Oluja na obzorju

3 Putevi časti

Avijenda je sa svojim sestrama po koplju i nekim izviđačima koji su pripadali Izdanku Krvi čučala povrh jednog niskog i travom obraslog brda i posmatrala izbeglice. Baš su jadni bili ti domanski mokrozemci, lica toliko prljavih da se jasno videlo kako več mesecima nisu bili u šatoru za znojenje, a njihova izgladnela deca bila su toliko nejaka da nisu mogla ni da plaču. Jedna jadna mazga vukla je jedna jedina kola među stotinu ljudi koji su se nekako upirali da prežive; ono što nisu natovarili na te taljige, nosili su sami. Nije bilo mnogo ni jednog ni drugog. Vukli su se ka severoistoku, duž jedne staze koja se baš i nije mogla nazvati putem. Možda je u tom smeru i neko selo. Možda samo beže od nemira koji su zahvatili priobalne krajeve.

Brdoviti krajolik bio je potpuno brisan prostor, ako se izuzme poneki šumarak tu i tamo. Izbeglice nisu videle Avijendu i njene saputnike, iako su ovi bili svega stotinak koraka daleko. Nikada joj nije bilo jasno kako mokrozemci mogu da budu tako slepi. Zar ne gledaju, zar ne vide ništa čudno na obzorju? Zar ne vide da prolaze tako blizu tom brdu, gotovo da prizivaju izviđače da ih uhode? Trebalo je da na to brdo pošalju svoje izviđače pre nego što su mu se približili.

Zar ne mare? Avijenda se naježi. Kako čovek može da ne mari za oči koje ga posmatraju, koje možda pripadaju čoveku ili Devici s kopljem u ruci? Zar su toliko željni da se probude iz sna? Avijenda se ne boji smrti, ali veoma je velika razlika između prihvatanja smrti i priželjkivanja.

Gradovi, pomislila je, u njima je nevolja. Gradovi su smrdljiva i zagnojena mesta, kao rane koje se ne zaceljuju. Neki su bolji od drugih - za divljenje je ono što je Elejna postigla s Kaemlinom - ali i u najboljim gradovima okuplja se previše ljudi i gradovi ih uče da se navikavaju na to da borave na jednom mestu. Da su te izbeglice navikle na putovanje i naučile da se služe sopstvenim nogama, a ne da se oslanjaju na konje - kao što to mokrozemci prečesto čine - onda im ne bi bilo onoliko teško da napuste svoje varoši. Među Aijelima, zanatlije se obučavaju da umeju da se brane, deca danima mogu da preživljavaju prepuštena sama sebi, a čak i kovači mogu brzo prevaliti velike razdaljine. Za sat vremena, čitava septa može da bude na putu, noseći na leđima baš sve što im je potrebno.

Nema sumnje da su mokrozemci čudan soj, ali svejedno je osećala sažaljenje prema tim izbeglicama. To osećanje ju je iznenadilo. Premda ona nije bezdušna, njena dužnost je drugde, s Random al’Torom. Nema razloga da je boli srce zbog skupine nekih mokrozemaca koje nikada nije upoznala. Ali vreme provedeno s njenom prvosestrom Elejnom Trakand naučilo ju je da nisu svi mokrozemci meki i nejaki. Samo većina njih. Postoji đi u staranju za one koji ne mogu da se staraju o sebi.

Posmatrajući te izbeglice, Avijenda pokuša da ih vidi kao što bi ih videla Elejna, ali i dalje se mučila da razume Elejnin oblik vodstva. To nije jednostavno vodstvo kakvo je prisutno među Devicama na pljačkaškom pohodu - koje je istovremeno i nagonsko i probitačno. Elejna ne bi držala te izbeglice na oku i pogledom tražila znakove opasnosti ili skrivene vojnike. Elejna bi se osećala odgovornom za njih, bez obzira na to što oni ne pripadaju njenom narodu. Našla bi neki način da im dopremi hranu, a možda bi i naredila svojim vojnicima da im nađu bezbedan kraj gde bi mogli da podignu selo - i čineći to, zadobila bi deo te zemlje za sebe. Avijenda bi nekada takve misli ostavila za poglavare klanova i gospodarice krovova. Ali ona više nije Devica - i s time se pomirila. Sada živi pod drugim krovom. Osećala je duboku posramljenost zbog toga što se tako dugo odupirala toj promeni.

Ali sada je zbog toga u nevolji. Kakva joj je čast preostala? Više nije Devica, ali nije u potpunosti Mudra. Čitavo njeno ja nalazilo se u onim kopljima, njena ličnost bila je ukovana u njihove čelične glave baš kao ono što čeliku daje snagu. Od detinjstva je bila ubeđena da će biti Far Dareis Mai. I zaista, priključila se Devicama čim je to bilo moguće. Bila je ponosna na život kojim je živela i na svoje sestre po koplju. Nameravala je da služi svom klanu i septi sve do dana kada naposletku padne na svoje koplje, krvareći svoju poslednju vodu na suvo tle Trostruke zemlje.

Ovo nije Trostruka zemlja i imala je prilike da čuje neke algai’dsisvai kako se pitaju da li će se Aijeli ikada vratiti tamo. Životi su im se promenili. Ona toj promeni ne veruje. Promena ne može da se primeti ili proburazi kopljem; tiša je od svakog izviđača i smrtonosnija od svakog ubice iz potaje. Ne, ona promenama nikada neće verovati, ali prihvatiće ih. Naučiće Elejnine običaje i naučiće da razmišlja kao poglavar.

Naći će čast u svom novom životu. Nekako.

„Oni nisu pretnja“, prošapta Hern, čučeći sa Izdankom krvi nasuprot Devicama.

Ruark je budno posmatrao izbeglice. „Mrtvi hodaju", reče poglavar Taardad Aijela, „a ljudi nasumično stradaju od Slepnikovog zla, pri čemu im se krv kvari kao voda u zagađenom zdencu. Ono su možda neki jadnici koji beže od ratnog stradanja - a možda su i nešto drugo. Držaćemo se dalje od njih."

Avijenda baci pogled na sve dalju povorku izbeglica. Mislila je da Ruark nije u pravu; ti ljudi nisu ni aveti ni čudovišta. Uvek može da se primeti nešto... pogrešno kada je o takvima reč. Od njih se uvek ježi, kao da će svakog časa biti napadnuta.

Ipak, Ruark je mudar. U Trostrukoj zemlji, gde i najsitnija grančica ume da bude smrtonosna, čovek nauči da bude oprezan. Skupina Aijela skliznu niz padinu i kroči na uvelom travom prekrivenu ravnicu ispod brda. Čak i nakon toliko vremena provedenog u Mokrim zemljama, Avijendi je taj krajolik i dalje delovao čudno. Drveće je tu visoko i dugih grana, s previše pupoljaka. Kada su Aijeli prelazili preko žute prolećne trave koja se probijala između zimskog opalog lišća, sve joj je to delovalo toliko puno vode da je napola očekivala da će vlati i lišće popucati pod njenim stopama. Zna da mokrozemci govore kako to proleće počinje neprirodno sporo, ali tu je već daleko plodnije nego u njenoj domovini.

Da se ta livada nalazi u Trostrukoj zemlji - okružena brdima koja mogu da služe kao osmatračnice i skloništa - neka septa bi je smesta zauzela i počela tu da obrađuje zemlju. A ovde je to samo još jedno od hiljadu raznih nedirnutih polja. Za to su opet krivi oni gradovi. Najbliži grad je predaleko od tog mesta, tako da ono nije zgodno da se podigne mokrozemska farma.

Osmoro Aijela hitro pređe preko livade, brzo i tiho se krećući između brdašaca. Konji nikada ne mogu biti ravni ljudskim nogama, naročito kada se uzme u obzir njihov gromoglasni topot. Grozne zveri - zašto ih mokrozemci uporno jašu? Potpuno zbunjujuće. Avijenda je mogla da lagano počne da shvata kako jedan poglavar ili kraljica razmišljaju, ali znala je da nikada neće moći u potpunosti razumeti mokrozemce. Jednostavno su previše čudni. Čak i Rand al’Tor.

Naročito Rand al’Tor. Nasmeši se razmišljajući o njegovim iskrenim očima. Prisetila se njegovog mirisa - mokrozemski sapuni, koji mirišu na ulje, pomešani sa onim mirisom tela koji je bio samo njegov. Udaće se za njega. U vezi s tim bila je rešena koliko i Elejna; sada kada su prvosestre, mogu da se udaju za njega zajedno, kako i priliči. Samo, kako Avijenda može sada da se uda i za koga? Njena čast nekada je bila u njenim kopljima, ali Rand al’Tor ih sada nosi za pasom, prekovana u kopču za opasač, koju mu je sopstvenom rukom dala.

Jednom joj je ponudio brak. Muškarac! Ponudio brak! Još jedan od onih čudnih mokrozemskih običaja. Čak i da zanemari koliko je to čudno - čak i da zanemari uvredu koju njegova prosidba predstavlja za Elejnu - Avijenda nikada ne bi mogla da prihvati Randa al’Tora za svog supruga. Zar on ne razume da žena u brak mora da unese čast? Šta obična učenica može da ponudi? Zar bi on da mu ona dođe kao neko niži od njega? Potpuno bi je posramilo da to učini!

Mora da on to ne razume. Čini joj se da on nije okrutan, već samo tupav. Doći će mu kada ona bude bila spremna, a onda će mu položiti venac pred noge. Ali ona to ne može da učini sve dok ne bude znala ko je.

Zamršeni su putevi đi’e’toha. Avijenda zna kako da kao Devica izmeri čast, ali kod Mudrih je potpuno drugačije. Mislila je da je u njihovim očima zadobila makar nešto malo časti. Na primer, dopustile su joj da mnogo vremena provede sa svojom prvosestrom u Kaemlinu. Ali onda su, iznenada, Dorinda i Nadera stigle i obavestile Avijendu da je zanemarila svoju obuku. Zgrabile su je kao da je dete uhvaćeno kako prisluškuje ispred šatora za znojenje, pa su je odvukle da se priključi ostatku svog klana dok je odlazio za Arad Doman.

A sada... sada se Mudre prema njoj ponašaju s manje poštovanja nego ikada ranije! Ništa je ne podučavaju. Nekako je, što se njih tiče, načinila pogrešan korak. Utroba joj se prevrtala zbog toga. Posramiti sebe pred Mudrima skoro je jednako loše kao pokazati strah pred nekim ko je hrabar kao Elejna!

Mudre su za sada dozvolile Avijendi da zadrži malo časti time što su je pustile da trpi kazne, ali muka je u tome što ona zapravo ne zna kako se uopšte posramila. Naravno - kada bi pitala, samo bi nanela sebi još veću sramotu. Dok ne razreši tu muku, neće moći da izmiri svoj toh. Da stvari budu još gore, nalazi se u ozbiljnoj opasnosti da opet načini istu grešku. Dok to ne razreši, ostaće učenica i nikada neće moći da donese častan svadbeni venac pred Randa al’Tora.

Avijenda stisnu zube. Neka druga žena možda bi zaplakala, ali šta bi to vredelo? Kakvu god grešku da je načinila, sama je tu bedu navukla sebi na glavu i njena dužnost je da to ispravi. Ona će povratiti čast i udače se za Randa al’Tora pre nego što on pogine u Poslednoj bici.

To znači da mora brzo naučiti šta god da mora da nauči. Veoma brzo.

Na jednoj čistini posred šumarka borovog drveća sastadoše se s drugom skupinom Aijela. Tle je bilo prekriveno debelim pokrivačem od opalih sivih iglica, a visoka debla parala su nebo. Mereno nazorima koji važe za klanove i septe, ta skupina je bila mala - u njoj je bilo jedva dve stotine ljudi. Posred Čistine stajale su četiri Mudre, sve četiri odevene u prepoznatljive smeđe vunene suknje i bele bluze. Avijenda je bila slično odevena, što joj je sada bilo prirodno, kao što joj je nekada kadin’sor bio prirodan. Izvidnica se rasturi i muškarci i Device odoše da se pridruže pripadnicima svojih klanova ili društava. Ruark se pridruži Mudrima, a Avijenda pođe za njim.

Sve Mudre - Amis, Bair, Melaina i Nadera - smesta je pogledaše. Iz kog god razloga, nijedna od njih nije delovala zadovoljno njom. Avijenda se pokoleba. Ako sada ode, hoće li to izgledati kao da pokušava da umakne njihovoj pažnji? Sme li se usuditi da tu ostane i dovede sebe u opasnost da se one još više naljute na nju?

„Pa?“, upita Amis Ruarka. Premda je Amis imala belu kosu, delovala je veoma mlado. U njenom slučaju, to nije bilo zbog toga što je usmeravala Moć - kosa joj se zasrebrila još dok je bila dete.

„Bilo je kao što su izviđači opisali, hladu srca mog“, odgovori joj Ruark. „Još jedna jadna družina mokrozemskih izbeglica. Nisam video nikakvu skrivenu opasnost među njima.“

Mudre klimnuše, kao da su upravo to i očekivale. „To je deseta povorka izbeglica za manje od nedelju dana", reče ostarela Bair, vodnjikavih plavih očiju duboko zamišljenih.

Ruark klimnu. „Kruže glasine da Seanšani napadaju luke na zapadu. Možda ljudi beže u unutrašnjost kako bi izbegli napade." On pogleda Amis. „Ova zemlja ključa kao voda prolivena po ognjištu. Klanovi ne znaju šta Rand al’Tor želi od njih.“

„Bio je veoma jasan", primeti Bair. „Biće mu drago da ti i Dobrejn Taborvin osvojite Bandar Eban, kako je tražio."

Ruark klimnu. „Ali njegove namere svejedno nisu jasne. Tražio je od nas da ponovo uspostavimo red. Da li ćemo onda služiti kao mokrozemski gradski stražari? To nije za Aijele. Zabranjeno nam je da osvajamo, pa stoga ne dobijamo petinu, ali ono što radimo silno liči na osvajanje. Naređenja koja Kar’a’karn izdaje umeju da istovremeno budu jasna, ali zbunjuća. Rekao bih da je nadaren na to.“

Bair se nasmeši, klimajući glavom. „Možda namerava da učinimo nešto sa ovim izbeglicama."

„A šta da radimo s njima?" upita Amis, odmahujući glavom. „Zar smo mi Šaidoi, pa da se od nas očekuje da mokrozemce pretvaramo u gai’šaine?"

Po njenom glasu jasno se videlo šta ona misli i o Šaidoima i o zamisli da se od mokrozemaca stvaraju gai’šaini.

Avijenda klimnu u znak saglasnosti. Kao što Ruark reče, Kar’a’karn ih je poslao u Arad Doman da „uspostave red". Ali to je mokrozemski pojam; Aijeli svoj red nose sa sobom. Istina, rat i bitke su haotični, ali Aijeli svi do jednog znaju gde im je mesto i delaće u okviru toga. I sitna deca razumeju šta je čast i toh, pa će uporište nastaviti da živi čak i nakon što su sve vođe i Mudre pobijeni.

S mokrozemcima nije tako. Oni jurcaju kao hrpa divljih guštera iznenada bačenih na usijano kamenje, koji ne mare kuda beže. Čim su njihove vođe obuzete drugim stvarima ili im je pažnja skrenuta na neka druga pitanja, zavladaju razbojništvo i metež. Snažni otimaju od slabih, a čak ni kovači nisu bezbedni.

Šta Rand al’Tor očekuje da Aijeli u vezi s tim učine? Oni ne mogu da čitavu naciju poduče šta je to đi’e’toh. Rand al’Tor im je kazao da izbegavaju ubijanje domanskih vojnika. Ali ti vojnici - često iskvareni i skloni razbojništvu - deo su nevolja.

„Možda će nam objasniti nešto više kada stignemo do tog njegovog majura", kaza Melaina odmahujući glavom tako da joj crveno-zlatna kosa zablista na svetlosti. Ispod njene bluze taman je počelo da se nazire da je bremenita. „A iako to ne učini, zacelo nam je bolje u Arad Domanu, nego da i dalje lenčarimo u zemlji drvoubica."

„Da, Mudra“, reče Avijenda i spusti pogled. Nije mislila da če je osramotiti to što je otišla s Ruarkom - viđala je druge Mudre kako rade slične stvari.

Ali ja nisam Mudra, podsetila je sebe. Ja sam samo učenica. Bair nije kazala da Mudre ne mogu u izvidnicu, već samo da to nije bilo na Avijendi. Dakle, reč je o njoj - i o onome što je uradila - ili što možda i dalje radi - i tako naljutila Mudre.

Misle li da ju je vreme koje je provela sa Elejnom smekšalo? Avijenda se i sama često brine da to nije istina. Dok je bila u Kaemlinu, počela je da uživa u svilenim haljinama i kupanju. Na kraju se tek slabašno bunila kada je Elejna izmislila izgovore da je oblači u vezene i čipkane haljine. I dobro je što su Mudre došle po nju.

Ostale su samo stajale i gledale je sa iščekivanjem, lica nalik na crveno pustinjsko kamenje, bezizražajnih i strogih. Avijenda opet stisnu zube. Završiće svoje podučavanje i zaslužiti čast. Hoće.

Začu se zov za pokret i muškarci i žene u kadinsorima potrčaše u malim družinama. Mudre su se kretale jednako lako kao ratnici, iako su bile u širokim suknjama. Amis dodirnu Avijendu po ruci. „Trčaćeš sa mnom kako bismo mogle da razgovaramo o tvojoj kazni.“

Avijenda britko potrča pored Mudre. Bila je to brzina koju svi Aijeli mogu da održavaju u nedogled. Njena skupina, iz Kaemlina, sastala se s Ruarkom dok je on iz Bandar Ebana putovao u susret Randu al’Toru, koji se nalazio u zapadnom delu zemlje. Dobrejn Taborvin, jedan Kairhijenjanin, i dalje je održavao red u prestonici, gde je navodno otkrio jednog pripadnika domanske vlasti.

Možda su Aijeli mogli ostatak puta prevaliti Putujući kroz kapiju. Ali to nije bilo daleko - svega nekoliko dana peške - a krenuli su dovoljno rano da stignu u zakazano vreme bez koriščenja Jedne moći. Ruark je hteo da lično izvidi krajolik oko majura koji Rand al’Tor koristi kao uporište. Ostali Gošijeni ili Taardad Aijeli pridružiće im se tamo, ako je potrebno - koristeći i kapije.

„Avijenda, šta misliš, šta Kar’a’karn hoće od nas ovde, u Arad Domanu?" upita je Amis dok je trčala.

Avijenda se jedva suzdrža da se ne namršti. Šta je s njenom kaznom? „To je neobičan zahev“, odgovori ona, „ali Rand al’Tor ima mnogo čudnih zamisli, čak i za jednog mokrozemca. Ovo neće biti najčudnija dužnost koju nam je zadao.“

„A to što je Ruarku ta dužnost nelagodna?"

„Čisto sumnjam da je poglavaru klana nelagodno", odgovori Avijenda. „Pretpostavljam da je Ruark rekao samo ono što je čuo od drugih, kako bi to preneo Mudrima. Ne želi da posrami ostale otkrivajući ko je to izneo svoje strahove."

Amis klimnu. Kakva je svrha tog propitivanja? Zacelo je ta žena pretpostavila isto. Nije razumno očekivati da se obratila Avijendi za savet.

Neko vreme jahali su u tišini, ne spominjući kažnjavanje. Jesu li joj Mudre oprostile neznani prestup? Neće je valjda tako obeščastiti. Avijenda mora da dobije dovoljno vremena da odgonetne šta je to učinila, ili će sramota u suprotnom postati nepodnošljiva. Možda i opet pogreši, samo ovoga puta još gore.

Amis ničim nije pokazivala o čemu razmišlja. Ta Mudra je nekada bila Devica, baš kao Avijenda. Prekaljena je, čak i za Aijele. „A Al’Tor lično?“, upita Amis. „Šta misliš o njemu?"

„Volim ga", odgovori Avijenda.

„Nisam pitala Avijendu, glupu šiparicu", odbrusi Amis. „Pitala sam Avijendu Mudru."

„On je čovek s mnogo bremena na sebi", oprezno odgovori Avijenda. „Bojim se da su zahvaljujući njemu samom mnoga od njih teža nego što moraju biti. Nekada sam mislila da postoji samo jedan način da čovek bude snažan, ali od svoje prvosestre naučila sam da nije tako. Rand al’Tor to još nije naučio, ili barem ja tako mislim. Brinem se da ne pomešam čvrstinu sa snagom."

Amis opet klimnu kao u znak odobravanja. Jesu li ta pitanja nekakvo iskušavanje?

„Da li bi se udala za njega?", upita Amis.

Mislila sam da ne pričamo o Avijendi „glupoj šiparici", pomislila je Avijenda, ali naravno da to nije izgovorila. Takve stvari se ne govore Amis.

„Udaču se za njega", odlučno odgovori. „To nije mogućnost, već sigurnost.“ Amis je oštro pogleda na te reči ali Avijenda ne odstupi. Svaka Mudra koja kaže nešto pogrešno zaslužuje da bude ispravljena.

„A mokrozemka Min Faršo?", upita Amis. „Ona ga očigledno voli. Šta ćeš da učiniš u vezi s njom?"

„Ona je moja briga", odgovori Avijenda. „Postići ćemo sporazum. Razgovarala sam s Min Faršo i verujem da će biti lako raditi s njom."

„I s njom ćeš postati provosestra?" upita Amis, tek blago zvučeći kao da joj je to smešno.

„Postići ćemo dogovor, Mudra."

„A šta ako ne možete?"

„Hoćemo", odlučno odgovori Avijenda.

„Kako možeš biti tako sigurna u to?“

Avijenda se pokoleba. Jednim delom sebe, želela je da na to pitanje odgovori samo tišinom, trčeći pored žbunja koje još nije olistalo i ništa ne odgovarajući. Ali ona je samo učenica i premda je niko ne može naterati da odgovori, dobro je znala da će Amis pritiskati sve dok taj odgovor ne čuje. Avijenda se samo nadala da neće zaraditi previše toha svojim odgovorom.

„Znaš li za Minina predviđanja?", upita Avijenda.

Amis klimnu.

„Jedno od tih predviđanja u vezi je s Random al’Torom i trima ženama koje će on voleti. Drugo je u vezi s decom koju ću roditi Kar’a’karnu."

Ništa više nije rekla, a Amis je nije pritiskala. Obe su znale da će se pre neki Kameni Pas povući nego što će neko od Mininih predviđanja biti pogrešno.

S druge strane, dobro je znati da će Rand al’Tor biti njen, premda će morati da ga deli. Naravno, ne zavidi Elejni, ali Min... pa, Avijenda je zapravo ne poznaje dovoljno dobro. Bez obzira na to, ono predviđanje je utešno - ali takođe mučno. Avijenda voli Randa al’Tora zato što je tako ona rešila, a ne zato što je tako suđeno. Naravno, Minino predviđanje nije tvrdilo da će Avijenda zaista moći da se uda za Randa, pa je stoga možda pogrešno rekla Amis. Da, on će voleti tri žene i tri žene će voleti njega, ali - da li će Avijenda naći neki način da se uda za njega?

Ne, budućnost nije sigurna, što ju je u izvesnoj meri utešilo. Možda bi trebalo da bude zabrinuta, ali nije bila. Povratiće svoju čast, a onda će se udati za Randa al’Tora. Možda će on ubrzo nakon toga poginuti, ali možda i danas upadnu u zasedu i nju pogodi strela. Briga ništa ne rešava.

Ali toh je nešto drugo.

„Mudra, pogrešno sam rekla", kaza Avijenda. „Nagovestila sam da predviđanje govori kako ću se udati za Randa al’Tora. To nije tačno. Sve tri ćemo ga voleti i mada to nagoveštava brak, ne znam sa sigurnošću."

Amis klimnu. Nema toha; Avijenda se dovoljno brzo ispravila. To je dobro. Ne želi da navuče još sramote, preko one koju već nosi na sebi.

„Onda dobro", reče Amis, gledajući stazu ispred sebe. „Hajde da razgovaramo o današnjoj kazni."

Avijenda se malo opusti. Dakle, i dalje ima vremena da otkrije šta je to pošlo po zlu. Mokrozemci aijelske običaje često brkaju s kažnjavanjem, ali mokrozemci slabo razumeju čast. Čast ne potiče od kažnjavanja, već od prihvatanja kažnjavanja i povraćene časti. To je suština toha - spremnost da se poniziš kako bi povratio ono što si izgubio. Čudno joj je to što mokrozemci to ne uviđaju; zaista, čudno je to što oni ne slede đi’e’toh nagonski. Šta je život bez časti?

Amis, s punim pravom, nije htela da kaže gde je to Avijenda pogrešila. Međutim, ona nije nikako uspevala da to sama otkrije, a biće manje osramoćena ako do tog odgovora dođe kroz razgovor. „Da“, oprezno reče Avijenda, „trebalo bi da budem kažnjena. Vreme koje sam provela u Kaemlinu preti da me oslabi."

Amis frknu. „Devojko, nisi ništa slabija nego dok si nosila koplja. Rekla bih da si prilično snažnija. Vreme koje si provela sa svojom prvosestrom važno je za tebe.“

Dakle, to nije to. Kada su Dorinda i Nadera došle po nju, kazale su joj da mora nastaviti svoju obuku. Ali za sve vreme otkad su Aijeli pošli za Arad Doman, Avijenda nije bila ničemu podučavana. Dodeljeno joj je da nosi vodu, krpi šalove i da služi čaj. Određivane su joj svakakve kazne, bez objašnjavanja šta je to loše učinila. A kada uradi nešto očigledno - kao što je odlazak u izvidnicu kada to ne bi trebalo da radi - njena kazna je uvek veća nego što prestup zavređuje.

Skoro kao da je kazna upravo ono što Mudre žele da ona nauči, ali to nije moguće. Nije ona neki mokrozemac koji mora da nauči koji su putevi časti. Čemu stalno kažnjavanje bez obrazloženja, sem da je oduči od neke teške greške koju je načinila?

Amis odveza nešto što joj je visilo sa pojasa. Vunena vrećica koju joj je pružila bila je otprilike veličine pesnice. „Zaključile smo", kaza ona, „da smo bile previše popustljive. Vreme je dragoceno i nije nam ga ostalo dovoljno da budemo istančane."

Avijenda prikri svoje iznenađenje. Njihovo prethodno kažnjavanje bilo je istančano?

„Stoga“, nastavi Amis, pružajući vrećicu, „uzećeš ovo. Unutra je seme. Neko seme je crno, drugo je smeđe, a treće je belo. Večeras, pre spavanja, razvrstaćeš ga po boji i prebrojati koliko ga koje boje ima. Ako pogrešiš, opet ćemo ga izmešati i počećeš ponovo."

Avijenda shvati da je zabezeknuta i zatetura se toliko da skoro stade. Nošenje vode je nužan posao. Krpljenje odeće je nužan posao. Spremanje je važan posao, naročito ako u maloj skupini nema gai’šaina.

Ali ovo... ali to je beskoristan posao! Ne samo da je nebitan, već i besmislen. To je kazna koja se određuje samo najtvrdoglavijim i najsramotnijima. Skoro... to je skoro kao da je Mudre smatraju za da’tsang!

„Slepnikovih mi očiju“, prošapta prisiljavajući sebe da nastavi da trči. „Šta sam to učinila?“

Amis je pogleda, ali Avijenda skrenu pogled. I jedna i druga znaju kako ona ne želi da čuje odgovor na to pitanje. Nemo uze vrećicu. Ta joj je kazna donela najviše poniženja među svim kaznama koje su joj ikada odredile.

Amis otrča da se pridruži ostalim Mudrima. Avijenda se prenu iz zatečenosti, osećajući kako joj se rešenost vrača. Možda je njena greška daleko veća nego što je mislila. Kazna koju joj je Amis odredila upravo to nagoveštava.

Otvori vrećicu i baci pogled u nju. U njoj su bile tri manje prazne vrećice od algode, čija je svrha bila da joj pomognu prilikom razvrstavanja, skoro potpuno prekrivene hiljadama sićušnih semenki. Predviđeno je da svi vide tu kaznu; nameravale su da je posrame. Šta god da je uradila, to je bilo uvredljivo ne samo Mudrima, već i svima oko nje, pa makar oni - baš kao i Avijenda - toga nisu svesni.

To samo znači da mora da bude još rešenija.