Oluja na obzorju

19 Potezi

Haos. Čitav svet je u haosu. Tuon je stajala na balkonu svoje prijemne dvorane u palati u Ebou Daru ruku sklopljenih iza leđa. U dvorištu palate - kamenja okrečenog u belo, baš kao što je bio slučaj s mnogim površinama u gradu - skupina altarskih oružnika u crnom i zlatnom uvežbavala je vojne položaje pod budnim pogledima dvojice svojih zapovednika. Iza njih se uzdizao grad, belih kupola obrubljenih bojama koje su se širile preko visokih belih tornjeva.

Red. Tu, u Ebou Daru, vlada red - čak i na poljima prekrivenim šatorima i kolima ispred grada. Seanšanski vojnici obilazili su grad i čuvali mir; ima planova da se Rahad očisti. To što je neko siromašan nije razlog - niti izgovor - da se živi u bezakonju.

Taj grad je sada samo sićušan, sićušan džep reda u svetu koji je zahvatila bura. Sada kada je carica poginula, i Seanšan je u građanskom ratu. Korin je otpočeo, ali ponovno osvajanje zemalja Artura Hokvinga napreduje veoma sporo, pošto ga na istoku usporava Ponovorođeni Zmaj, a na severu domanske vojske. I dalje je čekala na vesti o poručniku-generalu Turanu, ali znamenja nisu dobra. Galgan tvrdi da će možda biti iznenađena ishodom, ali Tuon je videla crnu golubicu onog sata kada je obaveštena o okolnostima u kojima se Turan našao. Znamenje je bilo jasno. Neće se vratiti živ.

Haos. Baci pogled u stranu, gde je verni Kejrid stajao u svom debelom oklopu, obojenom u krvavocrveno i tamnozeleno, bezmalo crno. On je visok, četvrtastog lica skoro jednako tvrdog kao oklop koji nosi na sebi. Toga dana s njim je bilo čak dvadesetak pripadnika Mrtve straže - dana po Tuoninom povratku u Ebou Dar - skupa sa šest ogijerskih Baštovana, a svi su stajali duž zidova te prostorije visoke tavanice i belih stubova. Kejrid je osetio haos i nije nameravao da opet dozvoli da ona bude oteta. Haos je najopasniji kada čovek pretpostavi šta taj haos može a šta ne može da zahvati. Tu, u Ebou Daru, haos se pokazao u obličju jedne strane namerene da Tuon oduzme život.

Otkad je prohodala, izbegavala je pokušaje ubistva i sve ih je preživela. Predviđala ih je. Na neki način, ti pokušaji ubistva su je podsticali. Kako čovek da zna da je moćan ako niko ne šalje plaćene ubice da ga umore?

Ali Surotina izdaja... Zaista je posredi haos, kada se ispostavi da je vođa Prethodnika zapravo izdajica. Vraćanje sveta u red biće veoma, veoma teško. Možda nemoguće.

Tuon se ispravi. Mislila je da još mnogo godina neće postati carica - ali izvršiće svoju dužnost.

Okrenu se od balkona i vrati u prijemnu odaju, kako bi se suočila s gomilom ljudi koji su je čekali. Baš kao i ostali pripadnici Krvi, obraze je umrljala pepelom kako bi pokazala žaljenje zbog gubitka carice. Tuon nije osećala preterano veliku naklonost prema svojoj majci, ali naklonost prema carici nije ni potrebna. Ona pruža red i poredak. Tuon je počela da shvata koliko su te stvari važne tek kada je to breme palo na njena pleća.

Odaja je bila široka i pravougaona, obasjana svećnjacima postavljenim između stubova i jarkim sunčevim svetlom koje je dopiralo kroz otvoreni balkon iza nje. Tuon je naredila da se tepisi uklone iz te prostorije, pošto je više volela da gleda jarkobele pločice. Tavanica je bila oslikana muralom na kom su bili prikazani ribari na moru, s galebovima kako lete kroz prozračan vazduh, a zidovi su bili blago plavi. Skupina od deset da’kovejl klečala je ispred svećnjaka s Tuonine desne strane. Bili su oskudno odeveni, čekajući na zapovest. Surot nije među njima. Mrtva straža motri na nju, barem dok joj ne izraste kosa.

Čim Tuon uđe u sobu, svi prisutni niskog roda padoše na kolena i pokloniše se do zemlje. Oni koji su pripadali Krvi kleknuše i pognuše glave.

Preko puta da’kovejl, na drugoj strani dvorane, Lanela i Melitena klečale su u haljinama ukrašenim srebrnim munjama na crvenim suknjama. Njihove povezane damane klečale su lica pribijenih uz pod. Tuonina otmica bila je nepodnošljiva za nekoliko damana; za vreme njenog odsustva, neutešno su ridale.

Njena naslonjača u kojoj je primala posete bila je manje-više jednostavna. Drveno sedište s crnim somotom na rukonaslonima i naslonu za leđa. Sela je, u pletenoj haljini najtamnije morskoplave boje, a beli plašt se vijorio iza nje. Cim sede, svi u prostoriji ustaše - sem da’kovejl, koji su ostali da kleče. Selukija ustade i priđe stolici, pa stade pored nje. Njena zlatna kosa bila joj je s desne strane upletena u pletenicu, dok joj je leva strana glave bila izbrijana. Nije nosila pepeo, pošto ne pripada Krvi, ali beo povez na njenoj ruci bio je znak da i ona - baš kao čitavo carstvo - žali zbog gubitka carice.

Juril, Tuonin pisar i u tajnosti njena Ruka, priđe i stade s druge strane stolice. Mrtva straža okruži je gotovo neprimetno, a njihovi tamni oklopi zablistaše na sunčevoj svetlosti. U poslednje vreme ponašaju se krajnje zaštitnički prema njoj. Uzevši u obzir ono što se u poslednje vreme dogodilo, nimalo ih ne krivi.

Evo me, pomislila je Tuon, okružena svom svojom moći - s damanama na jednoj i Mrtvom stražom na drugoj strani. Ali ne osećam se ništa bezbednije nego kada sam bila s Metrimom. Baš je čudno to što se u njegovom društvu osećala bezbedno.

Tačno ispred nje, obasjani svetlošću koja je dopirala kroz otvoreni balkon iza, bila je okupljena Krv, a najviši među njima bio je kapetan-general Galgan. Toga dana bio je u oklopu, sa oklopnim prsnikom obojenim u tamnoplavo, toliko tamno da je bezmalo delovalo kao da je crno. Njegova brašnasta bela kosa dizala se u čelenku, dok mu je glava sa strana bila izbrijana. Kosa mu je bila upletena sve do ramena, jer on pripada Visokoj krvi. S njim su bila i dva pripadnika niske Krvi - barjaktar-general Nađira i barjaktar-general Jamada - kao i nekoliko niskorodnih zapovednika. Strpljivo su čekali, pazeći da ne gledaju Tuon u oči.

Nekoliko koraka iza njih, stajali su drugi pripadnici Krvi, kako bi posvedočili njenim delima. Predvodili su ih vižljasti Faverd Notiš i Amenar Šumada, kiselog izraza lica. Bih su važni - dovoljno važni da budu opasni. Surot svakako nije jedina koja u tim vremenima uviđa kako joj se pružaju prilike. Ako Tuon padne, onda gotovo svako može da postane carica. Ili car.

Rat u Seanšanu neće se brzo okončati, ali kada se okonča, pobednik će se nesumnjivo uzdići na Kristalni presto. A onda će Seanšansko carstvo imati dvoje vođa, razdvojenih okeanom, ali ujedinjenih u želji da jedno drugo pokore. Ni jedan ni drugi vođa ne mogu da dopuste da onaj drugi ostane u životu.

Red, pomislila je Tuon, kuckajući noktom lakiranim u plavo po crnom drvetu svog rukonaslona. Red mora da zrači iz mene. Podariću miran vazduh onima koje je zahvatila oluja.

„Selukija je moj Istinozborac“, obznani ona prostoriji. „Neka to bude znano među Krvi.“

Ta izjava je bila očekivana. Selukija nakloni glavu u znak prihvatanja dužnosti, mada nije želela nikakvo nameštenje, sem da služi i štiti Tuon. Taj položaj neće je dočekati s dobrodošlicom - ali takođe je poštena i neposredna; biće izvrstan Istinozborac. Tuon bar ovoga puta može biti sigurna kako njen Istinozborac nije jedna od Izgubljenih.

Znači li to da veruje u Falendrinu priču? Ta priča je neverovatna; zvuči kao jedna od Metrimovih kitnjastih pripovesti o izmišljenim stvorenjima koja vrebaju u mraku. Opet, ostale sul’dam i damane potvrdile su Falendrinu priču.

Izgleda da su bar neke činjenice jasne. Anat je radila sa Surot. Surot je - nakon izvesnog ubeđivanja - priznala da se susrela s jednim od Izgubljenih. Ili makar misli da se susrela. Nije znala da je taj Izgubljeni zapravo Anat, ali izgleda da je to saznanje smatrala uverljivim.

Bez obzira je li zaista Izgubljena ili nije, Anat se susrela s Ponovorođenim Zmajem, oponašajući Tuon. A onda je pokušala da ga ubije. Red, pomislila je Tuon, pazeći da joj lice ostane bezizražajno. Ja predstavljam red.

Tuon oštro pokaza Selukiji, koja je i dalje bila Tuonin Glas - i njena senka - čak i s novim odgovornostima i dužnostima Istinozborca. Kada naređuje onima koji su daleko ispod nje, Tuon će reči najpre preneti Selukiji, a ova će ih izgovoriti.

„Od tebe se traži da ga pozoveš da uđe“, obrati se Selukija jednom da’kovejl koji je bio pored prestola. On se pokloni do zemlje i dodirnu čelom pod, pa žurno ode na kraj velike prostorije i otvori vrata.

Beslan, kralj Altare i Visoko sedište kuće Micobar, bio je vitak mladić crnih očiju i kose. Put mu je bila maslinasta, što je za Altarce bilo uobičajeno, ali počeo je da nosi odeću kakvu Krv voli da nosi: široke žute pantalone i kaput visokog okovratnika koji mu je sezao samo do nedara, a ispod njega žutu košulju. Krv je napravila prolaz niz sredinu prostorije, a Beslan je spuštenog pogleda prošao tuda. Stigavši do prostora ispred prestola predviđenog za klanjanje, pao je na kolena, pa se duboko poklonio. Slika i prilika vernog podanika, ako se izuzme tanka zlatna kruna na njegovoj glavi.

Tuon pokaza nešto Selukiji.

„Rečeno ti je da ustaneš“, kaza Selukija.

Beslan ustade, mada mu je pogled i dalje bio spušten. Dobar je glumac.

„Kći Devet meseca izražava saučešće u tvom gubitku", reče mu Selukija.

„Upućujem joj isto to kada je reč o njenom gubitku", odgovori on. „Moj bol je tek sveća naspram velike buktinje koju seanšanski narod oseća.“

Previše je ponizan. On je kralj; ne mora tako duboko da se klanja. Ravan je mnogima koji pripadaju Krvi.

Skoro da je mogla poverovati kako je samo pokoran pred ženom koja će ubrzo postati carica - ali predobro poznaje njegovu narav, kako preko uhoda, tako i iz glasina.

„Kći Devet meseca želi da čuje razlog što si prestao da držiš dvor“, kaza Selukija, gledajući kako se Tuonine šake pokreću. „Nalazi da je onespokojavajuće to što narod ne može da priđe svom kralju. Smrt tvoje majke bila je tragična koliko i iznenađujuća, ali potreban si svom kraljevstvu.“

Beslan se pokloni. „Molim te, reci joj da nisam smatrao prikladnim da se uzdignem iznad nje. Nisam siguran kako da se ponašam. Nije mi bila želja da uvredim."

„Jesi li siguran da je to pravi razlog?" kaza Selukija kao Glas. „Da nije možda posredi to što pripremaš pobunu protiv nas, pa nemaš vremena za druge dužnosti?"

Beslan oštro diže pogled i razrogači oči. „Vaše veličanstvo, ja...“

„Više ne moraš da lažeš, dete Tilinino“, neposredno mu se obrati Tuon, što učini da se kroz okupljenu Krv pronesu uzdasi iznenađenja. „Znam šta si ispričao generalu Habidžeru i svom prijatelju lordu Malalinu. Znam za potajne sastanke u podrumu tri zvezde. Sve to znam, kralju Beslane."

Prostorijom zavlada muk. Beslan na tren pognu glavu. A onda, iznenađujuće, ustade na noge i pogleda je pravo u oči. Nikada ne bi pomislila da taj povučeni mladić ima hrabrosti za tako nešto. „Neću dopustiti da moj narod..."

„Da sam na tvom mestu, držala bih jezik za zubima", prekide ga Tuon. „Svejedno stojiš na živom pesku."

Beslan se pokoleba. Videla je pitanje u njegovim očima. Da li ona to namerava da ga pogubi? Da sam nameravala da te ubijem, pomislila je, već bi bio mrtav - a nož ne bi ni video.

„Seanšan je u pometnji", reče Tuon, gledajući ga. On je delovao zgranuto na te njene reči. „O, zar si mislio da ću to zanemariti, Beslane? Neću da zveram u zvezde dok se moje carstvo ruši oko mene. Istina mora biti prihvaćena. Moja majka je mrtva. Nema carice.

Međutim, snage koje Korin ima na raspolaganju više su nego dovoljne da očuvamo svoj položaj na ovoj strani okeana. Uključujući Altaru." Nagnu se napred, pokušavajući da zrači vlašću i odlučnošću. Njena majka je to uvek mogla. Tuon nema majčinu visinu, ali biće joj potreban taj uticaj koji je imala na druge. Ostali moraju da se osećaju bezbednije i sigurnije čim su u njenom prisustvu.

„U ovakva vremena", nastavi Tuon, „ne može se trpeti pretnja pobunom. Mnogi će videti priliku u toj slabosti carstva i njihove zadevice i deobe - ako im se ne stane u kraj - pokazaće se kobnim po sve nas. Stoga moram biti neumoljiva. Krajnje neumoljiva - prema onima koji mi prkose."

„Zašto sam onda", upita Beslan, „i dalje živ?"

„Počeo si da pripremaš svoju pobunu pre nego što se pročulo za događaje u carstvu."

On se zgranuto namršti.

„Pokrenuo si svoju pobunu dok je Surot ovde bila vođa", kaza Tuon, „i dok je tvoja majka još bila kraljica. Otad se mnogo toga promenilo, Beslane. Veoma mnogo. U ovakvim vremenima, moguća su velika postignuća."

„Mora da znaš kako ja ne žudim za vlašću", odvrati Beslan. „Sve što želim je sloboda za moj narod."

„Svesna sam toga", odvrati Tuon i sklopi ruke pred sobom, tako da su joj se lakirani nokti dodirivali a laktovi počivali na rukonaslonima. „I to je drugi razlog zbog kog si još u životu. Pobunio si se ne zbog žudnje za vlašću, već iz čistog neznanja. Neobavešten si, a to znači da se možeš promeniti, ako budeš obavešten kako zaista stoje stvari."

On je zbunjeno pogleda. Spusti pogled, budalo. Ne teraj me da naredim da te izbičuju zbog bezobrazluka! Kao da je čuo njene misli, on skrenu pogled, pa ga spusti. Da, ispravno ga je procenila.

Kako je samo njen položaj klimav! Istina, ima čitave vojske na raspolaganju - ali tako mnogo vojnika je protraćeno zbog Surotine krvoločnosti.

S vremenom će sva kraljevstva sa ove strane okeana morati da kleknu pred Kristalnim prestolom. Svaka marat’damane biće vezana, i svaki kralj ili kraljica zavetovaće se na vernost. Ali Surot je preterano napadala, naročito kada je reč o onoj propasti s Turanom. Stotinu hiljada ljudi izgubljenih u jednoj bici. Ludilo.

Tuon je potrebna Altara. Potreban joj je Ebou Dar. Beslana njegov narod veoma voli. Nabijanje njegove glave na kolac nakon tajanstvene smrti njegove majke... pa, Tuon će imati mir i red u Ebou Daru, ali radije ne bi da povuče sve vojnike s bojnog polja kako bi to postigla.

„Smrt tvoje majke je veliki gubitak", reče Tuon. „Bila je dobra žena i dobra kraljica."

Beslan stisnu usne.

„Možeš da govoriš", kaza mu Tuon.

„Njena smrt... nije objašnjena", reče on. Bilo je očigledno šta želi da kaže.

„Ne znam je li Surot naredila da je ubiju", odgovori Tuon blažim glasom. „Ona tvrdi da nije, ali to je pod istragom. Ako se ispostavi da je Surot iza njene smrti, ti i Altara primičete izvinjenje od prestola lično."

Uzdah se opet pronese krvlju. Ona ih jednim pogledom stiša, pa se opet okrenu da pogleda Beslana. „Smrt tvoje majke jeste veliki gubitak. Ti mora da si svestan da je ona bila verna svojim zavetima."

„Da“, ogorčeno odgovori on. „I odrekla se prestola."

„Ne“, odsečno odbrusi Tuon. „Presto pripada tebi. Ovo je neznanje koje sam spominjala. Ti moraš da predvodiš svoj narod. Narod mora da ima svog kralja. Nemam ni vremena ni želje da tu dužnost vršim umesto tebe.

Pretpostavljaš da seanšanska vladavina nad tvojom domovinom znači da tvoj narod neće imati slobodu. Nije tako. Biće slobodniji, zaštićeniji i moćniji kada prihvati našu vlast.

Ja sam iznad tebe. Ali - je li to baš toliko nepoželjno? Pomoću moći koju Carstvo ima, ti ćeš moći da braniš svoje granice i obilaziš svoje zemlje van Ebou Dara. Pričaš o svom narodu? Pa, naredila sam da se nešto pripremi za tebe.“ Klimnu u stranu, a jedna vretenasta da’kovejl priđe s kožnim povezom za spise.

„U tome ćeš“, reče mu Tuon, „naći spiskove koje su prikupili moji izviđači i stražari. Moći ćeš svojim očima pročitati izveštaje o zločinima počinjenim dok smo zaposedali tvoju zemlju. Imaćeš na raspolaganju i izveštaje i poređenja kako je narod živeo pre Povratka i posle njega.

Verujem da znaš šta ćeš tu videti. Beslane, Carstvo je za tebe veliki izvor. Jedan moćan, moćan saveznik. Neću te vređati nudeći ti prestole koje ne želiš. Namamiću te obećavajući red, hranu i zaštitu za tvoj narod. A sve to za malu cenu - tvoju odanost."

On kolebljivo prihvati spise.

„Nudim ti izbor, Beslane", nastavi Tuon. „Ako želiš, možeš da izabereš pogubljenje. Neću te pretvoriti u da’kovejl. Dozvoliću ti da umreš časno, a biće obznanjeno da si pogubljen zato što si odbio da položiš zakletvu i odabrao da ne prihvatiš seanšansku vlast. Dopustiću to, ako tako želiš. Tvoj narod će znati da si umro prkosno.

Ili možeš da im bolje služiš. Možeš odabrati da živiš. Ako tako učiniš, bićeš uzdignut sve do Visoke krvi. Suočićeš se sa svojim odgovornostima i vladaćeš, kao što je tvom narodu potrebno. Obećavam ti da ja neću upravljati stvarima koje se tiču tvog naroda. Tražiću potrepštine i ljudstvo za svoje vojske, kako i dolikuje, a tvoja reč neće moći da bude jača od moje. Sem toga, tvoja moć u Altari biće potpuna. Niko od Krvi neće imati prava da zapoveda tvojim ljudima, naškodi im ili ih zatoči bez tvoje dozvole.

Prihvatiću i pregledati spisak plemićkih porodica za koje smatraš da ih treba uzdići do niske Krvi, a uzdići ću ne manje od dvadeset tih porodica. Altara će postati trajna stolica carice sa ove strane okeana. U tom slučaju, postaće najmoćnije ovdašnje kraljevstvo. Izbor je tvoj."

A onda se nagnu napred i rasplete prste. „Ali znaj sledeće. Ako rešiš da nam se pridružiš daćeš mi svoje srce, a ne samo svoje reči. Neću ti dozvoliti da zanemaruješ svoje zavete. Pružila sam ti ovu priliku zato što smatram da bi mogao da budeš jak saveznik i mislim da su te drugi naveli na pogrešan put, a možda su za to krive i Surotine opake spletke.

Imaš jedan dan da odlučiš. Dobro razmisli. Tvoja majka je mislila da je ovo najbolji put, a ona je bila mudra žena. Carstvo znači postojanost. Pobuna bi donela samo patnju, glad i beznađe. Beslane, ovo nije vreme da se bude sam.“

Ona se zavali u stolicu a Beslan pogleda spise u svojim rukama. Pokloni se kako bi se povukao, mada su mu pokreti bili isprekidani, kao da je rasejan.

„Možeš da ideš“, obrati mu se ona.

On ustade, ali ne okrenu se da ode. U prostoriji se ni glas nije čuo dok je on zurio u svoje šake i kožne korice sa spisima u njima. Po izrazu njegovog lica njoj je bilo jasno da se bori sam sa sobom. Jedan da’kovejl priđe mu da ga žurno odvede, pošto mu je stavljeno do znanja da je slobodan, ali Tuon diže ruku i zaustavi slugu.

Ona se nagnu napred, a nekoliko pripadnika Krvi premesti se s noge na nogu dok su čekali da vide šta će se desiti. Beslan je samo zurio u tu torbicu. Napokon, rešeno diže pogled. A onda, za divno čudo, opet pade na kolena.

„Ja, Beslan od kuće Micobar, zavetujem se na vernosti i službu Kćeri Devet meseca i preko nje Seanšanskom carstvu od sada pa zauvek, izuzev ako ona odluči da me svojom voljom toga razreši. Moje zemlje i presto su njeni i predajem joj ih u ruke. Tako se zavetujem pred Svetlošću."

Tuon dopusti sebi da se nasmeši. Iza Beslana, kapetan-general Galgan istupi i obrati se kralju. „To nije prikladan način da...“

Tuon ga ućutka pokretom ruke. „Mi tražimo da ovi ljudi prihvate naše običaje, vojskovođo", obrati mu se ona. „Prikladno je da i mi prihvatimo neke njihove." Naravno, ne previše tih njihovih običaja. Ali ona može da zahvali samo svojim dugim razgovorima s gazdaricom Anan na tome što je to shvatila. Seanšani su možda pogrešili kada su naterali ove ljude da polažu seanšanske zakletve na vernost. Metrim je položio te zavete i vrlo lako ih prenebregnuo kada je za to kucnu čas - ali strogo je pazio da održi reč koju je njoj dao, a njegovi ljudi su je uveravali da je on častan čovek.

Baš je čudno da su oni voljni da jedan zavet smatraju višim i značajnijim od drugog. Čudan je to narod, ali ona će morati da ih razume kako bi vladala njima - a moraće da vlada njima kako bi prikupila snagu za povratak u Seanšan.

„Tvoja zakletva mi je po volji, kralju Beslane. Uzdižem te do Visoke krvi i tebi i tvojoj kući darujem vlast nad kraljevstvom Altarom, za sada i zanavek.

Tvoja volja u upravljanju i vladanju tim kraljevstvom biće slabija samo od samog carskog prestola. Ustani."

On ustade, a činilo se kao da mu kolena klecaju. „Jesi li sigurna da nisi ta’veren, moja gospo?", upita je on. „Jer kada sam ovamo ušao, svakako nisam očekivao da učinim to.“

Ta’veren. Ti ljudi i njihovo glupo sujeverje. „Zadovoljna sam tvojim postupkom", obrati mu se ona. „Tvoju majku sam poznavala samo veoma kratko, ali stekla sam utisak da je bila vrlo sposobna žena. Ne bi mi prijalo da sam bila primorana na to da pogubim njenog jedinog sina."

On klimnu glavom u znak zahvalnosti. Pored nje, Selukija potajno dade znakove prstima: To je bilo vesto izvedeno. Možda ne baš po običajima, ali veoma istančano postignuto.

Tuon oseti kako je preplavljuje toplina od ponosa. Okrenu se belokosom generalu Galganu. „Generale, znam da si želeo da razgovaraš sa mnom i valja te pohvaliti na strpljenju. Slobodno iznesi ono što želiš. Kralju Beslane, ti možeš da se povučeš ili da ostaneš ovde. Tvoje je pravo da prisustvuješ svim javnim sastancima koje ja održavam u tvom kraljevstvu - i nisu ti potrebni ni dozvola ni poziv da njima prisustvuješ."

Beslan klimnu, pa se pokloni - ali povuče se u stranu i stade kraj jednog zida da gleda šta se dešava.

„Hvala ti, najviša kćeri", s poštovanjem se obrati Galgan, prilazeći. Mahnu svojim so’đin, koji su stajali u hodniku ispred dvorane. Oni uđoše - najpre se prostrevši po zemlji pred Tuon - pa brzo postaviše sto i nekoliko karata. Jedan sluga donese Galganu zavežljaj, koji on prihvati pa prinese do Tuon. Kejrid se za tren oka nađe pored njenog desnog ramena, a Selukija pored levog, ali Galgan se svejedno držao na pristojnoj udaljenosti. Pokloni se i razmota taj zavežljaj po podu. Bio je to crveni barjak, s krugom u sedištu, razdeljenim jednom zmijolikom linijom. Pola kruga bilo je crno, a pola belo.

„Šta je to?“, upita Tuon, naginjući se napred.

„Barjak Ponovorođenog Zmaja", odgovori Galgan. „Poslao ga je po glasniku, opet tražeći sastanak." Diže pogled ne gledajući je u oči, već pokazujući da mu je lice zamišljeno i zabrinuto.

„Kada sam jutros ustala", kaza Tuon, „na nebu sam videla obrazac nalik na tri kule i jednog jastreba, visoko u vazduhu, kako proleće između njih."

Razni pripadnici Krvi u prostoriji zaklimaše. Samo je Beslan delovao zbunjeno. Kako ti ljudi uopšte žive a ne znaju za znamenja? Zar nemaju nikakvu želju da razumeju kakve im to prikaze sudbine Šara daruje? Jastreb i tri kule znamenje su predstojećih teških odluka. Nagoveštavaju da će smelost biti potrebna.

„Šta misliš o tom zahtevu Ponovorođenog Zmaja?" upita Tuon Galgana.

„Možda ne bi bilo pametno susresti se s tim čovekom, najviša kćeri. Nisam siguran u to koliko on ima prava na tu svoju titulu. Ali, sem tog pitanja, zar Carstvo trenutno nema drugih briga?"

„Pitaš se zašto se naše snage nisu povukle", reče Tuon. „Zašto nismo krenuli za Seanšan kako bismo osigurali presto."

On nakloni glavu. „Verujem u tvoju mudrost, najviša kćeri."

„Ovo jeste Ponovorođeni Zmaj", reče mu Tuon. „A ne samo nekakav prevarant. Ubeđena sam u to. On mora da se pokloni pred Kristalnim prestolom pre nego što Poslednja bitka počne. Stoga mi moramo da ostanemo. Nije nimalo slučajno to što se Povratak odigrao baš sada. Potrebni smo ovde. Nažalost, potrebniji smo ovde nego u svojoj domovini."

Galgan lagano klimnu glavom. Saglasan je s njom kada je reč o tome da se ne treba vraćati u Seanšan, ali samo je pretpostavljao da će ona to želeti. Izjavivši da će ona ostati tu gde jeste zaslužila je njegovo poštovanje. Mada, to ne znači da on svejedno neće razmatrati mogućnost da ugrabi presto za sebe. Čovek ne može da zadrži položaj kakav on ima a da pritom nije prilično slavohlepan.

Međutim, za njega se zna da nije samo slavohlepan čovek, već i koristan. On neće napasti sem ako nije ubeđen da to nije najbolje. Moraće da veruje kako ima veliku mogućnost da uspe i da će za carstvo biti bolje ako ukloni Tuon. To je razlika između slavohlepne budale i slavohlepnog mudraca. Ovaj potonji razume da je nečije ubistvo tek početak. Ako bi ubio Tuon i preoteo presto za sebe, ne bi dobio ništa ako bi taj postupak udaljio od njega ostatak Krvi.

On priđe svom stolu s kartama. „Najviša kćeri, ako želiš da nastaviš s ratom, dozvoli mi da predstavim stanje tvoje vojske. Jedan od naših najvećih poduhvata priprema poručnik-general Julan."

Galgan mahnu okupljenim zapovednicima i jedan nizak tamnoputi muškarac od niske Krvi istupi. Nosio je crnu periku kako bi sakrio da je ćelav. On priđe i kleknu pred Tuon pa se pokloni.

„Zapoveđeno ti je da ustaneš i govoriš, generale", proglasi Selukija.

„Neka najviša kći zna da sam joj zahvalan", odgovori Julan, dižući se na noge. Za stolom s kartama, on pokaza nekolicini pomoćnika da pridignu jednu kartu kako bi Tuon mogla da je vidi. „Sem nevolje u Arad Domanu, vraćanje ovih zemalja pod našu vlast napredovalo je kako smo očekivali. Sporije nego što bismo želeli, ali ne bez velikih pobeda. Narodi ovih kraljevstava ne ustaju u odbranu svojih susednih zemalja. Ostvarili smo veliki uspeh tako što smo ih osvajali jednu po jednu. Samo dva pitanja bude našu zabrinutost. Prvo je taj Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, koji na severu i istoku vodi brz i odlučan rat koji za cilj ima ujedinjavanje zemalja pod njegovom vlašću. Biće nam potrebna mudrost najviše kćeri kako bi nas podučila kako da ga savladamo.

Druga briga bila nam je to što je veliki broj marat’damana okupljen u mestu znanom kao Tar Valon. Verujem da je najviša kći čula za moćno oružje koje su iskoristili kako bi uništili veliki deo zemlje severno od Ebou Dara.“

Tuon klimnu glavom.

„Sul’dam nikada nisu videle ništa slično tome“, nastavi Julan. „Pretpostavljamo da je to stvar koju damane mogu da nauče, ako se prave marat’damane zarobe. Čudesna sposobnost da se trenutno prebace s jednog mesta na drugo - ako je tačno da je imaju - pokazaće se drugom tehnikom koja pruža veliku taktičku prednost, i nje moramo da se dokopamo."

Tuon opet klimnu, proučavajući kartu, na kojoj se videlo to mesto zvano Tar Valon. Selukija proglasi: „Najvišu kći zanima da čuje kakve su tvoje namere. Nastavićeš sa izlaganjem."

„Moja zahvalnost najdublje je izražena", odgovori Julan, pa se pokloni. „Budući zapovednik vazduha, imam tu čast da zapovedam rakenima i to’rakenima koji služe u Povratku. Verujem da napad na samo srce zemalja naših neprijatelja ne samo da je moguć, već i da bi nam doneo veliku prednost. Još nismo morali da se suočimo s velikim brojem tih marat’damana u bici, ali dok napredujemo sve dublje u zemlje pod vlašću Ponovorođenog Zmaja, nesumnjivo da ćemo se suočiti s velikim brojem njih.

One pretpostavljaju da su trenutno bezbedne od nas. Ako ih sada napadnemo, mogli bismo im zadati veliki i trajan udarac. Svaka marat’damane kojoj stavimo povodac ne samo da je moćna alatka za naše snage, već je i alatka koju je neprijatelj izgubio. Prvi izveštaji kažu da ima na stotine i stotine marat’damana okupljenih u tom mestu zvanom Bela kula."

Toliko?, pomisli Tuon. Takva sila mogla bi u potpunosti preokrenuti rat. Istina, one marat’damane koje su putovale s Metrimom kazale su da on neće učestvovati u ratovima. Zaista, marat’damane koje su nekada bile Aes Sedai za sada su se pokazale beskorisnim u ulozi oružja. Ali postoji li neki način da se ti njihovi navodni zaveti izvrnu? Nešto što je Metrim usput pomenuo navelo ju je da posumnja kako je to ipak moguće. Prsti joj poleteše.

„Kći Devet meseca pita se kako bi takav napad protiv njih bio izvodljiv", proglasi Selukija. „Razdaljina je velika. Na stotine liga."

„Koristili bismo mahom to’rakene", objasni general Julan. „Uz malo rakena za izviđanje. Na kartama koje smo oteli vide se velike travnate ravnice s veoma malo naseobina, koje se mogu iskoristiti kao usputna odmorišta. Napali bismo preko Murandije ovde", pokaza jednu drugu kartu, koju pomoćnici digoše, „i Tar Valonu prišli s juga. Ako je to po volji najvišoj kćeri, napali bismo po mraku, dok marat’damane spavaju. Naš cilj bi bio da zarobimo što je više njih moguće.“

„Postavlja se pitanje je li to zaista ostvarivo", proglasi Selukija. Tuon je to baš zanimalo. „Koje je brojno stanje vojnika koje bismo mogli da iskoristimo za takav napad?"

„Ako tome posvetimo sva raspoloživa sredstva?" upita Julan. „Ubeđen sam da bismo mogli za taj napad prikupiti između osamdeset i stotinu to’rakena."

Osamdeset do stotinu to’rakena. Dakle, možda i stotinak vojnika sa opremom, a da ostane mesta da se zarobljene marat’damane dopreme nazad. Tri stotine je popriličan odred za takav napad, ali moraće se kretati brzo i bez mnogo opreme koja bi ih opterećivala, kako ne bi upali u klopku.

„Ako je po volji najvišoj kćeri", reče general Galgan, opet iskoračivši, „ubeđen sam da plan generala Julana ima mnogo prednosti. Nije da u sebi ne sadrži mogućnost za veliki gubitak, ali nikada nam se više neće pružiti takva prilika. Ako se te marat’damane uključe u naš sukob, mogle bi da nas onesposobe. Ako mi dobijemo pristup tom njihovom oružju, ili čak njihovoj sposobnosti da prevaljuju velike udaljenosti... Pa, verujem da je mogućnost da ostanemo bez svih to’rakena u našoj vojsci vredna onoga što ćemo zadobiti."

„Ako je po volji najvišoj kćeri", nastavi general Julan. „Naš plan zahteva primenu dvadeset odreda Nebeskih pesnica - ukupno dve stotine vojnika - i pedeset sul’dam, međusobno povezanih. Mislimo da bi možda bilo prikladno i da se pošalje mali odred Krvonoževa."

Krvonoževi, najbolji pripadnici Nebeskih pesnica, koje su same po sebi vrlo isključiva jedinica. Julan i Galgan su zaista posvećeni tom napadu! Krvonoževi se nikada ne šalju na zadatak ako nije reč o nečemu veoma ozbiljnom, jer se oni sa svojih zadataka ne vraćaju. Njihova dužnost je da ostanu nakon što se Pesnice povuku i da neprijatelju nanesu što je više štete moguće. Ako im pođe za rukom da neke od njih postave u Tar Valon, s naređenjima da pobiju što je više moguće marat’damana...

„Ponovorođeni Zmaj neće dobro primiti taj napad", kaza Tuon Galganu. „Zar on nije u vezi s tim marat’damanama?"

„Po nekim izveštajima", odgovori Galgan. „Drugi izveštaji kažu da im je suprotstavljen, dok treći kažu da su one njegove poslušnice. Naša bedna saznanja u vezi s tim spuštaju mi pogled, najviša kćeri. Nije mi pošlo za rukom da razvrstam laži od istina. Dok ne prikupimo bolje podatke, moramo pretpostavljati najgore - da će ga ovaj napad silno razbesneti."

„A ti i dalje misliš da je napad vredan toga?"

„Da“, bez kolebanja odgovori Galgan. „A ako su te marat’damane u vezi s Ponovorođenim Zmajem, onda imamo još veći razlog da smesta napadnemo, pre nego što on stigne da ih upotrebi protiv nas. Možda će ga napad razbesneti - ali takođe će ga oslabiti, zahvaljujući čemu ćeš ti biti u boljem položaju za pregovore s njim.“

Tuon zamišljeno klimnu. To je nesumnjivo bila teška odluka o kojoj je znamenje govorilo - ali deluje joj veoma očigledno šta da odluči. Ni najmanje nije teško. Sve marat’damane u Tar Valonu moraju da se zarobe i da im se stave povoci, a ovo je izvrsna prilika da se jednim silnim udarcem oslabi sav otpor koji se pruža Svepobedničkoj vojsci.

Ali znamenje ipak govori o teškoj odluci. Ona mahnu Selukiji. „Ima li u ovoj prostoriji nekoga ko ne odobrava ovaj plan?“, upita Glas. „Ikoga ko se buni protiv onoga što su general Julan i njegovi ljudi izneli?“

Pripadnici Krvi u prostoriji međusobno se zgledaše. Beslan bi se možda i usprotivio, ali ostao je da ćuti. Altarci se nisu bunili kada su na njihove marat’damane stavljeni okovratnici; izgleda da nemaju mnogo poverenja u one koje usmeravaju. Nisu bili predostrožni kao Amadičani pa zabranili te Aes Sedai, ali nisu ih ni dočekivali s dobrodošlicom. Beslan se neće buniti protiv napada na Belu kulu.

Ona se zavali u stolicu i stade da čeka... Šta? Možda to nije odluka na koju se znamenje odnosilo. Ona zausti da izda naređenje da se krene u taj napad, ali u tom trenu se vrata otvoriše, a ona zastade.

Vojnici Mrtve straže koji su čuvali vrata na tren se skloniše u stranu i propustiše so’đina koji je služio u hodniku. Mišićavi čovek, Ma’kombe, pokloni se do poda, a crna pletenica koja mu je padala preko desnog ramena slete mu pored glave i dodirnu pločice. „Ako je po volji Kćeri Devet meseca, poručnik-general Tajli Kirgan bi volela da bude primljena."

Galgan je delovao zabezeknuto.

„Šta je bilo?“, upita ga Tuan.

„Nisam znao da se vratila, najviša kćeri", odgovori on. „Ponizno predlažem da joj bude data dozvola da se obrati. Ona je jedna od mojih najboljih zapovednika."

„Može da uđe", proglasi Selukija.

Jedan muški da’kovejl u beloj odori uđe u prostoriju ispred žene u oklopu, s kalpakom pod miškom. Tamne puti, s kratkom crnom ukovrdžanom kosom ošišanom skoro do kože, bila je visoka i vitka. Kosa joj beše prošarana sedima na slepoočnicama. Ploče njenog oklopa koje su se preklapale bile su lakirane crvenim, žutim i plavim prugama, i škriputale su dok je hodala. Ona pripada samo niskoj Krvi - skoro je uzdignuta po naređenju generala Galgana - ali o tome je obaveštena po rakenu. Kosa joj beše izbrijana po slepoočnicama jedva za širinu prsta.

Tajli su se oči crvenele od iznurenosti. Sudeći po vonju znoja i konjskom smradu koji je odavala, došla je pravo pred Tuon čim je stigla u grad. Za njom je u prostoriju ušlo nekoliko mlađih vojnika, takođe iscrpljenih, a jedan od njih je nosio veliku smeđu vreću. Stigavši do prostora za klanjanje - velike crvene četvrtaste tkanine - svi popadaše na kolena. Obični vojnici nastaviše niže, da čelima dodirnu pod, a Tajli se trznu kao da je krenula da i ona to učini, ali se zaustavila na vreme. Još se nije navikla na to da pripada Krvi.

„Očigledno si iznurena, ratnice", proglasi Selukija. Tuon se nagnu napred. „Valja li pretpostaviti da donosiš veoma važne vesti?"

Tajli se diže na jedno koleno, pa mahnu. Jedan od njenih vojnika ustade na kolena i diže smeđu vreću koju je uneo. Dno joj je bilo umrljano tamnom i skorenom tečnošću. Krvlju.

„Ako je po volji najvišoj kćeri", kaza Tajli, a u glasu joj se čulo koliko je iscrpljena. Klimnu njenom vojniku, a ovaj otvori vreću i izruči na pod neke stvari. Glave nekoliko životinja. Nerasta, vuka i... jastreba? Tuon se naježi. Glava tog jastreba bila je veličine ljudske, a možda i veća. Ali te glave nisu bile... kakve bi trebalo da budu. Bile su... užasno izopačene.

Mogla bi da se zakune da glava jastreba, koja je pala tako da joj je jasno videla lice, ima ljudske oči. A... ostale glave... takođe imaju ljudske crte. Tuon se jedva suzdrža da ne zadrhti. Kakvo je to pogano znamenje?

„Šta ovo treba da znači?", zatraži da čuje Galgan.

„Pretpostavljam da najviša kći zna za moj vojni poduhvat protiv Aijela", odgovori Tajli, i dalje klečeći na jednom kolenu. Tajli je u tom sukobu zarobila damane, premda Tuon ne zna mnogo više od toga. General Galgan je čekao da se ona vrati i morila ga je radoznalost da čuje celu priču.

„Prilikom mog poduhvata", nastavi Tajli, „pridružili su mi se ljudi iz raznih zemalja, pri čemu niko od njih nije položio zakletve. Podneću pun izveštaj o njima kada za to bude bilo vremena." Ona se pokoleba, pa pogleda glave. „Ovi... stvorovi... napali su moj odred u povratku, i to deset liga od Ebou Dara. Naneli su nam ozbiljne gubitke. Poneli smo nekoliko celih tela, kao i ove glave. Hodaju na dve noge, baš kao ljudi, ali po mnogo čemu su slični životinjama." Ona se opet pokoleba. „Verujem da su ta stvorenja ono što neki na ovoj strani okeana pominju kao Troloke. Verujem da dolaze ovamo."

Haos. Krv poče da se raspravlja oko mogućnosti i nemogućnosti svega loga. General Galgan smesta naredi svojim zapovednicima da pošalju izvidnice i glasnike da upozore na mogući napad na grad. Sul’dam koje su stajale duž zidova prostorije požuriše napred da pregledaju te glave, a Mrtva straža tiho okruži Tuon, kako bi joj pružila dodatnu zaštitu, s jednakom pažnjom držeći sve na oku - Krv, sluge i vojnike.

Tuon se osećala kao da bi trebalo da bude zgranuta time. Ali, za divno čudo - nije bila. Dakle, Metrim nije pogrešio u vezi sa ovim, potajno je znakovima saopštila Selukiji. A pretpostavila je da su Troloci obično sujeverje. Opet pogleda glave. Odvratno.

Selukija je delovala uznemireno. Pitam se ima li još nečega što je on rekao, a mi zanemarili?

Tuon se pokoleba. Moraćemo da ga pitamo. Veoma bih volela da mi se vrati. Ukoči se; nije nameravala da toliko prizna. Ali njena osećanja bila su joj čudna. Ma koliko se to činilo besmislenim, ona se jeste osećala bezbedno dok je bila s njim - i volela bi da je on sada s njom.

Te glave su još jedan dokaz da ga veoma malo poznaje. Ona ponovo uspostavi vlast nad uskomešanom gomilom. Selukija proglasi: „Utišaćete se.“

Sobom zavlada muk, mada su Krv i sul’dam i dalje delovali veoma uznemireno. Tajli je i dalje klečala pognute glave, a vojnik koji je nosio glave klečao je pored nje. Da, ona će morati da bude temeljno ispitana.

„Ove vesti malo toga menjaju“, proglasi Selukija. „Već smo bili svesni da se Poslednja bitka bliži. Zahvalni smo na otkrovenjima koja nam je poručnik-general Tajli predstavila. Njen čin je za svaku pohvalu - ali tako je potreba da potčinimo Ponovorođenog Zmaja još hitnija."

Na te reći nekoliko prisutnih zaklima glavama, uključujući i generala Galgana. Beslan nije delovao ubeđeno u to. Delovao je samo zabrinuto.

„Ako je po volji najvišoj kćeri“, kaza Tajli klanjajući se.

„Dopušteno ti je da se obratiš."

„Poslednjih nekoliko nedelja, videla sam mnogo stvari koje su me naterale da se zamislim", reče Tajli. „Čak i pre napada na moje vojnike, bila sam zabrinuta. Mudrost i sklad najviše kćeri nesumnjivo su joj omogućili da vidi dalje od nekoga poput mene, ali ubeđena sam da su naša dosadašnja osvajanja u ovoj zemlji bila laka u poređenju sa onim što može da usledi. Ako mogu da budem toliko smela... verujem da Ponovorođeni Zmaj i oni koji su u vezi s njim mogu da budu bolji saveznici nego neprijatelji."

To jeste smela izjava. Tuon se nagnu napred, a njeni lakirani nokti zazveketaše po rukonaslonima. Mnogi pripadnici niske Krvi bili bi toliko ophrvani strahopoštovanjem prilikom susreta sa nekim ko pripada caričinom domaćinstvu, a kamoli prilikom susreta s najvišom kćeri, da se ne bi usudili ni da progovore. A ta žena ima predloge? I to predloge koji su suprotni Tuoninoj obznanjenoj volji?

„Tuon, teška odluka nije uvek ona odluka gde su obe strane ravnopravne", iznenada se javi Selukija. „Možda je ovaj slučaj takav da je teška odluka ona koja je ispravna, ali zahteva i nagoveštaj greške."

Tuon iznenađeno trepnu. Da, shvatila je. Selukija sada jeste moj Istinozborac. Biće potrebno neko vreme da se navikne na tu njenu ulogu. Godine su prošle otkad ju je Selukija poslednji put ispravila ih prekorila u javnosti.

Ali opet, da se lično susretne s Ponovorođenim Zmajem? Ona zaista mora da stupi u dodir s njim i to je i nameravala. Ali zar ne bi bilo bolje da izađe pred njega snažna, nakon što su njegove vojske poražene, a Bela kula srušena? Mora ga dovesti pred Kristalni presto pod tačno određenim okolnostima, u kojima se podrazumeva da će se on pokoriti njenoj vlasti.

Mada... pošto je Seanšan pobunjen... a njen položaj tu u Altari jedva postojan... Pa, možda malo vremena za razmišljanje - malo vremena da se duboko udahne i osigura ono što ona već ima - zavređuje odlaganje napada na Belu kulu.

„Generale Galgane, pošalji rakene našim snagama na Almotskoj ravnici i u istočnoj Altari", odlučno naredi ona. „Saopšti im da brane naše posede, ali da izbegavaju sukobljavanje s Ponovorođenim Zmajem. I pošalji odgovor na njegov zahtev za sastanak. Kći Devet meseca susrešće se s njim."

General Galgan klimnu i pokloni se.

Red mora biti uspostavljen. Ako mora neznatno spustiti pogled i susresti se s Ponovorođenim Zmajem kako bi to postigla, onda neka tako i bude.

Za divno čudo, opet je poželela da je Metrim i dalje s njom. Mogla bi iskoristiti njegovo poznavanje tog Randa al’Tora prilikom pripreme za sastanak. Budi mi zdrav, ti zanimljivi čoveče, pomislila je, bacivši pogled preko balkona i ka Severu. Nemoj da se ukopavaš u nevolje dublje nego što možeš da se iskopaš do slobode. Ti si sada princ Gavranova. Vodi računa da se ponašaš u skladu s time.

Gde god da si.