Srce zime

35 Čoedan Kal

Rand je ne osvrćući se jahao preko širokog kamenog mosta koji je od Kaemlinske kapije vodio na sever. Sunce je bilo bledozlatno i tek što se iznad obzorja diglo na nebo bez oblaka, ali vazduh je bio toliko hladan da mu se dah ledio, a vetar koji je duvao s jezera nosio mu je plašt. Međutim, nije osećao hladnoću, izuzev kao nešto udaljeno i ne u vezi s njim. On je bio hladniji od svake zime. Stražari koji su došli da ga prethodne noći puste iz ćelije iznenadili su se kada su ga zatekli sa smeškom na usnama. Još su bile izvijene u taj osmejak. Ninaeva mu je poslednjim ostacima saidara u svom pojasu Iscelila povrede, ali zapovednik straže s kalpakom na glavi, koji je izašao na put u podnožju mosta - zdepast čovek grubih crta - trgao se kada ga je video, kao da mu je lice još nateklo.

Kecuejn se nagnu u sedlu i progovori nekoliko tihih reči, pa pruži zapovedniku presavijenu hartiju. On se namršti na nju, pa poče da čita i odjednom se trže i zabezeknuto pogleda muškarce i žene koji su iza nje strpljivo čekali u sedlima. Ponovo počevši da čita od vrha stranice, nemo je sricao, kao da želi da se uveri u svaku reč - a nije ni čudo. Svih trinaest savetnica potpisalo je naredbu da se ne proveravaju mirovne veze, niti da se pretražuju tovarni konji. Imena pripadnika te družine da se potpuno zacrne u svim zapisima i da se hartija s naredbom spali. Oni nikad nisu bili u Far Madingu. Nikakve Aes Sedai, nikakvi Ata’an Mijere - niko od njih.

„Gotovo je, Rande“, kaza mu Min nežno, poteravši svoju smeđu kobilu do njegovog sivog škopca, mada je već bila blizu njega koliko i Ninaeva blizu Lana. Lanove modrice - i slomljenu ruku - Iscelila je pre nego što se postarala za Randa. Na Mininom licu se videla zabrinutost koja je tekla kroz vezu. Pustivši plašt da vijori na vetru, potapšala ga je po ruci. „Ne moraš više da razmišljaš o tome.“

„Min, ja sam zahvalan Far Madingu.“ Glas mu je bio dalek i potpuno bezizražajan, kao kada je u početku grabio saidin. Nekada je primoravao sebe da zbog nje govori toplijim glasom, ali sada kao da nije mario za to. „Zaista sam ovde pronašao ono što mi je bilo potrebno.“ Da mač ima pamćenje, možda bi bio zahvalan vatri u kovačnici, ali ona mu ipak nikada ne bi bila draga. Kada su im mahnuli da prođu, poterao je sivca niz put od nabijene zemlje koji je vodio u brda i nije se ni osvrnuo sve dok drveće nije sakrilo svaki pogled na grad.

Put je vijugao kroz pošumljena snežna brda, gde su se jedino borovi i kožolisti zeleneli, a većina grana beše gola i siva. Odjednom, Izvor se stvori odmah tu, naizgled nadohvat ruke. On zadobova i poče da ga poziva, ispunivši ga nekakvom glađu kao da umire. On i ne razmišljajući posegnu i ispuni prazninu u sebi saidinom, lavinom ognja, olujom leda, masnom od one pogani od koje mu je veća rana na boku zadamarala. Zanjiha se u sedlu kad mu se zavrte u glavi, a utroba mu se prevrnu dok se borio da zajaše lavinu što je pokušavala da mu sagori um, da jezdi na oluji što je pokušavala da mu pokida dušu. Muška polovina Moći nije znala ni za oproštaj ni za sažaljenje. Muškarac se bori - ili umire. Osećao je kako se Aša’mani takođe pune, piju saidin kao što ljudi koji tek izađu iz Pustare piju vodu. Lijus Terin u njegovoj glavi uzdahnu od olakšanja.

Min potera kobilu tako blizu njega da se dodirnuše nogama. „Jesi li dobro?“, zabrinuto ga upita. „Izgledaš mi loše.“

„Zdrav sam kao dren“, odgovori joj on, a nije lagao samo o osećaju u trbuhu. Bio je kao čelik, ali na svoje veliko iznenađenje, i dalje nije bio dovoljno snažan. Nameravao je da je pošalje u Kaemlin, s Alivijom da je štiti. Ako će mu zlatokosa žena već pomoći da umre, onda mora imati poverenja u nju. Smislio je šta da kaže, ali kada se zagledao u Minine tamne oči, nije bio dovoljno snažan da natera jezik da to izgovori. Okrenuvši sivca među ogoljenim drvećem, osvrnu se i doviknu Kecuejn: „Ovde je to mesto.“

Pratila ga je, naravno. Sve su ga pratile. Harina ga je tako pomno držala na oku da je jedva spavala po nekoliko sati noću. Hteo je da je ostavi za sobom, ali Kecuejn mu je s tim u vezi dala svoj prvi savet. Pogodio si se s njima, dečko, i to ti je isto kao da si potpisao sporazum - ili dao reč. Ispuni šta si obećao ili im reci da je reč prekršena. U suprotnom, samo si običan lopov. Bilo je to grubo i otvoreno, i rečeno glasom koji nije ostavljao mesta sumnji o tome šta ona misli o lopovima. Nikada nije obećao da će slušati njen savet, ali ona je toliko nevoljno pristala da mu bude savetnica da on nije želeo da je tako brzo otera od sebe, pa su stoga gospodarica talasa i druge dve iz Morskog naroda jahale s Alivijom, ispred Verin i ostalih pet Aes Sedai koje su mu se zaklele na vernost i onih četiri što su bile Kecuejnine saputnice. Bio je siguran da će ga ona ostaviti jednako brzo kao što je njih ostavila, ako ne i ranije.

Tuđim pogledima mesto gde je kopao pre nego što je krenuo u Far Mading nije bilo ni po čemu posebno, ali njegove oči videle su tanano koplje svetlosti koje se probijalo kroz vlažan treset šumskog tla. Čak bi i neki drugi muškarac koji može da usmerava prošao kroz to koplje ne shvatajući da je tu. Nije silazio iz sedla. Služeći se talasima Vazduha, pokida tanak sloj trulog lišća i grančica i razgrnu vlažnu zemlju sve dok ne otkri dug uzani zavežljaj, uvezan kožnim vrpcama. Grumenje zemlje držalo se za tkaninu u koju je bio umotan dok je Kalandor lebdeo ka njegovoj ruci. Nije se usudio da ga unese u Far Mading. Bez kanija bi bio primoran da ga ostavi u tvrđavi na mostu, što bi bio opasan način da obznani svoje prisustvo. Malo je verovatno da na svetu postoji još jedan kristalni mač, a previše ljudi zna da Ponovorođeni Zmaj ima jedan takav. Premda ga je ostavio tu, svejedno je završio u mračnoj skučenoj kamenoj kutiji ispod... ne. S tim je završeno. Završeno. Lijus Terin zadahta u senovitim budžacima njegovog uma.

Zadenuvši Kalandor pod kolan, zauzda konja i okrenu se prema ostalima. Konji su pribili repove uza se da bi se zaštitili od vetra, ali povremeno bi neki zabacio glavu ili zaigrao, nestrpljiv da krene nakon toliko vremena provedenog u konjušnici. Kožna torba na Ninaevinom ramenu ni najmanje se nije slagala s draguljima optočenim ter’angrealima koje je nosila. Sada je mazila bremenitu torbu, očigledno i ne shvatajući šta čini. Pokušavala je da prikrije strah, ali brada joj je podrhtavala. Kecuejn ga je bezizražajno gledala. Kapuljača joj je pala na leđa, a ponekad bi neki malo snažniji dašak vetra zanjihao zlatne ribe i ptice, zvezde i mesece koji su joj visili s punđe.

„Ukloniću opačinu iz muške polovine Izvora“, obznani on.

Tri Aša’mana, sada u jednostavnim tamnim kaputima i plaštovima, kao ostali Zaštitnici, uzbuđeno se zgledaše, ali Aes Sedai zažagoriše. Nesuna uzdahnu tako glasno da se to za tu sestru, vitku i ptici sličnu, činilo nemogućim.

Kecuejn nije ni trepnula. „S tim?“, upita, pa sumnjičavo izvi jednu obrvu i pogleda zavežljaj pored njegove noge.

„Sa Čoedan Kal“, odgovori on. To ime je bilo još jedan dar od Lijusa Terina, koji je počivao u Randovoj glavi kao da je oduvek tamo. „Ti ih znaš kao ogromne statue, sa’angreale - jedan je zakopan u Kairhijenu, a drugi na Tremalkingu.“ Harina se trznu, a zlatni medaljoni na lančiću između nosa i uha zvecnuše jedan o drugi kad on pomenu ostrvo Morskog naroda. „Preveliki su da bi se mogli premestiti, ali imam dva ter’angreala koji se zovu ključevima. Pomoću njih, Čoedan Kalu se može pristupiti s bilo koje tačke na svetu. Opasno, zaječa Lijus Terin. Ludilo. Rand nije obraćao pažnju na njega. Sada je samo Kecuejn bila bitna.

Njen konj zastriga jednim crnim uhom, čime je pokazao više uzbuđenja od svoje jahačice. „Jedan od tih sa'angreala načinjen je za ženu“, hladno mu kaza. „Ko će njega koristiti? Ili ti ključevi omogućavaju da sam koristiš oba?“

„Ninaeva će se povezati sa mnom.“ Verovao je njoj dovoljno da se poveže s njim, ali nikome drugom. Jeste da je ona Aes Sedai, ali bila je Mudrost Emondovog Polja; mora joj verovati. Ona mu se nasmeši i odlučno klimnu glavom, a brada prestade da joj podrhtava. „Kecuejn, ne pokušavaj da me zaustaviš.“ Ona ništa ne reče, samo ga je gledala, premeravajući i odmeravajući tim tamnim očima.

„Izvini, Kecuejn“ ubaci se Kumira, poteravši svog šarca napred. „Mladiću, jesi li razmišljao o mogućnosti da ne uspeš? Jesi li razmišljao o posledicama neuspeha?“

„I ja moram da postavim isto pitanje“, odsečno dodade Nesuna. Sedela je veoma uspravno u sedlu i gledala Randa pravo u oči svojim tamnim očima. „Sudeći po onome što sam čula, pokušaj upotrebe tih sa’angreala može uzrokovati nesreću. Zajedno, lako je moguće da su dovoljno snažni da smrskaju svet kao jaje.“

Kao jaje!, saglasi se Lijus Terin. Nikada nisu isprobani. Ovo je ludilo!, zavrišta. Ti si lud! Lud!

„Kako sam poslednji put čuo“, odgovori Rand sestrama, „svaki pedeseti Aša’man poludeo je i morali su da ga ubiju kao besnog psa. Sada ih je sigurno još više. Ima opasnosti u ovome što ću uraditi, ali to je sve neizvesno. Ako ne pokušam, sigurno je da će sve više muškaraca ludeti, možda na desetine, a možda ćemo svi poludeti, pa će ih pre ili posle biti previše da bi se mogli lako ubiti. Kako će ti biti dok čekaš Poslednju bitku sa stotinu besnih Aša’mana kako lutaju unaokolo, ili s njih dvesta, ili s pet stotina? A možda i ja budem jedan od njih? Koliko će dugo svet to moći da preživi?“ Obraćao se dvema Smeđima, ali gledao je Kecuejn. Njene bezmalo crne oči netremice su ga gledale. Potrebno mu je da ona bude uz njega, ali ako pokuša da ga odgovori, odbaciće njen savet bez obzira na posledice. Ako pokuša da ga spreči... Saidin je besneo u njemu. „Hoćeš li to ovde uraditi?“, upita ga.

„U Šadar Logotu“, odgovori joj, a ona klimnu glavom.

„Prikladno mesto“, primeti ona, „ako već postoji mogućnost da uništimo svet.“

Lijus Terin zavrišta i to zavijanje je sve tiše odjekivalo u Randovoj lobanji, a taj glas pobeže u mračne dubine. Ali nema gde da se sakrije. Nema bezbednog mesta.

Prolaz koji je izatkao nije se otvorio u uništenom gradu Šadar Logotu, već na neravnom brdašcu obraslom retkom šumom nekoliko milja severno od grada, gde su konjska kopita odzvanjala po jalovom kamenitom tlu po kojem je raslo zakržljalo drveće ogoljenih grana i gde je sneg gdegde pokrivao tle. Kada Rand sjaha, pogled mu pade na ostatke mesta koje se nekada zvalo Aridol: štrčali su iznad drveća - kule koje su se naglo krezubo završavale i bele lukolike kupole koje bi mogle zakloniti čitavo selo, samo da se nisu urušile. Nije dugo gledao. Uprkos vedrom jutarnjem nebu, blede kupole nisu blistale kako bi trebalo, kao da je nešto bacalo senku preko tih ogromnih ruševina. Čak i na toj udaljenosti od grada, druga neisceljiva rana na njegovom boku slabašno zadamara. Zasek koji mu je naneo bodež Padana Fejna, bodež koji je došao iz Šadar Logota, nije dobovao ujednačeno s većom ranom koju je presecao, već nekako protiv nje, naizmenično.

Kecuejn preuze vođstvo i poče da izdaje oštre zapovesti, što se i dalo očekivati. Ovako ili onako, Aes Sedai to uvek rade, čim im se pruži makar najmanja prilika, a Rand nije ni pokušavao da je zaustavi. Lan, Netan i Besen odjahaše u šumu da izvide okolinu, a ostali Zaštitnici požuriše da privežu konje za nisko granje da ne bi smetali. Min ustade u uzengijama i privuče Randovu glavu da ga poljubi u oči. Bez ijedne reči, on ode da se pridruži ljudima s konjima. Vezom je kolala njena ljubav prema njemu, pouzdanje i poverenje tako potpuno da on zabezeknuto pogleda za njom.

Iben dođe da prihvati Randovog konja, cereći se od uva do uva. Na te uši i na nos kao da mu je otpadalo pola lica, ali sada više nije bio nespretan, već se pretvorio u vitkog mladića. „Moj gospodaru Zmaju, biće predivno usmeravati bez prljavštine“, uzbuđeno reče. Rand je mislio da je Ibenu možda sedamnaest godina, ali zvučao je mlađe. „Od toga mi uvek dođe da povratim.“ Ode s konjem, i dalje se cereći.

Moć zaurla u Randu i prljavština koja je kaljala čistu životnost saidina prosu se u njega kao smrdljivi potočići koji donose ludilo i smrt.

Kecuejn sakupi oko sebe Aes Sedai, ali i Aliviju i vetrotragačice. Harina glasno zagunđa što je isključena, sve dok Kecuejn ne ispruži prst i ne otera je preko brda. Moad, u onom svom čudnom plavom kaputu, sede s Harinom na jedan kamen i poče da je smiruje, mada mu je pogled povremeno leteo prema drveću oko njih, a onda spusti ruku na dug balčak od belokosti svog mača. Džahar se pojavi među konjima, razmotavajući Kalandor. Kristalni mač dugog providnog balčaka i blago povijenog sečiva zablista na nejakom suncu. Na Merisin zapovednički pokret, on ubrza korak da joj se pridruži. Damer i Iben su takođe bili tu. Kecuejn nije zamolila da se posluži Kalandorom. Preći će preko toga. Za sada.

„Ta žena bi mogla i kamen naterati da izgubi strpljenje!“, progunđa Ninaeva prilazeći Randu. Jednom rukom je čvrsto držala kožnu torbu na ramenu, a drugom jednako čvrsto debelu pletenicu što joj je padala izkapuljače. „Ma, u Jamu usuda s njom! Jesi li siguran da Min nije pogrešila, samo ovaj put? Pa, valjda nije. Ali ipak... Hoćeš li prestati da se tako smešiš? Zbog tebe bi se i mačka uzvrpoljila!“

„Mogli bismo i da počnemo“, odgovori joj on, a ona trepnu.

„Zar ne bi trebalo da sačekamo Kecuejn?“ Niko živi ne bi ni posumnjao da se samo trenutak ranije žalila na Aes Sedai. Zvučala je kao da strepi da je ne naljuti.

„Ninaeva, ona će uraditi ono što hoće da uradi. A uz tvoju pomoć, ja ću ono što moram.“

I dalje je oklevala, grleći torbu i zabrinuto gledajući žene okupljene oko Kecuejn. Alivija ih je napustila i požurila prema njima preko neravnog tla, obema rukama čvrsto držeći plašt.

„Ninaeva, Kecuejn kaže da mi moraš dati ter’angreale“, reče joj onim svojim otegnutim seanšanskim naglaskom. „Nemoj sada da se raspravljaš, nema vremena. Sem toga, ništa ti neće vredeti ako ćeš biti u vezi s njim.“

Ovog puta je Ninaeva ubilački pogledala žene oko Kecuejn, ali krenula je da skida prstenje i narukvice, gunđajući sebi u bradu, pa je onda Aliviji pružila i draguljima ukrašen pojas i ogrlicu. Trenutak kasnije, uzdahnula je i skinula onu neobičnu narukvicu koja je pljosnatim lančićima bila povezana s prstenjem. „Uzmi i ovo. Valjda mi angreal ne treba kada ću koristiti najmoćniji sa’angreal dosad načinjen. Ali znaj da hoću da mi se sve vrati!“, ljutito završi.

,Ja nisam lopov“, ukočeno joj odgovori žena oštrog pogleda, navlačeći četiri prstena na prste leve šake. Čudno, ali angreal koji je onako dobro pristajao Ninaevi, jednako je lepo i lako stajao na dužoj šaci. Obe žene samo pogledaše u to.

Tada mu sinu da niko od njih ne prihvata mogućnost da on možda neće uspeti. Želeo je da je i on tako siguran. Ali uradiće ono što se uraditi mora.

„Rande, hoćeš li ceo dan da čekaš?“, upita Ninaeva kada Alivija pođe nazad do Kecuejn, i to još brže nego što je došla. Namestivši plašt pod sebe, Ninaeva sede na jednu sivu stenu veličine omanje klupe, pa spusti torbu u krilo i otvori je.

Rand prekrštenih nogu sede ispred nje, a onda ona izvadi dva ključa - glatke bele statue stopu visoke. I jedna i druga držale su u podignutoj ruci providnu kuglu. Figuru bradatog muškarca u odori pružila je njemu, a figuru žene spustila je na zemlju pored sebe. Lica na tim statuetama bila su spokojna, snažna i mudra.

„Moraš da dođeš na sam rub prihvatanja Izvora“, kaza mu Ninaeva, pa namesti suknje iako to nije bilo potrebno. „Onda se mogu povezati s tobom.“

Rand uzdahnu, pa spusti bradatog muškarca i otpusti saidin. Razbesneli oganj i led nestaše, a s njima i sluzava i masna pogan, ali kao i da se život nekako umanji, a svet ublede i postade jednoličan. Oslonio se rukama na zemlju da bi se pripremio na mučninu koja će ga napasti kada ponovo prihvati Izvor, ali odjednom mu se u glavi zavrte od nečega drugog. Samo na otkucaj srca, nečije maglovito lice iskoči mu pred oči, zaklonivši Ninaevino - muško lice, skoro prepoznatljivo. Svetlosti, ako se to ikada desi dok zaista grabi saidin... Ninaeva se pognu prema njemu, vidno zabrinuta.

„Sada“, kaza on i posegnu ka Izvoru kroz bradatog čoveka. Posegnu, ali ne zgrabi ga. Visio je na rubu, želeći da urla od bola dok ga je treperavi plamen pržio, a ledeni vetar istovremeno šibao preko kože smrznutim peskom. Gledajući Ninaevu kako brzo uzdiše, znao je da je to trajalo samo trenutak, ali njemu se činilo da su čitavi sati prošli pre nego što...

Saidin pokulja kroz njega: sva usijana srdžba izmešana s ledom, sva pogan, a on nije mogao ni kao vlas tanku nit da zgrabi i ovlada njom. Posmatrao je kako tok iz njega ulazi u Ninaevu. Osećati ga kako ključa oko njega, osećati varljive plime i komešanje tla koje bi ga za tren moglo uništiti, osećati sve to a nemati moć da se protiv toga bori ili da sve to potčini sebi bilo je samo po sebi užasno bolno. Odjednom shvati da je svestan nje, skoro na isti način kao što je svestan Min, ali mislio je samo na saidin kako nesputano kulja kroz njega.

Ona drhtavo uzdahnu. „Kako možeš da podneseš... to?“, promuklo ga upita. „Sav taj nespokoj, bes i smrt. Svetlosti! Sad moraš pokušati što snažnije možeš da obuzdaš tokove dok ja...“ Očajnički želeći da povrati ravnotežu u tom beskrajnom ratu sa saidinom, on postupi kako mu je rekla a ona poskoči i ciknu. „Trebalo je da sačekaš da ja...“, besno poče, a onda samo razdraženim glasom završi: „Pa, bar sam ga se otarasila. Šta si tako razrogačio oči? Meni je koža odrana!“

„Saidar“, on začuđeno promrmlja. Tako je... drugačiji.

Naspram meteža i komešanja saidina, saidar je bio kao nekakva spokojna reka. On zaroni u tu reku, i odjednom stade da se bori protiv struja koje su pokušavale da ga povuku dublje, virova koji su hteli da ga udave. Što se više otimao, to su talasi bili snažniji. Samo je tren prošao otkad je pokušao da ovlada saidarom, a već se davio u njemu i odlazio u večnost. Ninaeva ga je upozorila šta mora da učini, ali to mu je bilo tako strano da joj sve do sada nije poverovao. Uz silan napor volje, natera se da prestane da se bori protiv struja i reka za trenutak kasnije ponovo postade spokojna.

Bila je to prva teškoća - boriti se sa saidinom istovremeno se predajući saidaru. Prva teškoća i prvi ključ za ono što mora da učini. Muška i ženska polovina Istinskog izvora istovremeno su bile slične i različite, privlačile su se i odbijale, borile jedna protiv druge istovremeno radeći zajedno da okreću Točak vremena. Pogan muške polovine takođe je imala svoju suprotnost, svog parnjaka. Rana koju mu je Išamael naneo buktala je u skladu s pogani, dok je ona druga, naneta Fejnovim sečivom, dobovala u skladu sa zlom koje je ubilo Aridol.

Nespretno, sileći sebe da bude nežan, da se služi neizmernom snagom nepoznatog saidara da ga vodi kako on želi, Rand izatka sponu koja jednim krajem dodirnu mušku polovinu Izvora, a drugim udaljeni grad. Spona je morala da bude od neukaljanog saidara. Ako to proradi kako se on nadao, žila saidina će možda pući kada pogan počne da se istače kroz nju. On je o tome mislio kao o žili, mada to zapravo nije bilo to. Tkanje se nije obrazovalo kako je on očekivao. Kao da je saidar imao sopstveni naum, tkanje se umrsilo i uplelo tako da ga je podsećalo na nekakav cvet. Nije bilo šta da se vidi - nikakvo veliko tkanje nije hrlilo s neba. Izvor je u srcu svekolikog stvaranja. Izvor je svuda, čak i u Šadar Logotu. Spona je pokrivala razdaljine kakve on ne može ni da zamisli, ali istovremeno uopšte nije imala dužinu. Ma kako izgledala, mora da bude provodnik. Ako nije...

Ispunivši se saidinom, boreći se s njim i ovladavajući ga u onom smrtonosnom i tako dobro poznatom plesu, primora ga u cvetno tkanje saidara. I saidin poteče kroz njega. Saidin i saidar, slično i različito, nisu mogli da se mešaju. Tok saidina se stisnu bežeći od saidara koji ga je okruživao, a ovaj ga sa svih strana gurnu i sabi još više, terajući ga da teče brže. Čist saidin, čist izuzev one prljavštine, dodirnu Šadar Logot.

Rand se namršti. Da li je pogrešio? Ništa se ne dešava. Samo... Rane na njegovom boku kao da jače buknuše. Sred ognjene stihije i ledene srdžbe saidina činilo mu se da se poganština komeša i premešta. Beše to tek neznatan pokret, koji možda ne bi ni primetio da se iz sve snage nije napinjao da bilo šta otkrije. Blago komešanje posred haosa, ali sve u istom pravcu.

„Nastavi“, ponuka ga Ninaeva. Oči su joj blistale, kao da je tok saidara u njoj dovoljan razlog za sreću.

On duboko povuče iz obe polovine Izvora, pojačavajući provodnik i istovremeno dodajući još više saidina u njega, upijajući Moć sve dok više nije mogao. Došlo mu je da urla od količine koja je tekla u njega, tolike da mu se činilo da on više ne postoji, već da je sve što postoji Jedna moć. Čuo je kad je Ninaeva zaječala, ali smrtonosna bitka sa saidinom potpuno ga je obuzela.

Pipajući prsten Velike zmije na levom kažiprstu, Elza se zagleda u čoveka kojem se zaklela da će mu služiti. Sedeo je na zemlji, lica smrtno ozbiljnog, gledajući pravo preda se kao da ne vidi divljakušu Ninaevu koja sedi ispred njega i blista kao sunce. Možda i nije mogao. Osećala je kako saidar teče kroz Ninaevu u nezamislivim talasima. Da se sve sestre u Kuli sastave, mogle bi da otpiju tek delić tok okeana. Zavidela je divljakuši na tome, ali istovremeno je mislila da će ova poludeti od čiste sreće. Uprkos hladnoći, Ninaevino lice se orosilo znojem. Usne su joj bile blago rastvorene, a razrogačene oči piljile nekud iza Ponovorođenog Zmaja.

„Bojim se da će uskoro početi“, izjavi Kecuejn. Okrećući se od ono dvoje, sedokosa sestra se podboči i oštrim pogledom pređe preko brdašca. „Osetiće ovo u Tar Valonu, a možda i na drugoj strani sveta. Svi na svoja mesta.“

„Hajde, Elza“, reče joj Merisa i odjednom je okruži svetlost saidara.

Elza dopusti da je stroga sestra uvuče u vezu, ali se trznu kada Merisa u krug dodade svog Aša’mana Zaštitnika. Bio je prelep na neki crnpurast način, ali kristalni mač u njegovim rukama blistao je slabašnom svetlošću i osećala je neverovatan metež i komešanje koji su zacelo bili saidin. Premda je Merisa obuzdavala tokove, Elzi se utroba prevrtala od prljavštine saidina. Zaudarao je kao đubrište usred vrelog leta. Druga Zelena bila je ljupka žena uprkos tome što je izigravala strogost, ali i ona stisnu usne kao da se bori da ne povrati.

Svuda po brdašcu obrazovali su se krugovi. Sarena i Korela povezaše se s matorim Flinom, a Nesuna, Beldejn i Dejđin s mladim Hopvilom. Verin i Kumira čak načiniše krug s divljakušom iz Morskog naroda - zapravo je bila izuzetno snažna, a svi moraju biti od koristi. Čim bi se neki od tih krugova obrazovao, spustio bi se s brda i izgubio među drvećem, svaki u drugom smeru. Alivija, ona izuzetno čudna divljakuša koja izgleda nije imala prezime, otišla je na sever okružena sjajem Moći dok joj se plašt vijorio za njom. Bila je to veoma uznemirujuća žena, s onim sićušnim borama oko očiju, i neverovatno snažna. Elza bi mnogo toga dala, samo da se dočepa tih ter’angreala koje ta žena nosi.

Alivija i tri kruga pružiće dodatnu odbranu, ako bude potrebna, ali ono što najviše treba čuvati bilo je odmah tu, na vrhu brda. Ponovorođeni Zmaj mora se zaštititi po svaku cenu. Naravno, Kecuejn je taj zadatak preuzela na sebe, ali tu će ostati i Merisin krug. Sudeći po količini saidara koji povlači, više nego Eiza i Merisa zajedno, mora da i Kecuejn ima svoj angreal - ali čak je i to bila bleda senka naspram Moći koja je tekla kroz Kalandor.

Elza baci pogled prema Ponovorođenom Zmaju i duboko udahnu. „Merisa, znam da ne bi trebalo da pitam, ali mogu li ja da stopim tokove?“

Očekivala je da će morati da moljaka, ali viša žena je oklevala samo trenutak pre nego što je klimnula i prepustila joj upravljanje. Merisi se usne skoro smesta smekšaše, mada ih niko nikada ne bi mogao nazvati zaista mekim. Oganj, led i pogan navreše u Elzi, a ona zadrhta. Ponovorođeni Zmaj mora po svaku cenu dočekati Poslednju bitku. Po svaku cenu.

Vozeći taljige niz snegom zavejani put do Tremonsijena, Barmelin se zapitao da li će mu matora Maglin iz Devet prstenova platiti za šljivovicu u taljigama koliko traži. Nije baš bio siguran u to. Maglin je bila škrte ruke sa srebrom, rakija nije baš bila najbolja, a ovako kasno zimi možda je žena i spremna da sačeka do proleća kako bi kupila bolju. Odjednom shvati da je veoma svetlo. Skoro kao da je letnje podne, a ne zimsko jutro. Najčudnije je što je sjaj izgleda dopirao iz ogromne jame pored puta gde su radnici iz grada kopali sve do prošle godine. Tu bi trebalo da je čudovišno velika statua, ali njega to nikada nije dovoljno zanimalo da bi pogledao o čemu se radi.

A sada, skoro protiv svoje volje, zauzdao je svoju stamenu kobilu i sišao s taljiga u sneg, pa odgacao do ruba jame. Bila je stotinu koraka duboka i desetostruko toliko široka, a morao je da zakloni lice šakama od zaslepljujućeg sjaja što je dopirao iz nje. Škiljeći kroz prste, nekako je razaznao ogromnu kuglu koja je svetlela kao drugo sunce. Odjednom mu sinu da to mora da je Jedna moć.

Prigušeno viknuvši, zatetura se kroz sneg nazad do taljiga, pa se užurbano pope i šibnu Nisu uzdama da bi je poterao, istovremeno pokušavajući da je okrene nazad prema svom imanju. Ima da ostane u sopstvenoj kući i sam popije tu rakiju. I to svu.

Šetajući se izgubljena u mislima, Timna je jedva videla neobrađena polja koja su pokrivala sva brda sem ovog na kojem je ona bila. Tremalking je veliko ostrvo, i ovako daleko od mora u vetru se nije osećala ni trunčica soli, ali mučili su je Ata'an Mijere. Odbili su Put vode, ali Timna je bila jedan od vodiča odabranih da ih štite od njih samih, ako je to moguće. To je sada bilo veoma teško, kada su se svi digli na noge zbog tog svog Koramura. Veoma malo ih je ostalo na ostrvu. Čak su i upravnici, koje je uvek žigalo što nisu na moru, u prvim plovilima koja su našli zaplovili da ga traže.

Odjednom joj jedno neuzorano brdo privuče pogled. Velika kamena šaka štrčala je iz zemlje grabeći providnu kuglu veliku kao neka kuća. A ta kugla je blistala kao veličanstveno letnje sunce.

Sve pomisli na Ata'an Mijere iščileše joj iz glave i Timna uhvati svoj plašt, pa sede na zemlju smešeći se jer će možda dočekati da vidi ispunjenje proročanstva i kraj varke.

„Ako si zaista jedna od Izabranih, služiću ti“, sumnjičavo reče bradati čovek ispred Sindejn, ali ona nije čula šta još ima da kaže.

Osećala je. Toliko saidara u jednoj tački bilo je kao svetionik koji svaka žena što može da usmerava na svetu može da pronađe. Znači, našao je ženu koja će upotrebiti drugi ključ. Suočila bi se s Velikim gospodarom - suočila bi se s Tvorcem - s njim. Delila bi moć s njim i dopustila mu da pored nje vlada svetom. A on je odbacio njenu ljubav - odbacio je nju! Budala koja joj je sada nešto trtljala bio je važan čovek - bar kako se na to gleda u današnje vreme - ali ona nije imala vremena da se uveri u njegovu pouzdanost, a bez toga nije mogla da ga ostavi da trtlja, ne kada je osećala Moridinovu ruku kako miluje kur’suvre u kojima je njena duša. Kao brijač tanak tok Vazduha raseče tom čoveku bradu, istovremeno mu odrubljujući glavu s ramena. Drugi tok odgurnu telo tako da joj krv koja je liptala iz presečenog vrata ne umrlja haljinu. Pre nego što su i telo i glava pali na kameni pod, već je izatkala kapiju. Osećala je gde je taj svetionik, koji je doziva.

Kada je iskoračila u brdovitu šumu gde je tle ispod ogoljenih grana, s kojih su visile samo debele suve loze, bilo posuto raštrkanim hrpama snega, zapitala se gde li ju je to taj svetionik privukao. Ali to i nije bilo bitno. Južno od nje taj svetionik je blistao - dovoljno saidara da se jednim udarcem uništi čitav kontinent. On će biti tamo - on i žena s kojom ju je izdao. Ona pažljivo povuče Moć i stade da tka mrežu njegove smrti.

Munje kakve Kecuejn u životu nije videla bleštale su s neba bez oblaka. Nisu to bile iskrzane munje, već prava srebrno-plava koplja koja su tukla u vrh brda na kojem je stajala, koplja koja su udarala o izvrnuti štit što je izatkala, rasprskavajući se uz zaglušujuću riku pedeset stopa nad njenom glavom. Vazduh je čak i ispod štita pucketao, a kosa joj se dizala na glavi. Da nije bilo pomoći angreala koji je pomalo ličio na svračka, nikako ne bi bila u stanju da održava štit.

Jedna druga zlatna ptica, lastavica, visila joj je na zlatnom lančiću s ruke. „Tamo“, reče Kecuejn i pokaza u smeru u kojem kao da je lastavica letela. Šteta što ne može da oceni na kojoj se udaljenosti Moć usmerava, niti da li to čine muškarac ili žena, ali moraće da se zadovolji smerom. Nadala se da neće biti... nesreća. I njeni ljudi su tamo. Ali ako uz upozorenje usledi i napad, neće biti mnogo sumnje.

Čim joj ta reč izlete iz usta, vodoskok od plamena buknu u šumi na severu, pa još jedan i još jedan, u nepravilnoj liniji koja je hitala ka severu. Kalandor je kao plamen buktao u rukama mladog Džahara. Iznenađujuće, ali po napetosti na Elzinom licu i sudeći po tome kako je stiskala suknje, ona je usmeravala te tokove.

Merisa zgrabi mladićevu crnu kosu i nežno mu zatrese glavom. „Polako, lepi moj“, promrmlja. „O, polako, moj snažni lepotane.“ On joj se zamamno osmehnu.

Kecuejn malčice odmahnu glavom. Teško je razumeti odnos bilo koje sestre s njenim Zaštitnikom, naročito među Zelenima, ali uopšte nije mogla da pojmi šta se dešavalo između Merise i njenih momaka.

Ali pažnja joj je bila okrenuta jednom drugom dečku. Ninaeva se ljuljala i ječala od opijenosti i užitka koji je sa sobom donosila tolika poplava saidara što je tekao kroz nju, ali Rand je sedeo nepomično kao kamen, lica mokrog od znoja. Pogled mu je bio bezizražajan, kao da su mu oči uglačani safiri. Da li je uopšte svestan šta se dešava oko njega?

Lastavica se na lančiću pod njenom šakom ponovo okrenu.

„Tamo“, reče, pokazujući prema ruševinama Šadar Logota.

Rand više nije video Ninaevu. Ništa nije video, ništa nije osećao. Plivao je po ustalasanom plamenom moru, batrgao se preko ledenih planina što su se urušavale sa svakim korakom. Opačina je hrlila kao plima, pokušavajući da ga odnese. Ako popusti samo na trenutak, otrgnuće sve ono zbog čega je to što jeste i odneti i to niz onaj provodnik. A da sve bude još gore, uprkos plimi pogani koja je navirala kroz onaj neobični cvet, nije se činilo da je manje pogani u muškoj polovini Izvora. Beše kao ulje koje pluta po površini vode u sloju tako tankom da se ne primećuje sve dok se površina ne dodirne, ali pošto je pokrivala čitavu neizmernu mušku polovinu, beše sama po sebi velika kao okean. Mora da izdrži. Mora. Ali koliko dugo? Koliko će dugo izdržati?

Ako bude mogao da raščini ono što je Al’Tor učinio, razmišljao je Demandred dok je kroz svoju kapiju prolazio u Šadar Logot, da to raščini oštro i iznenadno, možda će ga i ubiti, ili makar spržiti u njemu moć usmeravanja. Shvatio je šta Al’Tor namerava čim je shvatio gde je ključ. Briljantan plan - drage volje mu je odao priznanje - koliko i suludo opasan. I Lijus Terin je oduvek bio briljantan, mada ne koliko su svi pričali. Nije bio ni izbliza briljantan kao Demandred.

Ali jedan pogled na šutom zakrčene ulice naveo ga je da promeni mišljenje. Ništa neće menjati. Pored njega se dizala polovina neke blede kupole; njen smrskani vrh bio je dvestotinak stopa, ako ne više iznad ulice, a iznad se nebo plavelo na jutarnjoj svetlosti. Ali od skršenog ruba ruševine pa niz ulicu sve je bilo puno senki, kao da noć već pada. Grad je... podrhtavao. Osećao je drhtaje kroz čizme.

Vatra buknu u šumi, veliki prasak izatkan od saidina oduva drveće u vazduh na talasima plamena koji pohrliše prema njemu, ali on već izatka kapiju. Skoči kroz nju, pa je pusti da nestane i potrča kroz lozama obavijeno drveće što je brže mogao, gazeći kroz snežne nanose, spotičući se o kamenje skriveno ispod trulog lišća, ali ni u jednom trenutku ne usporavajući. Mreža je bila obrnuta, čisto iz opreza, ali isto je važilo i za prvu, a on je bio vojnik. I dalje trčeći, čuo je praskanje koje je očekivao i znao da plameni talasi hrle prema mestu gde se njegova kapija nalazila, jednako nepromašivo kao što su hrlili prema njemu dok je bio među ruševinama. Ali sada su bili dovoljno daleko da ne predstavljaju nikakvu opasnost po njega. Ne usporavajući, okrenu se prema ključu. Koliko je saidina teklo kroz njega, kao da je na nebu bila velika vatrena strela uperena na Al’Tora.

Dakle, sem ako neko u ovom prokletom Dobu nije otkrio još neku neznanu sposobnost, Al’Tor mora da se dočepao nekog uređaja, ter’angreala, koji može otkriti muškarca što usmerava. Po onome što je znao o vremenu koje ljudi sada nazivaju Slamanje, kad su njega zatočili u Šajol Gulu, svaka žena koja je umela da pravi ter’angreale pokušavala je da napravi neki koji upravo to radi. U ratu protivnička strana uvek iznađe nešto neočekivano, pa ti moraš na to odgovoriti. Oduvek je bio dobar u ratovanju. Ali najpre mora da se približi.

Odjednom kroz drveće zdesna ugleda ljude, zaklonjene iza grubog sivog debla. Neki ćelavi starac s rubom sede kose oko ušiju šepao je između dve žene - jedna od njih bila je prelepa na neki divalj način, a druga zapanjujuća. Šta li oni rade u ovoj šumi? Ko su sad pa oni? Al’Torovi prijatelji, ili samo ljudi koji su se zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme? Ko god da su, oklevao je da ih ubije. Svaka upotreba Moći bila bi upozorenje Al’Toru. Moraće sačekati da prođu. Starac je pokretao glavu kao da traži nešto među drvećem, ali Demandred je čisto sumnjao da toliko oronuo čovek može videti daleko.

Starac odjednom stade i ispruži ruku pravo prema Demandredu, a ovaj zateče sebe kako u strahu pokušava da se odbrani od mreže saidina koja udari u njegove štitove znatno snažnije nego što je trebalo - jednako snažno kao da ju je on izatkao. Ta matora mrcina je Aša’man! A bar jedna od tih žena mora da je ono što se u današnje vreme zove Aes Sedai i spojena u krug s tim čovekom.

Pokuša i sam da napadne i da ih smrvi, ali starac je ne zastajkujući bacao na njega mrežu za mrežom, tako da se on jedva branio. One koje bi pogodile drveće obgrlile bi ga plamenom ili raznele debla u iverje. Bio je on vojskovođa - i to veliki vojskovođa - ali vojskovođe se nisu borile rame uz rame s ljudima kojima su zapovedale! Psujući, poče da se povlači okružen pucanjem drveća u plamenu i grmljavinom ognjenih talasa. Dalje od ključa. Pre ili posle, starac mora da se umori, a onda će on moći da ubije Al’Tora. Ako neko od ostalih u međuvremenu ne stigne. Iskreno se nadao da neće.

Sukanja zadignutih do kolena, Sindejn psujući potrča što dalje od svoje treće kapije čim je kroz nju prošla. Čula je grmljavinu kako se približava mestu gde se nalazila, ali ovoga puta je shvatila kako to ide pravo na nju. Saplićući se o divlju lozu skrivenu snegom, udarajući o drveće, trčala je. Mrzi šumu! Bar je još neko od ostalih ovde, videla je one vatrene vodoskoke kako jure nekamo drugde, a ne na nju; osećala je saidar kako se tka na više mesta, i to sa srdžbom - ali molila se Velikom gospodaru da prva stigne do Lijusa Terina. Tada shvati kako želi da ga gleda dok umire, a zbog toga mora da mu se približi.

Čučeći iza jednog palog debla, Osan’gar je dahtao od trka. Svi oni meseci provedeni u izigravanju Kolana Dašive nisu mu omilili vežbanje. Prasak koji ga je umalo ubio zamro je, pa se opet začuo negde u daljini, a on je oprezno provirio preko balvana. Mada to drvo i nije bilo neka zaštita. Zapravo, nikada nije bio neki vojnik. Bio je nadaren za drugo. Troloci su njegovih ruku delo, pa samim tim i Mirdraali koji su iz njih proistekli, kao i mnoga druga stvorenja koja su uzdrmala svet i proslavila njegovo ime. Ključ je plamteo od saidina, ali on je osećao kako se manje količine saidina takođe usmeravaju na drugim mestima.

Očekivao je da će ostali Izabrani tu biti pre njega i nadao se da će završiti posao pre nego što on stigne, ali očigledno nisu. Al'Tor je očevidno poveo nekoliko Aša’mana sa sobom, a sudeći po tome koliko je saidina utrošeno na oganj kojim su ga napali, poneo je i Kalandor. A možda i neke od onih njegovih pitomih takozvanih Aes Sedai.

Ponovo čučnuvši, ugrize se za usnu. Ova je šuma veoma opasno mesto - opasnije nego što je očekivao - i nije mesto za čoveka tako veličanstvenog uma kao što je njegov. Ali i dalje je stajala činjenica da ga je Moridin prestravio. Taj čovek ga je oduvek užasavao, od samog početka. I pre nego što su bili zapečaćeni, bio je lud od moći - a otkad su oslobođeni, kao da je počeo da misli kako je on Veliki gospodar. Ako pobegne, Moridin će to nekako otkriti i ubiti ga. Da stvari budu još gore, ako Al’Tor izvede to što je naumio, možda Veliki gospodar reši da ih obojicu ubije, kao i Osan’gara. Nimalo nije mario hoće li oni umreti, ali veoma je mario za sebe.

Nije mu dobro išlo ocenjivanje vremena po suncu, ali bilo je jasno da još nije podne. Digavši se na noge, otrese prašinu sa odeće, pa zgađeno diže ruke i poče tiho da se šunja od drveta do drveta, bar kako je on zamišljao da bi to trebalo da izgleda. Šunjao se prema ključu. Možda će neko od ostalih dokrajčiti tog čoveka pre nego što mu se on približi - ali ako se to ne dogodi, možda će mu se ukazati prilika da ispadne junak. Naravno, oprezno.

Verin se namršti na pojavu koja je sleva prolazila kroz drveće. Nije mogla da nađe drugi izraz za ženu koja je kroz šumu hodala s takvim nakitom i u haljini što je menjala sve žive boje, od crne do bele, a ponekad i postajala providna! Nije žurila, ali zaputila se prema brdu gde se nalazio Rand. Ako Verin ne greši, ona je zacelo jedna od Izgubljenih.

„Hoćemo li samo da je gledamo?“ besno prošapta Šalon. Bila je ljuta što ona ne stapa tokove, kao da snaga jedne divljakuše znači nešto naspram Aes Sedai, a sati provedeni u gacanju kroz šumu nimalo nisu doprineli stišavanju njene naravi.

„Moramo nešto da urađimo“, Kumira tiho kaza, a Verin klimnu glavom.

„Baš sam rešavala šta.“ Na kraju je zaključila da bi trebalo da podigne štit nad njom. Zatočeni Izgubljeni mogao bi se pokazati veoma korisnim.

Služeći se punom snagom svog kruga, ona izatka štit i zabezeknuto vide kako se štit odbija. Žena je već grlila saidar, mada nikakva svetlost nije blistala oko nje, i bila je neizmerno jaka! A onda više nije imala vremena da razmišlja ni o čemu jer se zlatokosa žena okrenula i počela da usmerava. Verin nije mogla da vidi tkanje, ali znala je da se bori za goli život - i stigla je predaleko da bi tu poginula.

Iben prigrli plašt uza se, priželjkujući da mu bolje ide zanemarivanje hladnoće. Mogao je da ne obraća pažnju na običnu hladnoću, ali ne i na vetar koji se digao kad je sunce prešlo zenit. Tri sestre povezane s njim samo su pustile da im vetar nosi plaštove dok su pokušavale da istovremeno gledaju na sve strane. Dejđin je predvodila krug - mislio je da je to zbog njega - ali tako je lagano povlačila Moć da je on osećao tek šapat saidina kako prolazi kroz njega. Nije želela da se suoči s time sve dok ne bude morala. On joj namesti kapuljaču koju je zbacio vetar, a ona mu se nasmeši ispod nje. Veza je prenosila njenu naklonost prema njemu, a valjda i njegovu prema njoj. Mislio je da bi s vremenom mogao zavoleti tu malu Aes Sedai.

Bujica saidina daleko iza njega prigušivala mu je svest o drugom usmeravanju, ali osećao je druge kako koriste Moć. Bitka je drugde otpočela, a njih četvoro za sada su samo hodali. To mu baš i nije preterano smetalo. Bio je kod Dumajskih kladenaca i borio se protiv Seanšana, pa je naučio da su bitke zabavnije u knjigama nego uživo. Ali smetalo mu je to što nije dobio da upravlja krugom. Naravno, nije ni Džahar, ali pretpostavljao je da se Merisa zabavlja tako što tera Džahara da održava loptu na nosu. Ali Damer je dobio da upravlja svojim krugom. To što je čovek nekoliko godina stariji od njega - pa, više nego nekoliko; stariji je od Ibenovog tate - nije razlog da ga Kecuejn posmatra kao da je...

„Možete li mi pomoći? Izgleda da sam se izgubila, a izgubila sam i konja.“ Žena koja je iskoračila iza drveta ispred njih nije imala ni plašt. Nosila je samo haljinu od tamnozelene svile, tako dubokog izreza da joj je pola bujnih prsa bilo otkriveno. Valovi crne kose uokvirivali su prelepo lice, a zeiene oči svetlucale su dok se smešila.

„Ovo je čudno mesto za jahanje“, sumnjičavo primeti Beldejn. Lepuškasta Zelena ni najmanje nije bila zadovoljna time što je Kecuejn odredila da Dejđin bude glavna i koristila je svaku priliku da iskaže svoje mišljenje o Dejđininim odlukama.

„Nisam mislila da odjašem tako daleko“, kaza žena približavajući se. „Vidim da ste sve Aes Sedai. S... konjušarem? Znate li kakva je ovo tutnjava?“ Iben odjednom preblede. To što je osećao bilo je nemoguće! Zelenooka žena se iznenađeno namršti, a on učini jedino što je mogao.

„Ona drži saidin!“, viknu i baci se na nju, osećajući kako Dejđin duboko zahvata Moć.

Sindejn uspori kada ugleda ženu među drvećem stotinak koraka ispred nje - visoku zlatokosu ženu koja ju je samo posmatrala kako joj prilazi. Osećajući kako se u okruženju vode bitke s Moći, bila je oprezna, ali to joj je istovremeno ulivalo nadu. Žena je bila jednostavno odevena, u vunenoj odeći, ali neverovatno nakićena draguljima, kao da je neka velika gospa. Sa saidarom u sebi, Sindejn je videla sićušne bore u uglovima ženinih očiju. Znači, nije jedna od onih što sebe nazivaju Aes Sedai. Ali ko je onda? I zašto stoji tako kao da hoće da joj zapreči put? To zapravo i nije bilo bitno. Odala bi se ako sada krene da usmerava, ali imala je vremena. Ključ je i dalje blistao kao svetionik Moći. Lijus Terin je i dalje živ. Koliko god ju je ta žena streljala pogledom, rešiće je se nožem ako zaista pokuša da joj ne dopusti da prođe. A za slučaj da se pokaže da je ta žena ono što zovu divljakušom, Sindejn joj je pripremila mali pokolon - izvrnutu mrežu koju ova neće ni videti dok ne bude prekasno. Odjednom, oko te žene blesnu svetlost saidara, ali pripremljena ognjena kugla sinu iz Sindejnine šake - dovoljno mala da ostane neprimećena, nadala se, ali sasvim dovoljna da progori rupu kroz tu ženu koja...

Baš u trenutku kada stiže do nje, skoro dovoljno blizu da joj oprlji odeću, mreža Vatre se razatka. Ta žena ama baš ništa nije uradila; mreža se samo raspala! Sindejn nikada nije ni čula za ter’angreal koji može da razatka mrežu, ali mora da je tako nešto po sredi.

A onda je žena napade, a ona se po drugi put prenerazi. Bila je jača nego Sindejn pre zatočeništva kod Aelfina i Elfina! To je nemoguće - nema te žene koja može biti jača. Mora da ima i angreal. Zabezeknutost potraja samo dok ona ne raseče ženina tkanja. Nije umela da ih obrne. Možda je to dovoljna prednost. Videće Lijusa Terina mrtvog! Hoćel

Visoko brdo nije bilo baš blizu ključu, ali on je svejedno tako jarko blistao u Mogedijeninoj glavi, da je žudela makar za gutljajem tog neizmernog toka saidara. Bilo bi neslućeno zadovoljstvo držati toliko saidara, ma držati i hiljaditi deo tog toka. Žudela je, ali nije imala namere da ide dalje od te šumovite osmatračnice. Jedino ju je pretnja od Moridinovih šaka koje miluju njenu kur'suvru naterala da uopšte Putuje dovde, a odlagala je polazak moleći se da se sve završi pre nego što ona bude primorana da pođe. Uvek je delala u tajnosti, ali čim je došla morala je da beži od napada. U šumi koja se prostirala pred njom, na mestima međusobno veoma udaljenim, munje i oganj izatkani od saidara i drugi koji mora da su bili od saidina bleštali su i tutnjali pod popodnevnim suncem. Crni dim dizao se u stubovima sa spaljenog drveća, a vazduh je podrhtavao od gromovitih prasaka.

Nimalo je nije zanimalo ko se bori, ko je preživeo, a ko poginuo. Samo što bi bilo baš lepo kada bi Sindejn ili Grendal poginule. Ili obe. Mogedijen neće poginuti usred neke tamo bitke. Kao da sve to nije dovoljno loše, iza onog blistavog ključa nalazila se u šumi ogromna spljoštena kupola crnila, kao da se noć skamenila. Lecnula se kada se tamna površina zamreškala i kupola vidno nabrekla i porasla. Ludilo je prići tome bliže, šta god da je. Moridin neće znati šta je ona tu uradila, a šta nije.

Povukavši se na suprotnu padinu brda, dalje od blistavog ključa i čudne kupole, sela je da radi ono što je u prošlosti tako često činila - da gleda iz senki i da preživi.

Rand je u sebi vrištao. Bio je siguran da vrišti, da Lijus Terin vrišti, ali od buktanja nije čuo ni jedan ni drugi glas. Pogani okean opačine kuljao je kroz njega, tako brzo da je zavijao. Plimski talasi prljavštine kršili su se nad njim. Razjarene oluje pogani kidale su ga. Jedino što mu je govorilo da i dalje drži Moć bila je pogan. Saidin je mogao da se pomeri, rasplamsa, da dođe na korak do toga da ga ubije, a on to neće ni znati. Gnojava poplava nadvladala je sve ostalo i on se vrhovima prstiju držao da ga ne odnese. Opačina se premeštala. To je sve što je sada bilo bitno. Mora izdržati!

„Min, šta možeš da mi kažeš?“ Kecuejn je bila na nogama, premda iznurena. Održavanje tog štita čitav dan svakoga bi izmorilo.

Već neko vreme nije bilo napada na vrh brda i zapravo jedino usmeravanje koje je osećala bilo je Ninaevino i mladićevo. Elza je u beskrajnim krugovima obilazila vrh brda, i dalje u vezi s Merisom i Džaharom, ali trenutno nije imala šta da radi sem da osmatra brda oko njih. Džahar je sedeo na nekom kamenu, a Kalandor je slabašno blistao preko njegove podlaktice.

Merisa je sedela na zemlji pored njega, glave oslonjene na njegovo koleno, a on ju je mazio po kosi.

„Pa, Min?“, Kecuejn odlučno zatraži da čuje.

Devojka je besno pogleda iz udubljenja u kamenitom tlu gde su Tomas i Moad ušuškali nju i Harinu. Bar su njih dvojica imali dovoljno razuma da prihvate kako ne mogu da učestvuju u ovoj bici. Harina se nadureno mrštila, a jedan od ove dvojice nekoliko puta je morao da obuzda Min da ne bi otišla do mladog Al’Tora. Čak su morali i noževe da joj oduzmu, nakon što je pokušala da ih izbode.

„Znam da je živ“, promrmlja devojka, „i mislim da je u bolovima. Samo, ako osećam dovoljno da znam da ga nešto boli, onda je on u ludačkoj patnji. Pusti me njemu.“

„Sada bi samo smetala.“

Ne obraćajući pažnju na devojčino očajno ječanje, Kecuejn pođe preko neravnog tla do mesta gde su Rand i Ninaeva sedeli, ali na trenutak nije gledala njih. Čak i miljama daleko, crna kupola izgledala je ogromno, hiljadu stopa visoka. I nadimala se. Površinom je ličila na crni čelik, mada nije blistala na zracima popodnevnog sunca. Čak bi se moglo reći da svetlost oko nje slabi.

Rand je sedeo isto kao na početku - pretvorio se u nepomični slepi kip znojavog lica. Ako je u bolovima, kako Min kaže, to se na njemu nije videlo. A sve i da jeste, Kecuejn nije znala šta može u vezi s tim da učini, niti šta bi smela. Ako ga sada na ma koji način uznemiri, to bi moglo imati kobne posledice. Pogledajući na sve veću kupolu mrtvačkog crnila, Kecuejn zastenja. Moglo bi imati kobne posledice i to što ga je pustila da počne s time što radi.

Ninaeva zaječa i skliznu na zemlju s kamena na kojem je sedela. Haljina joj je bila mokra od znoja, a kosa joj se lepila za sklisko lice. Slabašno zatrepta, a grudi joj se zanjihaše kada stade očajnički da grabi vazduh. „Ne više“, zacvile. „Ne mogu više da podnesem.“

Kecuejn stade da okleva, što joj inače nije bio običaj. Devojka ne može da izađe iz kruga dok je mladi Al’Tor ne pusti, ali ako ti Čoedan Kal nemaju manu kao Kalandor, biće zaštićena od toga da prihvati Moć u količini koja bi je povredila. Samo što je ona već provodila daleko više saidara nego što bi to mogla čitava Bela kula, i to pomoću svakog angreala i sa’angreala koje Kula poseduje. Nakon toliko vremena koliko je takav tok proticao kroz nju, mogla bi umreti od obične iznurenosti.

Kleknuvši pored devojke, Kecuejn spusti lastavicu na zemlju, pa uhvati devojku za glavu i smanji količinu saidara koji je usmeravala u štit. Njeno umeće u Lečenju bilo je krajnje prosečno, ali mogla ju je osloboditi malo umora, a da pri tom sebe ne iznuri. Ali bila je veoma svesna da je štit iznad njih oslabljen i nije traćila vreme, već je brzo počela da tka.

Žurno se penjući na vrh brda, Osan’gar se pribi uz tle i nasmeši dok je puzao da se skloni iza jednog drveta. Odatle, sa saidinom u sebi, jasno je video narednu uzvisinu i ljude na njoj. Bilo ih je manje nego što je očekivao. Jedna žena je lagano obilazila vrh brda, gledajući u šumu, ali svi su ostali bili nepomični. Narišma je sedeo s blistavim Kalandorom u rukama, a na kolenu mu je počivala glava neke žene. Bile su tu još dve žene, koliko je Osan’gar mogao da vidi - jedna je klečala iznad druge, ali zaklanjala su ih leđa jednog muškarca. Nije morao da mu vidi lice da bi znao da je to Al’Tor. Prepoznao ga je po ključu na zemlji pored njega. U Osan’garovim očima ključ je jako blistao, ali u glavi mu je bio svetliji od sunca, od hiljadu sunaca. Šta bi samo s tim mogao da uradi! Šteta što ga mora uništiti s AI’Torom. Ali ipak, mogao bi da uzme Kalandor nakon Al’Torove smrti. Niko drugi od Izabranih nema ni angreal. Čak će i Moridin strepeti pred njim kada mu u rukama bude taj kristalni mač. Nae’blis? Osan’gara će proglasiti Nae’blisom nakon što uništi Al’Tora i raščini sve što je on ovde učinio. Tiho se smejući, poče da tka kobnu vatru. Ko bi ikada pomislio da će on ispasti junak tog dana?

Lagano hodajući i posmatrajući pošumljena brda oko njih, Elza odjednom stade kada krajičkom oka primeti pokret. Polako okrenu glavu prema brdu na kom je primetila taj blesak. Današnji dan je veoma težak za nju. Za vreme zatočeništva u aijelskim šatorima u Kairhijenu shvatila je da je presudno da Ponovorođeni Zmaj dočeka Poslednju bitku. To joj je tada odjednom postalo tako zaslepljujuće očevidno, da se zabezeknula kako to nije ranije shvatila. Sada joj je to bilo jasno, jasno kao što je saidar kristalisao lice čoveka koji je pokušavao da se na onom brdu sakrije i da viri iza debla. Danas je primorana da se bori protiv Izabranih. Zacelo bi Veliki gospodar razumeo da nekoga od njih ubije, ali Korlan Dašiva je samo jedan od onih Aša’mana. Dašiva diže ruku prema brdu na kojem je stajala, a ona povuče Moć iz Kalandora u Džaharovim rukama što je jače mogla. Saidin joj se činio prikladnim za uništavanje. Ogromna lopta bleštave vatre okruži vrh tog drugog brda i rasplamsa se u crveno, zlatno i plavo. Kada se sve to završilo, to drugo brdo bilo je pedeset stopa niže nego ranije.

Mogedijen nije bila sigurna zašto je tako dugo ostala tu. Zacelo nije ostalo više od dva sata do mraka, a šuma je bila mirna. Osim ključa, više nigde nije osećala usmeravanje saidara. Naravno, to ne znači da neko negde ne koristi neku malu količinu, ali ništa ni nalik onoj srdžbi koja je ranije besnela. Bitka je okončana, a ostali Izabrani mrtvi ili u bekstvu. Očigledno su poraženi, budući da joj ključ i dalje plamti u glavi. Neverovatno da je Čoedan Kal izdržao toliko dugu upotrebu i u tolikoj meri.

Ležeći na trbuhu na svojoj visokoj osmatračnici, naslonivši bradu na dlanove, posmatrala je onu veliku kupolu. Sama reč „crnilo“ više je nije dobro opisivala. Više nema odgovarajućeg izraza, ali u poređenju s njenom bojom - crna je bleda. Sada je to bila polulopta koja se kao neka planina više od dve milje dizala u nebo. Oko nje je padala duboka senka, kao da ta kupola isisava svetlost iz vazduha. Nije razumela zašto se ne plaši. To čudo može narasti toliko da obuhvati čitav svet, ili čak smrskati svet, kao što je Arangar rekla da se može desiti. Ali ako do toga dođe, više neće biti bezbednog mesta, niti senki u kojima Pauk može da se sakrije.

Odjednom, nešto se po toj mračnoj glatkoj površini uskomeša, kao plamen - samo kad bi plamen bio crnji od crnila - pa još jedan i još jedan, sve dok čitava kupola nije buktala kao oganj zagrobnog sveta. Od rike glasne kao deset hiljada gromova ona zapuši uši i vrisnu, ali vrisak joj se nije čuo od te silne grmljavine. Za jedan otkucaj srca, kupola se uruši u samu sebe i postade manja od vrha čiode, uruši se u ništa. Tada vetar zaurla, hrleći prema nestaloj kupoli, povlačeći Mogedijen po kamenitom tlu, koliko god ona pokušavala da se uhvati za nešto. Vetar je njome udarao o drveće i nosio je kroz vazduh. Za divno čudo, nije osećala nikakav strah. Činilo joj se da više nikada neće biti uplašena, samo ako preživi.

Kecuejn pusti stvar koja je bila ter’angreal da padne na zemlju. Više se nije mogla nazvati statuom žene. Lice je i dalje bilo mudro i spokojno, ali figurina je bila slomljena nadvoje i kvrgava kao ugrejani vosak tamo gde se jedna strana rastopila, uključujući ruku u kojoj je bila ona kristalna kugla, sada smrskana u komadiće oko uništene skulpturice. Figurina muškarca bila je čitava i već ju je ušuškala u svoje bisage. I Kalandor je bio na sigumom. Najbolje ne ostavljati iskušenja na vrhu brda. Tamo gde je nekada bio Šadar Logot sada se nalazila ogromna čistina u šumi, savršeno okrugla i tako široka da je čak i pri svetlosti zalazećeg sunca videla suprotnu stranu zakrivljene jame.

Lan, vodeći uz padinu svog bojnog ata koji je šepao, ispusti uzde crnog pastuva kada ugleda Ninaevu ispruženu po zemlji i do brade pokrivene plaštom. Mladi Al’Tor ležao je pored nje, takođe pokriven plaštom, a Min se pribila uz njega i spustila mu glavu na grudi. Oči joj behu sklopljene, ali sudeći po smešku na usnama - nije spavala. Lan ih jedva pogleda pre nego što je pretrčao poslednjih nekoliko koraka i pao na kolena pored Ninaeve, pa joj nežno podigao glavu. Ona se nije ni mrdnula, ništa više od momka.

„Samo su u nesvesti“, kaza mu Kecuejn. „Korela kaže da je najbolje pustiti ih da se sami oporave.“ Ali nije bila spremna da proceni koliko će to trajati. Ni Damer nije bio. Rane u mladićevom boku nisu se promenile, mada Damer nije ni očekivao da će se to desiti. Sve je to veoma onespokojavalo.

Malo dalje odatle, ćelavi Aša’man naginjao se nad Beldejnom koja je stenjala, a prsti su mu se mrdali nad njom dok je tkao ono svoje čudno Lečenje. U poslednjem satu bio je veoma zauzet. Alivija nije prestajala da začuđeno gleda i mrda rukom koja je bila ne samo slomljena, već i spaljena do kosti. Sarena se teturala dok je hodala, ali to je bilo samo od umora. Skoro je poginula u onoj šumi i oči su joj i dalje bile razrogačene od tog iskustva. Bele nisu navikle na takve stvari.

Ali nisu svi bili te sreće. Verin i ona žena iz Morskog naroda sedele su pored plaštom pokrivene Kumire i nemo se molile za njenu dušu, a Nesuna je nespretno pokušavala da uteši ucveljenu Dejđin, koja je grlila leš mladog Ibena i ljuljala ga kao malo dete. Zelene su navikle na takve stvari, ali Kecuejn se ama baš nimalo nije dopalo što je izgubila dvoje svojih ljudi u zamenu za nekoliko oprljenih Izgubljenih i jednog mrtvog odmetnika.

„Čist je“, tiho ponovi Džahar. Ovoga puta je Merisa sedela, a njegova glava je počivala u njenom krilu. Plave oči bile su mu stroge kao uvek, ali ona ga je nežno mazila po crnoj kosi. „Čist je.“

Kecuejn se zgleda s Merisom nad dečakovom glavom. Damer i Džahar su isto to rekli, da opačine više nema, ali kako mogu biti sigurni da neki delić nije ostao? Merisa joj je dopustila da se poveže s mladićem, ali nije osetila ništa ni nalik onome što su druge Zelene opisale - ali kako da budu sigurni? Saidin je toliko čudan da svašta može biti skriveno u tom metežu i ludilu.

„Hoću da krenemo čim se ostali Zaštitnici vrate“, izjavi ona. Previše je pitanja na koja nema zadovoljavajućih odgovora, ali sada ima mladog Al’Tora - i ne namerava da ga izgubi.

Noć pade. Na vrhu brda vetar poče da nosi prašinu preko ostataka onoga što je jednom bio ter’angreal. Ispod brda je bila grobnica Šadar Logota - otvorena da bi svetu dala nadu. A na dalekom Tremalkingu poče da se širi vest kako je Vreme varki pri kraju.