Veliki lov

17 Izbori

„Pokušaćemo da pobegnemo“, kaza Rand. „Hurine, možeš li da galopiraš i pratiš trag?“

„Da, lorde Rande.“

„Onda napred. Mi ćemo...“

„Neće vredeti“, prekide ga Selena. Njena bela kobila bila je jedini konj koji nije prestrašeno poigravao zbog grubog laveža grolmova.

„Oni ne odustaju. Nikada. Ako te namiriše, grolm ide i ide, danju i noću, sve dok te ne sustigne. Moraćeš sve da ih pobiješ, ili da pronađeš način da odemo negde drugde. Rande, Putni Kamenovi mogu nas odvesti drugde.“

„Ne! Možemo da ih pobijemo. Ja mogu. Jednog sam već ubio. Ima ih samo pet. Ako samo nađem...“ Osvrnu se okolo tražeći mesto koje mu je trebalo i pronađe ga. „Za mnom!“ Rand mamuznu Riđana i potera ga u galop, uveren da će ga ostali slediti pre no što je i čuo topot kopita njihovih konja.

Mesto koje je odabrao bilo je nisko okruglo brdo, bez drveća. Ništa se nije moglo približiti a da ga ne primete. On sjaha i otkači svoj dugi luk. Loijal i Hurin pridružiše mu se na tlu. Ogijer sa svojim ogromnim štapom, a njuškalo s kratkim mačem. Ni bojni štap ni mač ničemu neće služiti kad im se grolmovi približe. Neću im dozvoliti da nam priđu.

„Ovo nije neophodno“, reče Selena. Jedva da je i pogledala grolmove. Nagnula se u sedlu i usredsredila na Randa. „Možemo s lakoćom pre njih da stignemo do Putnog Kamena.“

„Zaustaviću ih.“ Rand užurbano prebroja preostale strele u tobolcu. Bilo ih je osamnaest, svaka duga kao njegova ruka. Deset je imalo glave nalik na dleta, predviđene da probiju troločki oklop. Poslužiće i za grolmove. Zabi četiri takve u zemlju pred sobom, a petu zape. „Loijale, Hurine, ne možete da pomognete. Uzjašite i budite spremni da odvedete Selenu do Kamena ako se neki od njih probije.“ Pitao se da li bi mogao da ubije jednog od tih stvorova mačem, ako do toga dođe. Ti jesi lud! Čak je i Moć bolja od ovoga.

Loijal nešto reče, ali nije ga čuo. Već je tražio prazninu, koliko zbog potrebe, toliko i da bi pobegao sopstvenim mislima. Znaš šta te čeka. Ali ovako ne moram da ga dodirnem. Sjaj beše tu, svetlost s one strane vida. Činilo mu se kao da teče prema njemu, ali praznina postade sve. Misli zaigraše preko površine praznine, osvetljene tom ukaljanom svetlošću. Saidin. Moć. Ludilo. Smrt. Suvišne misli. Bio je jedno s lukom, strelom, sa stvorovima koji su jurili uz brdo pod njim.

Grolmovi dođoše, pretičući jedan drugog ogromnim skokovima. Pet velikih kožastih stvorova, s tri oka i razjapljenih kljunova. Njihovi krici nalik na gunđanje odbiše se od praznine. Jedva ih je i čuo.

Rand nije bio svestan kada je podigao luk, ili povukao prvu strelu do uva. Bio je jedno sa zverima, jedno sa središnjim okom prve od njih. A onda strela polete. Prvi grolm beše mrtav; jedan od njegovih drugova skoči na palu telesinu, kidajući kljunom cereke mesa. Zareža ka ostalima, a oni ga široko zaobiđoše. Ali nastaviše dalje, a on, kao da je nečim prizvan, napusti svoj obrok i skoči za njima, već okrvavljenog kljuna.

Rand je streljao glatko i bez razmišljanja. Zategni i pusti. Zategni i pusti. Peta strela polete s luka, i on ga spusti, još duboko u praznini, dok je peti grolm padao nalik na marionetu presečenih žica. Iako je poslednja strela još bila u letu, nekako je znao da nema potrebe za drugom. Poslednja zver sruči se na zemlju kao da su joj se kosti istopile. Pera strele virila su iz njenog središnjeg oka. Uvek iz središnjeg oka.

„Veličanstveno, lorde Rande“, izjavi Hurin. „Ja... nikada nisam video takvo streljaštvo.“

Rand i dalje beše u praznini. Svetlo ga je zvalo, i on... poseže... ka njemu. Ono ga okruži. Ispuni.

„Lorde Rande?“ Hurin ga dodirnu po ruci, a Rand se trže. Praznina poče da se ispunjava onim što se oko njega nalazilo. „Jesi li dobro, moj lorde?“

Rand prstima protrlja čelo. Bilo je suvo. Osećao se kao da je mokro od znoja. „Ja... dobro sam, Hurine.“

„Svaki put je sve lakše. Tako sam čula“, reče Selena. „Što duže živiš u Jedinstvu, to je lakše.“

Rand je okrznu pogledom. „Pa, neće mi ponovo trebati, barem neko vreme.“ Šta se desilo? Hteo sam da... S užasom shvati da još to želi. Želeo je da se vrati u prazninu, da ponovo oseti kako ga ono svetlo ispunjava. Činilo mu se da je tada odista bio živ, čak i s mučninom, a da je ovo sada bilo puko oponašanje života. Ne, još gore. Bio je skoro živ, saznao šta biti živ znači. Samo treba da posegne ka saidinu...

„Ne ponovo“, promrmlja. Pogleda mrtve grolmove, pet čudovišnih telesina na zemlji. Više nisu opasni. „Sada možemo da...“

Negde iza mrtvih grolmova začu se poznati lavež nalik kašljanju. Začu ih se još, s istoka i zapada.

Rand podiže luk.

„Koliko ti je strela ostalo?“, odlučno upita Selena. „Možeš li da ubiješ dvadeset grolmova? Trideset? Stotinu? Moramo do Putnog Kamena.“

„U pravu je, Rande“, polako kaza Loijal. „Više nemaš izbora.“ Hurin je nestrpljivo gledao Randa. Začu se lavež desetine grolmova.

„Kamen“, nevoljno se složi Rand. Besno uzjaha, prebacivši luk preko ramena. „Vodi nas do tog Kamena, Selena.“

Klimnuvši, ona okrenu kobilu i potera je u kas. Rand i ostali pođoše za njom. Oni željno, a on na začelju. Sudeći po lavežu, progonilo ih je stotine grolmova. Zvučalo je kao da su grolmovi u polukrugu oko njih. Približavali su se iz svih pravaca, sem spreda.

Brzo i sigurno Selena ih povede kroz brda. Zemlja postade brdovitija, kako planine počeše. Padine behu sve strmije, tako da su konji morali da se upinju preko ispranih stena i retkog ubledelog žbunja po njima. Put je bivao sve teži, a zemljište sve strmije.

Nećemo uspeti, pomisli Rand kada se Riđan peti put okliznu uz kišu kamenja. Loijal je odbacio svoj bojni štap; ne bi mu koristio protiv grolmova, a samo ga je usporavao. Ogijer je odustao od jahanja. Jednom rukom se pomagao pri penjanju, a drugom vukao svog visokog konja za sobom. Čupava životinja ogromnih kopita bila je spora, ali brže se kretala kada Loijal nije jahao. Lavež grolmova za njima bivao je sve bliži.

A onda Selena zauzda konja i pokaza ka udolini u granitu ispod njih. Sve je bilo tu: sedam širokih raznobojnih stepenika oko bledog poda, i visoki kameni stub u sredini.

Ona sjaha i povede svoju kobilu u udolinu, niz stepenice do stuba. Nadnosio se nad njom. Okrenu se da pogleda Randa i ostale. Grolmovi glasno zalajaše kao da gunđaju. Na desetine njih. Blizu. „Uskoro će nas pronaći“, rekla je. „Moraš da upotrebiš Kamen, Rande. Ili da nekako pobiješ sve te grolmove.“

Rand uzdahnu, sjaha i povede Riđana u udolinu. Loijal i Hurin užurbano pođoše za njim. Nelagodno se zagleda u stub pokriven simbolima, Putni Kamen. Mora da može da usmerava, čak i ako to ne zna, inače ne bi bila ovde. Moć ne škodi ženama. „Doveo te je ovamo“, poče on, ali ona ga prekide.

„Znam šta je“, odlučno reče, „ali ne znam kako da ga koristim. Ti moraš uraditi ono što treba.“ Prstom pređe preko jednog simbola, većeg od ostalih. Trougao u krugu, okrenut vrhom nadole. „Ovo znači istinski svet, naš svet. Mislim da će pomoći ako ga zamisliš dok...“ Raširi ruke kao da nije baš bila sigurna šta on to treba da uradi.

„Uh... moj lorde?“, ponizno kaza Hurin. „Nema mnogo vremena.“ Osvrnu se preko ramena ka obodu udoline. Lajanje se začu glasnije. „Ti stvorovi će se svakog trena pojaviti.“ Loijal samo klimnu.

Udahnuvši duboko, Rand dodirnu simbol koji je Selena pokazala. Pogleda je kao da pita da li sve radi kako treba, ali ona je samo gledala. Nije se ni najmanje namrštila od brige. Uverena je da možeš da je spaseš. Moraš to. Njen miris ispuni mu nozdrve.

„Uh... moj lorde?“

Rand proguta pljuvačku i potraži prazninu. Ona dođe lako, obmotavši ga bez imalo truda. Praznina. Praznina, samo sa svetlošću, koja je treperila tako da mu se stomak okrenuo. Praznina i saidin. Čak i mučnina ode. Bio je jedno s Putnim Kamenom. Stub je bio gladak i pomalo sklizak na dodir, ali trougao u krugu bio je topao pod žigom na njegovom dlanu. Moram da ih vratim u bezbednost. Moram da ih vratim kući. Svetlost kao da zaplovi ka njemu, okruži ga, a on je... prihvati.

Ispuni ga svetlost. Ispuni ga vrelina. Video je Kamen, i ostale kako ga gledaju – Loijal i Hurin uznemireno, Selena sigurna da je može spasti – ali kao da nisu bili tu. Svetlo beše sve. Vrelina i svetlo natopili su mu udove kao voda suvi pesak. Ispunili ga. Simbol ga je pekao. Pokušao je da sve to upije, svu vrelinu, sve svetlo. Sve. Simbol...

Odjednom, kao da sunce u trenu nestade, svet trepnu. I ponovo. Simbol je bio kao užareno ugljevlje pod njegovim dlanom. Upijao je svetlo. Svet trepnu. Trepnu. Pripala mu je muka od tog svetla; bilo je kao voda čoveku koji umire od žeđi. Treptaj. Žedno ga je ispio. Hteo je da povraća; hteo je sve to svetlo. Treptaj. Trougao u krugu ga je pekao; osećao je kako mu dlan gori. Treptaj. Želeo je sve! Zavrišta, zavijajući od bola, od žudnje.

Treptaj... treptaj... treptajtreptajtreptaj...

Neko ga povuče; jedva je toga bio svestan. Zatetura se. Praznina st gubila, kao i svetlo i mučnina koja ga je morila. Svetlo. Sa žaljenjem je posmatrao kako se gubi. Svetlosti, ludilo je želeti to. Ali bio sam tako ispunjen! Bio sam tako... Omamljeno pogleda Selenu. Ona ga je držala za ramena, zamišljeno se zagledavši u njegove oči. On podiže dlan. Žig čaplje beše tu, ali ništa drugo. Trougao u krugu nije mu bio utisnut u meso.

„Zadivljujuće“, lagano reče Selena. Pogledala je ka Loijalu i Hurinu. Ogijer je izgledao zapanjeno. Oči su mu bile kao tanjiri. Njuškalo je čučao držeći se za tlo jednom rukom, kao da nije siguran može li da stoji. „Svi smo ovde, i svi naši konji. A ti čak ni ne znaš šta si učinio. Zadivljujuće.“

„Jesmo li...“, promuklo poče Rand, ali morade da zastane kako bi ovlažio grlo.

„Osvrni se“, odgovori Selena. „Doveo si nas kući.“ Iznenada se nasmeja. „Sve si nas doveo kući.“

Rand tada postade svestan gde se nalazi. Okruživala ih je udolina bez ikakvog stepeništa, mada se tu i tamo video sumnjivo gladak komad kamena, crven ili plav. Stub je bio uz padinu, upola zatrpan odronom. Ovde su simboli bili nejasni; vetar i kiša dugo su ih ispirali. Sve je izgledalo stvarno. Boje behu jasne: granit snažno siv, žbunje zeleno i smeđe. Posle onog drugog mesta, boje skoro behu prejake.

„Kući“, prodahta Rand, a onda se i on nasmeja. „Vratili smo se kući.“ Loijalov smeh zvučao je kao bivolja rika. Hurin zaigra u mestu.

„Uspeo si“, reče Selena, prišavši mu bliže, sve dok njeno lice ne ispuni Randov pogled. „Znala sam da ćeš uspeti.“

Randov smeh utihnu. „Ja... pretpostavljam da jesam.“ Pogleda ka palom Putnom Kamenu, i uspe da se slabašno nasmeši. „Doduše, voleo bih da znam šta sam uradio.“

Selena mu uputi dubok pogled. „Možda ćeš jednoga dana znati“, tiho mu kaza. „Ti si sigurno predodređen za velike stvari.“

Oči joj behu tamne i duboke kao noć, meke kao somot. Usne,... Ako je poljubim... Trepnu i užurbano ustuknu, pročistivši grlo. „Selena, molim te, nikom nemoj da kažeš za ovo. Za Putni Kamen i mene. Ja to ne razumem, niti će iko drugi razumeti. Znaš kakvi su ljudi kada su u pitanju stvari koje ne razumeju.“

Lice joj postade bezizražajno. On iznenada požele da su Met i Perin tu. Perin je umeo da priča s devojkama, a Met je mogao da laže a da mu se to ne vidi na licu. On nije umeo ni jedno ni drugo.

Selena se odjednom nasmeši i spusti se u napola podrugljiv naklon. „Čuvaću tvoju tajnu, moj lorde Rande al’Tore.“

Rand je pogleda i ponovo pročisti grlo .Je li ljuta na mene? Da sam pokušao da je poljubim, sigurno bi bila ljuta. Mislim. Požele da ga ne gleda tako. Kao da zna o čemu razmišlja. „Hurine, postoji li neka mogućnost da su Prijatelji Mraka pre nas upotrebili ovaj Kamen?“

Njuškalo sa žaljenjem odmahnu glavom. „Skretali su na zapad, lorde Rande. Sem ako ovi Putni Kamenovi nisu učestaliji no što sam video, rekao bih da su još u onom drugom svetu. Ali neće mi ni sat vremena trebati da proverim. Zemljište je ovde isto kao i tamo. Mogao bih da pronađem mesto gde sam tamo izgubio trag, ako shvataš šta hoću da kažem, i vidim da li su već prošli.“

Rand pogleda ka suncu. Sunce – divno snažno sunce, ni najmanje bledo – bilo je nisko na zapadu, i bacalo senke preko udoline. Za sat će biti mrak. „Ujutru“, odgovori. „Ali bojim se da smo ih izgubili.“ Ne možemo izgubiti taj bodeži Ne možemo! „Selena, u tom slučaju, povešćemo te ujutru do tvog doma. Da li je u samom gradu Kairhijenu, ili...“

„Možda još nisi izgubio Rog Valera“, polako kaza Selena. „Kao što znaš, ja ponešto znam o tim svetovima.“

„Ogledala Točka“, kaza Loijal.

Ona ga pogleda, pa klimnu. „Da. Baš tako. Ti svetovi na neki način zaista i jesu ogledala, pogotovu oni gde nema ljudi. Neki od njih odražavaju samo velike događaje u istinskom svetu, ali neki stvaraju senku takvog odraza čak i pre no što se događaj odigra. Prolazak Roga Valera svakako se može smatrati velikim događajem. Odrazi onoga što će biti slabiji su od odraza onoga što jeste, ili onoga što je bilo. Baš kao što Hurin reče da je trag koji je pratio bio slabašan.“

Hurin trepnu ispunjen nevericom. „Hoćeš da kažeš, moja gospo, da sam mirisao gde će ti Prijatelji Mraka biti? Svetlost mi pomogla, to ne bih voleo. Dovoljno je loše što osećam gde je nasilje bilo. Ne treba mi i da mirišem gde će biti. Nemoguće je da ima mnogo mesta gde se u nekom trenutku neće odigrati neko nasilje. To bi me, najverovatnije, dovelo do ludila. Ono mesto skoro da jeste. Tamo sam ga stalno osećao. Ubijanje i povređivanje, i najcrnje zlo koje se može zamisliti. Osećao sam ga čak i na nama. Svima nama. Čak i na tebi, moja gospo, oprosti mi što to kažem. Bilo je to samo ono mesto. Varalo je moje čulo, kao što je varalo vaše oči.“ Stresao se. „Drago mi je što nismo više tamo. Još ne mogu to potpuno da isteram iz nozdrva.“

Rand odsutno protrlja žig na svom dlanu. „Šta ti misliš, Loijale? Da li smo zaista ispred Fejnovih Prijatelja Mraka?“

Ogijer slegnu ramenima mršteći se. „Ne znam, Rande. Ne znam ništa o ovome. Mislim da smo se vratili u naš svet. Mislim da smo na Rodoubičinom bodežu. Sem toga...“ Ponovo slegnu.

„Trebalo bi da te otpratimo kući, Selena“, kaza Rand. „Tvoji ljudi brinuće se za tebe.“

„Nekoliko dana dokazaće da sam u pravu“, nestrpljivo odgovori ona. „Hurin može da pronađe gde je napustio trag; tako reče. Možemo tu da postavimo osmatračnicu. Rog Valera će verovatno brzo stići ovamo. Rog Valera, Rande. Samo pomisli. Čovek koji oglasi Rog zauvek će živeti u legendama.“

„Ne želim ništa da imam s legendama“, oštro kaza on. Ali ako se Prijatelji Mraka provuku kraj tebe... Šta ako ih Ingtar izgubi? Onda će Prijatelji Mraka za sva vremena imati Rog Valera, a Met će umreti. „Dobro, nekoliko dana. U najgorem slučaju, verovatno ćemo se naći s Ingtarom i ostalima. Ne mogu da zamislim da su stali, ili se vratili, samo zato što smo mi... otišli.“

„Mudra odluka, Rande“, kaza mu Selena, „i dobro promišljena.“ Dodirnu mu ruku i nasmeši se. Ponovo je pomislio na poljubac.

„Uh... moramo biti bliže pravcu iz koga će doći. Ako će doći. Hurine, možeš li pre mraka da nam pronađeš logorište, negde odakle ćemo moći da posmatramo mesto gde si izgubio trag?“ Osvrnu se ka Putnom Kamenu i pomisli o spavanju u njegovoj blizini, o tome kako mu se poslednji put praznina privukla u snu, i svetlu u praznini. „Negde podalje odavde.“

„Prepusti to meni, lorde Rande.“ Njuškalo brzo uzjaha. „Kunem se da više nikada neću zaspati a da ne proverim kakvo je kamenje u blizini.“

Dok je Rand na Riđanu izjahivao iz udoline, uhvatio je sebe kako više gleda Selenu no Hurina. Izgledala je tako hladno i staloženo. Nimalo starije od njega, ali nalik kraljici. A kad bi mu se nasmešila, kao što je baš tada učinila... Egvena ne bi rekla da sam mudar. Egvena bi me nazvala vunoglavcem. Razdraženo mamuznu Riđana.