lakta. Poskočio je napred ubadajući i ona vrisnu klonuvši kao iscepana lutka. Prešao je preko nje i pošao ka Elejni.

Ništa nije postojalo za nju sem njega i noža u njegovoj ruci. Nije žurio. Te velike plave oči su je proučavale dok joj se sporo primicao. Naravno. Znao je da je Aes Sedai. Sigurno se pita da li je napitak delovao. Pokušala je da se uspravi, da blesne u odnosu na njega, da dobije nekoliko trenutaka na prevaru, ali on klimnu stežući nož. Da je išta mogla da uradi, dosad bi uradila. Nije bilo zadovoljstva na njegovom licu. Beše to samo čovek koji treba da obavi posao.

Odjednom je stao, zapanjeno zureći dole, u sebe. Elejna je takođe zurila. U stopu čelika koja mu je virila iz grudi. Krv mu je penušala na ustima dok je teško padao preko stočića.

Zureći, Elejna se sruči na kolena, i jedva se uhvati za ivicu stola kako bi se zadržala. Zapanjena, zurila je u čoveka koji je krvario na podu. Balčak mača virio mu je između pleća. Misli su joj lutale. Ti tepisi se možda nikada neće očistiti od sve te krvi. Polako je podigla oči i prešla pogledom preko nepokretne Dijelin. Izgledalo je da ne diše. Do vrata. Otvorenih vrata. Jedan od preostalih ubica ležao je pred njima; glava mu je bila pod čudnim uglom, samo napola prikačena na vrat. Drugi se borio s još jednim čovekom u crvenom kaputu, njih dvojica su se valjala po podu, otimajući za isti bodež. Još jedan koji je pokušao da je ubije naprezao se da slobodnom rukom skloni šaku drugoga čoveka s grla. Drugi. Čovek s licem poput sekire. U kaputu s belim okovratnikom. Stražar.

Požuri, Birgita, pomislila je tupo. Molim te, požuri.

Obuze je tama.