Veliki lov

24 Novi prijatelji i stari neprijatelji

Egvena je pratila Prihvaćenu kroz hodnike Bele kule. Zidovi beli koliko i spoljašnost kule bili su pokriveni tapiserijama i slikama. Pod je bio od raznobojnih ploča. Bela haljina Prihvaćene bila je potpuno ista kao njena, izuzev sedam uskih crta na porubu i manšetama. Egvena se namršti gledajući tu haljinu. Ninaeva je od juče nosila odoru Prihvaćene, ali izgledalo je kao da nije uživala ni u tome, niti u zlatnom prstenu u obliku zmije što grize sopstveni rep koji je označavao njen nivo. Onih nekoliko puta što je Egvena bila u prilici da vidi Mudrost, Ninaeva je imala podočnjake kao da je videla nešto što svim svojim srcem nije želela da vidi.

„Ovde“, kratko reče Prihvaćena, pokazavši ka vratima. Ime joj je bilo Pedra. Bila je to niska i žilava žena, nešto starija od Ninaeve. Glas joj je uvek bio oštar. „Dato ti je ovo slobodno vreme jer ti je prvi dan, ali očekujem te na pranju suđa kada gong označi Visoko, i ni tren kasnije.“

Egvena se nakloni, a onda isplazi jezik ka leđima Prihvaćene koja je odlazila. Možda je Šerijam tek sinoć najzad upisala njeno ime u knjigu polaznica, ali već je znala da joj se Pedra ne dopada. Otvori vrata i uđe u sobu.

Prostorija je bila jednostavna i mala, belih zidova. Unutra je bila jedna mlada žena crvenkastozlatne kose, koja joj je slobodno padala oko ramena. Sedela je na jednoj od dve tvrde klupe. Pod je bio go; polaznice nisu mnogo koristile sobe zastrte tepisima. Egvena je mislila da bi ta devojka mogla biti njenih godina, ali posedovala je neko dostojanstvo i sigurnost u sebe, zbog čega je delovala starije. Jednostavna haljina polaznica na njoj je izgledala nekako drugačije. Otmeno. Da, to je bilo to.

„Ja sam Elejna“, rekla je. Nakrivila je glavu, proučavajući Egvenu. „A ti si Egvena. Iz Emondovog Polja, u Dve Reke.“ Rekla je to kao da je iz nekog razloga značajno, ali odmah je nastavila: „Novoj polaznici uvek je na nekoliko dana dodeljen neko ko je ovde već izvesno vreme, da joj pomogne da se snađe. Sedi, molim te.“

Egvena sede na drugu klupu okrenuta Elejni. „Mislila sam da će me Aes Sedai napokon podučavati, sada kada sam konačno polaznica. Ali sve što se do sada desilo jeste da me je Pedra probudila dobra dva sata pre zore i poslala me da čistim hodnike. Kaže da posle večere moram i da pomognem u pranju sudova.“

Elejna se namršti. „Mrzim da perem suđe. Nikada nisam morala – pa, to nije bitno. Bićeš obučavana. U stvari, odsad pa nadalje, svakog dana u ovo vreme bićeš na obuci. Od doručka do Visokog, i od ručka do Trine. Ako si vrlo brza ili vrlo spora, možda će te obučavati i od večere do Punog, ali to je obično ostavljeno za poslove kao što je pranje sudova.“ Elejnine plave oči postaše zamišljene. „Rođena si s tim, zar ne?“ Egvena klimnu. „Da, učinilo mi se da sam osetila. I ja sam, rođena s tim. Nemoj biti razočarana ako nisi znala. Naučićeš da osećaš sposobnost u drugim ženama. Ja sam imala tu prednost što sam odrasla među Aes Sedai.“

Egvena požele da je pita za to – Ko to raste okružen s Aes Sedai? - ali Elejna nastavi: „Takođe nemoj da se razočaraš ako prođe neko vreme pre no što bilo šta postigneš. Mislim, s Jednom moći. Čak i za najjednostavnije stvari potrebno je malo vremena. Strpljenje je vrlina koja mora da se stekne.“ Nos joj se nabra. „Šerijam Sedai uvek to govori i trudi se iz petnih žila da je sve steknemo. Probaj da trčiš kada ona kaže da hodaš, i pre no što trepneš naći ćeš se u njenoj radnoj sobi.“

„Već sam imala nekoliko lekcija“, reče Egvena, pokušavajući da zvuči skromno. Otvorila se saidaru – to joj je sada bilo lakše – i osetila kako je ispunjava toplota. Odlučila je da isproba najveće što je znala. Ispružila je ruku i sjajna kugla obrazovala joj se nad dlanom. Sastojala se od čistog svetla. Podrhtavala je – još nije mogla da je drži mirno – ali bila je tu.

Spokojno, Elejna ispruži ruku, i lopta svetlosti pojavi se i nad njenim dlanom. I njena je treperila.

Trenutak kasnije, slabašno svetlo zasja svuda oko Elejne. Egvena iznenađeno uzdahnu i njena kugla nestade.

Elejna se iznenada zakikota i njeno svetlo se ugasi. I aura i svetlost oko nje. „Videla si ga oko mene?“, uzbuđeno upita. „Ja sam ga videla oko tebe. Šerijam Sedai je rekla da će mi to s vremenom uspeti. Ovo mi je bio prvi put. I tebi?“

Egvena klimnu, smejući se zajedno s drugom devojkom. „Dopadaš mi se, Elejna. Mislim da ćemo biti prijateljice.“

„I ja, Egvena. Ti si iz Dve Reke, iz Emondovog Polja. Poznaješ li momka po imenu Rand al’Tor?“

„Poznajem ga.“ Odjednom, Egvena se seti priče koju je Rand ispričao, a u koju ona nije verovala, o padu sa zida u vrt i susretu s... „Ti si kći naslednica Andora“, izusti.

„Da“, jednostavno odgovori Elejna. „Ako Šerijam Sedai samo načuje da sam to spomenula, mislim da bi me odvukla u svoju radnu sobu pre no što bih završila rečenicu.“

„Svi pričaju o toj Šerijaminoj sobi. Čak i Prihvaćene. Da li zaista toliko grdi? Meni je delovala ljubazno.“

Elejna je oklevala, a kada je progovorila, bilo je to polako. Nije gledala Egvenu u oči. „Na stolu drži vrbov prut. Kaže da će te ona na drugi način naučiti pravilima ako ti ne možeš civilizovano da ih naučiš. Ima tako mnogo pravila za polaznice da je vrlo teško ne prekršiti barem neka od njih“, završi.

„Ali to je – to je užasno! Ja nisam dete, a nisi ni ti. Neću da se prema meni ponašaju kao prema detetu.“

„Ali mi jesmo deca. Aes Sedai, pune sestre, one su odrasle žene. Prihvaćene su mlade žene, dovoljno stare da im se može verovati a da ih niko stalno ne nadgleda. A polaznice su deca, koju treba štititi i čuvati, voditi putem kojim treba da idu, i kazniti kada rade ono što ne treba. Tako je Šerijam Sedai to objasnila. Niko te neće kazniti zbog onoga što učiš, sem ako ne pokušaš nešto što ti je rečeno da ne radiš. Ponekad je to teško ne učiniti. Otkrićeš da želiš da usmeravaš koliko i da dišeš. Ali ako previše sudova polomiš zato što sanjariš kada bi trebalo da ih pereš, ako iskažeš nepoštovanje prema Prihvaćenoj, napustiš Kulu bez dozvole, ili se obratiš Aes Sedai pre no što se ona obrati tebi, ili... Jedino što možeš jeste da se što više trudiš. Ne postoji ništa drugo što možeš da uradiš.“

„Zvuči skoro kao da pokušavaju da nas nateraju da odemo“, pobuni se Egvena.

„Ne, ali u isto vreme i da. Egvena, u Kuli ima samo četrdeset polaznica. Samo četrdeset, a svega će sedam ili osam postati Prihvaćene. Šerijam Sedai kaže da to nije dovoljno. Kaže kako ni sada nema dovoljno Aes Sedai da se uradi sve što se mora. Ali Kula neće... ne može... da spusti svoja merila. Aes Sedai ne mogu da prime ženu za sestru ako ona nema sposobnost, snagu i želju. Ne mogu da daju prsten i šal nekoj koja ne može dovoljno dobro da usmerava Moć, ili koja će dozvoliti sebi da bude zastrašena, ili ustuknuti kada put kojim mora ići postane naporan. Obučavanje i iskušavanje su tu što se usmeravanja tiče, a za snagu i želju... Pa, ako želiš da odeš, dozvoliće ti. Kada budeš dovoljno naučila da te neznanje ne ubije.“

„Valjda“, polako kaza Egvena. „Šerijam nam je ponešto od toga ispričala. Ali nikada nisam mislila da nema dovoljno Aes Sedai.“

„Ona ima teoriju. Kaže da smo izvršile odabir čovečanstva. Znaš šta je odabir? Izbacivanje iz krda životinja sa osobinama koje ti se ne dopadaju?“

Egvena nestrpljivo klimnu; niko nije mogao da odraste oko ovaca a da ne zna za odabir životinja. „Šerijam Sedai kaže da mogućnost da se usmerava polako odumire iz svih nas, pošto Crveni Ađah već tri hiljade godina lovi muškarce koji mogu da usmeravaju. Da sam na tvom mestu, ne bih to spomenula u blizini neke Crvene. Šerijam Sedai se stalno svađa s njima oko toga, a mi smo samo polaznice.“

„Neću.“

Elejna stade, a onda upita: „Je li Rand dobro?“

Egvena iznenada oseti ujed ljubomore – Elejna je bila veoma lepa – ali nakon toga oseti još jači ujed straha. Prešla je u sebi preko onog što je znala o Randovom jedinom susretu s kćeri naslednicom, uveravajući sebe kako Elejna nikako ne može znati da je Rand u stanju da usmerava.

„Egvena?“

„Dobro je koliko je to moguće.“ Nadam se da jeste, vunoglavi idiot. „Kada sam ga poslednji put videla, jahao je s nekim šijenarskim vojnicima.“

„Šijenarci! Rekao mi je da je čobanin.“ Odmahnu glavom. „Malo, malo, pa mislim na njega. Elaida smatra da je on iz nekog razloga važan. Nije to otvoreno rekla, ali naredila je potragu za njim, i pobesnela kada je saznala da je napustio Kaemlin.“

„Elaida?“

„Elaida Sedai. Savetnica moje majke. Ona je iz Crvenog Ađaha, ali izgleda da se uprkos tome dopada mojoj majci.“

Egveni se osušiše usta. Crveni Ađah, a Rand je zanima. „Ja... ne znam gde bi sada mogao biti. Otišao je iz Šijenara i mislim da se neće vraćati.“ Elejna je iskreno pogleda. „I da znam, ne bih rekla Elaidi gde da ga pronađe, Egvena. Koliko je meni poznato, nije učinio ništa loše, a bojim se da ona hoće nekako da ga upotrebi. U svakom slučaju, nisam je videla otkako smo stigli. Beli plaštovi su nas pratili sve vreme. I dalje su ulogoreni na padini Zmaj-planine.“ Odjednom skoči na noge. „Pričajmo o nečem veselijem. Ovde su još dve koje poznaju Randa, i želela bih da jednu od njih upoznaš.“ Uhvati Egvenu za ruku i izvuče je iz sobe.

„Dve devojke? Rand je izgleda upoznao dosta devojaka.“

„Mmm?“ Elejna je pogleda dok ju je vukla niz hodnik. „Da. Aha. Jedna od njih je lenština po imenu Elsa Grinvel. Mislim da ona neće dugo ostati. Izbegava dodeljene poslove, i stalno se izvlači da gleda Zaštitnike dok vežbaju mačevanje. Kaže da je Rand posetio farmu njenog oca sa svojim prijateljem, nekim Metom. Izgleda da su joj predočili kako postoji svet veći od susednog sela, pa je pobegla da postane Aes Sedai.“

„Muškarci“, progunđa Egvena. „Odigram nekoliko plesova s jednim finim dečakom, a Rand se ponaša kao pas sa zuboboljom, ali on...“ Glas joj utihnu kada jedan čovek uđe u hodnik pred njima. Iza nje i Elejna stade i stisnu Egvenu za ruku.

Ništa u vezi s njim nije budilo bojazan, sem iznenadnog pojavljivanja. Bio je visok i zgodan, nešto mlađi od srednjih godina, duge tamne kovrdžave kose. Ali bio je pogrbljen, a oči mu behu tužne. Nije se ni makao prema Egveni i Elejni. Samo je stajao i gledao ih, sve dok se jedna Prihvaćena nije pojavila iza njega.

„Ne bi trebalo da si ovde“, rekla mu je, ne neljubazno.

„Hteo sam da se prošetam.“ Glas mu je bio dubok i tužan kao oči.

„Možeš da šetaš u vrtu, gde bi i trebalo da budeš. Sunce će ti prijati.“

Čovek se ogorčeno nasmeja. „Sa dve-tri vas da stalno pratite svaki moj pokret. Samo se bojite da ću pronaći nož.“ Ponovo se nasmeja na pogled Prihvaćene. „Za sebe, ženo. Za sebe. Povedi me do tvog vrta, i tvojih očiju.“

Prihvaćena ga nežno uhvati za ruku i povede.

„Logan“, reče Elejna kada je otišao.

„Lažni Zmaj!“

„Smiren je, Egvena. Sada nije ništa opasniji od bilo kog drugog muškarca. Ali sećam se kakvog sam ga ranije videla, kada je trebalo šest Aes Sedai da ga spreče da upotrebi Moć i sve nas uništi.“ Stresla se.

Egvena takođe. To bi Crveni Ađah uradio Randu.

„Moraju li uvek biti smireni?“, upita. Elejna je pogleda otvorenih usta i razrogačenih očiju, a ona brzo dodade: „Samo mislim da Aes Sedai možda mogu da pronađu neki drugi način da se nose s njima. Anaija i Moiraina rekle su da su najveća dela Doba legendi zahtevala da muškarci i žene zajedno koriste Moć. Samo sam mislila da bi one pokušale da nađu neki način.“

„Pa, pazi da te nijedna Crvena sestra ne uhvati dok naglas razmišljaš. Egvena, jesu pokušale. Tri stotine godina pošto je Bela kula bila sagrađena, pokušavale su. Odustale su jer se ništa nije moglo pronaći. Hajde. Želim da upoznaš Min. Hvala Svetlosti, nije u vrtu kuda Logan ide.“

Ime je bilo maglovito poznato Egveni, a kada je videla mladu ženu znala je i zašto. Kroz vrt je tekao potočić, premošćen niskim kamenim mostom, a Min je prekrštenih nogu sedela na ogradi. Nosila je uske muške pantalone i vrećastu košulju. Pošto joj je tamna kosa bila kratko ošišana, mogla je skoro da prođe kao dečko, mada neuobičajeno lepuškast. Sivi kaput bio je na ogradi pored nje.

„Znam te“, reče Egvena. „Ti si radila u gostionici u Baerlonu.“ Slabašan povetarac mreškao je vodu pod mostom, a ptice sivih krila čavrljale su na drveću.

Min se nasmeši. „A ti si jedna od onih koji su nam navukli Prijatelje Mraka da je spale. Ne, ne brini. Glasnik koji je došao po mene doneo je dovoljno zlata da gazda Fič napravi dvaput veću. Dobro jutro, Elejna. Ne robuješ nad svojim lekcijama? Ili prljavim loncima?“ Rekla je to šaljivim glasom, nalik na zadirkivanje među prijateljicama, što Elejnin osmeh i potvrdi.

„Vidim da Šerijam još nije uspela da ti navuče haljinu.“

Min se zločesto nasmeja. „Nisam ja nikakva polaznica.“ Piskavim glasom reče: „Da, Aes Sedai. Ne, Aes Sedai. Mogu li da obrišem još jedan pod, Aes Sedai? Ja se“, kaza svojim dubokim glasom, „oblačim kako ja hoću.“ Okrenu se prema Egveni. „Je li Rand dobro?“

Egvena stisnu zube. Trebalo bi da ima rogove kao Trolok, ljutito pomisli. „Bilo mi je žao kada se vaša gostionica zapalila, i drago mi je što će je gazda Fič ponovo sagraditi. Zašto si došla u Tar Valon? Očigledno je da ne nameravaš da postaneš Aes Sedai.“ Min podiže obrvu, tako da je Egvena bila sigurna kako joj je nešto smešno.

„On joj se sviđa“, objasni Elejna.

„Znam.“ Min pogleda Egvenu, i ona na trenutak pomisli da je u njenim očima videla tugu, ili možda žaljenje? „Ovde sam“, oprezno odgovori Min, „zato što su poslali po mene, i mogla sam da biram hoću li doći jašući ili spakovana u džak.“

„Uvek preteruješ“, ubaci se Elejna. „Šerijam Sedai je videla pismo i kaže da je to bila molba. Min ume da vidi, Egvena. Zato je ovde, da bi Aes Sedai mogle da proučavaju kako to radi. To nije Moć.“

„Molba“, frknu Min. „Kada Aes Sedai zatraži tvoje prisustvo, to je isto kao zapovest od kraljice, sa stotinu vojnika da osiguraju njeno izvršenje.“

„Svako ume da vidi“, kaza Egvena.

Elejna odmahnu glavom. „Ne kao Min. Ona vidi – aure – oko ljudi. I slike.“

„Ne stalno“, dodade Min. „Ne oko svih.“

„I može iz njih da sazna mnogo o tebi, mada nisam sigurna da uvek govori istinu. Kaže da ću morati da delim muža s još dve žene, a ja nikada ne bih tako nešto trpela. A ona se samo smeje i kaže da se ni njoj to ne bi dopalo. Ali rekla mi je da ću biti kraljica, i to pre no što je znala ko sam. Rekla je da je videla krunu, i to je bila Ružina kruna Andora.“

Uprkos sebi Egvena upita: „Šta vidiš kad mene pogledaš?“

„Beli plamen i... Oh, svakakve stvari. Ne znam šta znače.“

„To stalno govori“, suvo kaza Elejna. „Kaže da je kod mene videla odsečenu šaku. Ne moju. Tvrdi da ne zna ni šta to znači.“

„Zato što ne znam“, odgovori joj Min. „Ne znam značenje ni polovine onoga što vidim.“

Kada začuše škripu čizama, okrenuše se i videše dvojicu mladića s košuljama i kaputima prebačenim preko ruku. Znojave grudi behu im gole, a u drugoj ruci obojica su držala mač u kanijama. Egvena je gledala u najzgodnijeg čoveka koga je ikada videla. Visok i vitak, ali mišićav, kretao se kao mačka. Ona odjednom shvati da joj ljubi ruku – nije ni primetila kada ju je uzeo – i potraži u glavi ime koje je čula.

„Galad“, promrmlja. Njegove tamne oči gledale su pravo u njene. Bio je stariji od nje. Stariji od Randa. Setivši se Randa, trže se i dođe k sebi.

„A ja sam Gavin“, isceri se drugi mladić. „Mislim da prvi put nisi čula.“ Min se takođe cerila. Samo je Elejna bila namrštena.

Egvena se odjednom seti svoje ruke, koju je Galad i dalje držao, i trže je.

„Ako tvoje obaveze dozvole“, kaza Galad, „voleo bih ponovo da te vidim, Egvena. Mogli bismo da šetamo, ili ako dobiješ dozvolu da izađeš iz Kule, mogli bismo da napravimo izlet van grada.“

„To – to bi bilo lepo.“ Bila je nelagodno svesna ostalih. Min i Gavin i dalje su se cerili, a Elejna se još mrštila. Pokuša da se smiri, da misli na Randa. Tako je... prelep. Trže se, bojeći se da to nije naglas rekla.

„Do tada.“ Konačno skrenuvši pogled s nje, Galad se pokloni Elejni. „Sestro.“ Vitak kao sečivo, on pređe most.

„Taj će“, promrmlja Min gledajući za njim, „uvek učiniti ono što je ispravno. Ma ko zbog toga bio povređen.“

„Sestro?“, upita Egvena. Elejna se samo malo manje mrštila. „Mislila sam da je on tvoj... hoću da kažem, kako se mrštiš...“ Mislila je da je Elejna ljubomorna i još nije bila sigurna da nije tako.

„Nisam njegova sestra“, odlučno kaza Elejna. „Odbijam da budem.“

„Naš otac bio je i njegov“, suvo reče Gavin. „To ne možeš da porekneš, sem ako ne želiš da kažeš da majka laže, a mislim da bi za to trebalo više hrabrosti no što nas dvoje zajedno imamo.“

Egvena tek sada shvati da on ima istu crvenkastozlatnu kosu kao Elejna, mada potamnelu i umršenu od znoja.

„Min je u pravu“, kaza Elejna. „Galad nema ni trunčicu ljudskosti u sebi. Uvek bira ispravnost umesto milosti ili sažaljenja... On je čovek koliko je to i Trolok.“

Gavin se isceri. „Ne znam baš. Sudeći po tome kako je gledao Egvenu, ne bih baš tako rekao.“ Primeti njen pogled, kao i pogled svoje sestre, i podiže ruke kao da hoće da se odbrani svojim mačem. „Sem toga, on je najbolji mačevalac koga sam ikada video. Zaštitnici mu samo jednom nešto pokažu, i naučio je. Mene nateraju da se skoro do smrti iznojim da bih naučio samo polovinu onoga što Galad bez truda postiže.“

„A veština s mačem je dovoljna?“, šmrknu Elejna. „Muškarci! Egvena, verovatno si pretpostavila da je ovaj sramotno neodeveni vo moj brat. Gavine, Egvena zna Randa al’Tora. Iz istog su sela.“

„Je li tako? Je li zaista rođen u Dve Reke, Egvena?“

Egvena natera sebe da mirno klimne. Šta on to zna? „Naravno da jeste. Odrasla sam s njim.“

„Naravno“, polako ponovi Gavin. „Tako neobična osoba. Rekao je da je čobanin, mada niti je izgledao, niti se ophodio kao čobani koje sam ja viđao. Čudno. Sreo sam svakakve ljude koji su upoznali Randa al’Tora. Neki čak ni ne znaju kako se zove, ali po opisu to ne bi mogao biti niko drugi. Svima im je promenio živote. Bio je tu jedan stari seljak koji je došao u Kaemlin samo da vidi Logana kada je Logan prošao kroz grad na putu ovamo; ali seljak je ostao da brani našu majku kada su neredi počeli. I to zbog mladića koji je pošao da vidi svet, i naterao ga da pomisli kako u životu ima još nečeg sem njegove farme. Rand al’Tor. Skoro da pomisliš da je ta’veren. Prilično zanima Elaidu. Pitam se da li će se i Sara naših života promeniti zato što smo ga sreli?“

Egvena pogleda Elejnu i Min. Bila je sigurna da pojma nemaju da je Rand zaista ta’veren. Nikada ranije nije odista razmišljala o tome; on je Rand, i proklet sposobnošću da usmerava. Ali ta’vereni jesu menjali ljude, želeli to ti ljudi ili ne. „Zaista mi se sviđate“, odjednom reče, obuhvativši pokretom ruke obe devojke. „Želim da budem vaša prijateljica.“

„I ja tvoja“, reče Elejna.

Egvena je zagrli, a onda Min skoči s ograde, i njih tri stajale su tu na mostu i grlile se.

„Nas tri jesmo povezane“, reče Min, „i ne smemo dozvoliti nijednom muškarcu da to prekine. Čak ni njemu.“

„Hoće li mi neko reći šta se ovde dešava?“, nežno upita Gavin.

„Ne bi razumeo“, odgovori mu njegova sestra i sve tri devojke se najednom zakikotaše.

Gavin se počeša po glavi, a onda odmahnu njome. „Pa, ako to ima bilo kakve veze s Random al’Torom, pazite da vas Elaida ne čuje. Otkako smo došli, triput me je obradila kao da je jedan od onih Ispitivača koje Beli plaštovi imaju. Ne bih rekao da mu misli...“ Naglo se trže. Jedna žena prelazila je vrt, žena s crveno obrubljenim šalom. „Imenuj Mračnoga“, citirao je on, „i on će se pojaviti. Mislim da mi nije potrebno još jedno predavanje kako treba da nosim košulju kada nisam u dvorištu za vežbu. Dobro vam jutro svima želim.“

Elaida udostoji odlazećeg Gavina jednim pogledom dok je stupala na most. Bila je više zgodna žena no lepa, mislila je Egvena, ali taj bezvremeni izgled govorio je ko je ona s istom nedvosmislenošću kao i njen šal. Samo najmlađe sestre nisu tako izgledale. Kada joj pogled pređe preko Egvene, samo na tren zastavši, devojka odjednom vide čvrstinu u toj Aes Sedai. Uvek je mislila o Moiraini kao o snažnoj osobi, čeliku ispod svile, ali Elaida nije marila za svilu.

„Elaida“, reče Elejna, „ovo je Egvena. I ona je rođena sa semenom u sebi. I već je dobila nešto obuke, tako da je napredovala koliko i ja. Elaida?“

Lice Aes Sedai beše bezizražajno. „U Kaemlinu, dete, ja sam savetnik kraljici, tvojoj majci. Ali ovo je Bela kula, a ti polaznica.“ Min se pomače, kao da je htela da ode, ali Elaida je zaustavi oštrim: „Ostani, devojko. Hoću da razgovaram s tobom.“

„Znam te čitavog života, Elaida“, s nevericom reče Elejna. „Gledala si me kako rastem, i činila da vrtovi cvetaju usred zime da bih mogla da se igram.“

„Dete, tamo si bila kći naslednica. Ovde si polaznica. Moraš to naučiti. Jednog dana bićeš velika, ali moraš naučiti!“

„Da, Aes Sedai.“

Egvena beše zapanjena. Da je nju neko tako izgrdio pred svetom, bila bi besna.

„Sada polazite, obe.“ Gong se duboko i zvučno oglasi, a Elaida nagnu glavu. Sunce beše na pola puta do zenita. „Visoko“, kaza Elaida. „Morate da požurite, ako ne želite da čujete još prekora. I, Elejna? Pošto završiš s poslom, poseti Nadzornicu polaznica u njenoj radnoj sobi. Polaznica ne razgovara s Aes Sedai, sem ukoliko joj se ova ne obrati. Trčite, obe. Zakasnićete. Trčite!“

One potrčaše, zadigavši suknje. Egvena pogleda Elejnu. Elejna je pocrvenela, a lice joj beše odlučno.

„Postaću Aes Sedai“, tiho kaza Elejna, ali to je zvučalo kao obećanje.

Egvena ču kako iza njih Aes Sedai poče: „Kako sam razumela, devojko, ovamo te je dovela Moiraina Sedai.“

Želela je da ostane i sluša, da čuje da li će Elaida pitati nešto u vezi s Random, ali Visoko je odzvanjalo kroz Belu kulu i morala je na svoje poslove. Trčala je kao što joj je bilo naređeno.

„Postaću Aes Sedai“, prosikta. Elejna joj uputi kratak osmeh pun razumevanja, i njih dve potrčaše još brže.

Kada je Min konačno sišla s mosta, košulja joj se lepila za kožu. Nije se oznojila od sunca, već od vreline Elaidinih pitanja. Osvrnula se kako bi se uverila da je Aes Sedai ne prati, ali Elaide nije bilo na vidiku.

Kako je Elaida znala da ju je Moiraina pozvala? Min je bila sigurna da su tu tajnu znale samo ona, Moiraina i Šerijam. I sva ta pitanja u vezi s Random. Nije bilo lako staloženog lica i pogleda reći Aes Sedai u lice da nikad za njega nije ni čula, a kamoli da ga je videla. Šta ona hoće od njega? Svetlosti, šta Moiraina hoće od njega? Šta je on? Svetlosti, ne želim da se zaljubim u čoveka koga sam jednom u životu srela, i koji je uz to farmer.

„Moiraina, Svetlost te oslepela“, progunđa, „zbog čega god da si me ovamo dovela, vrati se gde god da se kriješ i reci mi šta hoćeš, da mogu da idem!“

Jedini odgovor bila joj je slatka pesma ptica. Ona se namršti i pođe u potragu za hladom.