Srce zime

15 U potrazi za livcem zvona

Kola u obliku kutije podsećala su Meta na krparska kola koja je nekada viđao, kućice na točkovima, samo što ova, ispunjena radnim klupama i ormanima pričvršćenim za zidove, nisu bila namenjena i za stanovanje. Nabravši nos zbog čudnih i neobičnih mirisa koji su ispunjavali unutrašnjost, neudobno se promeškoljio na tronošcu, jedinom mestu gde se moglo sesti. Slomljena noga i nagnječena rebra gotovo da su zacelila, zajedno s posekotinama koje je zaradio kada mu se cela ona krvava zgrada srušila na glavu, mada su ga povrede još uvek s vremena na vreme bolele. Sem toga, nadao se da će izazvati sažaljenje. Žene obožavaju da se sažale, samo ako se to pravilno odigra. Naterao je sebe da prekine da se poigrava dugim pečatnim prstenom. Dopusti ženi da primeti kako si uznemiren, i ona će to protumačiti na svoj način, a sažaljenje će odleteti pravo kroz prozor.

„Slušaj, Aludra“, reče, nabacivši svoj najbolji osmeh, „do sada si valjda shvatila da se Senašani i ne obaziru na tvoje vatromete. Postoji nešto što damane izvode, a zove se ’nebeska svetla; naspram toga tvoji najbolji vatrometi liče na nekoliko varnica koje su izletele iz odžaka, ili sam, bez uvrede, tako čuo.“

„Lično, ja nisam videla ta takozvana ’nebeska svetla’“, odvratila je nezainteresovano tim svojim jakim tarabonskim naglaskom. Glava joj je bila nagnuta nad drvenom stupom veličine poveće bačve na radnoj klupi; tamna, do pojasa duga kosa joj je, i pored široke plave mašne kojom joj je bila labavo pričvršćena na vratu, ipak slobodno padala i skrivala joj lice. Njena duga bela pregača je na nekoliko mesta imala tamne mrlje i ni najmanje nije uspevala da sakrije koliko joj je dobro krojena tamnozelena haljina bila zategnuta na kukovima, ali njega je više zanimalo ono što je radila. Pa, jednako ga je zanimalo.

Mlela je grubi crni prah drvenim tučkom dugim gotovo koliko i njena ruka. Taj mu je prah pomalo ličio na ono što je viđao u vatrometima koje je bio rasekao, ali još uvek nije znao od čega se sastoji.

„U svakom slučaju“, nastavila je, nesvesna da je on posmatra, „neću ti odati tajne esnafa. To moraš da shvatiš, može?“ Met iskrivi lice. Danima se trudio oko nje ne bi li je doveo do ove tačke još otkad je slučajna poseta putujućoj predstavi Valona Luke otkrila da je ona ovde, u Ebou Daru i sve vreme se bojao da će kad- tad pomenuti esnaf iluminatora. „ Ali ti više nisi iluminator, sećaš se? Oni su te šutnu... Rekla si da si napustila esnaf.“ Ovo nije bilo prvi put da je premišljao o tome da je malo podseti na to da ju je on svojevremeno spasao od četiri pripadnika esnafa koji su nameravali da joj prerežu grkljan.

Zbog tako nečeg većina žena obesila bi vam se oko vrata, delila poljupce i nudila sve što poželite. Ali postojao je upadljiv nedostatak poljubaca i u vreme kada ju je spasao, tako da je bilo malo verovatno da će sada početi s tim. „U svakom slučaju“, nastavio je napadno veselo, „više ne moraš da se brineš zbog esnafa. Praviš te noćne cvetove, koliko već, i niko nije došao da pokuša da te spreči. Mogao bih da se kladim da nećeš sresti nijednog drugog iluminatora!"

„Šta si to čuo?“, tiho je upitala. „Reci mi.“

Kosa mu se gotovo nakostreši. Kako žene to izvode? Sakrijete im svaki trag, a one ipak posegnu pravo za onim što pokušavate da prikrijete.

„Šta hoćeš da kažeš? Pretpostavljam da čujem ista govorkanja kao i ti. Uglavnom o Seanšanima.“

Tako se brzo okrenula da joj je kosa zalepršala poput barjaka, pa dograbivši teški tučak obema rukama, podiže ga iznad njegove glave. Možda desetak godina starija od njega, imala je krupne tamne oči i sitna punačka usta, koja su obično delovala spremna za poljupce. Tu i tamo padalo mu je na pamet da je poljubi većina žena bila je lakša za saradnju posle nekoliko poljubaca - ali sada se iskezila i delovala je spremno da mu odgrize nos.

„Reci mi“, zapovedila mu je.

„Kockao sam se s nekim Seanšanima, tamo dole, blizu dokova“, nevoljno je priznao, pažljivo držeči na oku podignuti tučak. Muškarac bi mogao da petlja i frflja i udalji se ako stvari nisu bile ozbiljne, ali žena može u trenutku da mu rascopa glavu.

Sem toga, kuk mu je bio ukočen od predugog sedenja, a nije bio ni siguran koliko brzo bi mogao da ustane s tog tronošca.

„Ja... nisam želeo da ti baš ja to saopštim, ali... taj esnaf... više ne postoji, Aludra. Kuća za sastajanje u Tančiku nestala je.“

To je bila jedina preostala takva kuća tog esnafa, pošto je ona u Kairhijenu bila odavno napuštena, a na ostala mesta iluminatori su putovali samo da bi napravili predstavu za vladare ili plemstvo.

„Odbili su da puste seanšanske vojnike u dvorište i borili su se. Bar su pokušali, kada su ovi provalili, u svakom slučaju. Ne znam šta se dogodilo, možda je neki vojnik ušao s bakljom tamo gde nije trebalo, ali koliko sam shvatio, pola dvorišta je bilo razneseno. To je verovatno preterivanje, međutim, Seanšani su poverovali da je neko od iluminatora upotrebio Jednu moć, i oni su...“

Uzdahnuo je i pokušao da zazvuči nežnije. Krvi mu i pepela! Zaista nije želeo da joj ispriča ovo. Ali ona mu je i dalje pokazivala zube, a taj krvavi tučak bio je postavljen da mu rascepi glavu.

„ Aludra, Seanšani su pokupili sve preživele iz kuće za sastanke, kao i neke iluminatore koji su bili pošli za Amador, kao i sve koji su im samo ličili na iluminatore i od svih su napravili dakovel, a to znači...“

„Znam šta to znači!“, besno ga je prekinula. Okrenuvši se nazad, ka velikoj stupi, i počela tako jako da udara da se uplašio kako bi prah mogao eksplodirati ako je stvarno bio isti kao onaj iz vatrometa.

„Budale!“, ljutito je mrmljala, glasno udarajući tučkom u stupi. „Velike, slepe budale! Pred moćnima se mora malo poviti vrat, i nastaviti dalje, ali oni to nisu hteli da vide!“ Šmrcajući, nadlanicom je obrisala obraz. „Grešiš, mlađi moj prijatelju. Dok god je ijedan iluminator živ, esnaf takođe živi, a ja, ja sam još uvek živa!“ I dalje ne gledajući ka njemu, ponovo je rukom otrla obraze. „I šta bi uradio kada bih ti dala vatromete? Bacio ih iz katapulta na Seanšane, pretpostavljam?" Njeno prezrivo šmrkanje govorilo je šta misli o tome.

„A šta smeta toj zamisli?“, upitao je braneći se. Dobar poljski katapult, škorpion, mogao je prebaciti kamen od deset funti preko pet stotina koraka, a deset funti vatrometa izazvalo bi više štete nego bilo koji kamen. „U svakom slučaju, imam bolju ideju. Video sam te cevi koje koristiš da bi izbacila noćne cvetove na nebo. Tri stotine koraka, ili više, rekla si. Nakrivi jedan od njih malo u stranu, i kladim se da će moći da izbaci noćni cvet na hiljadu koraka."

Vireći u stupu, promrmljala je gotovo ispod glasa. „Ja, suviše ja pričam', bar mu se učinilo da je rekla, i još nešto o lepim očima što nije imalo nikakvog smisla. On požuri da je prekine pre nego što ponovo otpočne o tajnama esnafa. „Te su cevi mnogo manje od katapulta, Aludra. Ako bi se sakrile, Seanšani nikada ne bi znali odakle su cvetovi stigli. Smatraj to izmirivanjem računa za kuću za sastanke."

Okrenuvši glavu, odmerila ga je s poštovanjem. Doduše, izmešanim sa zaprepašćenjem, ali pokušao je da ne obraća pažnju na ovo drugo. Oči su joj bile oivičene crvenilom, a na obrazima je imala brazde od suza. Možda, ako bi je zagrlio... Ženama obično prija malo tešenja kada plaču.

Pre nego što je stigao i da prebaci težinu na jednu nogu, ona okrenu tučak između njih, upirući ga ka njemu jednom rukom, poput mača. Te vitke ruke mora da su bile daleko jače nego što su izgledale; drveni malj ni za trenutak nije zadrhtao. Svetlosti, pomislio je, ona ne može znati šta sam nameravao.

„To nije tako loše za nekoga ko je video cevi za izbacivanje pre samo nekoliko dana“, rekla je, „ali ja... razmišljala sam ja o ovome mnogo pre tebe. Imala sam razlog." Glas joj je za trenutak bio ogorčen, ali je ponovo postao gladak, a kao i da se malo zabavljala. „Pošto si toliko pametan, postaviću ti zagonetku, može?“, rekla mu je, podigavši jednu obrvu. O, sasvim sigurno, nešto je zabavlja! „Reci mi, kakvu bih korist mogla imati od livca zvona, a ja ću tebi reči sve svoje tajne. Čak i one od kojih ćeš pocrveneti, može?“

E sad, to je zvučalo zanimljivo. Ali vatrometi su bili važniji od jednog sata maženja s njom. Kakve li je to tajne imala od kojih bi on mogao da pocrveni? Možda će je u tome iznenaditi. Te uspomene drugih ljudi, nagurane u njegovu glavu, nisu sve bile vezane za bitke. „Livac zvona“, petljao je, nesiguran kuda da krene odatle. Nijedna od starih uspomena nije mu ništa nagoveštavala. „Pa, pretpostavljam... Livac zvona bi mogao... Možda...“ „Ne“, prekinula ga je, iznenada oštro. „Ti ćeš otići i vratićeš se za dva ili tri dana. Ja imam posao koji treba da obavim, a ti me isuviše ometaš svim tim zapitkivanjima i ulagivanjima. No; bez rasprave! Sada ćeš otići.“

Režeći, on se podiže i nabi na glavu šešir širokog oboda. Ulagivanjima? Ulagivanjima! Krvi mu i krvavog pepela! Pri ulasku je bacio svoj ogrtač na gomilu pored vrata, a sada je meko stenjao dok se saginjao da ga podigne. Veći deo dana proveo je na toj stolici. Ali možda je uspeo malo da napreduje kod nje. Ako bude mogao da reši njenu zagonetku, u svakom slučaju. Zvona za uzbunu. Gongovi koji objavljuju sate. Nije imalo smisla.

„Možda bih i pomislila da poljubim tako zgodnog mladića kao što si ti, kada ne bi pripadao drugoj“, promrmljala je upadljivo toplim glasom. „Imaš tako zgodnu zadnjicu.“

On se ukočeno ispravi, i dalje okrenut leđima ka njoj. Žar koji je osećao u licu poticao je od uvredenosti, ali on je bio siguran da bi ona rekla da se zastideo. Obično mu je uspevalo da zaboravi u šta je odeven ako to neko ne bi pomenuo. Bile su tu dve-tri nezgode u krčmama. Dok je ležao pružen na leđima s nogom između udlaga, stegnutih rebara i sa zavojima na gotovo svakom drugom mestu, Tilin mu je sakrila svu odeću. Nije otkrio gde, još uvek, ali bio je siguran da je sakrivena a ne spaljena. Na kraju krajeva, sigurno nije mislila da ga zadrži zauvek. Sve što je preostalo od njegovih sopstvenih stvari bili su šešir i crna svilena marama oko vrata. I srebrni privezak s lisičjom glavom, naravno, koji mu je visio na kožnoj traci pod košuljom. I njegovi noževi; zaista bi se osećao izgubljeno bez njih. Kada je konačno uspeo da ispuže iz tog prokletog kreveta, krvava žena imala je novu odeću pripremljenu za njega, pri čemu je ona tamo sedela i posmatrala krvave krojačice kako ga premeravaju i nameštaju! Snežna čipka oko zglobova gotovo mu je skrivala šake ako ne bi bio pažljiv, a još mu se slivalo od vrata gotovo do prokletog pojasa. Tilin je volela čipku na muškarcima. Ogrtač mu je bio jarko grimizan, crven koliko i njegove suviše pripijene Čakšire, i obrubljen zlatnim spiralama i belim ružama, od svih krvavih stvari. Da se ne pominje beli oval na levom ramenu sa zelenim mačem i sidrom kuće Micobar. Kaputić mu je bio dovoljno plav da ga nosi neki Krpar, oivičen crvenim i zlatnim tairenskim lavirintima preko grudi i niz rukave, da se sve ujednači. Nije želeo da se priseća svega što je morao učiniti kako bi ubedio Tilin da odustane od bisera i safira i samo Svetlost zna čega još što je želela. I bio je kratak, potpuno. Nepristojno kratak! Tilin je takođe volela njegovu krvavu zadnjicu, a činilo se da je nije briga ko će je još videti!

Prebacivši ogrtač preko ramena ako ništa, bar ga je malo pokrivao on dočepa do ramena visok štap za hodanje s mesta gde je bio oslonjen, pored vrata. Kuk i noga če probadati sve dok ne bude hodao dovoljno da bol umine. „Za dva ili tri dana, onda“, izustio je, prikupivši sve dostojanstvo koje je mogao.

Aludra se meko nasmeja. Mada ne dovoljno tiho da je on ne čuje. Svetlosti, jedna žena mogla je više učiniti smehom negoli neki napasnik s dokova celim nizom psovki! I jednako namerno.

Šepajući, izašao je iz kola zalupivši vrata za sobom čim se dovoljno spustio niz drvene stepenice pričvršćene za ulaz. Popodnevno nebo bilo je isto kao i tog jutra, sivo i natmureno, puno tamnih oblaka. Duvao je oštar vetar. Altara nije imala prave zime, ali i ono što je imala, bilo je dovoljno. Umesto snega, tu su bile ledene kiše i oluje s mora, a u međuvremenu je bilo toliko vlažno da se hladnoća još teže podnosila. Zemlja pod čizmama bejaše natopljena čak i kad je vreme bilo suvo. Smrknut, othramao je od kola.

Žene! Mada je Aludra lepuškasta. A i zna kako da napravi vatromet. Livac zvona? Možda može prekratiti ta dva dana. Sve dok Aludra ne počne njega da proganja. Činilo se đa u poslednje vreme mnoge žene to rade. Je li Tilin promenila nešto na njemu da bi ga žene proganjale kao što je ona to radila? Ne. To je bilo šašavo. Vetar mu je uhvatio ogrtač, zabacivši mu ga preko ramena, ali on je bio suviše zamišljen da bi se baktao s time. Dve vitke žene akrobate, pomislio je osmehnule su mu se dok je prolazio, a on im uzvrati i pokloni im se što je bolje mogao. Tilin ga nije promenila. Još je isti čovek.

Lukina menažerija bila je pedeset puta veća nego što mu je Tilin rekla, možda i više raštrkana zbrka šatora i kola veličine ovećeg sela. I pored vremenskih prilika, mogao je da vidi mnoge izvođače kako vežbaju. Zena u lepršavoj beloj bluzi i čakširama pripijenim poput njegovih ljuljala se napred-nazad na užetu pričvršćenom između dve visoke motke, a onda se bacila s njega i nekako se nogama uhvatila za uže baš pre nego što je udarila u zemlju. Onda se iskrenula da se uhvati za uže rukama, izvukla se do svog sedišta i ponovo otpočela isto. Nedaleko odatle, neki čovek je trčao na vrhu jajastog točka, dugačkog bar dvadeset stopa, postavljenog na postolje: kada bi projurio preko njegovog najužeg dela, dizao se iznad zemlje mnogo više nego što je bila ona žena koja će ubrzo slomiti svoj blesavi vrat. Met odmeri muškarca razgolićenih grudi koji je kotrljao tri sjajne lopte niz ruke i oko ramena ni za trenutak ih ne dotičući šakama. To je bilo zanimljivo. Možda bi to mogao i sam da izvede. Bar ga te lopte ne bi ostavile slomljenog, niti da krvari. Toga je imao i previše, za ceo život.

No ono što mu je stvarno privuklo pogled bili su nizovi konja. Dugi redovi konja gde je dvadesetak ljudi, dobro uvijenih zbog zime, lopatama ubacivalo balegu u ručna kolica. Na stotine konja. Pričalo se da je Luka pružio zaštitu nekom seanšanskom krotitelju životinja, a za to je bio nagrađen proglasom, koji je potpisala sama gospa Surot, kojim mu je bilo dopušteno da zadrži sve svoje životinje. Metov sopstveni konj Kockica bio je na sigurnom, spasen od oduzimanja po naredbi gospe Surot jer se nalazio u štalama Tarezinske palate, ali Met nije imao predstavu kako da škopca izvuče odatle. To je bilo kao da mu je Tilin vezala povodac, a ona nije nameravala da ga otpusti u skorije vreme.

Okrenuvši se nazad, razmišljao je da li da pošalje Vanina da ukrade nekoliko konja iz menažerije, ukoliko mu propadnu pregovori s Lukom. Po onome što je Met znao o Vaninu, za tog neobičnog čoveka to će biti opuštena večernja šetnja. Koliko god da je bio debeo, Vanin je mogao da ukrade ili jaše svakog konja ikada oždrebljenog. Nažalost, Met je smatrao da sam ne bi izdržao u sedlu duže od jedne milje. Ipak, to je bilo nešto o čemu se moglo porazmisliti. Postajao je očajan.

Šepajući, mrzovoljno je posmatrao pelivane i žonglere i akrobate koji su vežbali, pitajući se kako se našao u ovom sosu. Krvi mu i pepela! On je ta’veren! Trebalo je da oblikuje svet prema sebi! Ali on je ovde, zaglavljen u Ebou Daru. Tilinin ljubimac i igračka ta mu žena nije dopustila ni da se potpuno oporavi pre nego što je ponovo skočila na njega kao patka za bubom! dok su se svi ostali lepo izvukli iz toga. Sa svim onim Srodnicama koje su tapkale za njom poput ovaca, Ninaeva je verovatno zapovedala svima koji joj se nađu na vidiku. Čim Egvena bude shvatila da one potpuno prolupale Aes Sedai, koje su je naimenovale za Amirlin a da to stvarno ne misle, Talmanes i Družina Crvene ruke bili su spremni da pobegnu s njom. Svetlosti, Elejna je do sada verovatno već ponela Ružinu krunu, ako je iole zna! Rand i Perin verovatno lenčare pred vatrom u nekoj lepoj palati, pijuckajući vino i pričajuči viceve.

On iskrivi lice i protrlja čelo jer mu se učinilo da mu se bleda bujica boja uskovitlala u glavi. To se u poslednje vreme događalo kad god bi pomislio na nekog od njih dvojice. Nije znao zbog čega, a nije ni želeo da zna. Samo je želeo da to prestane. Kad bi samo mogao da se izvuče iz Ebou Dara. I da ponese sa sobom tajnu vatrometa, naravno, ali u svako doba bi se opredelio za beg naspram tajne.

Tom i Beslan su još uvek bili tamo gde ih je i ostavio, pijući s Lukom pred njegovim gizdavo ukrašenim kolima, ali im se nije odmah pridružio. Luki se, zbog nečega, Met Kauton ni najmanje nije dopao, već na prvi pogled. Met je imao isto mišljenje o njemu, ali s razlogom. Luka je imao uobraženo, samozadovoljno lice, a kezio se svakoj ženi koja bi se pojavila na vidiku. A činilo se kako misli da bi svaka žena na svetu uživala da ga gleda. Svetlosti, taj je čovek oženjen!

Ispružen u pozlaćenoj stolici, mora biti ukradenoj iz palate, Luka se smejao i gospodski mahao rukama ka Tomu i Beslanu koji su sedeli na klupama pored njega. Zlatne zvezde i komete prekrivale su Lukin jarkocrveni kaput i ogrtač. Jedan Krpar bi pocrveneo! A njegova bi kola naterala Krpare na plač! Mnogo veća od Aludrinih kola-radionice, ta stvarčica izgledala je kao da je lakirana. Celom dužinom kola ponavljale su se srebrne mesečeve mene, a zlatne zvezde i komete prekrivale su ostatak crvene i plave površine. Naspram te pozadine, Beslan je delovao gotovo neupadljivo u svom kaputu i ogrtaču ukrašenom pticama u brišućem letu. Tom, koji je zglobovima prstiju brisao vino sa svojih dugih belih brkova, delovao je potpuno sumorno u vuni bronzane boje i s tamnim ogrtačem.

Nije bilo nekog ko je trebalo da bude tu, ali brz pogled uokolo otkrio mu je mnoštvo žena blizu susednih kola. Bilo ih je svih uzrasta, od njegovih vršnjakinja do onih sedokosih, ali svaka od njih kikotala se onome oko koga su se okupile. Uzdahnuvši, Met se probi do njih.

„O, naprosto ne mogu da se odlučim", iz sredine se između žena probi milozvučan dečački glas. „Kada pogledam u tebe, Mirsi, ti imaš najlepše oči koje sam ikada video. Ali kada pogledam u tebe, Nejlin, onda su to tvoje. Tvoje su usne poput zrelih trešanja, Gilin, a tvoje u meni izazivaju želju da ih poljubim, Adrija. A tvoj vrat, Džemin, liči na labudov..."

Progutavši psovku, Met ubrza korak koliko je mogao, pa se progura između žena izvinjavajući se levo i desno. Olver je bio u središtu, nizak, bled dečak koji se pućio i osmehivao čas jednoj, čas drugoj ženi. To zubato keženje bilo je dovoljno da se bilo koja od njih svakog trenutka odluči i odvali mu zaušku.

„Molim vas, oprostite mu“, promrmlja Met, uhvativši dečaka za ruku. „Hajde, Olvere, moramo da se vratimo u grad. Prekini da mašeš tim ogrtačem. On ne zna šta govori, zaista. Nemam pojma gde je samo pokupio takvo šta."

Srećom, žene su se smejale i mazile Olvera po kosi dok ga je Met odvodio. Neke su mrmljale kako je sladak dečko, ni manje ni više! Jedna je podvukla ruku Metu pod ogrtač i uštinula ga za pozadinu. Žene!

Kada su se izvukli, namrštio se na dečaka koji je veselo trčkarao pored njega. Olver je porastao otkad ga je Met upoznao, ali i dalje je bio sitan za svoje godine. A s tim širokim ustima i klempavim ušima nikada neće postati lepuškast. „Mogao si da se uvališ u gadne nevolje zato što tako razgovaraš sa ženama“, reče mu Met. „Žene vole da muškarci budu tihi i da se pristojno ponašaju. Da budu na odstojanju. Na odstojanju i pomalo stidljivi. Razvijaj te osobine i dobro ćeš proći."

Olver ga nesigurno odmeri, razjapljenih usta, a Met uzdahnu. Mališa je imao gomilu čika koji su pazili na njega, a svaki od njih, izuzev Meta, imao je loš uticaj.

Tom i Beslan bili su dovoljni da Olver povrati osmeh. Izvukavši ruku, potrčao je ka njima glasno se smejući. Tom ga je učio kako da žonglira i svira na harfi i flauti, a Beslan ga je učio kako da koristi mač. Njegove ostale „čike“ davale su mu druge časove, a to je bio neverovatan zbir veština. Met je nameravao da ga obuči borbi motkom i upotrebu dvorečanskog luka, samo je prvo morao da povrati snagu. Šta je dečko mogao da nauči od Čela Vanina ili Crvenruku, Met nije želeo ni da zna.

Kada je video da Met prilazi, Luka se diže iz svoje upadljive stolice, dok mu je budalasti osmeh bledeo a mu se lice krivilo. Odmerivši Meta od glave do pete, on jednim širokim pokretom skupi oko sebe taj smešni ogrtač, pa gromoglasno objavi: „Ja sam zauzet čovek. Moram mnogo toga da završim. Moguče je da ću uskoro imati čast da ugostim gospu Surot na privatnoj predstavi.“ Ne izgovorivši ni reč više, on se udalji krupnim koracima, pridržavajući svoj gizdavi ogrtač samo jednom rukom, tako da mu je druga strana lepršala na vetru poput stega.

Met je svoj ogrtač pridržavao obema rukama. On je i služio da se čovek zagreje. Video je Surot u palati, mada nikada izbliza. Premda je to bilo sasvim dovoljno. Nije mogao zamisliti da će ona posvetiti ijedan trenutak Veličanstvenoj putujućoj menažeriji i sjajnoj izložbi veština i čuda Valana Luke, kako je bilo ispisano crvenim slovima, stopu dugačkim, na platnu između dve motke iznad ulaza. Kada bi došla, verovatno bi pojela lavove. Ili bi ih nasmrt prepala.

„Je li se konačno složio, Tome?“, tiho je upitao, mršteći se za Lukom.

„Možemo da pođemo s njim kada bude napuštao Ebou Dar“, odvrati smežurani čovek. „To ima cenu.“ Glasno je šmrknuo duvajući kroz brkove i besno provlačeći ruku kroz sedu kosu. „Po onome što traži, trebalo bi da jedemo i spavamo kao kraljevi, ali poznajući ga, sumnjam da će biti tako. Ne smatra nas razbojnicima, pošto još uvek slobodno šetamo, ali zna da bežimo od nečega, jer bismo inače drugačije putovali. Nažalost, nema nameru da krene sve do proleća, najranije."

Met razmisli o nekoliko probranih psovki. Ne do proleća. Samo Svetlost zna šta će mu Tilin učiniti, šta bi mu učinila, do proleća. Možda i nije tako loša zamisao da Vanin ukrade one konje. „Imaću više vremena da igram kockice", izjavio je, kao da nije važno. „Ako traži toliko, moraću da udebljam kesu. Jedno moram da priznam ovim Seanšanima: njima ne smeta da gube.“ Pokušavao je da bude pažljiv s time koliko će puštati svoju sreću, i još se nije suočio ni s jednom pretnjom da će mu prerezati grkljan zbog varanja, bar otkada je mogao da napusti palatu na sopstvenim nogama. U početku je verovao da se to samo njegova sreća širi, ili to što je bio ta’veren konačno nečemu koristi.

Beslan ga je smrknuto odmeravao. Tamnoputi vitki mladić, malo mlađi od Meta, bio je veselo razuzdan, uvek spreman za obilazak krčmi, pogotovo ako se isti završavao sa ženama ili tučom. Međutim, postao je mnogo ozbiljniji otkad su stigli Seanšani. Za njega, oni su bili ozbiljan posao. „Moja majka neće biti zadovoljna ako sazna da sam pomagao njenom ljubimcu da napusti Ebou Dar, Mete. Ima da me oženi nekom zrikavom koja ima brkove kao tarabonski pešak.“

I posle sveg ovog vremena Met se ipak trgao. Nikako nije mogao da se navikne na to da Tilinin sin misli kako je ono što njegova majka radi s Metom u redu. Pa, Beslan jeste verovao da je postala malo posesivna samo malo, Svetlosti! ali to je bio jedini razlog zbog kog je pristao da mu pomogne. Beslan je tvrdio kako je Met upravo ono što je potrebno njegovoj majci da joj skrene misli s dogovori na koje je bila primorana sa Seanšanima! Ponekad je Met želeo da se vratio u Dve Reke gde se bar zna šta drugi ljudi misle. Ponekad je želeo.

„Možemo li sada da se vratimo u palatu?", oglasi se Olver, a to je više bio zahtev nego pitanje. „Imam časove čitanja s gospom Rizelom. Dopušta mi da joj se naslonim na grudi dok mi čita.“

„To je plemenito dostignuče, Olvere", reče Tom, sučući brkove da bi prikrio osmeh. Nagnuvši se ka drugoj dvojici, on spusti glas kako ga dečak ne bi čuo. „Ta me žena tera da joj sviram na harfi pre nego što meni dozvoli da spustim glavu na taj veličanstveni jastuk.“

„Rizela svakoga natera da je prvo zabavi", sveznajuće se zasmeja Beslan, a Tom ga s poštovanjem osmotri.

Met zastenja. Ovog puta to nije bilo zbog njegove noge, kao ni zbog toga što se činilo da u Ebou Daru svaki muškarac može da izabere poprsje na koje će nasloniti glavu, svaki, osim Meta Kautona. One proklete kockice upravo su se ponovo zakotrljaše u glavi. Nešto hita ka njemu. Nešto vrlo gadno.