6 Mračno proročanstvo

Siloviti udarci zatresli su vrata farme. Debeli zasun je poskočio u ležištu. Kroz prozor pored vrata videla se troločka gubica. Prozori su bili na sve strane, a kroz njih se naziralo još senovitih obrisa. Ali ne dovoljno senovitih. Rand je i dalje mogao da ih razazna.

Prozori, očajnički pomisli. Ustuknuo je od vrata, držeći obema rukama mač pred sobom. Ako vrata i izdrže, mogu da provale kroz prozore. Zašto ne dolaze kroz prozore?

Uz zaglušujuću škripu gvožđa jedna od šarki istrgla se iz dovratka. Ostala je da visi na klincima iščupanim iz drveta. Zasun se zatrese od novog udarca, a klinovi ponovo zaškripaše.

„Moramo da ih zaustavimo!“, povika Rand. Samo što ne možemo. Ne možemo da ih zaustavimo. Potražio je pogledom izlaz, ali video je samo jedna vrata. Soba je bila kao kutija. Samo jedna vrata, i mnogo prozora. „Nešto moramo učiniti. Bilo šta!“

„Prekasno je“, reče Met. „Zar ne vidiš?“ Njegov osmeh delovao je čudno na ispijenom bledom licu, a iz grudi mu je štrčao balčak bodeža. Rubin je plamteo, kao da je ispunjen vatrom. Bilo je više života u dragulju no na njegovom licu. „Prekasno je da bilo Šta promenimo.“

„Konačno sam ih se otarasio“, kroz smeh reče Perin. Krv je liptala niz njegovo lice, nalik na poplavu suza iz praznih očnih duplji. Ispružio je crvene ruke, pokušavajući da natera Randa da pogleda Šta drži u njima. „Sada sam slobodan. Gotovo je.“

„Nikada neće biti gotovo, al’Tore“, povika Padan Fejn, mahnito se vrteći u središtu poda. „Bitka nikada neće biti gotova.“

Vrata se rasprsnuše u iverje, a Rand se povi u stranu da bi izbegao komade drveta koje je letelo kroz vazduh. Dve Aes Sedai odevene u crveno kročiše unutra, klanjajući se svom gospodaru koji je ušao za njima. Maska boje usirene krvi bila je na Ba’alzamonovom licu, ali Rand je video plamen iza proreza za oči i čuo buktanje vatri iz Ba’alzamonovih usta.

„Još nismo završili ti i ja, al’Tore“, reče Ba’alzamon, a onda on i Fejn progovoriše u isti mah: „Za tebe bitka nikada neće biti završena.“

Boreći se za vazduh, Rand se diže s poda u sedeći položaj, terajući sebe da se probudi. Činilo mu se da i dalje čuje Fejnov glas, kao da je torbar kraj njega. Nikada neće hiti gotovo. Bitka nikada neće hiti završena.

Krmeljivih očiju, osvrnuo se oko sebe. Pokušao je da ubedi samog sebe kako je i dalje skriven tamo gde ga je Egvena ostavila, na ležaju u uglu njene sobe. Prostorija je bila ispunjena slabašnim svetlom jedne lampe. Iznenadio se kada je video Ninaevu kako plete u stolici za ljuljanje, kraj jedinog kreveta u sobi. Krevetski pokrivači nisu bili pomerani. Napolju je bila noć.

Ninaeva je bila tamnooka i vitka. Uplitala je kosu u debelu pletenicu, prebačenu preko ramena. Pletenica joj je visila skoro do struka. Ona nije digla ruke od kuće. Lice joj je bilo smireno i, dok se polako ljuljala, činilo se kao da je zadubljena u pletenje. Ravnomerno kuckanje njenih igala bilo je jedini zvuk u sobi. Tepih je prigušivao pokrete stolice za ljuljanje.

U poslednje vreme bilo je noći kada je želeo da je hladni kameni pod njegove sobe zastrt tepihom, ali sobe muškaraca u Šijenaru uvek su bile gole i jednostavne. Na zidovima ove sobe bile su dve tapiserije, prizori planinskih vodopada, i zavese s izvezenim cvećem pored proreza za strelce. U vazi na stolu pokraj kreveta bilo je cveće. Bele jutarnje zvezde. U glaziranim belim nosačima na zidovima bilo je još cveća. U jednom uglu bilo je visoko ogledalo, a još jedno je visilo iznad umivaonika. Na umivaoniku su bili bokal i lavor s plavim prugama. Pitao se zašto Egveni trebaju dva ogledala; u njegovoj sobi nije bilo nijednog, niti mu je trebalo. Gorela je samo jedna svetiljka, ali u sobi ih je bilo još četiri. Bile su skoro podjednako velike koliko i ona koju je on delio s Metom i Perinom. Egvena je bila sama i imala ih je pet.

Ne dižući pogled, Ninaeva reče: „Ako spavaš po podne nećeš spavati noću.“

Namrštio se, iako ona to nije mogla da vidi. Barem je tako mislio. Bila je samo nekoliko godina starija od njega, ali to što je bila Mudrost dodavalo joj je pedeset godina autoriteta. „Trebalo mi je skrovište, a bio sam umoran“, reče on, a odmah potom dodade: „Nisam sam došao ovamo. Egvena me je pozvala u ženske odaje.“

Ninaeva spusti pletivo. Uputila mu je pogled koji je govorio da joj je smešan. Bila je lepa žena. Nikada to ne bi primetio da je ostao kod kuće; o Mudrosti se jednostavno nije tako mislilo. „Svetlost mi pomogla, Rande, svakim danom sve više ličiš na Šijenarca. Pozvala u ženske odaje, nije nego“, šmrknu Ninaeva. „Još malo, pa ćeš početi da pričaš o svojoj časti i da moliš mir da ti blagoslovi mač.“ Pocrveneo je. Nadao se da zbog slabašnog svetla nije primetila. Ona odmeri njegov mač pogledom. Balčak je štrčao iz dugog zavežljaja na podu. Znao je da nema dobro mišljenje o njegovom maču, niti o bilo kom drugom, ali prvi put ništa nije rekla. „Egvena mi je kazala zašto ti je potrebno skrovište. Ne brini. Sakrićemo te od Amirlin, ili bilo koje druge Aes Sedai, ako to želiš.“

Pogledala ga je u oči i smesta skrenula pogled, ali ne pre no što je on uspeo da primeti njenu nelagodnost. Njenu sumnju. Tako je, ja mogu da usmeravam Moć. Muškarac koji koristi Jednu moć! Trebalo bi da pomažeš Aes Sedai da me uhvate i smire.

Namrštivši se, poravnao je kožni prsluk koji mu je Egvena pronašla i okrenuo se kako bi mogao da se nasloni na zid. „Čim budem mogao, sakriću se u neke taljige, ili se išunjati napolje. Nećeš morati dugo da me kriješ.“ Ninaeva ništa ne reče. Usredsredila se na svoje pletivo, ispustivši ljutit glas kada je promašila petlju. „Gde je Egvena?“

Ona spusti pletivo u krilo. „Ne znam ni zašto uopšte danas i pokušavam. Iz nekog razloga, ne mogu da vodim računa o petljama. Otišla je da vidi Padana Fejna. Misli da će mu možda pomoći ako vidi poznata lica.“

„Moje svakako ne. Trebalo bi da se drži dalje od njega. On je opasan.“

„Želi da mu pomogne“, smireno reče Ninaeva. „Seti se da je učila da bude moj pomoćnik, a biti Mudrost ne sastoji se samo od predviđanja vremena. Lečenje je takođe deo toga. Egvena oseća želju i potrebu da leči. A da je Padan Fejn toliko opasan, Moiraina bi nešto rekla.“

On se promuklo nasmeja. „Niste je ni pitale. Egvena mi je priznala. A mogu i da zamislim tebe kako tražiš od nje dozvolu za nešto.“ Njena podignuta obrva izbrisa osmeh s njegovog lica. Ali nije hteo da se izvini. Bili su daleko od kuće, a on nije shvatao kako će ona i dalje biti Mudrost u Emondovom Polju ako ide u Tar Valon. „Jesu li počeli da me traže? Egvena nije sigurna da će me tražiti, ali Lan kaže da je Amirlin Tron došla zbog mene. Mislim da ću pre uvažiti njegovo mišljenje.“

Ninaeva ništa ne reče. Kao da se sasvim posvetila svojim nitima. Naposletku progovori: „Nisam sigurna. Jedna služavka je pre nekog vremena došla da namesti krevet. Ili je barem tako rekla. Kao da će Egvena već ići na spavanje, uprkos večerašnjoj proslavi u čast Amirlin. Rekla sam joj da ide. Nije te videla.“

„Niko ti ne namešta krevet u muškim odajama.“ Uputila mu je pogled koji bi ga pre godinu dana naterao da zamuckuje. On odmahnu glavom. „Ne bi poslali služavke da me traže, Ninaeva.“

„Kada sam pre nekog vremena otišla do spremišta po čašu mleka, bilo je previše žena u hodnicima. One koje idu na gozbu trebalo bi da se oblače, a ostale ili da im pomažu, ili da se spremaju da služe...“ Zabrinuto se namršti. „Ima više no dovoljno posla za sve, sada kada je Amirlin ovde. A nisu bile samo ovde, u ženskim odajama. Videla sam gospu Amalisu lično kako izlazi iz neke ostave pored spremišta, prašnjavog lica.“

„To je smešno. Zašto bi se ona pridružila potrazi? Ili bilo koja druga žena, kad smo već kod toga. Koristili bi vojnike lorda Agelmara, i Zaštitnike. Kao i Aes Sedai. Mora da samo rade nešto za gozbu. Spaljen da sam ako znam Šta je sve potrebno za šijenarsku proslavu.“

„Ponekad se ponašaš kao vunoglavac, Rande. Muškarci koje sam videla nisu znali Šta žene rade. Neki od njih su se žalili što sve moraju da obave sami. Znam da nema mnogo smisla to što te traže žene. Izgleda kao da nijedna Aes Sedai ne pokazuje radoznalost. Ali Amalisa se nije spremala za gozbu tako što je prljala haljinu u ostavi. Nešto su tražile, i to nešto važno. Čak i ako je počela odmah pošto sam je videla, jedva da će imati vremena da se okupa i presvuče. A kad smo već kod toga, ako se Egvena uskoro ne vrati, ili će zakasniti, ili se neće presvući.“

Rand iznenada shvati da Ninaeva ne nosi vunenu odeću iz Dve Reke, koju je navikao da vidi na njoj. Haljina joj je bila od bledoplave svile, izvezena snežnim cvetovima oko vrata i niz rukave. U središtu svakog cvetića bio je mali biser, a pojas joj je bio optočen srebrom, s malom srebrnom kopčom ukrašenom biserima. Nikada je nije video u nečemu takvom. Čak ni svečarska odeća koju su nosili kod kuće nije bila ravna ovome.

„Ideš na gozbu?“

„Naravno. Čak i da Moiraina nije rekla da bi trebalo, nikada ne bih dozvolila da pomisli da sam...“ Oči joj na trenutak gnevno sevnuše. Znao je Šta je htela da kaže. Ninaeva nikada ne bi dozvolila da pomisle da se plaši, čak i ako je bila preplašena. Svakako ne Moiraini, a pogotovu ne Lanu. Nadao se da nije svesna da su njemu znana njena osećanja prema Zaštitniku.

Trenutak kasnije, vatra u njenom pogledu utihnu, dok je posmatrala rukav svoje haljine. „Ovo sam dobila od gospe Amalise“, rekla je toliko tiho da se on zapitao da li se obraćala samoj sebi. Prešla je prstima preko svile i izvezenog cveća, zamišljeno se smešeći.

„Veoma ti lepo stoji, Ninaeva. Izgledaš vrlo lepo večeras.“ Štrecnu se čim izusti te reči. Svaka Mudrost bila je osetljiva oko svog autoriteta, ali Ninaeva je bila osetljivija od mnogih. Ženski krug uvek joj je stajao nad glavom, jer je bila mlada, a možda i zbog toga što je bila lepa, a njene svađe s gradonačelnikom i Seoskim savetom bile su legendarne.

Ona trže ruku s veza i prostreli ga pogledom. On brzo progovori da bi je predupredio: „Kapije ne mogu večito da ostanu zamandaljene. Čim se otvore, ja odlazim, a Aes Sedai me nikada neće pronaći. Perin kaže da ima mesta u Crnim brdima i Karalainskoj stepi gde možeš putovati danima a da nikoga ne sretneš. Možda... možda mogu da smislim Šta da uradim oko...“, s nelagodom slegnu ramenima. Nije bilo potrebe da to naglas kaže. Ne njoj. „A ako ne budem mogao, neće biti nikoga koga mogu da povredim.“

Ninaeva na trenutak ućuta, a onda polako reče: „Nisam tako sigurna, Rande. Meni ne izgledaš ništa drugačije no bilo koji drugi seoski mladić, ali Moiraina tvrdi da si ta’veren. Ne verujem da misli da je Točak završio s tobom. Mračni izgleda...“

„Šai’tan je mrtav“, grubo reče on, i najednom, soba kao da se zanjiha. On se uhvati za glavu. Spopade ga vrtoglavica.

„Budalo! Čista, šlepa, idiotska budalo! Imenuješ Mračnoga! Skrećeš njegovu pažnju na sebe! Zar ti nije dosta nevolja?“

„Mrtav je“, trljajući glavu promrmlja Rand. Proguta pljuvačku. Vrtoglavica je već slabila. „U redu, u redu. Ba’alzamon, ako baš hoćeš. Ali mrtav je. Video sam kako umire, kako gori.“

„A ja nisam gledala kada je maločas pogled Mračnoga pao na tebe? Nemoj da mi kažeš da ništa nisi osetio, ili ću ti izvući uši. Videla sam ti izraz lica.“

„Mrtav je“, i dalje je tvrdio Rand. Seti se nevidljivog posmatrača i vetra na vrhu kule. Stresao se. „Ovako blizu Pustoši dešavaju se neobične stvari.“

„Ti jesi budala, Rande al’Tore.“ Pripretila mu je rukom. „Zaista bih ti izvukla uši, samo kad bi to moglo da te nauči...“

Ostatak njenih reči izgubi se u zvonjavi koja ispuni utvrdu.

On skoči na noge. „To je uzbuna! Traže...“ Imenuj Mračnoga, i njegovo zlo će se sručiti na tebe.

Ninaeva ustade sporije, s nelagodom odmahnuvši glavom. „Ne, ne verujem. Da tebe traže, zvona bi te samo upozorila. Ne. Ako je ovo uzbuna, nije zbog tebe.“

„Šta onda?“ On požuri do najbližeg otvora za strelce i proviri.

Svetla su nalik na sviće jurila kroz utvrdu koju je pokrila noć. Svetiljke i baklje hitale su tamo-amo. Neke su išle ka spoljašnjim bedemima i kulama, ali većina onih koje je mogao da vidi micale su se kroz vrt ispod njega i deo jednog dvorišta koji mu je bio na vidiku. Šta god da je izazvalo uzbunu, bilo je u tvrđavi. Zvona utihnuše i začuše se povici, ali nije mogao da razazna Šta to ljudi uzvikuju.

Ako nije zbog mene... „Egvena“, iznenada reče. Ako je još živ, ako i dalje ima zla, trebalo bi da dođe po mene.

Ninaeva se okrenu od drugog proreza. „Šta?“

„Egvena.“ On pređe sobu brzim koracima i iz zavežljaja izvuče kanije s mačem. Svetlosti, mene bi trebalo da povredi, ne nju. „U tamnicama je s Fejnom. Šta ako se nekako oslobodio?“

Sustigla ga je kod vrata i zgrabila za ruku. Nije mu bila ni do ramena, ali stisak joj beše gvozden. „Ne budi još gora kozoglava budala no što već jesi, Rande al’Tore. Čak i da nije imalo nikakve veze s tobom, one žene su nešto tražile! Svetlosti, čoveče, ovo su ženske odaje. Vrlo je verovatno da će u hodnicima biti Aes Sedai. Egvena će biti dobro. Nameravala je da sa sobom povede Meta i Perina. Čak i da je upala u nevolje, oni će je čuvati.“

„Šta ako nije mogla da ih pronađe, Ninaeva? Egvenu to ne bi zaustavilo. Pošla bi sama, baš kao i ti, i to dobro znaš. Svetlosti, rekao sam joj da je Fejn opasan. Spaljen da sam ako joj nisam rekao!“ Otrgnuvši se, otvori vrata i izlete. Svetlost me spalila, trebalo je da ja budem povređen!

Jedna žena vrisnu kada ga ugleda u gruboj košulji i jeleku, s mačem u ruci. Čak i kada su pozvani, muškarci nisu išli po ženskim odajama naoružani, sem ukoliko utvrda nije napadnuta. Hodnik beše pun žena: služavki u crnom i zlatnom, gospi od tvrdinje u svili i čipkama, žena s izvezenim šalovima dugih resa. Sve su uglas govorile, i sve zahtevale da čuju Šta se dešava. Uplakana deca posvuda su se držala za suknje. Jurnuo je između njih, provlačeći se tamo gde je mogao, mrmljajući izvinjenja onima koje je gurnuo, pokušavajući da ne obraća pažnju na iznenađene poglede.

Jedna od žena sa šalom okrenu se da se vrati u svoju sobu, i on tada primeti leđa njenog šala i sjajnu belu suzu po sredini. Iznenada prepozna lica koja je video u spoljnom dvorištu. Sada su Aes Sedai uzbunjeno gledale njega.

„Ko si ti? Šta radiš ovde?“

„Da li je utvrda pod napadom? Odgovori mi, čoveče!“

„On nije vojnik. Ko je on? Šta se dešava?“

„To je mladi južnjački lord!“

„Neka ga neko zaustavi!“

On se iskezi od straha, ali nastavi dalje, pokušavajući da se kreće brže.

A onda žena stupi u hodnik, oči u oči s njim, i on u mestu stade. Prepoznao je to lice. Mislio je da će ga pamtiti, pa makar večito živeo. Amirlin Tron. Kada ga ugleda, ona razrogači oči i ustuknu. Druga Aes Sedai, visoka žena koju je video sa štapom, postavi se između njega i Amirlin, vičući nešto što od graje nije mogao da razazna.

Ona zna. Svetlost mi pomogla, ona zna. Moiraina joj je rekla. Zarežavši, on potrča dalje. Svetlosti, samo da se uverim da je Egvena bezbedna pre no što one... Iza sebe začu viku, ali nije obraćao pažnju.

Utvrda je bila u metežu. Ljudi su s isukanim mačevima trčali prema dvorištima. Niko ga ni ne pogleda. Sada je čuo i druge zvuke sem zvonjave na uzbunu. Povike, vrištanje. Zveket metala o metal. Imao je tek toliko vremena da shvati da to behu zvuci borbe – Bitka? Unutar Fal Dare? – kada tri Troloka izleteše pred njega.

Inače ljudska lica bila su izopačena čupavim gubicama, a jedan od njih imao je i ovnujske rogove. Iskeziše zube i digoše srpolike mačeve jurnuvši ka njemu.

Hodnik domaločas pun užurbanih ljudi sada je, izuzev njega i tri Troloka, bio prazan. Iznenađen, nespretno isuka mač, pokušavajući da izvede Kolibri ljubi ružu. Potresen zbog toga što je u srcu Fal Dare naleteo na Troloke, toliko loše je izveo taj zahvat da bi Lan bio zgađen. Trolok medveđe njuške s lakoćom izbeže udarac, na tren izbacivši iz ravnoteže drugu dvojicu.

Odjednom, desetak Šijenaraca jurnu na Troloke. Bili su upola odeveni u svečanu odeću za gozbu, ali mačevi im behu spremni. Trolok medveđe gubice samrtno zareža, a njegovi drugovi dadoše se u beg, progonjeni ljudima koji su vikali i mahali čelikom. Vika i vrištanje dopirali su sa svih strana.

Egvena!

Rand zađe dublje u tvrđavu, jureći niz beživotne hodnike, nailazeći povremeno na mrtvog Troloka. Ili mrtvog čoveka.

A onda stiže do ukrštanja hodnika. S njegove leve strane odigravala se bitka. Šest ljudi s perčinima nepokretno je krvarilo na podu, a sedmi je umirao. Mirdraal okrenu mač i izvuče sečivo iz čovekovog trbuha. Vojnik vrisnu, ispusti svoj mač i pade. Sen se kretala s gracioznošću otrovnice. Sličnost sa zmijom beše pojačana oklopom od crnih ploča, koje su mu preklapajući se pokrivale grudi. Mirdraal se okrenu i osmotri Randa bledim bezokim licem. S hladnim osmehom i ne žureći pođe prema njemu. Žurba je nepotrebna zbog samo jednog čoveka.

Ukopao se u mestu. Jezik mu utrnu. Pogled Bezokog je strah. Tako su govorili duž Granice. Drhtavim rukama podiže mač. Nije se ni setio da se prepusti praznini. Svetlosti, upravo je ubio sedam naoružanih vojnika odjednom. Svetlosti, šta ću ja jedan da uradim ? Svetlosti!

Mirdraal se naglo zaustavi, a osmeh mu se izgubi s lica.

„Ovaj je moj, Rande.“ Rand se trže kada Ingtar stupi pored njega, crnpurast i stamen u žutom svečanom kaputu, s mačem koji je držao obema rukama. Ingtarove tamne oči neprestano su gledale Sen u lice. Šijenarac ničim nije pokazivao da oseća strah od tog pogleda. „Okušaj se na nekom Troloku“, tiho reče, „pre no što se suočiš s jednim ovakvim.“

„Krenuo sam dole da vidim je li Egvena bezbedna. Išla je u tamnicu da poseti Fejna i...“

„Onda idi da se postaraš za nju.“

Rand proguta pljuvačku. „Napašćemo ga zajedno, Ingtare.“

„Nisi spreman za ovo. Idi i postaraj se za svoju devojku. Idi! Želiš li da je Troloci nađu kada je bez zaštite?“

Rand na trenutak zastade, neodlučan. Sen podiže mač ka Ingtaru. Usne mu se izviše i tiho zareža. Rand je znao da to nije bilo od straha. A Egvena bi mogla biti sama u tamnici s Fejnom, ili još gore. Ipak, i dalje se osećao posramljeno dok je jurio ka stepenicama koje su vodile ka podzemlju. Znao je da je pogled Seni u stanju da prestravi svakog, ali Ingtar je savladao užas. Rand i dalje beše obamro od straha.

Hodnici ispod utvrde behu tihi i slabašno osvetljeni treperavim svetiljkama na velikom međusobnom odstojanju. Približivši se tamnicama usporio je. Primicao se polako, što je mogao tiše. Činilo mu se da je škripa njegovih čizama po golom kamenu zaglušna. Vrata koja su vodila u tamnice behu odškrinuta. Trebalo je da budu zatvorena i zamandaljena.

Zagledavši se ka njima, pokuša da proguta pljuvačku, ali nije mogao. Otvori usta da uzvikne, a onda ih brzo zatvori. Ako je Egvena tamo, i u nevolji, vika bi samo upozorila one zbog kojih je u opasnosti. Duboko udahnuvši, pripremi se.

S kanijama u levoj ruci, on jednim pokretom širom otvori vrata i baci se u unutrašnjost tamnice, prevrnuvši se preko ramena po slamom pokrivenom podu. Diže se na noge, okrenuvši se oko sebe da bi jasno sagledao sobu, očajniki tražeći pogledom onog ko bi mogao da ga napadne, tražeći Egvenu. Nikoga nije bilo.

Pogled mu pade na sto. On se sledi. Zaledi mu se dah, pa čak i misli. S obe strane svetiljke koja je još gorela, kao da predstavlja glavni eksponat, bile su glave stražara u lokvama krvi. Njihove oči gledale su ga, razrogačene od straha, a usta behu razjapljena u poslednjem vrisku koji niko nije čuo. Rand se zagrcnu i presamiti. Stomak mu se prevrtao dok je povraćao na slamu. Naposletku uspe da se ispravi, brišući usta rukavom. Grlo ga je peklo.

Polako postade svestan ostatka prostorije. Primetio je samo polovinu stvari dok je bio obuzet svojom žurnom potragom za napadačem. Krvavo komađe mesa beše razbacano po slami. Nije bilo ničeg što bi mogao da prepozna kao ljudsko, izuzev dve glave. Neki od čereka izgledali su kao da su žvakani. Dakle, to se desilo s ostatkom tela. Iznenadila ga je smirenost misli, skoro kao da je ne pokušavajući dosegao prazninu. Nejasno beše svestan da je to zbog šoka.

Nije prepoznao nijednu glavu. Straža je bila zamenjena otkad je bio tu. Bi mu drago zbog toga. Bilo bi još gore da ih je poznavao, čak i da je to bio Čangu. Zidovi takođe behu prekriveni krvlju, ali u vidu nažvrljanih slova, pojedinačnih reči i čitavih nepovezanih rečenica. Neke behu oštre i uglaste, na jeziku koji nije znao, mada je prepoznao troločko pismo. Druge je mogao da pročita, ali želeo je da to nije u stanju. Huljenja i izopačenosti toliko ogavne da bi svaki konjušar ili trgovački stražar na mestu prebledeo.

„Egvena.“ Smirenosti nestade. Zadenuvši kanije za pojas, zgrabi svetiljku sa stola, jedva primetivši kada su se glave prevrnule. „Egvena! Gde si?“

Krenu prema unutrašnjim vratima, načini dva koraka, a onda stade razrogačenih očiju. Reči na vratima bile su tamne. Mokro su se presijavale na svetlosti svetiljke, sasvim jasne:

SREŠĆEMO SE PONOVO NA TOMANSKOJ GLAVI. NIKADA NIJE GOTOVO, AL’TORE.

Mač mu ispade iz šake koja iznenada obamre. Ne skidajući pogled s vrata, saže se da ga podigne. Umesto mača, zagrabio je punu šaku slame i mahnito počeo da briše reči. Sav zadihan, trljao je sve dok se nisu pretvorila u veliku krvavu mrlju, ali nije mogao da se zaustavi.

„Šta to radiš?“ Kada začu taj oštar glas iza sebe, okrenu se i saže da zgrabi mač. U dovratku spoljašnjih vrata stajala je jedna žena. Bila je sva ukočena od gneva. Kosa joj beše poput bledog zlata, upletena u mnoštvo pletenica, ali oči su joj bile tamne i oštre. Izgledala je kao da nije mnogo starija od njega, i bila je nekako nadureno lepa, ali nije mu se sviđalo kako su joj usne stisnute. A onda ugleda šal koji je čvrsto obmotala oko sebe i njegove duge crvene rese.

Aes Sedai. I Svetlost mi pomogla, ona je Crveni Ađah. „Ja... ja sam samo... Bile su gadosti. Ogavne.“

„Sve mora biti ostavljeno onako kako je zatečeno da bismo mi ispitale. Ništa ne dodiruj.“ Ona koraknu napred, pomnije ga pogledavši, a on ustuknu. „Da. Da, baš kako sam i mislila. Jedan od onih Moiraininih. Kakve ti veze imaš s ovim?“ Pokretom ruke obuhvati glave na stolu i krvave žvrljotine na zidovima.

On se zablenu u nju. „Ja? Nikakve! Došao sam ovamo da pronađem... Egvena!“

Okrenu se da otvori unutrašnja vrata, a Aes Sedai povika: „Ne! Odgovorićeš mi!“

Iznenada jedva da je imao snage da stoji i drži svetiljku i mač. Sa svih strana ga steže oštra hladnoća. Glava kao da mu beše u ledenim stegama. Od pritiska na grudima skoro da nije mogao da diše.

„Odgovori mi, dečko. Reci kako se zoveš.“

Zastenja, pokušavajući da se odupre hladnoći koja mu je drobila lice i stezala grudi poput zaleđenih gvozdenih obruča. Stisnu zube da ni glasa ne bi izustio. Ispunjen bolom, prevrnu oči da bi je kroz veo suza prostrelio pogledom. Svetlost te spalila, Aes Sedai! Neću reći ni reči, Senka te uzela!

„Odgovori mi, dečko! Smesta!“

Ledene igle probiše mu mozak i zariše se u kosti, izazvavši užasan bol. Praznina se unutar njega obrazova pre no što je i shvatio da je na nju pomislio, ali nije mogla da ga odbrani od bola. Nejasno je osetio svetlost i toplotu negde u daljini. Slabašno je treperila, ali svetlost je bila topla, a njemu je bilo hladno. Beše nepojmljivo udaljena, ali ipak nekako nadohvat ruke. Svetlosti, tako je hladno. Moram da dosegnem... Šta? Ona me ubija. Moram to da dosegnem, ili će me ubiti. Očajnički poseže ka svetlosti.

„Šta se ovde dešava?“

Odjednom hladnoća, pritisak i igle nestaše, kolena mu zaklecaše, ali prisilio ih je da ga drže. Neće pasti na kolena. Neće joj pružiti to zadovoljstvo.

Praznina takođe nestade, iznenadno kao što je i došla. Ona jeste pokušavala da me ubije. Zadihano podiže glavu. U dovratku je stajala Moiraina.

„Pitala sam Šta se ovde dešava, Lijandrin“, reče ona. „Pronašla sam ovde ovog dečka“, smireno odgovori Crvena Aes Sedai. „Stražar! su ubijeni, a eto njega. Jedan od tvojih. A Šta ti tražiš ovde, Moiraina? Bitka je gore, ne ovde.“

„Ja bih to tebe mogla da pitam, Lijandrin.“ Moiraina se osvrnu po sobi i na prizor pokolja samo neznatno stisnu usne. „Zašto si ti ovde?“

Rand se okrenu od njih, nespretno povuče reze na unutrašnjim vratima i otvori ih. „Egvena je došla ovamo“, reče on za slučaj da je nekome stalo, i visoko podigavši svetiljku uđe. Kolena su mu i dalje klecala. Nije mu bilo jasno kako se držao na nogama; znao je samo da mora da pronađe Egvenu. „Egvena!“

S njegove desne strane začu se šuplje krkljanje i nekakvo bacakanje. Podiže svetiljku u tom smeru. Zatvorenik u skupom kaputu visio je niz gvozdene rešetke svoje ćelije. Oko njih je bio obmotan kaiš, koji mu se zatim zatezao oko grla. Dok je Rand gledao, poslednji put se trznuo, zagrebavši preko slamom pokrivenog poda, pa se umirio. Jezik i oči bili su mu natečeni, a lice skoro potpuno pocrnelo. Kolena su mu skoro doticala pod; mogao je da ustane kad god je hteo.

Stresavši se, Rand se zagleda u sledeću ćeliju. Veliki čovek izranavljenih pesnica bio je zgrčen u pozadini. Oči mu behu razrogačene. Kada ugleda Randa, vrisnu i okrenu se, pa mahnito stade da grebe kameni zid.

„Neću te povrediti“, uzviknu Rand. Čovek nastavi da vrišti i kopa. Šake mu behu krvave, a patrljci prstiju prelazili su preko tamnih skorelih mrlja. Ovo nije bio njegov prvi pokušaj da golim rukama prokopa kamen.

Rand se okrenu, osetivši olakšanje što je već ispraznio želudac. Ali za tu dvojicu ništa nije mogao da uradi. „Egvena!“

Njegovo svetlo konačno dopre do kraja hodnika. Vrata Fejnove ćelije bila su otvorena, a ćelija prazna. Ali zbog dve prilike na kamenom podu ispred nje, Rand jurnu i pade na kolena između njih.

Egvena i Met mlitavo su ležali. Bili su u nesvesti... ili mrtvi. Uz nalet olakšanja vide kako im se grudi pomeraju. Izgledalo je kao da su potpuno neozleđeni.

„Egvena? Mete?“ Spustivši mač, Rand nežno prodrma Egvenu. „Egvena?“ Nije otvarala oči. „Moiraina! Egvena je povređena! I Met!“ Zvučalo je kao da Met s mukom diše, a lice mu je bilo bledo kao smrt. Randu skoro dođe da zaplače. Trebalo je da ja budem povređen. Ja sam imenovao Mračnoga. Ja!

„Ne pomeraj ih.“ Moiraina nije zvučala uznemireno, niti čak iznenađeno.

Kada dve Aes Sedai uđoše, odaju iznenada preplavi svetlo. Obe su nosile po loptu hladne svetlosti koja je lebdela tik nad dlanom.

Lijandrin prođe pravo po sredini širokog hodnika, slobodnom rukom držeći suknje da ne zakače slamu, ali Moiraina zastade da pogleda dva zatvorenika pre no što pođe za njom. „Za jednog se ništa ne može učiniti“, reče, „a drugi može da čeka.“

Lijandrin prva stiže do Randa i savi se ka Egveni, ali Moiraina jurnu ispred nje i položi slobodnu ruku na Egveninu glavu. Lijandrin se ispravi mršteći se.

„Nije teško povređena“, posle nekog vremena reče Moiraina. „Ovde je udarena.“ Ocrta deo Egvenine glave, pokriven kosom; Rand tu ništa naročito nije video. „To je jedina povreda. Biće dobro.“

Rand pogleda od jedne Aes Sedai ka drugoj. „Šta je s Metom?“ Lijandrin ga pogleda podignute obrve i okrenu se da podrugljivo pogleda Moirainu.

„Tišina“, reče Moiraina. Prsti su joj i dalje bili na Egveninoj glavi. Sklopila je oči. Egvena promrmlja nešto i promeškolji se, a onda se umiri.

„Da li je...“

„Spava, Rande. Biće dobro, ali mora da spava.“ Moiraina se približi Metu, ali njega samo na tren dotače pre no što povuče ruku. „Ovo je daleko ozbiljnije“, tiho je rekla. Potapša Meta oko pojasa zagrnuvši mu kaput, i gnevno izusti: „Nema bodeža.“

„Kakvog bodeža?“, upita Lijandrin.

Iznenada se iz spoljašnje sobe začuše glasovi. Bili su to ljudi koji su zgađeno i besno vikali.

„Ovamo“, pozva Moiraina. „Donesite dvoja nosila. Brzo.“ Neko u drugoj sobi povika da su potrebna nosila.

„Fejn je nestao“, reče Rand.

Dve Aes Sedai ga pogledaše. Ništa nije mogao da im pročita s lica. Oči su im se presijavale na svetlosti.

„Vidim“, ravnim glasom reče Moiraina.

„Rekao sam joj da ne dolazi. Rekao sam joj da je opasan.“

„Kada sam ja stigla“, hladnim glasom reče Lijandrin, „on je uništavao natpise u prednjoj odaji.“

On se nelagodno promeškolji na kolenima. Oči dveju Aes Sedai sada su bile slične. Premeravale su ga i odmeravale, hladno i užasno.

„To... bile su to gadosti“, reče on. „Samo gadosti.“ I dalje su ga ćutke gledale. „Ne misliš da sam ja... Moiraina, ne možeš misliti da sam ja imao bilo Šta sa... sa onim što se ovde odigralo.“ Svetlosti, nisam li? Imenovao sam Mračnoga.

Ona ne odgovori, a on oseti hladnoću koju ni najmanje ne umanjiše ljudi što dotrčaše noseći baklje i svetiljke. Moiraina i Lijandrin ugasiše svoje svetleće lopte. Lampe i baklje nisu odavale toliko svetla; u dubinama ćelija zaigraše senke. Ljudi s nosilima požuriše do onih na podu. Vodio ih je Ingtar. Perčin mu je skoro podrhtavao od gneva, a on sam delovao je željno da pronađe nešto na čemu bi mogao da upotrebi svoj mač.

„Dakle, i Prijatelj Mraka je nestao“, prosikta. „Pa, to je najmanje što se noćas odigralo.“

„Najmanje čak i ovde“, oštro reče Moiraina Pokazala je ljudima da stave Egvenu i Meta na nosila. „Devojku odnesite u njenu sobu. Potrebno je da je neka žena pazi u slučaju da se tokom noći probudi. Može biti preplašena, ali sada joj je više od svega potreban san. Momka...“ Ona dodirnu Meta dok su dvojica ljudi dizala njegova nosila i brzo povuče ruku. „Odnesite ga u odaje Amirlin Tron. Pronađite Amirlin gde god da je i recite joj da je on tamo. Recite joj da se zove Metrim Kauton. Pridružiću joj se čim budem mogla.“

„Amirlin!“, uzviknu Lijandrin. „Misliš da Amirlin leči tvog – tvog kućnog ljubimca? Poludela si, Moiraina.“

„Amirlin Tron“, smireno odgovori Moiraina, „ne deli predrasude tvog Crvenog Ađaha, Lijandrin. Izlečiće čoveka iako nema nikakve posebne koristi od njega. Idite“, obrati se nosačima.

Lijandrin ih je posmatrala dok su odlazili, Moirainu i ljude koji su nosili Meta i Egvenu. A onda se okrenu Randu. On pokuša da ne obraća pažnju. Usredsredio se na vraćanje svog mača u kanije i skidanje slame s košulje i pantalona. Ali kada diže glavu, vide da ga ona i dalje posmatra. Lice joj je bilo kao komad leda. Ništa ne govoreći, ona se okrenu i stade zamišljeno da posmatra ostale. Jedan čovek držao je telo zatvorenika koji se obesio, dok je drugi pokušavao da odveže pojas. Ingtar i ostali su čekali, puni poštovanja. Poslednji put pogledavši Randa, ona se okrenu i ode, držeći se kao kraljica.

„Teška žena“, promrmlja Ingtar, a onda kao da se iznenadi što je progovorio. „Šta se ovde desilo, Rande al’Tore?“

Rand odmahnu glavom. „Ne znam, izuzev da je Fejn nekako pobegao.

I usput povredio Egvenu i Meta. Video sam stražara“ – stresao se – „ali ovde... Šta god bilo, Ingtare, toliko je prestravilo onog čoveka da se obesio. Mislim da je ovaj drugi poludeo od onog što je video.“

„Noćas svi ludimo.“

„Sen... Jesi li ga ubio?“

„Ne!“ Ingtar zabode mač u kanije. Balčak mu je štrčao iznad desnog ramena. Istovremeno je delovao besno i posramljeno. „Do sada je van utvrde, zajedno s onim što nismo pobili.“

„Barem si živ, Ingtare. Sen je pobila sedmoricu ljudi!“

„Živ? Je li to toliko važno?“ Ingtarovo lice iznenada više nije bilo besno, već umorno i puno bola. „Imali smo ga u šakama. U šakama! I izgubili smo ga, Rande. Izgubili!“ Zvučao je kao da nije mogao da poveruje u ono što govori.

„Izgubili šta?“, upita Rand.

„Rog! Rog Valera. Nestao je zajedno s kovčegom.“

„Ali bio je u riznici.“

„Riznica je opljačkana“, umorno odgovori Ingtar. „Nisu uzeli mnogo, samo Rog. I ono što su mogli da potrpaju u džepove. Kamo sreće da su sve ostalo uzeli, samo da su ostavili Rog. Ronan je mrtav, i stražari kojima je naređeno da čuvaju riznicu.“ Glas mu se utiša. „Kada sam bio dečak, Ronan je s dvadeset ljudi odbranio Džihaansku kulu od hiljadu Troloka. Ali nije lako pao. Starčev bodež bio je krvav. Niko ne može da traži više od toga.“ Na trenutak ućuta. „Ušli su kroz Pseću kapiju, i istim putem otišli. Pobili smo ih pedeset, ili više, ali mnogo ih je pobeglo. Troloci! Troloci nikada ranije nisu kročili u utvrdu. Nikada!“

„Kako su mogli da prođu kroz Pseću kapiju, Ingtare? Jedan čovek bi tamo mogao da zaustavi stotinu. A sve kapije bile su zaprečene.“ S nelagodom se promeškolji setivši se zašto. „Stražari ih ne bi otvorili da bilo koga propuste.“

„Zaklani su“, reče Ingtar. „Obojica su bili dobri ljudi, a ipak su iskasapljeni kao svinje. To je učinjeno iznutra. Neko ih je ubio, a potom otvorio kapiju. Neko ko je mogao da im se približi a da ne izazove sumnju. Neko koga su poznavali.“

Rand pogleda praznu ćeliju u kojoj je bio Padan Fejn. „Ali to znači...“

„Da. Prijatelji Mraka su u Fal Dari. Ili su bili. Uskoro ćemo znati da li je tako. Kađin upravo proverava da li neko nedostaje. Mir! Izdaja u Fal Dari!“ Namrštivši se, osvrnuo se po tamnici, pogledavši nakratko ljude koji su ga čekali. Svi su imali mačeve opasane preko svečane odeće, a neki i kalpake. „Ovde nismo nimalo korisni. Napolje! Svi!“ Rand se pridruži povlačenju. Ingtar dodirnu Randov jelek. „Šta je ovo? Da nisi odlučio da postaneš konjušar?“

„Duga priča“, reče Rand. „Preduga da bih je ovde pričao. Možda neki drugi put.“ Možda nikad, ako budem imao sreće. Možda ću u svoj ovoj zbrci moći da pobegnem. Ne, ne mogu. Ne dok ne budem znao da li je Egvena dobro. I Met. Svetlosti, šta će biti s njim bez bodeža? „Pretpostavljam da je lord Agelmar udvostručio stražu na svim kapijama.“

„Utrostručio“, zadovoljnim glasom reče Ingtar. „Niko neće proći kroz te kapije, bilo iznutra, bilo spolja. Čim je lord Agelmar čuo Šta se dogodilo, zabranio je da bilo ko napušta utvrdu bez njegove lične dozvole.“

Čim je čuo... „Ingtare, a Šta s onim ranije? Šta je s ranijim naređenjem da niko ne izlazi?“

„Ranije naređenje? Kakvo ranije naređenje? Rande, tvrđava nije zatvorena sve dok lord Agelmar nije čuo za ovo. Neko te je loše obavestio.“

Rand polako odmahnu glavom. Ni Ragan ni Tema ne bi tako nešto izmislili. A čak i da je Amirlin Tron izdala naređenje, Ingtar bi za to znao. Ko, dakle? I kako? Pogledao je Ingtara ispod oka, pitajući se da li Šijenarac laže. Zaista jesi poludeo ako sumnjaš u Ingtara.

Ušli su u stražara. Posečene glave i delovi stražara bili su uklonjeni, iako je sto i dalje bio umazan crvenim mrljama, a slama vlažna od čereka. Bile su tu i dve Aes Sedai. Spokojne žene sa šalovima smeđih resa. Proučavale su reči ižvrljane na zidovima, ne obazirući se na ono što je ležalo u slami koja im je doticala suknje. Obe su imale mastionicu u kutiji za pisanje okačenoj za pojas i zapisivale su beleške u knjižicu. Nisu ni pogledale ljude koji su prolazili kraj njih.

„Pogledaj ovo, Verin“, reče jedna, pokazujući deo zida pokriven redovima troločkog pisma. „Deluje zanimljivo.“

Ova druga požuri, umrljavši suknju crvenilom. „Da, vidim. Mnogo bolji rukopis. Nije pisao Trolok. Vrlo zanimljivo.“ Poče da zapisuje u svoju knjigu, povremeno dižući pogled na krivudava slova na zidu.

Rand požuri napolje. Čak i da nisu bile Aes Sedai, nije želeo da bude u sobi sa bilo kime ko misli da je čitanje troločkog pisma napisanog ljudskom krvlju „zanimljivo“.

Ingtar i njegovi ljudi žurili su napred, obuzeti svojim dužnostima. Rand je zastajkivao, pitajući se kuda bi sada mogao da ide. Povratak u ženske odaje bez Egvenine pomoći ne bi bio lak. Svetlosti, samo da je dobro. Moiraina je rekla da će biti dobro.

Lan ga je pronašao pre no što je stigao do prvih stepenica koje su vodile gore. „Možeš da se vratiš u svoju sobu, ako želiš, čobanine. Moiraina je naredila da se tvoje stvari premeste iz Egvenine sobe u tvoju.“

„Kako je znala...“

„Moiraina mnogo toga zna, čobanine. Trebalo bi da si to do sada shvatio. Bolje se pripazi. Sve žene pričaju kako si trčao kroz hodnike vitlajući mačem. Kažu da ti se i Amirlin sklonila s puta.“

„Svetlosti! Žao mi je što su ljute, Lane, ali jesam bio pozvan tamo. A kada sam čuo uzbunu... nek sam spaljen, Egvena je bila ovde dole!“

Lan zamišljeno stisnu usne. „Oh, nisu baš ljute. Mada većina njih misli da ti je potrebna čvrsta raka da te ukroti. Pre će biti da su opčinjene. Čak ni gospa Amalisa ne može da prestane da se raspituje o tebi. Neke od njih počinju da veruju u priče služinčadi. Misle da si prerušeni princ, čobanine. To i nije tako loše. U Krajinama postoji stara izreka: Bolje da imaš uz sebe jednu ženu, no deset muškaraca. Sudeći po tome kako međusobno pričaju, pokušavaju da odluče čija kćerka je dovoljno jaka da se s tobom nosi. Ako se ne pripaziš, čobanine, pre no što shvatiš Šta ti se desilo postaćeš zet neke šijenarske kuće.“ Iznenada se glasno nasmeja. To je delovalo čudno – kao da se kamen smeje. „Usred noći trčiš kroz hodnike ženskih odaja odeven u radnički jelek i vitlajući mačem. Ako ne budeš izbičevan, u najmanju ruku će godinama pričati o tebi. Nikada nisu videle tako neobičnog muškarca. Koju god ženu da ti odaberu, verovatno bi izveli da budeš glava sopstvene kuće kroz najviše deset godina. I to tako da misliš kako si sve sam postigao. Šteta što moraš da ideš.“

Rand je gledao Zaštitnika otvorenih usta, ali sada prosikta: „Pokušavao sam. Kapije su čuvane i niko ne može da ode. Pokušao sam još po danu. Nisam mogao čak ni Riđana da izvedem iz štale.“

„To sada nije bitno. Moiraina me je poslala s porukom da možeš da odeš kad god budeš hteo. Čak i smesta. Rekla je Agelmaru da te izuzme iz naredbe.“

„Zašto sad, a ne ranije? Zašto ranije nisam mogao da odem? Je li ona onda naredila da se kapije zapreče? Ingtar reče da ne zna ništa ni o kakvom pređašnjem naređenju da se utvrda ne napušta.“

Randu se učini da je Zaštitnik uznemiren, ali ovaj samo reče: „Čobanine, kada ti neko da konja, nemoj da se žališ kako ti nije dovoljno brz.“

„Šta je s Egvenom? I Metom? Da li su zaista dobro? Ne mogu da odem dok ne saznam da su oni dobro.“

„Devojka je u redu. Probudiće se ujutru. Verovatno se neće ni sećati šta se desilo. To se dešava kad se dobije udarac u glavu.“

„A Šta je s Metom?“

„Tvoj je izbor, čobanine. Možeš da odeš sada, ili sutra, ili sledeće nedelje. Sve je na tebi.“ Okrenu se i ode, ostavivši Randa da stoji tu, u hodniku, duboko pod utvrdom Fal Dare.

Загрузка...