Oluja na obzorju

9 Izlazak iz Maldena

Hladan prolećni lahor milovao je Perinu lice. Takav lahor bi sa sobom trebalo da nosi mirise polena i jutarnje rose, mirise zemlje koju izdanci prevrću dok se probijaju ka svetlosti, mirise novog života i ponovnog rađanja zemlje.

Ovaj lahor sa sobom nosi samo mirise krvi i smrti.

Perin okrenu leđa lahoru, pa kleknu da pogleda točkove kola. Ta kola mi bila napravljena od debelog orahovog drveta, potamnelog od vremena. Izgledalo je kao da su u dobrom stanju, ali Perin je naučio da bude na oprezu kada je reč o stvarima iz Maldena. Šaidoi ne preziru kola i volove kao Mo preziru konje, ali oni - baš kao svi Aijeli - veruju u to da valja putovati samo s lakim tovarom. Nisu održavali ni kola ni taljige, pa je Perin prilikom Ispitivanja otkrio više skrivenih mana.

„Sledeći!“, zaurla proveravajući rub prvog točka. To je bilo upućeno gomili ljudi koji su čekali na to da razgovaraju s njim.

„Moj lorde“, začu se jedan glas. Beše dubok i grub, nalik na zvuk struganja drveta o drvo. Džerard Arganda, prvi kapetan Geldana. Mirisao je na oklop dobro premazan uljem. „Moram da ponovo istaknem potrebu za našim što skorijim polaskom. Dopusti mi da pojašem napred, s njenim veličanstvom."

„Njeno veličanstvo" odnosilo se na Alijandru, kraljicu Geldana. Perin nastavi da radi s točkom; kolarski zanat ne poznaje jednako dobro kao kovanje, ali njegov otac je sve svoje sinove naučio da prepoznaju znakove nevolja koje mogu da zadese kola. Bolje je popraviti to što stvara nevolje nego ostati bez kola na pola puta do odredišta. Perin je prelazio prstima po glatkom smeđem drvetu. Godovi su se lepo videli, pa je radoznalim prstima tražio pukotine i tačke u kojima su točkovi izloženi najvećem pritisku. Sva četiri točka delovala su mu dobro.

„Milostivi?", upita Arganda.

„Polazimo svi zajedno", odgovori mu Perin. „To je moje naređenje, Arganda. Neću da izbeglice pomisle da ih napuštamo."

Izbeglice. Ima ih preko stotinu hiljada i on mora da se stara o njima. Stotinu hiljada! Svetlosti, to je više nego što ima stanovnika u čitavim Dvema Rekama. A Perin je zadužen da sve do jednoga prehrani. Kola. Mnogi ne razumeju koliko su dobra kola važna. On leže na leđa, pripremajući se da pregleda osovine, što mu pruži pogled na oblačno nebo, delimično zaklonjeno maldenskim gradskim bedemom.

Taj grad je poprilično veliki za duboki sever Altare. Skoro da je više tvrđava nego grad, sa zastrašujućim zidinama i kulama. Sve do jučerašnjeg dana kraj oko grada bio je dom Šaido Aijelima, ali njih više nema - mnogi su nastradali dok su drugi pobegli - a njihove zarobljenike oslobodio je savez Perinovih snaga i Seanšana.

Šaidoi su mu ostavili dve stvari: miris krvi u vazduhu i stotinu hiljada zarobljenika o kojima mora da se stara. Mada mu je bilo zadovoljstvo to što im je podario slobodu, cilj kojim se vodio prilikom oslobađanja Maldena bio je daleko drugačiji od toga: njegov cilj je bio da spase Failu.

Jedna druga skupina Aijela kretala se ka njegovom položaju, ali u međuvremenu su usporili, ulogorili se, i više ne hrle ka Maldenu. Možda su ih Šaidoi koji su pobegli od bitke upozorili na to da se pred njima nalazi jedna velika vojska, koja je potukla Šaidoe iako su sa sobom imali Mudre koje usmeravaju. Izgleda kao da ta nova skupina iza Perina nema ništa više želje da se sukobi s njim nego što on ima da se sukobi s njima.

To mu daje vremena. Makar malčice.

Arganda ga je i dalje gledao. Kapetan je bio u svom uglačanom oklopnom prsniku, dok je pod rukom nosio kalpak. Taj zdepasti čovek nije bio neki gizdavac od zapovednika, već čovek prostog roda, koji je na svoj položaj došao napredujući kroz činove, počevši od običnog vojnika. Borio se dobro i slušao je naređenja. Obično.

„Arganda, neću da popustim u vezi sa ovim“, reče mu Perin, povlačeći se po mokrom tlu ispod kola.

„Možemo li makar da koristimo kapije?“, upita Arganda kleknuvši, a njegova kratka proseda kosa skoro dodirnu tle kada proviri ispod kola.

„Aša’mani su skoro mrtvi od iznurenosti", prasnu Perin. „To dobro znaš.“

„Previše su umorni za veliku kapiju", odgovori Arganda, „ali možda bi mogli da otvore malu kapiju i da kroz nju propuste manji odred. Moja gospa je iznurena od zatočeništva! Zacelo ne nameravaš da i ona pešači!"

„I izbeglice su iznurene", odvrati Perin. „Alijandra može da dobije konja za jahanje, ali krenuće kada mi ostali krenemo. Svetlost dala da to bude ubrzo."

Arganda uzdahnu, ali klimnu. Ustade taman kada Perin vrhovima prstiju pređe po osovini. On ume da jednim pogledom oceni je li drvo napregnuto, ali više voli da dodiruje. Dodir je pouzdaniji. Tamo gde drvo oslabi, uvek nastaje neka pukotina ili iver - i pod prstima se oseća da je blizu pucanja. Drvo je u tom smislu pouzdano.

Za razliku od ljudi. Za razliku od njega.

On stisnu zube. Nije želeo da razmišlja o tome. Mora nastaviti da radi, mora da radi nešto kako bi sebi skrenuo misli. On voli da radi, a u poslednje vreme nije imao mnogo prilika za to. „Sledeči!", kaza, a glas mu odjeknu ispod kola.

„Milostivi, trebalo bi da napadnemo!", hvalisavo obznani glas pored vozila.

Perin lupi glavom o izgaženu travu i sklopi oči. Bertajn Galen, lord kapetan Krilate straže u Majenu je bio ono što je Alganda u Geldanu. Sem te jedne sličnosti, dva zapovednika su različita koliko je to moguće biti. Perinu se Ispod kola pružao pogled na Bertajnove velike prelepe čizme, s kopčama izrađenim u obliku sokolova.

„Milostivi", nastavi Bertajn. „Jedan dobar juriš Krilate straže razneo bi tu aijelsku rulju, u to sam siguran. Ma s lakoćom smo izašli na kraj i sa Aijelima ovde u gradu!"

„Tada smo imali Seanšane", odvrati Perin, završavajući sa zadnjom osovinom i migoljeći se do prednje da proveri nju. Bio je u svom starom, umrljanom kaputu. Faila će ga grditi zbog toga. On bi trebalo da se ponaša i da Izgleda kao velmoža - ali zar bi ona zaista očekivala od njega da nosi nov lep kaput ako će sat vremena ležati u blatnjavoj travi gledajući osovine?

Faila ne bi ni htela da on bude u blatnjavoj travi. Perin se pokoleba, držeći jodnom rukom prednju osovinu, razmišljajući o njenoj vranoj kosi i istaknulom saldejskom nosu. Ona je sva njegova ljubav. Ona mu je sve.

Uspeo je - spasao ju je. Zašto se onda osećao kao da je sve skoro jednako loše kao što je bilo? Trebalo bi da se raduje, trebalo bi da bude ushićen, da oseća olakšanje. Tako se silno brinuo zbog nje za vreme njenog zatočeništva. A sada, kada je oslobođena i na bezbednom, kao da je i dalje sve pogrešno. Nekako. Ne ume da objasni kako.

Svetlosti! Zar ništa ne može da bude onako kako bi trebalo? On krenu rukom ka džepu, želeći da opipa onu vrpcu sa čvorovima koju je tu držao. Ali to je bacio. Prekini!, pomislio je. Vratila se. Možemo da se vratimo na ono kako je nekada bilo. Zar ne?

„Da, pa“, nastavi Bertajn, „pretpostavljam da odlazak Seanšana može otežati napad. Ali ona skupina Aijela koji su tamo ulogoreni manja je od ove koju smo već porazili. A ako si zabrinut, možeš da pošalješ glasnika onoj Seanšanki vojskovođi da se vrati. Ona bi zacelo volela da se opet bori rame uz rame s nama!“

Perin natera sebe da se prene iz svojih promišljanja. Njegove glupe muke sada su nebitne; u ovom trenutku neophodno je da pokrene ta kola. Prednja osovina je dobra. Odgurnu se i izađe ispod kola.

Bertajn je bio srednje visine, mada je zbog tri perjanice na kalpaku delovao više. Preko jednog oka bio mu je crveni povez - Perin nije znao gde je ostao bez oka - a oklop mu se presijavao. Delovao je uzbuđeno, kao da misli da to što je Perin ćutljiv znači da će oni poći u napad.

Perin ustade i otrese prašinu sa svojih običnih smeđih čakšira. „Odlazimo" kaza, pa diže ruku kako bi zaustavio dalju raspravu. „Ovde smo porazili septe, ali napojili smo ih dvokorenom i damane su bile na našoj strani. Umorni smo, ranjeni i povratili smo Failu. Više nema razloga za bitku. Bežimo.“

Bertajn nije delovao zadovoljno, ali klimnu pa se okrenu i žustrim koracima po blatu vrati svojim ljudima, koji su bili u sedlima. Perin baci pogled na grupicu ljudi koji su stajali oko kola i čekali da razgovaraju s njim. Nekada su ga takve stvari dovodile do ludila. To mu je delovalo potpuno besmisleno, budući da su mnogi koji su želeli da razgovaraju s njim već znali šta će im reći.

Ali potrebno im je da te odgovore čuju od njega - i Perin je s vremenom shvatio koliko je to važno. Sem toga, njihova pitanja mu pomažu da skrene misli sa čudne napetosti koju je osetio nakon spasavanja Faile.

On pođe prema sledečim kolima u redu, a njegova mala pratnja krenu za njim. U dugom nizu nalazilo se dobrih pedesetak kola. Nekoliko prvih beše natovareno stvarima iz Maldena; kola u sredini upravo se tovare istim tim stvarima, tako da mu je ostalo da pregleda samo dvoja kola. Želja mu je da pre sutona bude što dalje od Maldena. To će verovatno biti dovoljno daleko da bi bili bezbedni.

Sem ako ti novi Šaidoi ne odluče da ih pojure u želji za osvetom. Pošto Perin mora da povede sa sobom toliko ljudi - i slepac bi mogao da ga prati.

Sunce je klizilo ka obzorju, kao blistava tačka iza zavese od oblaka. Svetlosti, ali nalazi se u pravom metežu i to što mora da dovede u red izbeglice i razdvojene vojne logore pravi je haos. Odlazak odatle trebalo je da bude lakši deo čitavog poduhvata!

Tabor Šaidoa je bio u potpunom metežu. Njegovi ljudi su mnogo napuštenih šatora natovarili na kola. Sada kada je zemljište ispred grada raščišćeno, videli su se izgažena trava i blato, sa otpadom razbacanim na sve strane. Šaidoi, budući Aijeli, više su voleli da logoruju ispred gradskih bedema, a ne unutra. Čudan je to narod - u to nema sumnje. Ko bi se odrekao dobrog kreveta, a bolji vojni položaj i da ne spominje, samo da bi ostao u šatorima?

Ali Aijeli preziru gradove. Većina zgrada ili je spaljena u početnom aijelskom napadu, ili je opljačkana. Vrata su razvaljena, prozori razbijeni, a stvari izbačene na ulice i izgažene dok su gai’šaini trčali po vodu.

Ljudi su i dalje mileli kao bube, prolazeći kroz gradske kapije i krećući se po nekadašnjem taboru Šaidoa, grabeći sve što mogu da ponesu. Kada budu rešili da Putuju, moraće da ostave kola za sobom - pošto Grejdi ne može da napravi kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu kola - ali za sada će im ta vozila biti od velike pomoći. Takođe su zatekli popriličan broj volova; neko drugi je s njima, kako bi se postarao da budu u stanju da vuku kola. Šaidoi su pustili da mnogo gradskih konja pobegne. To je baš šteta. Ali čovek mora da se služi onim što mu je na raspolaganju.

Perin stiže do drugih kola, pa poče od duge rude uz koju će volovi biti upregnuti. „Sledeći!“

„Milostivi", začu se visok i hrapav glas. „Rekao bih da sam ja sledeći.“

Perin pogleda čoveka koji mu se obratio: bio je to Seban Balver, njegov pisar. Taj čovek suvonjavog i ispijenog lica, stalno poguren, podsećao je na nekakvog lešinara na grani. Premda su mu kaput i čakširi bili čisti, Perinu se činilo kao da bi s njih trebalo da se digne oblačak prašine svaki put kada se pisar pomeri. Mirisao je prašnjavo, kao neka stara knjiga.

„Balvere“, reče Perin, prelazeći prstima po rudi, pa proveravajući remenje, „mislio sam da razgovaraš sa zarobljenicima."

„Zaista sam bio krajnje zauzet poslom koji sam tamo obavljao", odgovori Balver. „Međutim, obuzela me je radoznalost. Jesi li morao da pustiš Seanšane da odvedu sve zarobljene Šaidoe koji su mogli da usmeravaju?"

Perin pogleda prašnjavog pisara. Mudre koje su mogle da usmeravaju onesvestile su se od dvokorena; predate su Seanšanima dok su još bile u nesvesti, da ovi s njima rade šta god hoće. Zbog te odluke Perin nije postao omiljen među svojim aijelskim saveznicima, ali on nije imao namere da dopusti tim Mudrima da budu na slobodi i da mu se osvete.

„Ne vidim zašto bih ih hteo“, odgovori on Balveru.

„Pa, milostivi, mnogo toga zanimljivog može da se sazna. Na primer, izgleda da se mnogi Šaidoi osećaju posramljeno zbog ponašanja svog klana. I Mudre su bile zavađene. Takođe, imali su posla s nekim veoma čudnim ljudima koji su im ponudili moćne predmete iz Doba legendi. Ko god oni bih, umeli su da otvaraju kapije."

„Izgubljeni", odgovori Perin, sležući ramenima, pa se spusti na koleno da proveri prednji desni točak. „Sumnjam da ćemo otkriti o kojima je reč. Verovatno su bili prerušeni."

Krajičkom očiju, vide kako je Balver napućio usne na tu primedbu.

„Ne slažeš se?“, upita Perin.

„Ne, milostivi", odgovori ovaj. „Po mojoj procenipredmeti dati Šaidoima veoma su sumnjivi. Aijeli su obmanuti, ali još ne mogu da pojmim iz kog razloga. Međutim, kada bismo imali više vremena da pretražimo grad...“

Svetlosti! Zar će svi u logoru od njega tražiti nešto za šta znaju da to ne mogu da dobiju? Legao je da proveri osovinu. Nešto u vezi s njom nije mu kako treba. „Balvere, već znamo da su nam Izgubljeni suprotstavljeni. Svakako neće s dobrodošlicom i raširenih ruku dočekati Randa da ih opet utamniči i zapečati, ili šta će već da uradi."

Proklete boje u mislima mu prikazaše Randa! Opet ih odgurnu od sebe. Javljaju se svaki put kada pomisli na Randa ih na Meta i sa sobom donose njihove likove.

„U svakom slučaju", nastavi Perin, „ne shvatam šta hoćeš da učinim. Povešćemo sa sobom Šaidoe gai’šaine. Device su ih poprilično zarobile. Možeš da ih ispituješ - ali odlazimo odavde."

„Da, milostivi", odgovori Balver, „samo je baš šteta što smo ostali bez onih Mudrih. Iskustvo mi govori da su među Aijelima one obdarene najveće... razumevanjem."

„Seanšani su ih hteli“, odvrati Perin. „Te su ih stoga i dobili. Nisam dopustio da me Edara pritiska u vezi s tim - i šta je učinjeno, učinjeno je. Šta hoćeš od mene, Balvere?"

„Možda bismo mogli da pošaljemo poruku", reče Balver, „da se Mudrima postave neka pitanja kada se probude. Ja...“, zaćuta pa se sagnu da pogleda Perina. „Milostivi, ovo je prilično ometajuće. Možemo li da nađemo nekoga drugog da pregleda kola?“

„Svi ostali su ili previše umorni ili previše zauzeti", odgovori Perin. „Hoću da većina izbeglica koje čekaju u logorima pođe kada kažemo da je vreme za polazak. A većina naših vojnika prekopava grad, tražeći potrepštine - svaka šaka žita koju nađu biće preko potrebna. Pola potrepština se svejedno pokvarilo. Ne mogu da pomognem oko toga, pošto moram da budem negde gde ljudi mogu da me nađu ako sam im potreban." S time se pomirio, premda ga je to veoma ozlovoljilo.

„Da, milostivi", kaza mu Balver. „Ali to zacelo može biti neko mesto kom se može prići bez zavlačenja pod kola.“

„To je posao koji mogu da radim dok ljudi razgovaraju sa mnom", odgovori mu Perin. „Nisu ti potrebne moje ruke, već samo moj jezik. A taj jezik ti kaže da zaboraviš na Aijele."

„Ali...“

„Balvere, ništa više ne mogu da uradim", odlučno mu reče Perin, gledajući ga kroz paoke. „Idemo na sever. Završio sam sa Šaidoima; što se mene tiče, mogu svi da budu spaljeni."

Balver opet napući one svoje tanke usne i u mirisu mu se samo na tren oseti blaga razdraženost. „Naravno, milostivi", odgovori i brzo se pokloni, pa ode.

Perin se izmigolji ispod kola i diže na noge, pa klimnu jednoj mladoj ženi koja je pored reda kola stajala u prljavoj haljini i iznošenim cipelama. „Idi po Lajnkona", kaza joj on. „Kaži mu da pogleda ovaj točak. Mislim da se ležaj istanjio i da će prokletinja svakog časa da otpadne."

Devojka klimnu, pa otrča. Lajnkon je majstor kolar, toliko nesrećan da je bio u poseti rođacima u Kairhijenu kada su Šaidoi napali. Sva snaga volje kao da je skoro u potpunosti ubijena u njemu od batina. Možda je trebalo da on pregleda kola, ali Perin nije bio siguran koliko može imati poverenja da će on taj pregled obaviti kako treba, pošto mu je pogled sve vreme onako izgubljen. Ali izgleda da sasvim dobro popravlja stvari kada mu se ukaže na kvarove.

Zapravo, istina je da Perin oseća da nešto radi, da napreduje, sve dok se kreće. Ne razmišlja o drugi stvarima. Kola je lako popraviti. Napokon - kola nisu ljudi.

Perin se okrenu i baci pogled preko praznog tabora, istačkanog ognjištima i bačenim ritama. Faila se vraćala prema gradu; određivala je neke od svojih sledbenika da izvide okolinu. Ona je upečatljiva. Prelepa. Ta lepota nije bila Harno u njenom licu ili vitkom stasu, već i u lakoći kojom je zapovedala ljudima i u tome što je uvek smesta znala šta da radi. Pametna je kako Perin nikada nije bio.

On nije glup; samo voli da razmišlja o stvarima. Ali nikada nije umeo s ljudima, za razliku od Meta ili Randa. Faila mu je pokazala kako ne mora da bude s ljudima, pa ni sa ženama, sve dok može da natera jednu osobu da ga razume. Nije morao da bude dobar na rečima s bilo kime drugim, sve dok k njom može da priča.

Ali sada ne zna šta da kaže. Brinuo se zbog onoga što joj se desilo u zatočeništvu, ali nisu ga te moguće stvari mučile. Razbesnele su ga, ali ništa od svega toga što joj se desilo nije bila njena krivica. Čovek radi ono što mora kako bi preživeo. Poštovao ju je zbog te njene snage.

Svetlosti!, pomislio je. Opet razmišljam! Moram da nastavim s poslom. „Sledeći!“, zaurla, pa se sagnu da nastavi pregledanje kola.

„Momče, da sam ti video samo lice i ništa drugo“, začu se jedan srdačan glas, „pomislio bih da smo izgubili ovu bitku.“

Perin se iznenađeno okrenu. Nije znao da je Tam al’Tor jedan od onih koji su čekali da razgovaraju s njim. Gomila se proredila, ali još je bilo nešto glasnika i slugu. Iza njih je jedan stameni i mišićavi čobanin stajao oslonjen na svoj bojni štap dok je čekao. Kosa mu je bila potpuno srebrna. Perin je pamtio vreme kada je bila crna kao katran. To je bilo kada je Perin bio samo dečak, pre nego što je znao šta je čekić ili kovačnica.

Perinovi prsti pođoše ka čekiću za pojasom i dodirnuše ga. Odabrao ga je radije nego sekiru. Bila je to ispravna odluka, ali opet je u bici za Malden izgubio vlast nad sobom. Je li to ono što ga muči?

Ili ga muči to što je uživao u ubijanju?

„Šta ti treba, Tame?“, upita ga.

„Samo donosim izveštaj, moj lorde“, odgovori Tam. „Dvorečani su spremni za put i svako je uprtio po dva šatora za svaki slučaj. Zbog dvokorena nismo mogli da se služimo vodom iz grada, pa sam poslao neke momke do akvedukta da tamo napune burad. Koristila bi nam kola da ih dovezemo odatle."

„Odmah“, odgovori Perin, smešeći se. Napokon neko ko radi ono što je potrebno, a da ga prethodno ne pita! „Reci Dvorečanima kako nameravam da ih vratim kućama što je pre moguće. Čim se Grejdi i Niejld budu dovoljno oporavili da otvore kapiju. Doduše, to može da potraje."

„Zahvalni smo na tome, milostivi", reče Tam. Baš je bilo čudno što mu se on obraća s titulom. „Ali mogu li da na trenutak nasamo popričam s tobom?"

Perin klimnu, primećujući da Lajnkon dolazi - njegovo šepanje bilo je uočljivo - da pregleda kola. Perin se s Tamom pomeri od skupine slugu i stražara, zalazeći u senku maldenskog zida. Mahovina je bila zelenija u podnožju ogromnih blokova od kojih je bedem bio podignut; baš je čudno to što je mahovina daleko zelenija od izgaženog i u blato nabijenog korova pod njegovim nogama. Ovog proleća kao da ništa sem mahovine nije zeleno.

„Šta je bilo, Tame?", upita Perin čim su se odmakli dovoljno daleko.

Tam protrlja lice; bilo je obraslo kratkom sedom bradom. Perin je poslednjih nekoliko dana žustro terao svoje ljude, tako da nije bilo vremena za brijanje. Tam je bio u običnom plavom vunenom kaputu, tako da je debela čoja verovatno bila dobrodošao štit od planinskog povetarca.

„Perine, momci se pitaju“, kaza Tam, sada malo manje ozbiljno, pošto su sami, „jesi li ozbiljno mislio ono što si kazao o odustajanju od Maneterena?"

„Jašta", odgovori Perin. „Taj barjak je samo nevolje donosio otkad je prvi put razvejan. To mogu da znaju i Seanšani i svi ostali. Ja nisam kralj."

„Jedna kraljica ti se zavetovala na vernost, kao svom gospodaru."

Razmislio je o Tamovim rečima - i o tome kako da najbolje odgovori. Nekada su ljudi zbog tog njegovog ponašanja mislili da je zaostao. Sada ljudi pretpostavljaju da njegova promišljenost znači da je Perin lukav i oštrouman. Kako nekoliko kitnjastih reči ispred imena znaju da naprave veliku razliku!

„Mislim da si postupio ispravno kada si to uradio", reče Tam, što Perina iznenadi. „Nazvati Dve Reke Maneterenom ne samo da bi razbesnelo Seanšane, već i samu kraljicu Andora. To bi nagovestilo kako nameravaš da pod svojom vlašću držiš više nego samo Dve Reke, i da možda želiš i da osvojiš sve zemlje koje su nekada potpadale pod Maneteren."

Perin odmahnu glavom. „Tame, neću ništa da pokoravam. Svetlosti! Ne nameravam da držim te zemlje za koje ljudi kažu da su moje. Što pre Elejna stupi na presto i pošalje pravog lorda u Dve Reke, to bolje. Onda ćemo moći da završimo sa ovim ’lordom Perinom’ i da se sve vrati kako je bilo."

„A kraljica Alijandra?", upita Tam.

„Može da se zavetuje Elejni", tvrdoglavo odgovori Perin. „Ili možda neposredno Randu. On izgleda voli da sakuplja kraljevstva, kao deca igračke."

U Tamovom mirisu osećalo se da je zabrinut. I to duboko. Perin skrenu pogled. Stvari bi trebalo da su jednostavnije. Trebalo bi da budu. „Šta je bilo?"

„Samo sam mislio da te je to prošlo", odgovori Tam.

„Ništa se nije promenilo od onog vremena pre nego što je Faila oteta", reče mu Perin. „I dalje mi se ne dopada ni onaj barjak s vučjom glavom. Mislim da je možda vreme da se i taj skine."

„Perine, momče, ljudi veruju u taj barjak", tiho mu kaza Tam. Govorio je i ponašao se tiho, ali to je teralo ljude da ga slušaju kada progovori. Naravno, takođe je obično pričao veoma pametne stvari. „Povukao sam te u stranu jer sam želeo da te upozorim. Ako pružiš priliku za povratak u Dve Reke, neki momci će otići - ali ne mnogo njih. Većinu sam čuo kako se kunu da će te slediti sve do Šajol Gula. Znaju da se Poslednja bitka bliži - zar to neko ne zna sa svim ovim znamenjima u poslednje vreme? Ne nameravaju da izostanu." Pokoleba se. „A računam da ne nameravam ni ja." U mirisu mu se osećala rešenost. „Videćemo", mršteći se odgovori Perin. „Videćemo."

Poslao je Tama s naređenjima da uzme jedna kola i da ih odveze po tu burad s vodom. Vojnici će ga poslušati; Tam je Perinov prvi kapetan, mada to Prinu deluje sumanuto i kao okrenuto naglavačke. Ne zna mnogo o njegovoj prošlosti, ali Tam se nekada davno borio u Aijelskom ratu; držao je mač u rukama pre nego što se Perin rodio. A sada on sluša Perinova naređenja.

Svi oni slušaju. I žele da to i dalje čine! Zar se nisu naučili pameti? Nasloni se uza zid, ne vraćajući se svojim poslušnicima. Ostao je u senci.

Sada kada je na to nabasao, shvatio je da je to deo onoga što ga muči. Nije sve što ga muči, ali jedan deo. Čak i sada kada se Faila vratila.

U poslednje vreme, nije bio dobar vođa. Naravno, nikada nije ni bio uzoran vođa, čak ni kada je Faila bila pored njega da ga navodi. Ali bio je još gori dok ona nije bila tu. Daleko gori. Zanemario je naređenja koja mu je Rand dao, sve je zanemario - samo da bi nju vratio.

Ali šta drugo čovek da uradi? Žena mu je bila oteta!

Nju je spasao, ali čineći to - digao je ruke od svih ostalih. A zbog njega su ljudi izginuli. Dobri ljudi. Ljudi koji su mu verovali.

Stojeći u toj senci, prisetio se jednog trenutka - koliko od juče - kada jedan saveznik nije pao od aijelskih strela, već mu je Masema zatrovao srce. Aram je bio prijatelj, kog je Perin odbacio u svojoj poteri da izbavi Failu. Aram je zaslužio da prema njemu bude bolji.

Nije trebalo da pustim tog Krpara da uzme mač, pomislio je, ali sada nije hteo da se nosi s tim. Nije mogao. Previše toga valja uraditi. Pomerio se od zida, nameravajaći da pregleda sledeća kola u nizu.

„Sledeći!“, viknu kada priđe kolima.

Aravina Karnel istupi iz gomile. Amadičanka više nije nosila odoru gai’šaina, već umesto toga jednostavnu svetlozelenu haljinu - premda ne čistu - koja beše izvučena iz ruševina. Bila je to jedna punačka žena, ali lice joj je i dalje bilo ispijeno od vremena koje je provela kao zarobljenica. Odisala je rešenošću. Bila je iznenađujuće umešna kada je reč o dovođenju stvari u red, pa je Perin pretpostavio da je plemenitog roda. To joj se osećalo i u mirisu: samouverenost i lakoća naređivanja. Pravo je čudo što se to u njoj zadržalo i u zatočeništvu.

Kleknuvši da pogleda prvi točak, razmišljao je kako je čudno to da je Faila odabrala Aravinu da nadgleda izbeglice. Zašto ne nekoga od mladeži iz Ča Faile? Ti gizdavci umeju da budu dosadni, ali pokazali su iznenađujuću sposobnost.

„Milostivi", obrati mu se Aravina, svojim uvežbanim naklonom opet pokazujući kakvo joj je poreklo. „Završila sam s pripremom ljudi za polazak."

„Zar već?“, upita Perin, dižući pogled sa točka.

„Nije bilo onako teško kako smo očekivali, milostivi. Zapovedila sam im da se okupe po zemljama, a onda po gradovima rođenja. Nimalo iznenađujuće, najviše je Kairhijenjana, a potom Altaraca, pa Amadičana i nešto malo drugih. Nekoliko Domanaca, nešto malo Tarabonaca i po koji Krajišnik ili Tairenac."

„Koliko njih može da izdrži dan ili dva pešačenja bez vožnje u kolima?"

„Većina njih, milostivi" odgovori ona. „Stari i bolesni izbačeni su iz grada kada su ga Šaidoi zauzeli. Ovi ljudi sviknuti su na naporan rad. Iznureni su, lorde, ali niko od njih nije željan da sačeka one Šaidoe utaborene ni pola dana puta odavde."

„Dobro", kaza Perin. „Smesta ih povedi na put."

„Smesta?", iznenađeno upita Aravina.

On klimnu. „Hoću da krenu tim putem ka severu, čim budeš mogla da ih pokreneš. Poslaću Alijandru i njene vojnike da predvode." To bi trebalo da zaustavi Aragandino kukanje, kao i da skloni izbeglice da ne smetaju. Device će daleko bolje i daleko brže prikupiti potrepštine ako budu same. To prikupljanje je svejedno bezmalo završeno. Njegovi ljudi će morati da prežive na putu svega nekoliko nedelja. Nakon toga, moći će kroz kapije preći nekud gde je bezbednije. Možda u Andor, ili Kairhijen.

Uhvatila ga je bojazan zbog onih Šaidoa iza njega. Oni bi u svakom trenutku mogli rešiti da napadnu. Bolje da se udalje od njih i da ih ne izaziva.

Aravina pade u naklon i žurno ode da otpočne pripreme, a Perin se u tebi zahvali Svetlosti zbog toga što postoji još neko ko ne oseća potrebu da ga ispituje ili preispituje. On posla jednog dečaka da obavesti Aragandu o predstojećem polasku, pa završi s pregledom kola. Nakon toga ustade, brišući ruke o čakšire. „Sledeči!" kaza.

Niko ne priđe. Oko njega su ostali samo stražari, dečaci glasnici i nekoliko vozara koji su čekali da upregnu volove i oteraju kola na utovar. One Device nakupile su ogromnu hrpu hrane i potrepština nasred nekadašnjeg tabora i Perin je video kako se Faila tamo trudi da sve to dovede u red.

Perin posla krug slugu oko sebe da joj pomognu - i ostade sam. Nije imao ništa da radi.

Baš je to hteo da izbegne.

Vetar opet dunu, noseći sa sobom onaj grozni vonj smrti. Ali i sećanja. Bes bilke, strast i uzbuđenje svakog zamaha. Aijeli su odlični ratnici - najbolji za koje je svet ikada znao. Svaki sukob bio je na ivici toga da mu bude poslednji. I Perin je zaradio poprilično posekotina i bubotaka, mada su odavno Izlečeni.

Dok se borio protiv Aijela, osećao se živim. Svaki kog je ubio bio je majstor u borbi kopljima; svaki od njih mogao je da ga ubije. Ali on je pobedio. Za vreme te borbe, osećao je strast koja ga je gonila. Strast što napokon radi nešto. Nakon dva meseca čekanja, svaki njegov udarac značio je da je za korak bliži Faili.

Više nije bilo priče. Nije bilo kovanja planova. Našao je sebi cilj - ali više ga nema.

Osećao se šuplje. Bilo je to kao... kao onda kada mu je otac obećao nešto posebno kao poklon za Zimsku noć. Perin je mesecima željno čekao, radeći poslove koji su mu određeni kako bi zaslužio taj neznani poklon. Kada je naposletku dobio malog drvenog konja, bio je tog trena veoma uzbuđen. Ali već sutradan ga je obuzela iznenađujuća potištenost. Ne zbog dara, već zbog toga što više nije imao čemu da stremi. Uzbuđenje je nestalo i tek je tada shvatio koliko mu je iščekivanje bilo dragocenije nego poklon.

Ubrzo nakon toga, počeo je da odlazi u kovačnicu gazda Luhana i na kraju je postao njegov šegrt.

Drago mu je što mu se Faila vratila. Raduje se. Ali šta sada njega čeka? Oni plameni ljudi u njemu vide svog vođu. Čak neki od njih na njega gledaju kao na svog kralja! On to nije tražio. Terao ih je da sklanjaju barjake kada bi ih podigli, sve dok ga Faila nije ubedila da će mu to što ih koristi doneti prednost. I dalje ne veruje da je Vučjem barjaku mesto tu, da se bezobrazno vijori nad njegovim logorom.

Ali može li da ga skine? Ljudi ga zaista poštuju. Svakog puta kada prolaze pored njega, on oseća ponos u njihovom mirisu. Ne može da ih odbije. Randu će biti potrebna njihova pomoć - biće mu potrebna pomoć svih koji mogu da mu pomognu - u Poslednjoj bici.

Poslednja bitka. Može li čovek kakav je on, čovek koji ne želi da bude na vlasti, da predvodi vojnike u najhitnijem tranutku njihovih života?

Boje se uskomešaše i prikazaše mu Randa kako sedi u, izgleda, kamenoj tairenskoj kući. Perinov stari prijatelj bio je natmuren, kao da ga muče teške misli. Rand je čak i tako sedeći delovao kraljevski. On jeste onakav kakav bi kralj trebalo da bude, u onom skupocenom crvenom kaputu i s plemenitim držanjem. Perin je samo kovač.

On uzdahnu i odmahnu glavom da odagna tu sliku. Mora da potraži Randa. Oseća kako ga Rand vuče ka sebi.

Potreban je Randu. Sada mora da se usredsredi na to.