Oluja na obzorju

49 Samo još jedan čovek

Rand je hodao, patrljka gurnutog u džep kaputa, glave pognute, i s pristupnim ključem umotanim u belo platno i zadenutim za pojas. Niko nije obraćao pažnju na njega. On je bio samo još jedan čovek na ulicama Ebou Dara. Ni po čemu poseban, sem što beše viši od većine. Kosa mu je crvenkasto-zlatna, po čemu bi se reklo da možda ima nešto aijelske krvi. Ali u poslednje vreme, mnogo je čudnih ljudi pobeglo u grad, tražeći seanšansku zaštitu. Šta znači jedan više ili manje?

Sve dok čovek nije u stanju da usmerava, on ili ona naći će tu postojanost. Bezbednost. To mu je smetalo. Oni su njegovi neprijatelji. Oni su osvajači. Njihove zemlje ne bi trebalo da su mirne. Trebalo bi da su užasne i pune patnje zbog ugnjetavanja. Ali uopšte nije tako.

Ne ako neko ne može da usmerava. Ono što Seanšani čine s takvim ljudima jeste užasavajuće. Ispod te naizgled srećne površine nije sve tako lepo - ali opet je zapanjujuće kako se dobro ponašaju prema ostalima.

Krpari su se u velikim skupinama utaborili ispred grada. Njihova kola se već nedeljama nisu pomerila i činilo se kao da obrazuju sela. Dok se Rand kretao među njima, čuo je kako neki razmišljaju da se tu skrase. Naravno, drugi su se protiv toga pobunili. Oni su Krpari, Putujući narod. Kako će na nađu Pesmu ako je ne traže? To je deo njih koliko i Put lista.

Rand ih je sinoć slušao oko jedne logorske vatre. Dočekali su ga s dobrodošlicom i nahranili, ne pitajući ga ko je. Sakrio je zmaja na šaci, a pristupni ključ je pažljivo ugurao u džep na kaputu, gledajući kako ta vatra sagoreva.

Nikada nije bio u Ebou Daru; posetio je samo brda na severu, gde se borio protiv Seanšana koristeći Kalandor. To je bilo mesto gde je doživeo neuspeli. Sada se vratio u Altaru. Ali zašto?

Ujutru, kada su se gradske kapije otvorile, ušao je unutra zajedno sa ostalima koji su stigli preko noći. Krpari su ih sve uveli; izgleda da oni dobijaju hranu od Seanšana da bi hranili odocnele putnike. Bilo je to samo jedno od njihovih brojnih zaduženja. Oni popravljaju posuđe, šiju uniforme i rade raznorazne druge poslove. U zamenu za to, prvi put u svojoj dugoj istoriji imaju zaštitu nekog vladara.

Proveo je dovoljno vremena sa Aijelima da bi prihvatio malo njihovog prezira prema Krparima. Ali taj prezir je bio u sukobu s njegovim znanjem da Tuata’ani - po mnogo čemu - poštuju starije aijelske običaje. Rand se seća kako je to bilo živeti kao oni. U vizijama koje su mu se ukazale u Ruideanu, sledio je Put lista. Takođe je video Doba legendi. Na nekoliko kratkih trenutaka, proživeo je te živote, živote drugih ljudi.

Hodao je zakrčenim ulicama, i dalje pomalo ošamućeno. Sinoć je svoj lepi crni kaput zamenio za običan smeđi plašt, iskrzanih skuta i ponegde zakrpljen. To nije bio krparski plašt, već samo ogrtač što je neki Krpar sašio za čoveka koji se nikada nije vratio po njega. Zahvaljujući tom ogrtaču, manje je upadljiv, bez obzira na to što sada mora da nosi pristupni ključ zadenut za pojas, umesto u dubokom džepu. Krpari su mu takođe dali štap za šetnju, koji je Rand koristio tako što se pogrbio i oslanjao na njega. Možda je upečatljiv zbog visine. On želi da za te ljude bude nevidljiv.

Umalo je ubio sopstvenog oca. Na to ga nisu prisilili ni Semirhag, niti Lijus Terin. Nema izgovora. Nema rasprava. On, Rand al’Tor, pokušao je da ubije rođenog oca. Povukao je Moć, načinio tkanja i skoro ih usmerio.

Randov bes je nestao; zamenilo ga je gađenje; želeo je da sebe očvrsne. Morao je da bude čvrst. Ali eto dokle ga je čvrstina dovela. Lijus Terin je mogao svoje zločine opravdati ludilom. Rand nema ništa, nigde ne može da se sakrije, nema nikakvo utočište od sebe.

Ebou Dar. To je jedan veliki grad, prepun ljudi, podeljen napola velikom rekom. Rand je šetao zapadnom stranom, kroz trgove omeđene prelepim statuama i ulice što su vodile između redova belih kuća, pri čemu su mnoge od njih bile nekoliko spratova visoke. Često je prolazio pored ljudi koji su se tukli pesnicama ili noževima, a niko nije ni pokušavao da ih razdvoji. Čak su i žene nosile noževe u draguljima ukrašenim kanijama što su im visile oko vrata iznad velikih izreza tih haljina koje su nosile preko šarenih podsukanja.

Nije obraćao pažnju na njih. Umesto toga, razmišljao je o Krparima. Krpari su tu bezbedni, ali Randov rođeni otac nije bezbedan u njegovom carstvu. Randovi prijatelji ga se boje; video je to u Ninaevinim očima.

Ljudi koji tu žive nisu uplašeni. Seanšanski zapovednici kreću se kroz gomilu, noseći one svoje bubolike kalpake. Ljudi im se iz poštovanja sklanjaju s puta. Rand je slušao običan svet kako govore da im je drago zbog postojanosti. Čak hvale Seanšane što su ih osvojili!

Rand pređe jednim kratkim mostom preko kanala. Čamčići su lenjo plovili kanalom, a čamdžije su se dovikivale. Grad kao da nije bio podignut ni sa kakvim redom; tamo gde je očekivao kuće, zaticao je radnje - tu su bile raštrkane na sve strane - umesto da su slične radnje zbijene jedne uz druge, kao što je slučaj u većini gradova. Na drugoj strani mosta, prošao je pored jednog visokog belog zamka, a onda pored krčme koja je bila podignuta rame uz rame s njim.

Jedan čovek u šarenom svilenom prsluku gurnu Randa pa mu ponudi podugačko i previše ljubazno izvinjenje. Rand požuri dalje, da ga ovaj ne bi izazvao na dvoboj.

Njemu to ne liči na ugnjeteni narod. Ne oseća se nikakva mrzovolja. Seanšani mnogo bolje drže Ebou Dar nego on Bandar Eban, a ljudi su tu srećni - čak i napredni! Naravno, Altara nikada nije bila snažno kraljevstvo. Rand je od svojih učitelja saznao da se kraljevska vlast nikada nije pružala mnogo dalje od gradskih granica. Isto je i s mnogim drugim mestima koja su Seanšani osvojili. Tarabon, Amadicija, Almotska ravnica. Neka su bolje uređena od Altare, neka lošije, ali sva ta mesta su dočekala bezbednost široko raširenih ruku.

Rand stade i nasloni se na još jednu belu zgradu - u ovom slučaju, potkivačku radnju. Prinese patrljak glavi, pokušavajući da raščisti misli.

Ne želi da se suoči sa onim što je umalo uradio u Kamenu. Ne želi da se suoči sa onim što jeste uradio: izatkao Vazduh i gurnuo Tama na tle, preteći mu; besneći.

Rand ne može da se suoči s tim. Nije došao u Ebou Dar da bi zverao oko sebe kao neki seljačić. Došao je da uništi svoje neprijatelje! Oni mu prkose i moraju biti uklonjeni. Zarad dobra svih naroda.

Ali ako on povuče toliko moći kroz pristupni ključ, koliku li će štetu načiniti? Koliko li će života okončati? Zar neće jednostavno zapaliti svetionik za Izgubljene, kao kada je čistio?

Neka dođu, ispravi se. Može da ih pobedi.

Vreme je za napad. Vreme je da spali Seanšane.On spusti štap i izvadi smotuljak koji mu je bio zadenuti za pojas, ali ne smože snage da ga razmota iz lanenog pokrova. Neko vreme je zurio u njega u svojim rukama, a onda nastavio dalje, zaboravljajući na štap koji je ostao iza njega. Baš je bilo čudno to što je samo još jedan stranac. Ponovorođeni Zmaj hoda među tim ljudima, a oni ne znaju da je to on. Rand al’Tor je za njih daleko. Poslednja bitka je od sporedne važnosti u odnosu na to hoće li im poći za rukom da dopreme svoju pilad na tržnicu ili da li će im se sin oporaviti od kašlja, pa čak i hoće li moći sebi da priušte onaj novi svileni prsluk za kojim toliko žude.

Randa neće prepoznati sve dok ih ne bude uništio.

Biće to milost, prošaputao je Lijus Terin. Smrt je uvek milost. Luđak nije zvučao onako ludo kao nekada. Zapravo, glas je počeo da mu zvuči strašno slično Randovom.

Rand stade povrh još jednog mosta, gledajući ogromnu gradsku belu palatu, u kojoj se nalazio seanšanski dvor. Bila je četiri sprata visoka, sa zlatnim prstenovima u podnožju četiri kupole i još zlata na vrhovima mnogobrojnih tornjeva. Kći Devet meseca je tu. On bi mogao tim zidovima podariti čistoću za kakvu nikada nisu znali, savršenost. To bi na neki način upotpunilo tu zgradu, trenutak pre nego što iščili u ništavilo.

On odmota pristupni ključ, kao samo još jedan stranac koji stoji na blatnjavom mostu. Nakon što uništi dvor, moraće brzo da dela. Poslaće talase kobne vatre na brodove u luci, kako bi ih uništio, a onda će upotrebiti nešto običnije da bi grad zasuo ognjenom kišom i stvorio pometnju. Ta pometnja će usporiti njegove neprijatelje. Nakon toga će Putovati do postaja kod gradskih kapija i uništiti i njih. Nejasno se prisećao izviđačkih izveštaja o logorima za snabdevanje na severu, krcatih i vojnicima i hranom. Njih će uništiti kada završi s kapijama.

Odatle će preći u Amador, pa u Tančiko i u druga mesta. Putovaće brzo, ne zadržavajući se na jednom mestu dovoljno dugo da ga Izgubljeni uhvate. Treperava svetlost smrti, kao žeravica koja se rasplamsava, čas ovde, a čas tamo. Mnogi će poginuti, ali većina njih biće Seanšani. Osvajači.

Zagleda se u pristupni ključ pa ga zgrabi.

Mučnina koja ga uhvati bila je moćnija nego ikada ranije. Obori ga na zemlju kao udarac. On kriknu, jedva primetivši da je pao na kaldrmu. Zastenja, čvrsto držeći pristupni ključ i skupljajući se u loptu oko njega. Utroba kao da mu je gorela, pa je okrenuo glavu, prevrnuo se na rame i povratio na most.

Ali držao ju je u sebi. Moć mu je bila potrebna. Ta sočna, prelepa Moć. Čak mu je i vonj onoga što je povratio delovao stvarnije, slađe, zato što je Moć u njemu.

Otvorio je oči. Ljudi su se zabrinuto okupili oko njega. Približava mu se jedan seanšanski odred. Sada je trenutak. Mora da napadne.

Ali ne može. Ljudi deluju tako zabrinuto. Kao da im je stalo. Kao da mare za njega.

Urlajući od osećaja osujećenosti, Rand otvori kapiju, zbog čega ljudi zapanjeno odskočiše. Teturavo se diže na noge i baci se kroz kapiju, na sve četiri, kada seanšanski vojnici isukaše mačeve i stadoše da uzvikuju nepoznate reči.

Rand se dočeka na jedan veliki kameni crno-beli disk, a vazduh oko njega beše samo tama. Prolaz se zatvori za njim, odsecajući Ebou Dar, a disk poče da se kreće. Lebdeo je kroz prazninu, obasjan nekakvim čudnim svetlom. Rand se sklupčao na disku, grleći pristupni ključ i boreći se za dah.

Zašto nisam dovoljno jak? Nije znao je li ta misao njegova ili je misao Lijusa Terina. Jedno su. Zašto ne mogu da uradim ono što moram?

Disk je putovao neko vreme, a jedino što se u praznini čulo bilo je njegovo disanje. Disk je izgledao kao jedan od pečata na zatvoru Mračnoga, po sredini podeljen vijugavom linijom, koja je razdvajala crno od belog. Rand je ležao tačno na njoj. Onaj crni deo ljudi zovu Zmajev očnjak. On za ljude predstavlja zlo. Uništenje.

Ali Rand je nužno uništenje. Zašto ga Šara toliko pritiska ako on ne mora da uništava? Prvobitno je pokušavao da izbegava da ubija - ali slabi su bili izgledi da će mu to uspeti. A onda je pokušao da izbegava da ubija žene. To se pokazalo nemogućim.

On je uništenje. Mora to da prihvati. Neko mora da bude dovoljno jak da učini ono što je neophodno, zar ne?

Kapija se otvori, a on se teturajući diže na noge, čvrsto držeći pristupni ključ. Zakorači s diska za Lelujanje na praznu poljanu. Mesto gde se jednom s Kalandorom u rukama borio protiv Seanšana. I pretrpeo poraz.

Dugo je zurio u to mesto, samo dišući, a onda je otvorio još jednu kapiju. Ta je gledala na snegom pokriveno polje i ledeni vetar mu je dunuo u lice. Prošao je kroz nju, a stopala su mu utonula u sneg, pa je onda pustio da se kapija zatvori.

Tu se čitav svet prostirao pred njim.

Zašto smo došli ovamo?, pomislio je Rand.

Zato, odgovori Rand. Zato što smo mi ovo načinili. Ovde smo poginuli.

Stajao je na samom vrhu Zmajeve planine, koji je izronio iz zemlje tamo gde se Lijus Terin ubio pre tri hiljade godina. S jedne strane, planina je bila razvaljena u bezdan i tu se pogled spuštao stotinama stopa. Otvor je bio ogroman i veći nego kada se gleda postrance. Bio je to širok ovalni krug, u kom je ključao rastopljeni kamen. Bilo je to kao da ogroman čerek planine jednostavno nedostaje, kao da je istrgnut, ostavljajući da se vrh diže u vazduh iako čitave jedne strane planine više nema.

Rand je zurio u tu vrelu provaliju. Bilo je to kao da gleda u ralje nekakve zveri. Vrehna je plamtela, a pahulje pepela promicale su nebom.

Nebo je bilo oblačno iznad njega. Tle kao da je bilo jednako daleko, jedva vidljivo, kao nekakvo šareno ćebe. Tamo je zelena mrlja zapravo šuma. Onaj šav je reka. Na istoku je video trunčicu na reci, kao kada slaba struja uhvati list. Tar Valon.

Rand sede, a sneg se ulegnu pod njegovom težinom. Spusti pristupni ključ na smet pored sebe i izatka Vazduh i Vatru da bi se zagrejao.

Onda spusti laktove na kolena, pa se uhvati za glavu i stade da zuri u statuicu čoveka s kuglom.

Da razmišlja.