Veliki lov

5 Senka u Šijenaru

Umirena. Reč kao da je podrhtavala u vazduhu, skoro vidljiva. Kada bi se to uradilo muškarcu koji je mogao da usmerava Moć, koji mora biti zaustavljen pre no što ga ludilo natera da uništi sve oko sebe, zvalo se smirivanje, ali za Aes Sedai to je bilo umirivanje. Umirena. Da ne bude više u stanju da usmerava tok Jedne moći. Da oseća saidar, žensku polovinu Istinskog izvora, ali da više ne može da ga dotakne. Da pamti ono što je zauvek nestalo. To se toliko retko dešavalo da je svaka polaznica morala da nauči napamet imena svih Aes Sedai koje su bile umirene, od Slamanja sveta, pa naovamo, kao i njihove zločine, ali niko nije mogao ravnodušno da misli o tome. Žene nisu podnosile umirivanje ništa bolje no muškarci smirivanje.

Moiraina je od početka bila svesna rizika, ali znala je da je to neophodno. I nije bilo prijatno razmišljati o tome. Suzila je oči. Samo je sjaj u njima pokazivao da je besna i zabrinuta. „Leana bi te pratila do padina Šajol Gula, Sijuan, i pravo u Jamu prokletstva. Nemoguće je da bi te ona izdala.“

„Ne. Ali opet, da li bi to smatrala izdajom? Da li je izdaja izdati izdajnika? Razmišljaš li ikad o tome?“

„Nikada. Radimo ono što se mora uraditi, Sijuan. Obe to znamo skoro dvadeset godina. Točak tka kako Točak želi, a Sara je nas dve izabrala za ovo. Mi smo deo Proročanstava, a ona moraju biti ispunjena. Moraju!“

„Proročanstva moraju biti ispunjena. Učene smo da će biti, i moraju biti, ali opet – to ispunjenje je izdaja svega drugog čemu su nas učili. Neki bi rekli i svega što mi predstavljamo.“ Protrljavši ruke, Amirlin Tron se odšeta do uskih proreza za strelce i pogleda u vrt ispod njih. Dotakla je zavese. „Ovde u ženskim odajama kače draperije da ulepšaju sobe i sade predivne vrtove, ali nema ni delića ovoga mesta koje nije načinjeno u svrhu bitke, smrti i ubijanja.“ Nastavila je istim utučenim glasom. „Samo se dvaput od Slamanja sveta desilo da je Amirlin Tron oduzeta ešarpa i štap: bile su to Tecuan, koja je izdala Maneteren zbog ljubomore na Elisandine moći, i Bonvin, koja je pokušala da iskoristi Artura Hokvinga kao lutku da bi vladala svetom, i time skoro uništila Tar Valon.“

Amirlin je nastavila da posmatra vrt. „Obe su bile Crvene, i obe je zamenila Amirlin iz Plavog. Sve je to razlog zašto još od Bonvin nijedna Amirlin nije bila iz Crvenog Ađaha, kao i razlog zbog koga će Crvene iskoristiti bilo koji povod da sruše Amirlin iz Plavog. Nemam želju da budem treća koja će izgubiti ešarpu i štap, Moiraina. To bi, naravno, za tebe značilo umirivanje i izbacivanje van Sjajnih zidova.“

„Teško da bi Elaida dozvolila da se izvučem tako lako.“ Moiraina je napeto posmatrala svoju prijateljicu. Svetlosti, šta ju je uhvatilo? Nikada ranije nije bila ovakva. Gde je njena snaga, njena vatra? „Ali neće doći do toga, Sijuan.“

Druga žena nastavi kao da Moiraina nije ni progovorila. „Za mene će biti drugačije. Čak i kada je umirena, srušenoj Amirlin se ne može dozvoliti da ide kuda hoće. Mogla bi se pretvoriti u mučenicu i postati tačka okupljanja protivničkog tabora. Tecuan i Bonvin su ostale u Beloj kuli kao sluškinje. Pralje, koje su služile kao primer onoga što može da zadesi i najmoćnije, ako nisu oprezni. Niko se neće okupljati oko žene koja celog dana mora da riba podove i šerpe. Da je sažaljeva hoće, ali svakako se neće okupljati oko nje.“

Moiraina se nasloni na sto. Oči su joj plamtele. „Pogledaj me, Sijuan. Pogledaj me! Hoćeš li da kažeš kako želiš da digneš ruke? Posle svih ovih godina, posle svega što smo uradile? Da digneš ruke i dozvoliš da svet ode u propast? I to sve zbog straha da ćeš biti išibana ako dovoljno dobro ne oribaš šerpe!“ Izrekla je te reči sa svim prezirom koji je mogla u njih da ulije. Kamen joj pade sa srca kada se njena prijateljica okrenu da se suoči s njom. Snaga je još bila tu. Načeta, ali i dalje tu. Te jasne plave oči bile su užagrene od gneva, kao i Moirainine.

„Sećam se koja je od nas dve glasnije zapevala kada smo bile šibane kao polaznice. Ti si u Kairhijenu živela lagodnim životom, Moiraina. To nije bilo ništa nalik radu na ribarskom brodu.“ Iznenada, Sijuan glasno lupi šakom o sto. „Ne, neću da dignem ruke, ali nemam nameru ni da gledam kako nam sve beži iz ruku i da ne radim ništa! Većina mojih nevolja u Dvorani je zbog tebe. Čak se i Zelene pitaju zašto te nisam opozvala u Kulu i naučila te redu. Polovina sestara koje su uz mene misle da bi trebalo da te predam Crvenom Ađahu, a ako se to desi, poželećeš da si ponovo polaznica kojoj ne preti ništa gore od šibanja. Svetlosti! Ako se bilo ko od njih seti da smo bile prijateljice kao polaznice, završiću kao i ti.

Imale smo plan! Plan, Moiraina! Pronaći momka i dovesti ga u Tar Valon, gde bismo mogle da ga sakrijemo, čuvamo i podučavamo. Dobila sam samo dve poruke od tebe otkako si otišla iz Kule. Dve! Osećam se kao da pokušavam da u mraku plovim po Zmajevim prstima. Jedna poruka koja kaže da ulaziš u Dve Reke i ideš u to selo, to Emondovo Polje. Uskoro, mislila sam. Pronašla ga je, i uskoro će ga imati u rukama. A onda je stigla poruka iz Kaemlina koja kaže da ideš u Šijenar – u Fal Daru, ne u Tar Valon. Fal Daru, gde je Pustoš dovoljno blizu da je dotakneš, gde Troloci napadaju i kuda Mirdraali prolaze bezmalo svakog dana. Skoro dvadeset godina planiranja i traganja, a ti skoro da si sve naše planove bacila Mračnome pravo u lice. Jesi li poludela?“

Sada kada je pokrenula drugu ženu, Moiraina je povratila spoljašnju smirenost. Smirenost, ali i upornost. „Sara ne vodi računa o ljudskim namerama, Sijuan. Usled sveg našeg spletkarenja, zaboravile smo s čim imamo posla. Ta’veren. Elaida greši. Artur Pendrag Tanreal nije bio tako jak ta’veren. Točak će tkati Saru oko ovog mladića kako sam želi, ne vodeći računa o našim namerama.“

Amirlinino lice više nije bilo gnevno, ali prebledelo je od zaprepašćenja. „Izgleda kao da ti pričaš da dignemo ruke. Da li sada ti predlažeš da stanemo u stranu i posmatramo svet kako gori?“

„Ne, Sijuan. Nikada da stojimo po strani.“ Ali svet će ipak goreti, Sijuan, ovako ili onako, ma Šta mi uradile. Nikada to nisi mogla da shvatiš. „Ali sada moramo da shvatimo da su naši planovi krhki. Imamo čak i manje uticaja no što smo mislile. Držimo se samo jednim noktom. Vetrovi sudbine duvaju, Sijuan, a mi moramo da idemo tamo kuda nas nose.“

Amirlin se stresla kao da je osetila na vratu te ledene vetrove. Ruka joj pođe ka spljoštenoj zlatnoj kocki. Zdepasti, vešti prsti pronađoše tačke u složenim šarama. Vešto urađeni poklopac se podiže i otkri povijeni zlatni rog, ugnežden u prostoru koji je bio načinjen da ga čuva. Podigla je instrument i prešla prstima preko kitnjastog srebrnog natpisa na Starom jeziku, urezanog oko piska.

„Grob prepreka nije mome zovu “, prevela je, tako tiho da je izgledalo kao da mrmlja. „Rog Valera, načinjen da dozove mrtve heroje iz grobova. A proročanstvo kaže da će biti pronađen tek pred Poslednju bitku.“ Odjednom, ona gurnu Rog nazad na mesto i zatvori poklopac, kao da više nije bila u stanju da ga gleda. „Agelmar mi ga je tutnuo u ruke čim se Dobrodošlica završila. Rekao je da se boji odlaska u sopstvenu riznicu. Iskušenje je preveliko. Da dune u Rog i silu koja će odgovoriti na njegov zov povede na sever, kroz Pustoš, da sravni sam Šajol Gul i uništi Mračnoga. Izgarao je opijan slavom, i to je bilo ono, rekao je, što mu je pokazalo kako to neće biti on. Da to ne sme biti on. Jedva je dočekao da ga se otarasi, ali i dalje ga želi.“

Moiraina klimnu. Agelmar je znao Proročanstvo Roga. Većina onih koji su se borili protiv Mračnoga znali su ga. „Ko god da mi podari glas, neka ne misli o slavi, već samo o spasenju. “

„Spasenje“, gorko se nasmeja Amirlin. „Po Agelmarovom pogledu nije moglo da se zaključi da li odustaje od spasenja ili odbija usud svoje duše. Samo je znao kako mora da ga se otarasi pre no što ga on sagori. Pokušao je da ga sačuva kao tajnu, ali kaže kako utvrdom već kruže glasine. Ja ne osećam njegovo iskušenje, ali i dalje se ježim od Roga. Moraće da ga vrati u riznicu, sve dok ne odem. Ne bih mogla da spavam u njegovoj blizini, pa makar bio i u drugoj sobi.“ Protrlja čelo i uzdahnu. „Nije trebalo da bude nađen sve do Poslednje bitke. Da li je moguće da je tako blizu? Mislila sam, nadala se, da ćemo imati više vremena.“

„Karetonski ciklus.“

„Da, Moiraina. Ne moraš da me podsećaš. Živela sam sa Zmajskim proročanstvima koliko i ti.“ Amirlin odmahnu glavom. „Još od Slamanja nije bilo više od jednog lažnog Zmaja po generaciji, a sada odjednom trojica divljaju, a bilo ih je još trojica u prethodne dve godine. Šara traži Zmaja zbog toga što se tka prema Tarmon Gai’donu. Ponekad sam ispunjena sumnjom, Moiraina.“ Rekla je to zamišljeno, kao da se čudi zbog toga, i nastavila istim glasom: „Šta ako je Logan bio pravi? Mogao je da usmerava pre no što su ga Crvene dovele u Belu kulu, pa smo ga smirile. Može i Mazrim Taim, onaj u Saldeji. Šta ako je on? Već ima sestara u Saldeji. Možda je do sada već uhvaćen. Šta ako nismo bile u pravu još od početka? Šta će biti ako Ponovorođeni Zmaj bude smiren i pre no što Poslednja bitka otpočne? Čak i Proročanstvo može propasti ako onaj o kome je proricano bude mrtav ili smiren. A onda ćemo se goli suočili sa olujom Mračnoga.“

„Niko od njih nije pravi, Sijuan. Šara ne traži nekog Zmaja, već jedinog pravog Zmaja. Sve dok se ne proglasi, Šara će stvarati lažne Zmajeve, ali nakon toga neće biti drugih. Da su Logan ili taj drugi bili pravi, ne bi bilo ostalih.“

„Jer on će doći kao svitanje zore, i svojim dolaskom razoriti svet, i načiniti ga iznova. Ili idemo goli u oluju, ili se držimo zaštite koja će nas spržiti. Neka nam je Svetlost svima u pomoći.“ Amirlin se stresla, kao da želi da odbaci sopstvene reči. Izgledala je kao da se sprema da primi udarac. „Nikada nisi mogla da sakriješ svoje misli od mene, kao što to činiš s drugima, Moiraina. Imaš još toga da mi kažeš, i to ništa dobro.“

Umesto odgovora, Moiraina skinu kožnu torbicu sa svog pojasa i prosu njen sadržaj po stolu. Izgledalo je da je to samo hrpa skrhane grnčarije, crne i bele.

Amirlin Tron radoznalo dotaknu jedan komadić i dah joj zastade. „Cuendillar.“

„Srcokamen“, složi se Moiraina. Tajne pravljenja cuendillara izgubljene su u Slamanju sveta, ali stvari načinjene od srcokamena preživele su kataklizmu. Čak i oni predmeti koje je progutala zemlja ili potopilo more. Svakako da je bilo tako. Nijedna poznata sila nije mogla da slomi cuendillar kada je završen. Čak i Jedna moć usmerena protiv srcokamena samo ga je činila jačim. Samo što je neka sila uspela da slomi ovaj.

Amirlin žurno sastavi komade. Obrazovali su disk veličine ljudske šake. Jedna njegova polovina bila je crnja od katrana, a druga belja od snega. Boje su se sretale duž vijugave linije, koja nije izbledela s vremenom. Bio je to drevni simbol Aes Sedai, pre no što je svet slomljen, kada su muškarci i žene koristili Moć zajedno. Jedna njegova polovina zvala se sada Plamen Tar Valona; drugu su žvrljali po vratima, kao Zmajev očnjak, da optuže za zlo one iza njih. Samo je sedam takvih ikada načinjeno; beleške o svemu načinjenom od srcokamena čuvane su u Beloj kuli. A o tih sedam vodilo se računa iznad svega. Sijuan Sanče gledala je pečat zgranuto, kao što bi otrovnicu na svom jastuku.

„Jedan od pečata zatvora Mračnog“, nevoljno naposletku reče. Trebalo je da je Amirlin Tron Čuvar tih sedam pečata. Tajna skrivena od celog sveta, ako je svet ikada i razmišljao o tome, bila je da nijedna Amirlin još od Troločkih ratova nije znala gde je bilo koji od tih sedam.

„Znamo da se Mračni pokreće, Sijuan. Znamo da njegov zatvor neće večito biti zapečaćen. Dela ljudi nikada ne mogu biti ravna delima Tvorca. Znamo da Mračni ponovo dotiče svet, iako, hvala Svetlu, samo posredno. Prijatelji Mraka se množe, a ono što smo pre deset godina zvali zlom, sada deluje skoro kao hir.“

„Ako se pečati već lome... Možda više nemamo vremena.“

„Imamo malo. Ali možda je to malo dovoljno. Moraće da bude.“ Amirlin dotače slomljeni pečat i tihim glasom, kao da primorava sebe da govori, reče: „Znaš, videla sam momka. U dvorištu, tokom Dobrodošlice. To je jedan od mojih Darova, da vidim ta’verene. Redak Dar ovih dana, ređi čak i od ta’verena. A svakako ne mnogo koristan. Visok momak, prilično zgodan. Ne razlikuje se mnogo od bilo kog mladića koga bi mogla da vidiš u bilo kom gradu.“ Zastala je da udahne. „Moiraina, sijao je poput sunca. Retko kada sam u životu bila uplašena, ali prestravila sam se kada sam ga videla. Došlo mi je da se sakrijem, da bežim. Jedva sam govorila. Agelmar je mislio da sam ljuta na njega, toliko sam malo pričala. Taj mladić... On je taj koga smo tražile ovih dvadeset godina.“

U njenom glasu bila je naznaka pitanja. Moiraina odgovori: „Jeste.“

„Jesi li sigurna? Može li... Može li... da usmerava Jednu moć?“

Njene usne se iskriviše oko tih reči. Moiraina je takođe osećala tu napetost. Neko unutrašnje uvrtanje, hladnoću koja joj je zgrabila srce. Ali nije promenila izraz lica. „Može.“ Muškarac koji koristi Jednu moć. Bilo je to nešto o čemu nijedna Aes Sedai nije mogla da razmišlja bez straha. Nešto čega se čitav svet bojao. A ja ću izložiti svet tome. „Rand al’Tor će se pokazati svetu kao Ponovorođeni Zmaj.“

Amirlin zadrhta. „Rand al’Tor. Ne zvuči kao ime koje bi trebalo da pobudi strah i zapali svet.“ Stresla se ponovo i oštro protrljala ruke, ali oči joj iznenada zasjaše usmerenošću ka svrsi. „Ako je on taj, onda možda zaista imamo dovoljno vremena. Ali, da li je bezbedan ovde? Imam dve Crvene sestre sa mnom, a ne mogu više da odgovaram za Zelene i Žute. Svetlost me spržila, ne mogu da odgovaram ni za jednu od njih. Ne kada je ovo u pitanju. Čak će i Verin i Serafel skočiti na njega kao što bi na crvenu guju u jaslicama.“

„Bezbedan je, za sada.“

Amirlin je čekala da Moiraina kaže još nešto. Tišina se otegla, sve dok nije postalo jasno kako ona nema nameru da ponovo progovori. Amirlin naposletku reče: „Rekla si da je naš stari plan beskoristan. Šta sada predlažeš?“

„Namerno sam mu dozvolila da misli kako nemam više nikakvo zanimanje za njega, da može da ide kuda hoće, što se mene tiče.“ Podigla je ruku kada je Amirlin otvorila usta. „To je bilo neophodno, Sijuan. Rand al’Tor je odrastao u Dve Reke, gde tvrdoglava krv Maneterena teče kroz svaku venu, a njegova krv u poređenju s tom je kao kamen u poređenju s glinom. S njim mora da se postupa nežno, inače će jurnuti u svim pravcima, samo ne tamo kuda mi hoćemo.“

„Onda ćemo se starati o njemu kao o novorođenčetu. Umotaćemo ga u pelene i igrati mu se s prstićima, ako misliš da je to neophodno. Ali zašto?“

„Njegova dva prijatelja, Metrim Kauton i Perin Ajbara, zreli su da vide svet pre no što potonu u žabokrečinu Dveju Reka. Ako tamo uopšie i mogu da potonu. I oni su ta’veren, iako slabiji od njega. Navešću ih da odnesu Rog Valera u Ilijan.“ Zastade, namrštivši se. „Postoji... problem s Metom. Nosi bodež iz Šadar Logota.“

„Šadar Logot! Svetlosti, zašto si im dopustila da se približe tom mestu. Tamo je svaki kamen izopačen. Nema ni grumena koji je bezbedan da se dotakne. Svetlost nam bila u pomoći, ako je Mordet dotakao momka...“ Amirlin je zvučala kao da Se guši. „Ako se to desilo, svet je osuđen na propast.“

„Ali nije se desilo, Sijuan. Radimo ono što moramo kada je to potrebno, a bilo je. Učinila sam dovoljno da Met ne zarazi ostale, ali imao je taj bodež sa sobom suviše dugo pre no što sam ja saznala. Veza je i dalje tu. Mislila sam da moram da ga odvedem u Tar Valon da bismo ga izlečile, ali pošto je toliko sestara ovde, možda bismo to mogle i ovde da završimo. Sve dok ima nekoliko njih kojima veruješ da ne vide Prijatelje Mraka tamo gde ih nema. Ti, ja i još dve biće dovoljno, ako koristimo moj angreal.“

„Leana će biti jedna, a mogu da nađem još jednu.“ Amirlin se iznenada isceri. „Dvorana želi taj angreal nazad, Moiraina. Nije ih ostalo mnogo, a ti se sada smatraš... nepouzdanom.“

Moiraina se nasmeši, ali njene oči se nisu smejale. „Misliće još gore o meni pre no što završim. Met će jedva dočekati priliku da postane tako veliki deo legende o Rogu, a ne bi trebalo da bude teško ubediti Perina. Potrebno mu je nešto da mu skrene um sa sopstvenih nevolja. Rand zna Šta je – barem nešto od toga – i prirodno je da se toga boji. Želi da ode nekud sam, gde ne može nikoga da povredi. Kaže da nikada više neće koristiti Moć, ali boji se da neće biti u stanju da se zaustavi.“

„I trebalo bi. Lakše je odustati od gašenja žeđi vodom.“

„Tačno tako. I želi da ga Aes Sedai ostave na miru.“ Moiraina se slabašno nasmeja. „Ako mu ponudimo priliku da ostavi Aes Sedai za sobom i provede još malo vremena sa svojim prijateljima, trebalo bi da bude željan koliko i Met.“

„Ali kako će ostaviti Aes Sedai za sobom? Svakako moraš da putuješ s njim. Sada ne možemo da ga ispustimo iz šaka, Moiraina.“

„Ne mogu da putujem s njim.“ Dug je put od Fal Dare do Ilijana, ali već je proputovao skoro toliko. „Neko vreme mora provesti pušten s povoca. Tome nema pomoći. Naredila sam da se sva njihova odeća spali. Bilo je previše prilika da neka krpica padne u pogrešne ruke. Pročistiću ih pre no što pođu; neće čak ni shvatiti Šta sam uradila. Na taj način, neće biti prilike da ih prate, a jedina druga pretnja te vrste zaključana je u ovdašnjoj tamnici.“ Na pola odobravajućeg klimanja glavom Amirlin zastade da je upitno pogleda, ali Moiraina nije stala. „Putovaće bezbedno koliko to mogu da postignem, Sijuan. A kada budem bila potrebna Randu u Ilijanu, biću tamo, i postaraću se da on bude taj koji će pokazati Rog Savetu devetorice i Saboru. Postaraću se za sve u Ilijanu. Sijuan, Ilijanci će pratiti Zmaja, ili Ba’alzamona samog ako dođe s Rogom Valera, a isto je i s većim brojem onih koji su se skupili za Lov. Istinski Ponovorođeni Zmaj neće imati potrebe da okupi sledbenike pre no što plemena krenu protiv njega. Počeće s plemenom oko sebe i vojskom.“

Amirlin pade u svoju stolicu, ali se smesta nagnu napred. Izgledalo je kao da je zarobljena između premora i nade. „Ali da li će se proglasiti? Ako se boji... Svetlost zna da bi trebalo, Moiraina, ali ljudi koji se proglase Zmajem žele moć. Ako on ne želi...“

„Ima načina da ga proglasim Zmajem, želeo on to ili ne. A čak i ako ne budem uspela, sama Sara će se postarati da bude proglašen, želeo on to ili ne. Seti se da je on ta’veren, Sijuan. On nema uticaja na svoju sudbinu ništa više no što fitilj sveće ima uticaja na plamen.“

Amirlin uzdahnu. „To je rizično, Moiraina. Rizično. Ali moj otac je govorio: devojko, ako ne rizikuješ, nećeš ni dobiti bakrenjak. Moramo sve da isplaniramo. Sedi, ovo neće biti brzo. Poslaću po vino i sir.“

Moiraina odmahnu glavom. „Već smo predugo same ovde. Ako je bilo koja od njih pokušala da prisluškuje i otkrila tvoje Štitove, već će se čuditi. To nije vredno rizika. Možemo zakazati još jedan sastanak sutra.“ Sem toga, najdraža moja prijateljice, ne mogu ti kazati sve, a ne mogu ni da dozvolim sebi da znaš kako ti ponešto i ne pričam.

„Pretpostavljam da si u pravu. Ali to mora biti odmah izjutra. Ima toliko toga što moram da znam.“

„Izjutra“, složi se Moiraina. Amirlin ustade, a onda se ponovo zagrliše. „Ujutru ću ti reći sve što treba da znaš.“

Kada je Moiraina izašla u predvorje, Leana je prostreli oštrim pogledom, a onda jurnu u Amirlininu odaju. Moiraina je pokušala da načini pokajnički izraz lica, kao da je pretrpela jednu od čuvenih Amirlininih grdnji – većina žena, ma koliko jake volje bile, vraćale su se s tih sastanaka razrogačenih očiju i klecavih kolena. Ali taj izraz joj je bio suviše stran. Delovala je više besno no bilo Šta drugo, što je prilično služilo svrsi. Jedva da je bila svesna ostalih žena u predvorju. Učinilo joj se da su neke došle, a neke otišle otkako je ona ušla kod Amirlin, ali nije ih ni pogledala. Bilo je kasno, a mnogo toga je trebalo da se uradi pre jutra. Mnogo toga, pre no što ponovo razgovara s Amirlin Tron.

Ubrzavši korak, zašla je dublje u utvrdu.

Da je ikog bilo da vidi, kolona koja se praćena zveckanjem amova kretala pod mladim mesecom po Tarabonu bila bi impresivan prizor. Dve hiljade Dece Svetla, na konjima, u belim tunikama i plaštovima, sjajnih oklopa, s komorom, vozarima i konjušarima s rezervnim konjima. Bilo je sela u ovoj zemlji retkih šuma, ali oni su napustili puteve i držali se dalje čak i od farmi. Trebalo je da se sretnu... s nekim... u sićušnom selu blizu severne granice Tarabona, blizu Almotske ravnice. Geofram Bornhald, koji je jahao na čelu svojih ljudi, pitao se o čemu se zapravo radi. Predobro se sećao svog razgovora s Pedronom Nijalom, lordom kapetanom zapovednikom Dece Svetla, u Amadoru, ali malo toga je tamo saznao.

Sada se Bornhald ispravi u svom sedlu, trljajući vrat. Starim, pomisli. Dan i noć u sedlu, uz dve pauze da se napoje konji, i osećao je svaku sedu vlas u kosi. Pre nekoliko godina to ne bi ni primetio. Barem nisam ubio nikog nevinog. Bio je čvrst prema Prijateljima Mraka koliko i bilo koji čovek koji se zavetovao Svetlosti – Prijatelji Mraka moraju biti uništeni pre no što čitav svet odvuku pod Senku – ali želeo je najpre da bude siguran da zaista jesu Prijatelji Mraka. Bilo je teško izbeći da Tarabonci primete toliko ljudi, čak i u unutrašnjost! zemlje, ali uspeo je to da izvede. Nije bilo potrebe da se bilo koji jezik utiša.

Izviđači koje je poslao su se vratili. Za njima je došlo još ljudi u belim plaštovima. Neki od njih su nosili baklje, koje su upropastile noćni vid svih na čelu kolone. Promrmljavši psovku, Bornhald naredi da se kolona zaustavi, dok je posmatrao one što su došli da se sretnu s njim.

Njihovi plaštovi nosili su isto zlatno sunce na grudima kao i njegov, kao i kod svakog drugog Deteta Svetla, a vođa je čak imao i zlatne čvorove čina ispod sunca, ravne Bornhaldovim. Ali iza njihovih rasplamtelih sunaca bili su crveni pastirski štapovi. Ispitivači. Ispitivači su izvlačili priznanja i pokajanje od Prijatelja Mraka uz pomoć usijanog gvožđa, klešta i vode, ali bilo je onih koji su govorili da ispitivači odlučuju o krivici pre no što i počnu. Geofram Bornhald je bio jedan od onih koji su tako govorili.

Poslali su me ovamo da se susretnem sa Ispitivačima?

„Iščekivali smo te, lorde kapetane Bornhalde“, oštrim glasom reče vođa. Bio je to visok čovek kukastog nosa. U očima mu je bio sjaj sigurnosti, prisutan u pogledu svakog Ispitivača. „Mogao si i pre da stigneš. Ja sam Einor Šaren, zamenik Džaihima Karidina, koji zapoveda Rukom Svetlosti u Tarabonu.“ Ruka Svetlosti – Ruka koja je tražila istinu, ili su barem tako govorili. Nisu voleli da ih zovu Ispitivačima. „Postoji most kod sela. Neka tvoji ljudi pređu preko njega. Razgovaraćemo u gostionici. Iznenađujuće je udobna.“

„Gospodar kapetan zapovednik lično mi je naredio da izbegavam radoznale poglede.“

„Selo je... neutralisano. A sada, naredi pokret svojim ljudima. Ja sada zapovedam. Ako sumnjaš, imam naređenja s pečatom lorda kapetana zapovednika.“

Bornhald se suzdrža da ne opsuje. Neutralisano. Pitao se da li su tela nagomilali van sela, ili su ih pobacali u reku. To bi ličilo na Ispitivače, da pobiju čitavo selo tajnosti radi, a da budu dovoljno glupi i pobačaju leševe u reku, koja će ih odneti nizvodno i od Alkrune do Tančika razglasiti Šta su uradili. „Pitam se zašto sam s dve hiljade ljudi u Tarabonu, Ispitivaču.“

Sarenovo lice se ukoči, ali njegov glas ostade grub i zapovednički. „Jednostavno, lorde kapetane. Ima varoši i sela preko čitave Almotske ravnice koji od vlasti imaju samo gradonačelnika ili Savet. Krajnje je vreme da ih privedemo Svetlu. U takvim mestima ima mnogo Prijatelja Mraka.“

Bornhaldov konj zaigra. „Hoćeš da kažeš, Šarene, da sam preko većeg dela Tarabona u tajnosti preveo čitavu legiju da bih isterao šačicu Prijatelja Mraka iz nekih rupetina od sela?“

„Ti si ovde da radiš Šta ti se kaže, Bornhalde. Da radiš ono što Svetlost nalaže! Ili se, možda, udaljavaš od Svetlosti?“ Šaren se iskezi u parodiju osmeha. „Ako tražiš bitku, možda ćeš i dobiti priliku. Stranci imaju veliku vojsku na Tomanskoj glavi. Više no što Tarabon i Arad Doman zajedno mogu da zaustave. A i to pod uslovom da su u stanju da prekinu sa svojim svađama dovoljno dugo da bi radili zajedno. Ako se stranci probiju, imaćeš vojevanja koliko ti drago. Tarabonci tvrde da su stranci čudovišta, stvorenja Mračnoga. Neki kažu da imaju Aes Sedai, koje se bore za njih. Ako ti stranci jesu Prijatelji Mraka, moraćemo i za njih da se pobrinemo, kada dođe vreme.“

Za trenutak Bornhaldu zastade dah. „Onda su glasine istinite. Vratile su se vojske Artura Hokvinga.“

„Stranci“, ravnim glasom reče Šaren. Zvučao je kao da žali što je to pomenuo. „Stranci, a vrlo verovatno i Prijatelji Mraka, otkud god da su došli. To je sve što znamo, i sve što ti treba da znaš. Oni, za sada, nisu tvoja briga. Gubimo vreme. Povedi ljude preko reke, Bornhalde. Dobićeš naređenja u selu.“ S tim rečima on okrenu konja i odgalopira u pravcu iz koga je došao. Njegove lučonoše pojahaše za njim.

Bornhald sklopi oči, ne bi li pospešio povratak noćnog vida. Koriste nas kao kamenje na tabli. „Bajare!“ Otvorio je oči kada mu je zamenik prišao. Ukočio se u sedlu pred lordom kapetanom. Čovek ispijenog lica imao je pogled skoro identičan pogledu Ispitivača, ali uprkos tome bio je dobar vojnik. „Ispred nas je most. Povedi legiju preko reke i ulogori se. Pridružiću vam se što pre budem mogao.“

Uhvatio je uzde i pojahao za Ispitivačem. Kamenje na tabli. Ali ko nas pokreće? I zašto?

Senke popodneva pretvorile su se u sumrak dok je Lijandrin pronašla put kroz ženske odaje. Kroz proreze za strelce mogla se videti tama, koja je opsela lampe u hodniku. U poslednje vreme sumrak je uznemiravao Lijandrin. Sumrak i zora. Zora je predstavljala rađanje dana, baš kao što je sumrak rađao noć. Ali zora je bila i smrt noći, a sumrak smrt dana. Moć Mračnoga bila je ukorenjena u smrti. To je bilo izvorište njegove snage. U tim trenucima činilo joj se da može osetiti kako se njegova sila mreška. Nešto se sigurno kretalo u polumraku. Ponekad joj se činilo da to skoro može da uhvati, samo ako bi se dovoljno brzo okrenula. Da može da vidi, ako dovoljno pomno gleda.

Služavke u crnom i zlatnom činile su naklone dok je prolazila, ali ona nije odgovarala. Gledala je pravo napred i nije ih ni videla.

Kada je stigla do vrata koja je tražila, zastala je i pogledala po hodniku. Videla je jedino služavke; muškaraca, naravno, nije bilo. Gurnula je vrata i ušla bez kucanja.

Spoljašnja odaja gospe Amalise bila je jarko osvetljena, a vatra koja je plamtela u ognjištu držala je na odstojanju hladnoću šijenarske noći. Amalisa i njene pratilje sedele su po sobi, u stolicama i na slojevima tepiha, slušajući jednu od njih koja je stojeći čitala. Bio je to Ples jastreba i kolibrija, koji je napisao Teven Ervin. Trebalo je da odredi zakonitosti primerenog ponašanja muškaraca prema ženama i žena prema muškarcima. Lijandrin stisnu usne; ona to svakako nije čitala, ali čula je koliko joj je bilo potrebno. Amalisa i njene pratilje ispraćale su svaku rečenicu smehom, valjajući se po podu i lupkajući nogama kao devojčice.

Žena koja je čitala prva je primetila Lijandrin. Prestala je da čita, razrogačivši oči. Ostale su se okrenule da vide u Šta se zagledala, i smeh je zamenila tišina. Sve sem Amalise skočiše na noge, žurno nameštajući kosu i suknje.

Gospa Amalisa ustade lagano i skladno, nasmešivši se. „Činiš nam čast svojim prisustvom, Lijandrin. Ovo je vrlo prijatno iznenađenje. Nisam te očekivala do sutra. Mislila sam da ćeš želeti da se odmoriš nakon tvog dugog puto...“

Lijandrin je oštro prekide, i kao da se obraća praznoj sobi reče: „Govoriću sama s gospom Amalisom. Vi ćete otići. Smesta.“

Nastupi trenutak zaprepašćene tišine, a onda se ostale žene oprostiše od Amalise. Jedna po jedna, nakloniše se Lijandrin, ali ona im nije otpozdravila. Nastavila je da gleda ni u šta, ali ih je i videla i čula: učtivosti izrečene s nelagodom zbog lošeg raspoloženja Aes Sedai; spuštene poglede kada nije obratila pažnju na njih. Prošle su pored nje ka vratima, nespretno se gurajući, da njihove suknje ne bi poremetile njene.

Kada se vrata zatvoriše iza poslednje pratilje, Amalisa reče: „Lijandrin, ne razume...“

„Hodiš li u Svetlosti, kćeri?“ Ovde neće biti tih budalaština da je oslovljava sestrom. Ona je bila nekoliko godina starija od Lijandrin, ali drevni običaji će biti poštovani. Ma koliko dugo bili zaboravljeni, došlo je vreme da se vrate u život.

Ali čim je izgovorila pitanje, Lijandrin shvati da je pogrešila. Bilo je to pitanje koje sasvim sigurno izaziva sumnju i nesigurnost ako dolazi od Aes Sedai; Amalisa se ukoči, a lice joj poprimi čvrst izraz.

„To je uvreda, Lijandrin Sedai. Ja sam Šijenarka i plemkinja. U meni teče vojnička krv. Moja loza se borila protiv Senke pre no što je i postojao Šijenar. Tri hiljade godina bez ijednog dana slabosti.“

Lijandrin promeni pravac napada, ali odbi da se povuče. Prešavši preko sobe, uze kožom uvezan primerak Plesa jastreba i kolibrija s kamina i podiže ga a da ga nije ni pogledala. „U Šijenaru, više no u svim drugim zemljama, kćeri moja, Svetlost se mora čuvati, a Senke se treba bojati.“ Hladnokrvno je bacila knjigu u vatru. Plamenovi su zaigrali kao da je ubačena cepanica masnodrveta. Vatra je zahuktala u kaminu. U tom istom trenutku sve svetiljke u sobi šišteći blesnuše. Toliko su se rasplamsale da su zapljusnule odaju svetlošću. „Ovde, iznad sveta. Ovde, tako blizu prokletoj Pustoši, gde vreba izopačenost. Ovde čak i neko ko misli da hoda u Svetlosti može biti iskvaren.“

Amalisino čelo se obli znojem. Ruka koju je podigla da se pobuni zbog knjige polako pade. Izraz lica i dalje joj je bio smiren, ali Lijandrin je vide kako guta pljuvačku i meškolji se. „Ne razumem, Lijandrin Sedai. Da li je knjiga u pitanju? To su samo budalaštine.“

Glas joj je neznatno podrhtavao. Dobro. Stakleni šeširi svetiljki popucaše kada plamenovi buknuše jače i vrelije. Soba je bila svetla kao u podne. Amalisa je ukočeno stajala. Lice joj je bilo bezizražajno dok je pokušavala da ne čkilji.

„Ti si ta koja je budalasta, kćeri moja. Knjige mi nisu bitne. Ovde ljudi ulaze u Pustoš, i hode po njenoj izopačenosti. U samoj Senci. Zašto te čudi što ta opakost može da sklizne u njih? Želeli oni to ili ne, ipak je moguće. Šta misliš, zašto je Amirlin Tron lično došla?“

„Ne.“ Bio je to zaprepašćeni uzdah.

„Ja sam od Crvenih, kćeri moja“, neumoljivo reče Lijandrin. „Ja lovim sve iskvarene muškarce.“

„Ne razumem.“

„Ne samo one pogane koji iskušavaju Jednu moć. Sve iskvarene. I visokog i niskog roda.“

„Ja ne...“ Amalisa s nelagodom obliznu usne. Videlo se kako se trudi da se smiri. „Ne razumem, Lijandrin Sedai. Moli...“

„Visoke čak i pre no niske.“

„Ne!“ Kao da je neki nevidljivi potporni stub nestao, Amalisa pade na kolena i spusti glavu. „Molim te, Lijandrin Sedai, reci da ne misliš na Agelmara. Ne može to biti on.“

U tom trenutku zbunjenosti i sumnje, Lijandrin udari. Nije se ni makla, već je usmerila Jednu moć. Amalisa uzdahnu i trže se kao da ju je neko ubo iglom, a Lijandrin se nasmeši.

Ovo je bio njen poseban trik, još od detinjstva, koji je najpre naučila. Zabranili su joj da ga koristi, čim je Gospodarica početnica to otkrila, ali za Lijandrin to je samo značilo još nešto što mora da se krije od onih koji su na nju ljubomorni.

Zakoračila je napred i podigla Amalisinu glavu, držeći je za bradu. Metal koji joj je davao snagu i dalje je bio tu, ali to je sada bio običniji metal, podatan pod pravim pritiskom. Suze su lile iz uglova Amalisinih očiju i sijale joj na obrazima. Lijandrin pusti da vatre utihnu; više nije bilo potrebe za time. Ublažila je svoje reči, ali glas joj je i dalje bio poput čelika.

„Kćeri, niko ne želi da vidi tebe i Agelmara prokazane kao Prijatelje Mraka. Pomoći ću ti, ali moraš i ti meni.“

„D-da ti pomognem?“ Amalisa podiže ruku do slepoočnica. Izgledala je zbunjeno. „Molim te, Lijandrin Sedai, ja ne... razumem. To je sve tako... Sve tako...“

To nije bila savršena sposobnost. Lijandrin nije mogla nikoga da prisili da uradi ono što ona želi – iako je pokušavala; oh, kako je samo pokušavala. Ali mogla je da ih učini prijemčivima za njene razloge, da učini da joj veruju i da više od svega žele da budu ubeđeni u njenu ispravnost.

„Slušaj, kćeri. Slušaj i odgovaraj istinito na moja pitanja. A ja ti obećavam da niko neće govoriti o tebi i lordu Agelmaru kao o Prijateljima Mraka. Neće te golu provlačiti preko ulica, da budeš bičevima isterana iz grada, ako te narod pre toga ne rastrgne. Neću dozvoliti da se to dogodi. Razumeš li?“

„Da, Lijandrin Sedai, da. Učiniću kako kažeš i odgovaraću ti istinito.“

Lijandrin se ispravi. Gospa Amalisa je ostala gde je i bila, na kolenima. Lice joj je bilo otvoreno, poput dečjeg, i to deteta koje je čekalo na utehu i pomoć od nekog mudrijeg i jačeg. To je Lijandrin delovalo ispravno. Nikada nije razumela zašto je za Aes Sedai dovoljan jednostavni poklon ili naklon, kada ljudi i žene pred kraljevima i kraljicama kleče. Koja to kraljica ima moju moć? Ona gnevno iskrivi usne, a Amalisa uzdrhta.

„Budi spokojna, kćeri moja. Došla sam da ti pomognem, a ne da kaznim. Samo će oni koji zaslužuju biti kažnjeni. A sad mi govori, i to samo istinu.“

„Hoću, Lijandrin Sedai. Hoću, tako mi moje kuće i časti.“

„Moiraina je došla u Fal Daru s Prijateljem Mraka.“

Amalisa je bila isuviše preplašena da pokaže koliko je iznenađena. „Oh, ne, Lijandrin Sedai. Ne. Taj čovek je došao kasnije. Sada je u tamnici.“

„Kasnije, kažeš. Ali istina je da često razgovara s njim? Često je u društvu tog Prijatelja Mraka? Sama?“

„Po-ponekad, Lijandrin Sedai. Samo ponekad. Želi da otkrije Šta traži ovde. Moiraina Sedai je...“ Lijandrin oštro podiže ruku, a Amalisa proguta Šta god da je htela da kaže.

„Moirainu su pratila tri mladića. To znam. Gde su oni? Bila sam u njihovoj sobi, nigde ih nema.“

„Ja... ne znam, Lijandrin Sedai. Izgledaju kao dobri mladići. Svakako ne misliš da su Prijatelji Mraka.“

„Ne Prijatelji Mraka, ne. Nešto još gore. Daleko opasnije od Prijatelja Mraka, kćeri moja. Njih trojica su opasni po čitav svet. Moraju biti pronađeni. Zapovedićeš svojim slugama da pretraže utvrdu, svojim pratiljama takođe. I ti ćeš se pridružiti potrazi. Pretražićete svaki kutak. Lično ćeš se postarati za to. Lično! I nikome nećeš reći ni reči o tome, sem onima koje ja imenujem. Niko drugi ne sme da zna. Niko. Ovi mladići moraju biti u tajnosti uklonjeni iz Fal Dare i odvedeni u Tar Valon. U potpunoj tajnosti.“

„Biće kako zapovedaš, Lijandrin Sedai. Ali ne razumem potrebu za tajnošću. Niko ovde neće ometati Aes Sedai.“

„Za Crni Ađah si čula?“

Amalisa kolači oči i uzmaknu pred Lijandrin podigavši ruke kao da se štiti od udarca. „Po-pogana glasina, Lijandrin Sedai. Po-pogana. N-ne-ma Aes Sedai koje s-služe Mračnoga. Ne verujem u to. Moraš mi verovati! Pod Svetlošću, k-kunem se da ne verujem u to. Tako mi moje časti i kuće, kunem...“

Lijandrin je hladnokrvno, ćutke, pusti da priča, posmatrajući kako poslednji ostaci snage nestaju iz žene. Bilo je poznato da Aes Sedai umeju da postanu gnevne, veoma gnevne, na one koji čak i spomenu Crni Ađah, a kamoli na one koji izjave da veruju u njegovo skriveno postojanje. Nakon ovoga, budući da joj je volja već bila oslabljena onim trikom iz detinjstva, Amalisa će biti poput gline u njenim rukama. Posle još jednog udarca.

„Crni Ađah postoji, dete. Postoji i ovde je, unutar zidina Fal Dare.“ Amalisa je samo klečala otvorenih usta. Crni Ađah. Aes Sedai koje su istovremeno bile Prijatelji Mraka. Skoro podjednako užasno kao da je čula da sam Mračni hodi Fal Darom. Ali Lijandrin nije popuštala. „Bilo koja Aes Sedai koju u hodniku sretneš, Crna sestra bi mogla biti. Ovo se kunem. Reći ti ne mogu koje to jesu, ali zaštitu moju imaćeš ako u Svetlosti hodiš i mene slušaš.“

„Hoću“, promuklo prošapta Amalisa. „Hoću. Molim te, Lijandrin Sedai, molim te reci da ćeš zaštititi mog brata i moje pratilje...“

„Ko zaslužuje zaštitu, biće zaštićen. Brini se o sebi samoj, kćeri moja. I misli samo o ovome što ti zapovedih. Samo o tome. Sudbina sveta od toga zavisi, kćeri. Sve drugo moraš zaboraviti.“

„Da, Lijandrin Sedai. Da. Da.“

Lijandrin se okrenu i pređe preko sobe ne osvrćući se sve dok ne stiže do vrata. Amalisa je i dalje bila na kolenima, zabrinuto je gledajući. „Ustani, moja gospo Amalisa“, reče Lijandrin prijatnim glasom, samo s naznakom prezira koji je osećala. Sestra, nije nego! Nijedan dan kao početnica izdržala ne bi. A moć da zapoveda ona ima. „Ustani.“

Amalisa se ispravi laganim ukočenim trzajima, kao da je provela sat vremena vezanih ruku i nogu. Kada je naposletku ustala, Lijandrin reče iznova čeličnim glasom: „A ako izneveriš svet, ako izneveriš mene, zavidećeš onom bednom Prijatelju Mraku u lagumu.“

Po izrazu Amalisinog lica, Lijandrin nije mislila da će bilo kakav neuspeh uslediti zbog nedovoljnog truda.

Zatvorivši vrata za sobom, Lijandrin iznenada oseti neko bockanje. Dah joj zastade, i ona se obazre po polumračnom hodniku. Bio je prazan. Prorezi za strele pokazivali su da je noć uveliko pala. Hodnik beše prazan, ali ona je bila sigurna da je neko posmatra. Napušteni hodnik, ispunjen senkama između svetiljki na zidovima kao da joj se rugao. S nelagodom je slegnula ramenima, a onda odlučno krenula niz hodnik. Pričinja mi se. Ništa više.

Noć je već pala, a toliko je toga trebalo da se uradi pre zore. Njena naređenja bila su jasna.

Tamnica je bila u mrklom mraku ma koje doba dana bilo, sem ako neko ne bi doneo fenjer, ali Padan Fejn je sedeo na ivici svog ležaja, zagledan u tamu, sa smeškom na licu. Čuo je druga dva zatvorenika kako mrmljaju u košmarima. On je čekao nešto, nešto što je dugo iščekivao. Predugo. Ali sada je bilo blizu.

Vrata spoljašnje stražare se otvoriše, prolivši svetlost. U dovratku su se ocrtavali nečiji obrisi.

Fejn ustade. „Ti! Nisam tebe očekivao.“ Proteže se, iako se nije osećao opušteno. Krv mu je kolala kroz vene; činilo mu se da bi mogao da preskoči preko tvrđave ako bi hteo. „Iznenađenja za sve, a? Pa, hajde. Noć beži, a ja bih hteo i da spavam.“

Dok se svetiljka približavala ćeliji, Fejn podiže glavu cereći se nečemu iznad kamene tavanice. Nečemu što nije video, ali je osećao. „Još nije gotovo“, prošapta. „Bitka nikad nije gotova.“