Srce zime

18 Ponuda

Dani pošto je golam pokušao da ga ubije nastavili su se ritmom koji je Meta užasavao. Sivo nebo nije se ni za trenutak menjalo, osim što je povremeno padala kiša.

Po ulicama se pričalo o čoveku koga je vuk ubio nedaleko od grada, iščupavši mu grkljan. Niko nije bio zabrinut, samo je vladala radoznalost; vukovi nisu bili viđeni ovako blizu Ebou Dara godinama. Met se brinuo. Ljudi u gradu možda su verovali da bi vuk prišao ovako blizu gradskih zidina, ali on je znao. Golam nije otišao. Harnan i ostatak Crvenruku tvrdoglavo su odbijali da odu, tvrdeći kako mogu da mu paze leđa, a Vanin je odbijao bez ikakvih razloga, osim ako promrmljana opaska kako Met ima dobro oko za brze konje nije trebalo da se računa. Mada je pljunuo pošto je to izjavio. Rizela, maslinastog lica dovoljno lepuškastog da muškarac guta knedle i krupnih, tamnih očiju dovoljno znalačkih da mu se osuši jezik, raspitivala se za Olverove godine, a kada joj je rekao da ima skoro deset godina, delovala je iznenađeno i zamišljeno je prelazila prstom preko svojih punačkih usana, ali ako je i promenila bilo šta u dečakovim časovima, i dalje se vraćao neprestano brbljajući o njenim grudima i knjigama koje mu je čitala. Met je smatrao da bi se Olver gotovo odrekao svojih večernjih igara zmija i lisica, kao i knjiga. A kada bi momčić otrčao do odaja koje su nekada bile Metove, 

Tom bi se često ušunjao sa harfom pod rukom. To bi, samo po sebi, bilo dovoljno da Met zaškrguće zubima, samo što to nije bila ni polovina.

Tom i Beslan su često izlazili zajedno, ne pozivajući ga, i bivali su odsutni po pola dana, ili pola noći. Nijedan nije hteo da prozbori ni reč o svojim spletkama, mada je Tom makar bio dovoljno pristojan da deluje postiđeno. Met se nadao da neće dovesti do toga da ljudi ginu ni za šta, ali oni nisu pokazivali neko veće zanimanje za njegovo mišljenje. Beslan je pokazivao zube ako bi ga samo primetio. Džuilin je nastavio da se ušunjava na gornje spratove, pa je, pošto ga je Surot primetila, bio kažnjen išiban dok je visio, okačen o zglobove, s jedne grede u štalama. Met se pobrinuo da mu Venina izleči povrede taj je tvrdio da lečenje ljudi nije nimalo drugačije od lečenja konja i upozorio ga je da bi sledećeg puta mogao proći još gore, ali ta budala vratila se na gornje spratove već te iste noći, još uvek se štrecajući od težine košulje na sopstvenim leđima. Morala je biti neka žena, iako je hvatač lopova odbijao da se izjasni. Met je sumnjao u neku od seanšanskih plemkinja. Bilo koja od služavki iz palate mogla se sastati s njim u njegovoj sopstvenoj sobi, pogotovo što je Tom tako često bivao odsutan.

Svakako, to nisu bile Surot ili Tuon, ali one nisu bile jedine Seanšanke od Visoke krvi u palati. Većina seanšanskog plemstva iznajmljivala je sobe, ili još češće, cele zgrade, svud po gradu, međutim, nekolicina je bila došla sa Surot, a šačica i s tom devojkom. Bilo je tu podosta žena koje su delovale kao prijatna razbibriga, bez obzira na njihove kreste i na to što su gledale niz nos na svakog ko nije imao obrijane slepoočnice. Ako bi ih uopšte primetile, pošto ih nisu zapažale koliko ni nameštaj. Ako je delovalo neverovatno da bi ijedna od tih uobraženih žena dvaput pogledala čoveka koji je spavao u odajama za poslugu, pa, Svetlost je znala kako neke žene imaju čudan ukus kada su muškarci u pitanju. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da ostavi Džuilina na miru. Ko god bila ta žena, hvatač lopova mogao je još zbog nje da ostane i bez glave, ali ta vrsta groznice mora da se preboli pre nego što muškarac počne razumno da razmišlja. Žene čine čudne stvari s mozgovima muškaraca.

Novopridošli brodovi svakoga dana su istovarali ljude i životinje i teret, u takvim količinama da bi čvrste gradske zidine odavno popucale da su svi oni ostali u samom gradu, ali oni su samo prolazili u nastavljali ka unutrašnjosti zemlje sa svojim zanatima i svojom stokom i živinom, spremni da puste korenje. Prolazile su i hiljade vojnika, dobro uređena pešadija i konjica na kojoj se videlo da ima iskustva, napredujući ka severu u jarko obojenim oklopima, i na istok, preko reke. Met je odustao od pokušaja da ih izbroji. Ponekad bi viđao čudna stvorenja, mada se većina istovarala iznad grada da bi se izbegle ulice. Tormovi, nalik trookim mačkama bronzane krljušti, bili su veliki kao konji, a od samog pogleda na njih većina pravih konja postajala je užasno uznemirena; korlmovima, poput dlakavih ptica bez krila, visokim kao čovek, duge uši su se neprekidno trzale, a dugi kljunovi delovali kao da traže meso kojim bi se počastili; ogromni s’rediti imali su duge surle i još duže kljove. Rakeni i još veći to’rakeni preletali su do svojih uzletišta iza Rahada ogromni gušteri raširenih krila, poput slepih miševa, na leđima su prenosili ljude. Bilo je lako saznati kako se nazivaju; svaki seanšanski vojnik bio je spreman da raspravlja o neophodnosti izviđanja na rakenima, i o sposobnosti korlmova u praćenju tragova, mogu li se s’rediti upotrebiti za šta drugo osim za prenošenje tereta i jesu li tormovi suviše pametni da bi im se smelo verovati. Naučio je mnogo zanimljivih stvari od ljudi koji su želeli ono što je htela većina vojnika: piče, žene i malo kocke, a nije bilo nužno da ih dobiju baš tim redom. To su stvarno bili prekaljeni vojnici. Seanšan je bio carstvo veće od svih država zajedno od Aritskog okeana do Kičme sveta, celo pod jednom caricom, ali istorije pune gotovo neprestanih pobuna i nereda, zbog čega su i vojnici bili vrsni, prekaljeni. Teže je bilo pronaći zemljoradnike.

Naravno, nisu svi vojnici bili otišli. Ostao je jedan čvrst garnizon, ne samo Seanšana nego i tarabonskih kopljanika s čeličnim velovima, i Amadijaca s kratkim kopljima i oklopima prebojenim da podsećaju na seanšanski. I Altaraca, pored vojnika Tilinine Kuće. Prema Seanšanima, Altarci iz unutrašnjosti, s crvenim prugama ukrštenim na grudnim oklopima, bili su Tilinini koliko i oni momci koji su čuvali Tarezinsku palatu, što njoj, začudo, kao da nije prijalo. A nije mnogo prijalo ni momcima iz unutrašnjosti. Oni su se merkali s ljudima u zelenom i belom Micobara, poput nepoznatih mačora u maloj sobi. Bilo je tu mnogo odmeravanja i pokazivanja zuba. Tarabonci i Amadijci, Amadijci i Altarci, i obratno stare, dugogodišnje netrpeljivosti ključale su ispod površine, ali niko nije makao dalje od nekoliko psovki i mahanja pesnicom. Pet stotina pripadnika Mrtve straže sišlo je s brodova i zbog nečega je ostalo u Ebou Daru. Obično zločinstvo, kakvo se moglo naći u svakom velikom gradu, pod Seanšanima je dramatično opalo, međutim, Mrtva straža počela je da kruži ulicama kao da očekuje neke snagatore, ili potpuno naoružane bande razbojnika da iskoče iz pločnika. Altarci i Amadijci i Tarabonci su se obuzdavali. Niko osim budale nije se raspravljao s Mrtvom stražom, ne više od jednom. A tu je bio i još jedan tovar Stražara koji su se nastanili u gradu, stotina Ogijera, ni manje ni više, u crvenom i crnom. Ponekad su izviđali sa ostalima, a ponekad su lutali sa onim svojim sekirama duge drške prebačenim preko ramena. Uopšte nisu bili poput Metovog prijatelja, Loijala. O, imali su oni iste široke nosove i čuperke na vrh ušiju i duge obrve koje su im padale na obraze, nad očima velikim poput šolja za čaj, ali baštovani su posmatrali takvog čoveka kao da se pitaju treba li da mu potkrešu koji ud. Niko nije bio tolika budala da pokuša i jednom da se raspravlja s baštovanima.

Seanšani su kuljali iz Ebou Dara, a novosti su kuljale u grad. Čak i kada su morali da spavaju na tavanu, trgovci su navraćali u zajedničke sobe gostionica, pušili lule i prepričavali ono što su čuli, a što drugi nisu znali. Sve dok im to prepričavanje nije uticalo na zaradu. Trgovački stražari nisu mnogo brinuli za zaradu koju neće podeliti, pa su prepričavali sve, a ponešto je bilo i istinito. Mornari su častili pričom svakog ko je bio spreman da im kupi kriglu piva, ili, još bolje, začinjenog vina, a kad bi dovoljno popili, pričali su još više o lukama koje su posetili, događajima čiji su svedoci bili, a verovatno o tome šta su sanjali poslednji put kad im je glava bila puna tih isparenja. No, i pored svega, bilo je jasno da je svet van Ebou Dara uzburkan poput Olujnog mora. Sa svih strana su stizale priče o Aijelima koji pljačkaju i pale, o drugim vojskama, pored seanšanske, koje su bile u pokretu, vojskama u Tiru i Murandiji, u Arad Domanu i Andoru, u Amadiciji, koja još nije bila u potpunosti pod vlašću Seanšana, o okupljenim naoružanim snagama ipak premalim da bi se nazivale vojskama, na desetak mesta u srcu same Altare. Osim ljudi u Altari i Amadiciji, činilo se kako niko nije baš sasvim siguran ko s kim namerava da se bori, a bilo je i nekih sumnji i u vezi sa samom Altarom. Altarci su imali naviku da koriste nevolje kako bi naplatili neke stare račune sa svojim suseđima.

Međutim, novosti koje su najviše potresale grad bile su o Randu. Met se stvarno trudio da ne misli na njega, niti na Perina, ne bi li izbegao one čudne kovitlace boja u glavi, ali to je bilo vrlo teško kada se ime Ponovorođenog Zmaja nalazilo na svačijim usnama. Ponovorođeni Zmaj bio je mrtav, tvrdili su neki, ubile su ga Aes Sedai, cela Bela kula obrušila se na njega, jednom u Kairhijenu, ili je to možda bilo u Ilijanu, ili u Tiru. Ne, otele su ga, i sada je bio zatočenik Bele kule. Ne, on je sam otišao u Belu kulu i zakleo se na vernost Amirlin Tron. Ovo poslednje mišljenje gotovo da je preovladalo jer je mnogo ljudi tvrdilo kako je videlo objavu koju je potpisala sama Elaida. Met je sumnjao; bar je sumnjao u ovo da je Rand poginuo ili da se zakleo na vernost. Iz nekog čudnog razloga bio je sasvim siguran da bi znao ako bi Rand umro, a kao drugo, nije verovao da bi se taj pojavio dobrovoljno bilo gde na stotine milja od Bele kule. Bio on Ponovorođeni Zmaj ili ne bio, sigurno je imao više razuma nego da uradi nešto takvo.

Baš te novosti - u svim svojim oblicima - uznemirile su Seanšane kao štap zaboden u mravinjak. Zapovednici visokih činova brzali su hodnicima Tarezinske palate u svako doba dana ili noći, držeći pod rukom svoje čudne kalpake s perjanicama, odlučnih lica dok su im koraci u čizmama odjekivali na pločicama. Glasnici su žurili iz Ebou Dara, na konjima ili to’rakenima. Sul’dam i damane počele su da kruže i ulicama, umesto da samo stoje na kapijama, ponovo tražeći žene koje mogu da usmeravaju. Met se držao podalje od zapovednika i pristojno je klimao glavom svakoj sul’dam kada bi ulicom prošla pored njega. Kako god bilo to s Random, on nije mogao ništa dok je u Ebou Daru. Prvo treba da ode iz grada.

Jutro pošto je golam pokušao da ga ubije, Met je u kaminu spalio sve do poslednje duge ružičaste mašne, celo ogromno klupko, čim je Tilin napustila svoje odaje. Spalio je i ružičasti kaputić koji je Tilin dala da se napravi za njega, dva para ružičastih čakšira i ružičasti ogrtač. Smrad spaljene vune i svile ispunio je odaje, pa on otvori nekoliko prozora ne bi li ga pustio napolje, ali nije ga stvarno bilo briga. Osetio je ogromno olakšanje kada se obukao u svetloplave čakšire, vezeni zeleni kaputić i plavi ogrtač ukrašen bolno sitnim šarama. Čak mu nije smetala ni sva ona čipka. Bar nije bila ružičasta. Nije želeo više nikada ni da vidi bilo šta te boje!

Nabivši šešir na glavu, išepao je iz Tilinine palate s obnovljenom odlučnošću da pronađe tu rupu u kojoj će pohraniti sve što mu je potrebno za bekstvo, pa makar morao da obiđe svaku krčmu, gostionicu ili mornarsku točionicu u gradu još deset puta. Pa čak i one u Rahadu. Stotinu puta! Sivi galebovi i kormorani crnih krila kružili su olovnim nebom koje je obećavalo još kiše, a ledeni vetar začinjen mirisom soli šibao je Mol Harom, vitlajući njegovim ogrtačem. Oštro je koračao preko popločanog trga, kao da namerava da polomi svaki kamen. Svetlosti, ako bude trebalo, poći će s Lukom u onome što bude imao na sebi. Možda će ga Luka pustiti da odradi svoj deo izigravajući lakrdijaša! Verovatno bi taj čovek ustrajavao na tome. Tako bi bar bio bliži Aludri i njenim tajnama.

Krupnim koracima je prešao celom širinom trga pre nego što je shvatio da se nalazi pred širokom belom zgradom koju je dobro poznavao. Znak nad zalučenim ulazom oglašavao je da je to Izgubljena žena. Visok čovek u crveno-crnom oklopu žurno je izlazio, držeći pod rukom kalpak s tri tanke crne perjanice na prednjoj strani, pa je zastao, čekajući da mu dovedu konja. Dobrodušnog lica i prosedih slepoočnica, nije ni primetio Meta, a Met je izbegavao da gleda u njega. Bez obzira na to koliko prijatno je delovao na prvi pogled, on je ipak bio pripadnik Mrtve straže, i od glave do pete njen glavni stegonoša. Pošto je Izgubljena žena bila tako blizu palate, svaku sobu u njoj zauzimao je neki od visokih seanšanskih zvaničnika, a to je i bio razlog zbog kog nije nijednom svratio tu otkad je ponovo prohodao. Obični seanšanski vojnici nisu bili loši momci, spremni da se kockaju pola noći ili da plate turu pića kad na njih dođe red, ali visoki zapovednici mogli su da budu i plemići. A opet, morao je odnekud i da počne.

Trpezarija je izgledala gotovo isto kao što je se sećao: visoke tavanice behu dobro osvetljene lampama sa zida iako je još bilo rano. Zalučene prozore zamandalili su čvrstim kapcima radi toplote, a vatre su pucketale u oba dugačka ognjišta. Bleda izmaglica od duvanskog dima ispunjavala je vazduh, zajedno s mirisom ukusne hrane iz kuhinja. Dve žene s flautama i jedan čovek s bubnjem među kolenima izvodili su neku brzu, piskavu melodiju iz Ebou Dara, koju Met proprati klimanjem glave. Nije bilo mnogo drugačije negoli u vreme kada je on boravio ovde, bar do sada. Ali sada su sve stolice zauzimali Seanšani - neki u oklopima, drugi u dugačkim vezenim kaputima - pili su, razgovarali ili proučavali mape razastrte preko stolova. Proseda žena s plamenom der’sul’dam izvezenim na ramenu sedela je za jednim stolom, sastavljajući, kako se činilo, izveštaj, dok je druga, mršava sul’dam s damane okruglog lica pored sebe, izgleda, primala naređenja. Mnogi Seanšani imali su izbrijane slepoočnice i potiljak, tako da je delovalo kao da na glavi imaju činije, dok su kosu koja im je preostajala pozadi ostavili u nekoj vrsti širokog l repa, koji se muškarcima spuštao do ramena, a ženama često i do pojasa. To su bili obična gospoda i dame, ne „visoko“ bilo šta, ali to jedva da je bilo bitno. Lord je lord, a sem toga, oni koje su slali da potraže devojke što služe da im donesu još pića imali su izbrijane obraze i oholost zapovednika, što je značilo da im naredbodavci imaju zvanje koje može izazvati nevolje. Nekoliko njih ga je primetilo i namrštilo se, te je zamalo odlučio da ode.

Tada je primetio kako se niz stepenice bez ograde u zadnjem delu sobe spušta gostioničarka, dostojanstvena žena očiju boje lešnika s krupnim zlatnim karikama u ušima i malo sedih u kosi. Setejl Anan nije poticala iz Ebou Dara, pa čak ni iz Altare, ako je bio u pravu, ali sa srebrne ogrlice u dubokom, uskom prorezu na grudima venčani nož joj je visio s drškom nadole, a za pojasom joj beše dugo, zakrivljeno sečivo. Znala je kako bi trebalo da je on neki lord, ali nije bio siguran koliko još veruje u to, niti šta bi dobro moglo da ispadne ako bi ipak progutala tu šarenu lažu. U svakom slučaju, primetila ga je u istom trenutku i osmehnula mu se, prijateljski i s dobrodošlicom, od čega joj se lice još više prolepšalo. Ništa mu nije preostalo nego da pođe i pozdravi je i upita je za zdravlje, bez preteranog kićenja. Njen mišićavi muž bio je kapetan ribarskog broda i imao je više ožiljaka iz dvoboja nego što je Met želeo i da prebrojava. Ona smesta poče da se raspituje o Ninaevi i Elejni, a uz to, što ga je stvarno iznenadilo, zna li išta o Srodnicama. Nije imao pojma ni da je ona uopšte mogla čuti za njih.

„Otišle su s Ninaevom i Elejnom“, prošaputao je, pažljivo osmatrajući da bi se uverio kako niko od Seanšana ne obraća pažnju na njih. Nije nameravao da kaže mnogo, ali od razgovora o Srodnicama tamo gde bi Seanšani mogli da ga čuju ježila mu se koža na vratu. „Koliko mi je poznato, sve su bezbedne.“

„Dobro je. Zabolelo bi me da je bilo kojoj od njih stavljena ogrlica.“ Blesava žena nije čak ni spustila glas!

„Da; dobro“, promrmljao je, pa počeo brzo da objašnjava šta mu je potrebno, pre nego što bi mogla zavikati koliko je srećna što su žene koje mogu da usmeravaju pobegle Seanšanima. I on je bio srećan zbog toga, samo što ne baš toliko da bi zbog toga završio u lancima.

Odmahujući glavom, ona sede na stepenice i spusti šake na kolena. Njene tamnozelene suknje, zadignute i tako prišivene s leve strane, pokazivale su crvene podsuknje. Činilo se da bi Krpari stvarno pali na leđa pred izborom boja u Ebou Daru. Žagor seanšanskih glasova borio se s pištavom muzikom svuda oko njih, a ona je sedela tamo i ukočeno ga posmatrala. „Ti ne poznaješ naše običaje, u tome je nevolja“, rekla mu je. „Ljubimci su star i častan običaj u Altari. Mnogo je mladih muškaraca i žena koji su imali svoje vrhunsko zadovoljstvo kao ljubimci, maženi i obasipani poklonima pre nego što se konačno skrase. Ali, vidiš, ljubimac odlazi kad on to odluči. Tilin ne bi trebalo da se ponaša prema tebi onako kako čujem da se ponaša. Pa ipak“, dodala je staloženo, „moram primetiti kako te dobro oblači.“ Jednom rukom pokaza mu da se okrene. „Pridigni ogrtač i okreni se da te bolje pogledam.“

Met duboko udahnu da bi se smirio. A onda udahnu još triput. Boja koja mu je preplavila lice potekla je od čistog gneva. Nije pocrveneo. Siguran je da nije! Svetlosti, da li ceo grad zna? „Imaš li prostor koji bih mogao da upotrebim ili ne?“, prigušeno je zahtevao da zna.

Ispostavilo se da ga ima. Mogao je koristiti jednu policu u njenom podrumu, za koju je tvrdila da je suva cele godine, a tu je bilo i ono malo udubljenje pod kamenim kuhinjskim patosom gde je nekada čuvao kovčeg sa zlatom. Ispostavilo se da je cena najma da pridigne ogrtač i okrene se kako bi ga mogla bolje osmotriti. Kezila se kao zadovoljna mačka! Jedna od Seanšanki, žena s licem lešinara u crveno-plavom oklopu, toliko je uživala u toj predstavi da mu je dobacila debeo srebrnjak sa čudnim oznakama, odbojnim ženskim licem na jednoj i nekom vrstom stolice na drugoj strani.

Bez obzira na sve, našao je mesto da skloni odeću i novac, a onda je, kada se vratio u palatu, u Tilinine odaje, otkrio kako ipak ima odeću koju može skloniti.

„Bojim se da je odeća moga gospodara u užasnom stanju“, potišteno je saopštio Nerim. Mršavi, sedokosi Kairhijenjanin bi na isti način objavio i da je dobio na poklon vreću plamkapi. Njegovo izduženo lice neprekidno je bilo žalobno. No, i pored svega toga, držao je vrata na oku, za slučaj da se Tilin vrati. „Sve je prilično prljavo, a bojim se i da je buđ uništila nekoliko najboljih kaputića moga gospodara.“

„Svi su bili u ormanu sa igračkama kraljevića Beslana, moj gospodaru“, nasmejao se Lopin, cimajući revere svog tamnog kaputa nalik Džuilinovom. Proćelavi čovek je bio potpuna suprotnost Nerimu - punačak naspram koštunjavog, tamnoput naspram bledunjavog, s okruglim stomakom koji je uvek podrhtavao od smeha. U prvo vreme, posle Nalesinove pogibije, činilo se kako namerava da se s Nerimom takmiči u uzdisanju, kao što je inače radio u svemu ostalom, ali proteklih nedelja vratio se svom uobičajenom ponašanju. Bar dok mu niko ne pomene bivšeg gospodara. „Samo što je puna prašine, gospodaru. Sumnjam da je iko provirio u taj orman još otkad je kraljević odložio svoje olovne vojnike.“

Osećajući da ga je sreća konačno poslužila, Met im naloži da počnu da prenose njegovu odeću do Izgubljene žene, po nekoliko komada svakog puta, kao i džep pun zlatnika pri svakom odlasku. Njegovo koplje crne drške, koje je stajalo u uglu Tilinine spavaće sobe, zajedno s njegovim razvezanim lukom iz Dve Reke, moraće da ostanu poslednji. Biće mu teško da izvuče to dvoje, možda koliko i da se sam izvuče. Uvek je mogao sebi da napravi novi luk, ali nije dolazilo u obzir da ostavi ašandarei.

Platio sam preveliku cenu za tu krvavu stvar da bih je tek tako ostavio, pomislio je, prstima prelazeći preko ožiljka na vratu. Jednog od prvih, a bilo ih je i previše. Svetlosti, bilo bi lepo pomisliti da ga u budućnosti ne čeka ništa gore od nekoliko ožiljaka ili bitaka koje ne želi. I supruga koju ne samo da ne želi nego je i ne poznaje. Mora da ima nešto više od toga. Samo što je izlazak iz Ebou Dara, čitave kože, dolazio na prvo mesto. To je bilo iznad svega.

Lopin i Nerim izašli su klanjajući se kako bi prikrili dve podebele vrećice zlata koje su nosili pod odećom, ali samo što su oni izašli, Tilin se pojavila zahtevajući da zna zbog čega njegovi sobari jure hodnicima kao da se međusobno trkaju. Da je imao samoubilačke sklonosti, rekao bi joj kako se trkaju da bi ustanovili ko će od njih stići prvi do gostionice s njegovim zlatom, ili možda ko će prvi početi da mu čisti odeću. Umesto toga, on se zauze da joj skrene misli, a to je ubrzo odagnalo sve druge misli iz njegove glave, osim nagoveštaja da je njegova sreća konačno počela da se pokazuje i u nečemu drugom, a ne samo u kockanju. Sad mu je još samo trebalo da mu Aludra da ono što želi pre nego što bude otišao. Tilin posveti pažnju onome što je radio, i on za neko vreme zaboravi na vatromete i Aiudru i bežanje. Za neko vreme.

Pošto je malo procunjao po gradu, konačno je uspeo da pronađe livca zvona. U Ebou Daru je bilo nekoliko proizvodača gongova, ali samo je jedan izlivao zvona, a livnica mu se nalazila sa spoljne strane zapadnog zida. Livac zvona, mrtvački bled, nestrpljiv čovek, znojio se zbog ogromne peći. Ta jedina, sparna prostorija livnice ličila je na nekakvu odaju za mučenje. Lanci su visili sa krovnih greda, a iz peći su iznenada izbijali plamenovi, bacajući treperave senke i ostavljajući Meta poluslepog. I tek što bi se treptanjem otarasio odbleska rasplamsalog ognja koji bi mu ostao pred očima, kada bi došlo do nove erupcije, zbog čega bi ponovo zažmirkao. Radnici, s kojih je lio znoj, nalivali su istopljenu bronzu - a ona se istakala iz dela za topljenje u četvrtaste kalupe poređane na valjcima. Polovina kalupa beše ljudske visine. Drugi ogromni kalupi, nalik ovima, stajali su uokolo, na kamenom podu, gotovo zatrpani hrpom manjih komada svih mogućih veličina.

„Moj lord voli da se šali.“ Gazda Sutoma nasmejao se na silu, ali nije delovao kao da se zabavlja, dok mu je vlažna crna kosa mlitavo visila i lepila se za lice. Smeh mu je delovao šuplje, kao i obrazi, a neprekidno se mrštio na svoje radnike kao da je sumnjao da bi neki od njih mogao leći i zaspati, samo ako ih ne bude stalno držao na oku. Na toj jari ni mrtvac ne bi mogao da zaspi. Metu se košulja vlažno pripijala uz telo, a na nekim mestima znoj mu je probio i kroz kaput. „Ne znam ništa o iluminatorima, moj lorde, i ne želim ništa ni da znam. To su beskorisne tričarije, ti vatrometi. Ni najmanje nalik zvonima. Ako bi mi moj lord oprostio, veoma sam zauzet. Visoka gospa Surot naručila je trinaest zvona za pobedničku proslavu, a to će biti najveća zvona dosad izlivena, bilo gde. A Kalvin Sutoma će ih izliti!“ U pitanju je bila pobeda nad njegovim sopstvenim gradom, ali to izgleda da ni najmanje nije doticalo gazda Sutoma. Ovo poslednje bilo je dovoljno da počne da se kezi i da trlja koščate ruke.

Met je pokušao da umilostivi Aludru, ali ta žena kao da je i sama bila izlivena od bronze. Pa, bila je mnogo mekša od bronze kada mu je, konačno, dopustila da je zagrli, ali poljupci od kojih je ostala da podrhtava nisu ni najmanje smekšali njen otpor.

„Lično ne verujem da muškarcu treba reći išta više od onoga što treba da zna“, rekla mu je bez daha, sedeći pored njega na obloženoj klupi u svojim kolima. Nije mu dopustila ništa više od poljubaca, ali bila je vrlo voljna za to. Tanke pletenice s perlicama, koje je počela da nosi, bile su joj upetljane. „Muškarci tračare, da?“ Pa se vratila daljem mršenju sopstvene kose, a i njegove.

Međutim, više nije puštala noćne cvetove, ne pošto joj je ispričao o kući za sastajanje u Tančiku. Još dva puta je pokušao da poseti gazda Sutoma, ali kada je došao drugi put, livac zvona naredio je da se kapije pred njim zatvore. On je lio najveća zvona koja su ikada načinjena, i nikakav budalasti stranac sa svojim glupim pitanjima neće mu smetati u tome.

Tilin je bila počela da lakira prva dva prsta ruku u zeleno, mada nije obrijala glavu sa strane. Učiniće i to, na kraju, rekla mu je, povlačeći kosu unazad da bi se pogledala u ogledalu pozlaćenog okvira na zidu svoje spavaće sobe, ali prvo je želela da se privikne na tu pomisao. Ona se prilagođavala Seanšanima, a on nije mogao da je krivi za to, bez obzira na to koliko se Beslan mrštio na svoju majku.

Ona nikako nije mogla da posumnja u bilo šta vezano za Aludru, ali sutradan pošto je poljubio iluminatorku, sobarice nalik bakama nestale su iz odaja, a zamenile su ih potpuno sede, izborane žene. Tilin je počela noću da zabada svoj zakrivljeni nož, koji je inače nosila o pojasu, u stub kreveta, da joj bude pri ruci, i mrmljala je dovoljno glasno da je on čuje o tome kako bi izgledao u providnoj odeći da’kovejla. U stvari, noć nije bila jedino vreme kada je zabadala nož u stub kreveta. Iskežene služavke počele su da mu dostavljaju pozive da se pojavi u Tilininim odajama tako što bi mu jednostavno saopštile da je opet ubola stub kreveta, a on je počeo da izbegava svaku ženu u livreji koju bi primetio da se osmehuje. To nije bilo zato što njemu nije prijalo da deli postelju s Tilin, ako se izuzme činjenica da je bila kraljica i uobražena kao i bilo koja druga plemkinja. I činjenica da se pred njom osećao kao miš kog je mačka usvojila za kućnog ljubimca. Ali dnevno svetlo trajalo je samo određen broj sati, iako je to bilo više nego što je bio navikao da ima zimi kod kuće, a on se u jednom trenutku zapitao ne namerava li ona da mu zauzme svaki od njih.

Na svu sreću, Tilin je počela da provodi sve više vremena sa Surot i Tuon. Njeno prilagođavanje je, izgleda, uključivalo i stvaranje prijateljstva, bar s Tuon. Niko nije mogao da bude prijatelj sa Surot. Činilo se kao da je Tilin usvojila devojku, ili je devojka usvojila nju. Tilin mu je malo govorila o čemu njih dve razgovaraju, osim kroz nagoveštaje, a najčešće ni toliko, ali su se zatvarale nasamo satima ili su lutale hodnicima palate tiho razgovarajući, a povremeno se i smejući. Povremeno bi Anat ili Selucija, Tuonina zlatokosa so’đin, išle za njima, a tu i tamo tu bi bio i neki pripadnik Mrtve straže, oštrog pogleda.

Još uvek nije uspevao da razluči odnose između Surot, Tuon i Anat. Na površini, Surot i Tuon ponašale su se kao da su jednake: obraćale su se jedna drugoj samo imenom, smejući se međusobnim zadirkivanjima. Tuon sasvim sigurno nije izdala Surot nijedno naređenje, bar on to nije čuo, ali Surot kao da je prihvatala svaki Tuonin predlog kao zapoved. Anat je, s druge strane, bez imalo milosti zasipala devojku oštrim opaskama, nazivajući je budalom, ili još gorim imenima.

„To je najgora vrsta gluposti, devojko“, čuo je kako smkrnuto govori jednog podneva u hodniku. Tilin nije bila poslala svoj grubi poziv - još uvek - a on je pokušavao da se išunja pre nego što joj to pođe za rukom, vukući se pored zidova i vireći iza uglova. Nameravao je da poseti Sutoma, a i Aludru. Tri Seanšanke - četiri, ako se računa i Selucija, mada nije mislio da bi je one računale - bile su okupljene na sledećem skretanju. Pokušavajući da osmotri neće li se pojaviti neka osmehnuta služavka, nestrpljivo je čekao da se pomere. o čemu god da su razgovarale, nikako im se ne bi dopalo da on upadne usred toga. „Ukus šibe vratiće te na pravi put i očistiće ti glavu od budalaština“, nastavila je visoka žena ledenim glasom. „Zamoli za nju, pa da završimo s tim.“

Met pročačka uvo i protrese glavu. Mora da je pogrešno čuo. Selucija, koja je nepomično stajala, ruku prekrštenih u visini pojasa, nije ni trepnula.

Međutim, Surot zasopta. „Sasvim sigurno ćeš je kazniti za ovo!“, ljutito je zarežala, pogledom svrdlajući Anat. Ili pokušavajući to da učini. Koliko je ta žena obraćala pažnju na nju, Surot je isto tako mogla da bude i stolica.

„Ti to ne razumeš, Surot“ - Tuonin uzdah zatalasa veo koji joj je prekrivao lice. Prekrivao ga, ali ga nije skrivao. Delovala je ... povučeno. Bio je zaprepašćen kada je otkrio da je samo nekoliko godina mlađa od njega. Mislio je da je razlika veća od deset godina. Ili bar šest-sedam. „Predznaci govore drugačije, Anat“, smireno reče devojka, ni najmanje ljutito. Jednostavno je iznosila činjenice. „Možeš biti sigurna da ću ti reći ako se promene.“

Neko ga potapša po ramenu, a on se okrete, da bi ugledao služavkino široko nasmejano lice. Pa, nije mu se baš toliko žurilo da se baš sad udalji.

Tuon ga je mučila. O, kada se mimoiđu u hodnicima, on pristojno klecne pred njom, a ona nije obraćala ni najmanje pažnje na njega, kao ni Surot niti Anat, ali počelo je da mu se čini kako se mimoilazi s njom pomalo prečesto.

Jednog popodneva ušetao je u Tilinine odaje, pošto je pre toga proverio i ustanovio da je Tilin zatvorena sa Surot povodom nekog posla, ili tako nečeg, a u spavaćoj sobi naleteo je na Tuon kako proučava njegov ašandarei. Zaledio se kada je video kako prstima prelazi preko reči na Starom jeziku urezanim u crno držalje. Na početku i kraju svakog reda teksta bili su utisnuti gavranovi od nekog još tamnijeg metala, a dva su bila urezana i u blago zakrivljeno sečivo. Gavranovi su za Seanšane bili carska oznaka. Ne usuđujući se da diše, pokušao je da se tiho povuče.

Lice pod velom okrenu se ka njemu. To lepuškasto lice, u stvari, bilo bi čak i lepo kada bi prestala da deluje kao da se sprema da zubima otkine parče drveta. Više nije mislio da liči na dečaka - oni široki pojasevi koje je uvek nosila sasvim lepo su isticali sve njene obline - ali nije bila daleko od toga. Retko mu se događalo da vidi odraslu ženu mlađu od njegove babe a da ne pomisli, reda radi, na to kako bi bilo plesati s njom, možda je čak i poljubiti - pa čak i one uobražene Seanšanke, od Krvi - ali za Tuon mu čak ni nagoveštaj toga nije pao na pamet. Žena mora da ima nešto što se može zagrliti, inače čemu?

„Ne mogu zamisliti da Tilin poseduje nešto ovakvo", smireno je razvukla, spuštajući koplje dugog sečiva pored njegovog luka, „što znači da je tvoje. Šta je to? Kako si došao do njega?“ Od tog hladnog zahtevanja podataka vilica mu se ukočila. Ta krvava žena kao da je poručivala nekog slugu. Svetlosti, koliko je svestan, ne zna mu ni ime! Tilin mu je rekla da nikada nije pitala za njega niti ga je pominjala još otkad je bila ponudila da ga otkupi.

„To se zove koplje, moja gospo“, odgovorio joj je odupirući se porivu da se nasloni na okvir vrata i da zatakne palčeve u pojas. On je, ipak, bila od seanšanske Krvi. „Kupio sam ga.“

„Daću ti desetostruko ono što si platio“, rekla je. „Reci mi cenu.“

Gotovo da se nasmejao. Želeo je to da učini, i to ne iz zadovoljstva, u to je bio sasvim siguran. Nije bilo da li bi želeo da ga prodaš, samo kupiću ga i evo koliko ću ti platiti. „Cena nije bila u zlatu, moja gospo.“ Ruka mu nevoljno krenu ka crnoj marami; proveravao je skriva li još uvek grubi ožiljak koji je imao oko vrata. „Samo bi je budala platila i jednom, a kamoli deset puta.“ Za trenutak ga je proučavala, nečitljivog lica, bez obzira na prozirnost njenog vela. A onda, kao da je nestao. Prolebdela je pored njega kao da njega više i nema tu, pa nestala iz odaja.

To nije bio jedini put da se našao nasamo s njom. Naravno, nisu je baš uvek pratile Anat ili Selucija, ili stražari, pa ipak mu se činilo kako prečesto, kad god bi odlučio da se okrene i vrati po nešto, naleti na nju kako ga posmatra, ili iznenada odluči da izađe iz neke prostorije samo da bi je našao s druge strane vrata. Nije se jednom, napuštajući palatu, okrenuo da pogleda preko ramena, samo da bi ugledao njeno lice pod velom kako viri kroz neki prozor. Istina, to nije bilo nikakvo uporno buljenje. Samo bi ga pogledala i odjedrila dalje, kao da je prestao da postoji; bacila bi pogled kroz prozor i vratila bi se nazad, u sobu, čim je on primeti. On je bio stojeća lampa u hodniku, kamen u pločniku Mol Hare. Međutim, to je počelo da ga uznemirava. Na kraju krajeva, ta je žena bila ponudila da ga kupi. Takve stvari, same po sebi, mogu postići da se čovek oseća vrlo napeto.

Mada, čak ni Tuon nije mogla zaista da pomuti njegov sve jači osećaj da stvari, konačno, kreću nabolje. Golam se nije vratio, a on je počeo da se nada kako je, možda, otišao negde gde je lakša „žetva“. U svakom slučaju, držao se podalje od tamnih i usamljenih mesta gde bi „to“ možda pokušalo da ga zaskoči. Njegov privezak bio je sasvim dobar za ono što je činio, ali poveća gomila ljudi bila je još bolja. Kada je poslednji put posetio Aludru, gotovo da joj je nešto izletelo - bio je siguran u to - pre nego što je došla sebi i brzo ga isterala iz svojih kola. Ne postoji ništa što vam žena ne bi rekla, samo ako je dovoljno ljubite. Držao se podalje od Izgubljene žene kako ne bi pobudio Tilinine sumnje, ali Nerim i Lopin su neprekidno prenosili njegovu pravu odeću u podrum gostionice. Deo po deo, polovina sadržaja gvožđem okovanog sanduka pod Tilininim krevetom prešla je preko Mol Hare da bi bila sakrivena u udubljenje pod patosom kuhinje.

Međutim, to udubljenje pod kuhinjskim podom počelo je da mu zadaje glavobolje. Bilo je dovoljno veliko da se u njega skrije kovčeg. Čovek bi polomio i dleto ako bi pokušao da ga otvori na silu. Ali on je tada živeo na gornjem spratu te gostionice. Sada se zlato samo saspe u tu rupu pošto Setejl isprazni kuhinju. Šta ako neko počne da se pita zašto svaki put, kad Lopin ili Nerim dođu, ona istera sve iz nje? Svako bi mogao podići tu pločicu, samo ako bi znao gde da potraži. Morao je sam da se uveri da je bezbedno. Kasnije, mnogo kasnije, pitao se zbog čega ga proklete kockice ovog puta nisu upozorile.