Veliki lov

18 Ka Beloj kuli

Egvena je održavala ravnotežu na palubi Rečne kraljice koja se ljuljala. Brod je zategnutih jedara hitao niz široku reku Erinin pod nebom tamnim od oblaka. Barjak Belog plamena besno je šibao jarbol. Vetar se digao čim se poslednji putnik ukrcao na brodove u Medu, i od tada ni na trenutak nije popuštao. Ni danju, ni noću. Reka je počela da plavi dok je nosila brodove. Ni vetar ni reka nisu usporavali, niti brodovi u gustom poretku. Rečna kraljica je bila na čelu, gde je i trebalo da bude plovilo koje nosi Amirlin Tron.

Krmanoš je sumorno držao kormilo, raširenih nogu, a bosi mornari bili su usredsređeni na svoj posao. Kada bi pogledali ka nebu ili reci, uz tiho mrmljanje otrgli bi poglede. Selo iza njih upravo se gubilo s vidika, a jedan dečak trčao je niz obalu. Neko vreme uspevalo mu je da prati brodove, ali sada su ga ostavljali za sobom. Kada je nestao, Egvena siđe u potpalublje.

U maloj kabini koju su delile, Ninaeva je oštro pogleda sa svog uskog ležaja. „Kažu da ćemo danas stići u Tar Valon. Svetlost mi pomogla, ali biće mi drago da zakoračim na čvrsto tlo, makar to bilo i u Tar Valonu.“ Brod se zaljulja od vetra i rečne struje, a Ninaeva proguta pljuvačku. „Nikada više neću zakoračiti na brod“, reče bez daha.

Egvena otrese svoj plašt od kapljica vode iz reke i okači ga pored vrata. Kabina nije bila velika – izgleda da takvih na brodu nije bilo, čak je i ona koju je Amirlin preuzela od kapetana bila mala, mada veća od ostalih. Dva kreveta bila su ugrađena u zidove, ispod njih bile su police, a iznad pretinci. Sve je bilo nadohvat ruke.

Izuzev održavanja ravnoteže, ljuljanje broda nije je mučilo kao Ninaevu; prestala je da joj nudi hranu pošto je Mudrost po treći put zavitlala činiju na nju. „Zabrinuta sam za Randa.“

„Ja sam zabrinuta za svu trojicu“, tupo odgovori Ninaeva. Trenutak kasnije dodade: „Sinoć si ponovo sanjala? Sudeći po tome kako si zagledana u daljinu još otkako si ustala...“

Egvena klimnu. Nikada ništa nije uspevala da sakrije od Ninaeve, a snove nije ni pokušavala. Ninaeva je isprva pokušala da je izleći napicima, misleći da su to samo more, sve dok nije čula da to zanima jednu Aes Sedai. Tada je počela da joj veruje. „Bio je kao i ostali. Različit, ali sličan. Rand je u nekoj opasnosti. Znam. I postaje sve gore. Nešto je učinio, ili će učiniti, što će ga staviti u...“ Baci se na krevet i nagnu prema drugoj ženi. „Samo kad bih mogla da razumem šta je u pitanju.“

„Usmeravanje?“, tiho upita Ninaeva.

Uprkos sebi, Egvena se osvrnu da vidi ima li nekog u blizini da čuje. Bile su same, iza zatvorenih vrata, ali ipak je podjednako tiho odgovorila: „Ne znam. Možda.“ Nije bilo moguće pretpostaviti šta Aes Sedai mogu da urade – već je videla dovoljno da poveruje u sve priče o njihovim moćima. Neće rizikovati da ih neko prisluškuje. Neću da rizikujem, zbog Randa. Da hoću dobro da postupim, rekla bih im. Ali Moiraina zna, a ništa nije rekla. A to je Rand! Ne mogu. „Ne znam šta da radim.“

„Da li je Anaija još nešto rekla o snovima?“ Ninaeva se izgleda trudila da nikada ne doda počasno Sedai, čak ni kada su bile same. Većina Aes Sedai izgleda nije za to marila, ali ta navika privukla je nekoliko prekornih pogleda. Napokon, ide u Belu kulu da uči.

„Točak tka kako Točak želi“, navede Egvena Anaijine reči. „Momak je daleko odavde, dete. Ništa ne možemo učiniti dok ne saznamo više. Postaraću se da te lično ispitam kada stignemo u Belu kulu, dete. Uuuh! Ona zna da ima nečeg u tim snovima. To se jasno vidi. Dopada mi se ta žena, Ninaeva; zaista. Ali neće da mi kaže ono što me zanima. A ja ne mogu sve da joj ispričam. Možda da mogu...“

„Ponovo zakrabuljeni čovek?“

Egvena klimnu. Bila je nekako sigurna kako je bolje da Anaiji ništa o njemu ne govori. Nije mogla ni da zamisli zašto, ali bila je sigurna. Tri puta je čovek plamenih očiju bio u njenim snovima. Svaki put kada je sanjala da je Rand u opasnosti. Uvek je nosio masku. Ponekad bi mogla da mu vidi oči, a ponekad samo oganj umesto njih. „Smejao mi se. Bilo je to tako... prezrivo. Kao da sam štene koje će nogom odgurnuti s puta. To me plaši. On me plaši.“

„Jesi li sigurna da to ima veze s drugim snovima, s Random? San je ponekad samo san.“

Egvena podiže ruke. „A ti, Ninaeva, ponekad zvučiš baš kao Anaija Sedai!“ Posebno je naglasila titulu. Zadovoljno je primetila da se Ninaeva namrštila na to.

„Ako ikada ustanem iz ovog kreveta, Egvena...“

Šta god da je Ninaeva imala na umu, prekide je kucanje na vratima. Pre no što Egvena stiže bilo šta da kaže ili da se pomeri, Amirlin lično uđe i zatvori vrata za sobom. Za divno čudo, bila je sama. Retko kada je izlazila iz svoje kabine, a i tada uvek s Leanom, i možda s još jednom Aes Sedai.

Egvena skoči na noge. Kabina posta malo pretrpana, s njih tri.

„Obe se dobro osećate?“, veselo upita Amirlin. Klimnu glavom ka Ninaevi. „Jedeš li dobro? Dobro si raspoložena?“

Ninaeva se nekako pridiže u sedeći položaj, leđa okrenutih zidu. „Moje raspoloženje je baš kako treba, hvala na pitanju.“

„Počastvovani smo, majko“, poče Egvena, ali Amirlin je pokretom ruke ućutka.

„Dobro je ponovo biti na vodi, ali posle nekog vremena počinje da biva dosadno kao bara kad ništa nemaš da radiš.“ Brod se nagnu, a ona se pomeri u skladu s njim, a da to i ne primeti. „Ja ću vas danas podučavati.“ Ona se smesti na kraj Egveninog kreveta podavivši noge. „Sedi, dete.“

Egvena sede, ali Ninaeva htede da ustane. „Mislim da ću otići na palubu.“

„Rekoh, sedi!“ Amirlinin glas puče kao bič, ali Ninaeva nastavi drhtavo da ustaje. I dalje se obema rukama držala za krevet, ali bila je skoro uspravna. Egvena beše spremna da je uhvati kada padne.

Sklopivši oči, Ninaeva se polako spusti nazad na krevet. „Možda ću ostati. Gore je sigurno vetrovito.“ Amirlin se kratko nasmeja. „Rekli su mi da imaš narav kao ptica-ribolovac s koskom u grlu. Neke od njih, dete, kažu da bi ti prijalo da neko vreme provedeš kao polaznica, ma koliko godina imala. Ja kažem, ako imaš onoliko sposobnosti koliko čujem da imaš, zaslužuješ da budeš jedna od Prihvaćenih.“ Ponovo se nasmeja. „Uvek sam verovala da ljudi treba da dobiju ono što zaslužuju. Da. Pretpostavljam da ćeš mnogo toga naučiti kada stignemo u Belu kulu.“

„Radije bih da me neki Zaštitnik nauči kako da koristim mač“, odreza Ninaeva. S mukom proguta pljuvačku i otvori oči. „Ima neko na kome bih htela da ga upotrebim.“ Egvena je oštro pogleda. Je li Ninaeva mislila na Amirlin – što bi bilo glupo, a sem toga i opasno – ili Lana? Prasnula bi na Egvenu svaki put kad bi ga pomenula.

„Mač?“, upita Amirlin. „Nikad nisam mislila da su mačevi naročito korisni – čak i ako si vešta s njima, dete, uvek će se naći muškaraca podjednako veštih, samo prilično snažnijih – ali ako želiš mač...“ Podiže ruku – Egvena iznenađeno udahnu, a čak i Ninaeva razrogači oči – i u njoj se pojavi mač. I sečivo i balčak behu neobično plavkastobeli. Delovao je nekako... hladno. „Načinjen od vazduha, dete, uz pomoć Vazduha. Vredi koliko i većina čeličnih sečiva, više od većine, ali i dalje od njega nema naročite koristi.“ Mač postade bodež. Nije bilo smanjivanja. Jednostavno, od jedne stvari pretvori se u drugu. Bodež se pretvori u maglu i nestade. Amirlin vrati svoju praznu ruku u krilo. „Ali i jedno i drugo traži više truda no što se isplati. Bolje je, i lakše, jednostavno nositi sa sobom dobar nož. Morate naučiti kada da koristite svoju sposobnost, ne samo kako. Kao i kada treba postupati kao bilo koja druga žena. Neka kovači prave noževe za čišćenje ribe. Ako Jednu moć prečesto upotrebljavate, možete da se naviknete na to. Tu je opasnost. Počnete da želite sve više, i pre ili posle povučete više no što možete da izdržite. A to vas može sagoreti kao sveću, ili...“

„Ako moram sve ovo da učim“, Ninaeva je ukočeno prekide, „radije bih učila nešto korisno. Sve ovo — ovo... Nateraj vazduh da zastruji, Ninaeva. Upali sveću, Ninaeva. Sada je ugasi. Ponovo je upali. Fuj!“

Egvena na trenutak sklopi oči. Molim te, Ninaeva. Molim te, pazi na svoju narav. Ugrize se za usne da to ne bi naglas rekla.

Amirlin neko vreme poćuta. „Korisno“, naposletku reče. „Nešto korisno. Htela si mač. Pretpostavimo da me čovek napadne mačem. Šta bih učinila? Nešto korisno, možeš biti sigurna. Čini mi se, ovo.“

Na trenutak, Egveni se učini da vidi sjaj oko žene na drugom kraju kreveta. A onda, vazduh kao da dobi gustinu. Koliko je Egvena mogla da vidi, ništa se nije promenilo, ali osećala je. Pokuša da podigne ruku. Nije se ni mrdnula, kao da je do vrata zakopana u zemlji. Ništa sem glave nije mogla da pomeri.

„Oslobodi me!“, graknu Ninaeva. Streljala je očima, a glava joj je letela s jedne strane na drugu, ali telo joj je bilo nepokretno poput statue. Egvena shvati da nije jedina zatočena. „Pusti me!“

„Korisno, zar ne? A to je samo Vazduh.“ Amirlin je govorila opušteno, kao da njih tri ćaskaju uz čaj. „Veliki čovek, mišićav i s mačem. A mač mu pomaže koliko i dlake na grudima.“

„Pusti me, kad ti kažem!“

„A ako mi se ne sviđa gde se on nalazi, pa, mogu da ga podignem.“ Ninaeva besno zaskviča dok se, i dalje u sedećem položaju, dizala u vazduh sve dok joj glava skoro ne dodirnu tavanicu. Amirlin se nasmeši. „Oduvek sam želela da upotrebim ovo da poletim. Zapisi kažu da su Aes Sedai mogle da lete u Dobu legendi, ali ne kažu kako. Sigurno ne ovako. Ne radi to tako. Mogla bi rukama da podigneš kovčeg svoje težine; izgledaš snažno. Ali kako god sebe da uhvatiš, ne možeš da se podigneš.“

Ninaeva je besno trzala glavom, ali nijedan drugi mišić nije joj se ni pomerio. „Svetlost te spalila, pusti me!“

Egvena snažno proguta knedlu, nadajući se da neće i nju podići. „Dakle“, nastavi Amirlin, „veliki, dlakavi čovek, i tako dalje. Ništa ne može da mi učini, dok ja njemu mogu šta god hoću. Ma, samo kad bih htela“ – nagnu se napred, držeći Ninaevu pogledom; osmeh joj iznenada nije više bio prijateljski – „mogla bih da ga obrnem naglavačke i isprašim po zadnjici. Baš kao...“ Iznenada, Amirlin polete unazad, tako snažno da joj se glava odbi o zid. Tu je i ostala, kao da je nešto pritiska.

Egveni se osušiše usta. Gledala je zaprepašćeno. Ovo se ne dešava. Ne dešava.

„Bile su u pravu“, reče Amirlin. Glas joj je bio nategnut, kao da joj je teško da diše. „Rekle su da brzo učiš. I da je potrebno da besniš da bi dospela do srca onoga što možeš.“ Udahnu s teškoćom. „Hoćemo li osloboditi jedna drugu, dete?“

Lebdeći u vazduhu usplamtelih očiju Ninaeva odvrati: „Smesta me pusti, ili ću...“ Odjednom, lice joj poprimi zapanjeni izraz gubitka. Usta joj se otvoriše, ali ni reč nije izustila.

Amirlin se pridiže u sedeći položaj, razmrdavajući ramena. „Još ne znaš sve, zar ne, dete? Ni stoti deo svega. Nisi ni pretpostavila da mogu da te odsečem od Istinskog izvora. I dalje osećaš da je prisutan, ali ne možeš ga dotaći ništa više no što riba može da dodirne mesec. Kada naučiš dovoljno da budeš primljena u puno sestrinstvo, nijedna žena neće moći sama da ti to učini. Što snažnija budeš postajala, više će Aes Sedai trebati da oko tebe postave štit protivno tvojoj volji. Misliš li sada da želiš da učiš?“ Ninaeva stisnu usne u tanku liniju i sumorno je pogleda pravo u oči. Amirlin uzdahnu. „Da imaš za dlaku manje potencijala, dete, poslala bih te kod Nadzornice polaznica i poručila da te zadrži tamo do kraja života. Ali dobićeš ono što zaslužuješ.“

Ninaeva razrogači oči. Imala je tek toliko vremena da zaviče pre no što je bučno pala na krevet. Egvena se trznu; dušeci su bili tanki, a drvo ispod njih tvrdo. Ninaevino lice ostade ledeno, samo se neznatno promeškoljila u mestu.

„A sada“, odlučno kaza Amirlin, „sem ako ne želiš još primera, mogle bismo da počnemo s podučavanjem. Bolje reći, da nastavimo.“

„Majko?“, slabašno reče Egvena. Ispod brade nije mogla ni da se mrdne.

Amirlin je upitno pogleda, a onda se nasmeši. „Oh. Žao mi je, dete. Bojim se da mi je sva pažnja bila obuzeta tvojom prijateljicom.“ Egvena je odjednom ponovo mogla da se pomeri. Podiže ruke, samo da se u to uveri. „Da li ste obe spremne da učite?“

„Da, majko“, brzo odgovori Egvena.

Amirlin pogleda Ninaevu i podiže obrvu.

Trenutak kasnije, nategnutim glasom Ninaeva odgovori: „Da, majko.“ Egvena uzdahnu od olakšanja.

„Dobro. E, sad. Ispraznite um od svega izuzev pupoljka.“

Kada je Amirlin otišla, Egvena je bila sva u znoju. Mislila je da su neke druge Aes Sedai bile teške kao učiteljice, ali ta nasmešena žena običnog lica iscedila je iz nje svaku kap truda. A kada ništa nije ostalo, kao da je posegla u nju i izvukla još. Doduše, dobro je prošla. Kada se vrata zatvoriše za Amirlin, Egvena otvori šaku i pojavi se plamičak, tik iznad kažiprsta, a onda zaigra s jednog prsta na drugi. Nije trebalo to da radi bez učitelja – bez jedne od Prihvaćenih da je motri u najmanju ruku – ali bila je suviše uzbuđena zbog svog napretka da bi o tome vodila računa.

Ninaeva skoči na noge i baci svoj jastuk ka vratima. „Ta... ta pogana, niska, bedna... rospija! Svetlost je spalila! Želela bih ja nju da bacim ribama. Želela bih da je napojim nečim od čega bi pozelenela do kraja života! Baš me briga što može majka da mi bude, da mi je u Emondovom Polju, ne bi mogla da sedne...“ Zubi joj tako glasno zaškripaše da Egvena poskoči.

Dopustivši plamenu da zamre, Egvena spusti pogled u krilo. Poželela je da se nekako iskrade iz sobe a da Ninaeva to ne primeti.

Podučavanje se nije dobro završilo za Ninaevu, jer je vodila računa o svojoj naravi sve dok Amirlin nije otišla. Nikada nije mogla mnogo da uradi ako ne bi bila besna, a tada bi sve samo buknulo iz nje. Nakon neuspeha za neuspehom, Amirlin je učinila sve što je mogla da je ponovo razbesni. Egvena požele da Ninaeva zaboravi da je ona videla ili čula ma šta.

Ninaeva ukočeno priđe svom krevetu i zagleda se u zid iza njega, stisnuvši pesnice. Egvena s čežnjom pogleda ka vratima.

„Nisi ti kriva“, reče Ninaeva, a Egvena se trže.

„Ninaeva, ja...“

Ninaeva se okrenu i pogleda je. „Nisi ti kriva“, ponovi, ali nije zvučala ubeđeno. „Ali ako jednu reč prozboriš, ja ću – ja ću...“

„Ni reč“, brzo odgovori Egvena. „Čak se ni ne sećam o čemu bih to zborila.“

Ninaeva ju je još malo držala pogledom, a onda klimnu. Odjednom se namršti. „Svetlosti, mislila sam da ništa nema gori ukus od sirovog ovčijeg korena. Zapamtiću to za sledeći put kad se budeš ponašala kao guska, zato se pripazi.“

Egvena se žacnu. To je bilo prvo što je Amirlin isprobala pokušavajući da razbesni Ninaevu. Tamna grudva nečega što se presijavalo kao mast i pogano mirisalo pojavila se iznenada, i dok je Amirlin uz pomoć Moći držala Ninaevu, završila u ustima Mudrosti. Amirlin ju je čak i uhvatila za nos kako bi je naterala da proguta. A Ninaeva je pamtila ono što vidi samo jednom. Egvena je mislila da je nemoguće zaustaviti je ako nešto naumi. Uprkos uspehu u teranju plamena da igra, ona nikada ne bi mogla da satera Amirlin uza zid. „Barem ti više nije zlo.“

Ninaeva zagunđa, a onda se kratko i oštro nasmeja. „Suviše sam besna da bih bila bolesna.“ Ponovo se neraspoloženo nasmejavši, odmahnu glavom. „Suviše se bedno osećam da bih bila bolesna. Svetlosti, kao da me je neko naopačke provukao kroz iglene uši. Ako obuka polaznica ovako izgleda, imaćeš podsticaja da brzo učiš.“

Egvena se namršti na svoja kolena. U poređenju s Ninaevom, Amirlin ju je samo gurkala. Smešila bi se njenim uspesima, saosećala s neuspesima, a onda ponovo gurala. Ali sve Aes Sedai govorile su da će u Beloj kuli biti drugačije – teže, mada nisu htele da kažu u kom smislu. Mislila je da neće podneti ako dan za danom bude prolazila kroz ono što je Ninaeva upravo prošla.

Nešto se promeni u pokretima broda. Ljuljanje oslabi, a na palubi se začuše koraci. Neki muškarac povika nešto što Egvena nije mogla da razazna.

Pogleda Ninaevu. „Misliš li... Tar Valon?“

„Postoji samo jedan način da saznamo“, odgovori Ninaeva i odlučno uze svoj plašt.

Na palubi videše mornare kako jure zatežući konopce, dižući jedra. Vetar se pretvorio u povetarac, a oblaci se raštrkali.

Egvena pojuri do ograde. „Jeste! To je Tar Valon!“ Ninaeva joj se bezizražajnog lica pridruži.

Ostrvo je bilo tako veliko da je više izgledalo kao da se reka podelila nadvoje nego da usred nje stoji deo kopna. Mostovi koji kao da behu od čipke načinjeni spajali su ostrvo s obalama, prelazeći preko močvarnog zemljišta i preko reke. Gradske zidine, Sjajni zidovi Tar Valona, presijavali su se na suncu koje se probilo kroz oblake. A na zapadnoj obali, Zmaj-planina dizala se ka nebu. Iz njenog urušenog vrha se dimilo. Jedna jedina planina dizala se iz ravnice i brdašaca. Zmajeva planina, gde je Zmaj umro. Načinjena njegovom smrću.

Egvena požele da se nije setila Randa kada je ugledala planinu. Muškarac koji usmerava. Svetlosti, pomozi mu.

Rečna kraljica prođe kroz veliki otvor u masivnom kružnom zidu koji je sekao reku. U unutrašnjosti, jedan široki nasip protezao se oko kružnog pristaništa. Mornari su vezivali poslednja jedra i privodili brod doku. Duž dugog doka, drugi brodovi koji su stigli nizvodno nalazili su mesto među onima koji već behu tu. Kada videše barjak s Belim plamenom, radnici pojuriše niz već zakrčen dok.

Amirlin izađe na palubu pre no što brod beše privezan, ali lučki radnici postaviše mostić čim se pojavila. Leana beše kraj nje, držeći štap s platnenim vrhom. Ostale Aes Sedai na brodu iskrcaše se s njima. Nijedna nije ni pogledala Egvenu ili Ninaevu. Na doku Amirlin dočeka izaslanstvo – Aes Sedai sa šalovima klanjale su se svečano i ljubile Amirlinin prsten. Onda nastade još veća gužva. S brodova se iskrcavao teret i vojnici; ljudi su postavljali čekrke; trube su grmele sa zidina, a posmatrači radosno vikali.

Ninaeva glasno šmrknu. „Izgleda da su nas zaboravile. Hajde, postaraćemo se same za sebe.“

Egvena beše nevoljna da prekine svoj prvi pogled na Tar Valon, ali pođe za Ninaevom u potpalublje da spakuje svoje stvari. Kada se vratiše na palubu noseći zavežljaje, vojnici i trubači već su otišli – kao i Aes Sedai. Ljudi su otvarali kapke na palubi i spuštali konopce.

Ninaeva uhvati jednog radnika za ruku. Bio je to mišićav čovek u gruboj smeđoj košulji bez rukava. „Naši konji“, poče.

„Zauzet sam“, odreza on otrgavši se. „Svi konji će se odvedu u Belu kulu.“ Odmeri ih. „Ako imate neki pos’o s Kulom, bolj’ krećite. Aes Sedai ne obožavaju aljkave guštere.“ Drugi čovek, koji se nosio s balom dizanom čekrkom iz potpalublja, doviknu mu nešto i on ih ne osvrnuvši se ostavi.

Egvena se zgleda s Ninaevom. Izgledalo je kao da su zaista prepuštene same sebi.

Ninaeva siđe s broda sumorno odlučnog lica, ali Egvena se potišteno spusti niz drvenu rampu i prođe kroz miris katrana kojim je dok odisao. Sva ta priča kako nas žele, a sada kao da ih nije ni briga.

Široke stepenice vodile su od doka do velikog luka od tamnocrvenog kamena. Kada stigoše do njega, Egvena i Ninaeva stadoše i zagledaše se.

Svaka zgrada bila je kao palata, mada su u većini onih blizu luka bile gostionice i radnje, sudeći po natpisima nad vratima. Predivan rad u kamenu svuda se mogao videti, a činilo se da su obrisi svake zgrade bili osmišljeni da dopunjuju i ističu sledeću, vodeći pogled kao da je sve deo jedne ogromne celine. Neke građevine uopšte nisu ni ličile na zgrade, već na divovske talase, ogromne školjke, ili neobične litice oblikovane vetrom. Tačno naspram luka bio je široki trg, s fontanom i drvećem, a Egvena je videla još jedan trg posle njega. Iznad svega dizale su se kule, visoke i skladne. Neke su bile povezane visokim mostovima. A iznad svih dizala se kula viša i šira od svih ostalih, i bela kao sami Sjajni zidovi.

„Dah zastane na prvi pogled“, začu se ženski glas iza njih. „I na deseti. I na stoti.“

Egvena se okrenu. Žena je bila Aes Sedai, Egvena beše sigurna u to, iako nije nosila šal. Niko drugi nije imao taj bezvremeni izgled. A držala se sa sigurnošću i samopouzdanjem koje je to potvrđivalo. Brz pogled ka njenoj šaci otkri zlatni prsten u obliku zmije koja sebi grize rep. Aes Sedai bila je pomalo punačka, s toplim osmehom, i jedna od najneobičnijih žena koje je Egvena ikada videla. To što je bila punačka nije moglo da sakrije njene visoke jagodice, kose oči boje najjasnijeg i najnežnijeg zelenila. Kosa joj je bila nalik vatri. Egvena se jedva savlada da se ne zablene u tu kosu i blago iskošene oči.

„Ogijerska gradnja, naravno“, nastavi Aes Sedai. „Neki kažu da je to njihov najbolji rad. Jedan od prvih gradova sagrađenih nakon Slamanja. Tada nije bilo ni petsto ljudi ovde – možda dvadesetak sestara – ali gradili su imajući na umu buduće potrebe.“

„Grad je divan“, reče Ninaeva. „Treba da idemo u Belu kulu. Došle smo zbog obuke, ali izgleda da nikog nije briga hoćemo li ostati ili ne.“

„Jeste nas briga“, uz osmeh odgovori žena. „Došla sam da vas dočekam, ali zadržala sam se u razgovoru s Amirlin. Ja sam Šerijam, Nadzornica polaznica.“

„Ja neću biti polaznica“, odlučnim glasom reče Ninaeva, ali ipak malo prebrzo. „Amirlin lično rekla je da treba da budem jedna od Prihvaćenih.“

„Tako mi je i rečeno.“ Šerijam je zvučala kao da je to zabavlja. „Nikada nisam čula da se to ranije radilo, ali kažu da si ti... izuzetna. Ali zapamti, čak i jedna od Prihvaćenih može biti pozvana u moju radnu sobu. Morala bi da prekrši više pravila no polaznica, ali i to se dešava.“ Okrenu se ka Egveni, kao da nije videla Ninaevino mrštenje. „A ti si naša nova polaznica. Uvek je lepo videti kada dođe polaznica. Sada ih imamo tako malo. Sa tobom će ih biti četrdeset. Samo četrdeset. A od toga svega osam ili deset postaće Prihvaćene. Mada mislim da ti ne moraš o tome da brineš, ako se potrudiš. Biće naporno, čak i za nekog s potencijalom koji mi kažu da imaš. Ništa ti neće biti olakšano. Ako ne možeš da ostaneš uporna, ma koliko teško bilo, ili ako ćeš pući pod stresom, bolje da odmah saznamo i da te pustimo da ideš svojim putem, no da čekamo da postaneš puna sestra, kada i drugi budu zavisili od tebe. Život Aes Sedai nije lak. Ovde ćemo te za njega pripremiti, ako imaš ono što je potrebno.“

Egvena ovlaži usne. Da popustim pod stresom? „Pokušaću, Šerijam Sedai“, odgovori slabašno. I neću popustiti.

Ninaeva je zabrinuto pogleda. „Šerijam...“ Zastade i duboko udahnu. „Šerijam Sedai“, kao da se prisilila da izusti tu počasnu titulu – „mora li biti toliko naporno za nju? Krv i meso ne mogu mnogo da izdrže. Znam... ponešto... kroz šta polaznice prolaze. Svakako nema potrebe slomiti je samo da bi se videlo koliko je jaka.“

„Misliš na ono što je Amirlin tebi uradila?“ Ninaeva se ukoči. Šerijam je izgledala kao da pokušava da se ne nasmeje. „Rekoh da sam razgovarala s Amirlin. Nemoj da se brineš za svoju prijateljicu. Obuka polaznica jeste teška, ali ne toliko. To je predviđeno za prvih nekoliko nedelja obuke Prihvaćenih.“ Ninaeva samo otvori usta. Egvena je mislila da će Mudrosti ispasti oči. „To je da bismo uhvatili one koje su možda prošle kroz obuku polaznica a da to nije trebalo. Ne možemo rizikovati da jedna od nas puna Aes Sedai – popusti pod stresom spoljašnjeg sveta.“ Aes Sedai ih zagrli oko ramena i povede. Ninaeva kao da nije shvatala kuda ide. „Hajde“, reče Šerijam, „pokazaću vam vaše sobe. Bela kula čeka.“