32 Reke Senke

Ninaeva je stajala na širokom zidu oko Bandar Ebana, posmatrajući zamračeni grad. Zid beše na kopnenoj strani grada, ali Bandar Eban je bio podignut na padini, tako da joj se pogled pružao preko nje, preko grada i prema okeanu iza njega. Noćna sumaglica pala je preko vode, lebdeći nad crnim morem, ravnim kao ogledalo. Podsećala je na odraz oblaka visoko na nebu, koga su sijali avetinjskom bisernom svetlošću, što ju je bacao mesec koga nije mogla da vidi.

Magla nije dopirala do grada; to se retko dešavalo. Lebdela je nad okeanom, komešajući se, kao utvara nekog šumskog požara koju je zaustavila nekakva nevidljiva prepreka.

I dalje oseća oluju na severu. Zbog te oluje trčala bi po ulicama i na sav glas uzvikivala upozorenja. Bežite u podrume! Skladištite hranu, jer će nepogoda udariti! Nažalost, nabijena zemlja ili ojačani zidovi neće biti od pomoći protiv te bure. To je potpuno drugačija vrsta oluje.

Magla na moru najavljuje vetar, a ta noć ni po čemu nije bila izuzetak od tog pravila. Ogrnu se šalom, osećajući miris soli u vazduhu, koji se mešao s neizbežnim mirisima u jednom prenaseljenom gradu. Otpad, znoj, čađ i dim s vatri i iz dimnjaka. Nedostaju joj Dve Reke. Tamo je vetar zimi hladan, ali uvek svež. Vetrovi Bandar Ebana kao da su stalno blago korišćeni.

Za nju više nema mesta u Dvema Rekama. To dobro zna, mada zbog toga oseća bol. Ona je sada Aes Sedai; to je postala njena odrednica, njoj daleko važnija nego što joj je ikada bilo važno to što je Mudrost. Pomoću Jedne moći može da Izleći ljude na načine koji joj i dalje deluju čudesno. A s uticajem Bele kule iza sebe, ona je jedna od najmoćnijih pojedinaca na svetu i ravne su joj samo druge sestre i poneki vladar.

Kada je već kod vladara, udata je za kralja. On možda nema kraljevstvo, ali Lan jeste kralj. Makar njoj, ako već nikome drugom. Život u Dvema Rekama nije za njega. A istini za volju, nije ni za nju. Taj jednostavni život - nekada nije mogla da zamisli nikakav drugačiji - sada joj deluje dosadno i kao da ne bi bio u stanju da je ispuni.

Ipak, teško joj je da ne oseća setu, naročito kada gleda noćnu sumaglicu.

„Eno“, reče Merisa, glasa ispunjenog napetošću. Ona je, skupa s Kecuejn i Korelom, stajala i gledala u drugom smeru - ne jugozapadno preko grada i okeana - već ka istoku. Ninaeva je skoro rešila da ne pođe s njima, pošto nimalo nije sumnjala da Kecuejn nju krivi za svoje izgnanstvo. Međutim, prilika da vidi prikaze bila joj je previše primamljiva.

Ninaeva se okrenu od grada i pređe preko zidina kako bi se pridružila ostalima. Korela je pogleda krajičkom oka, ali Merisa i Kecuejn nisu obraćale pažnju na nju. Ninaevi je to odgovaralo, mada joj je i dalje išlo na živce to što je Korela - iz Žutog ađaha - i dalje tako suzdržana i ne prihvata je. Korela je prijatna, puna razumevanja, ali potpuno nevoljna da prizna kako je Ninaeva takođe pripadnica Žutog. Pa, ta žena će morati da promeni mišljenje kada Egvena osvoji Belu kulu.

Ninaeva proviri kroz grudobrane, šestareći pogledom po mračnom krajoliku ispred grada. Razaznavala je ostatke straćara koje su se sve doskora gurale uz gradske bedeme. Opasnosti - neke prave, a neke preterane - u unutrašnjosti zemlje, naterale su većinu izbeglica da se naguraju u gradske ulice. Rand većinu svog vremena i dalje troši na izlaženje na kraj s njima i s bolešću i glađu koje ih prate.

Iza srušenog sirotinjskog naselja behu samo žbunje, zakržljalo drveće i neka izlomljena drvena stvar, možda kolski točak. Obližnja polja bila su jalova. Zaorana i zasejana, ali svejedno jalova. Svetlosti! Zašto usevi više ne rastu? Odakle će naći hranu za predstojeću zimu?

Bilo kako bilo, trenutno ne gleda to. Šta je to Merisa videla? Gde...

A onda i Ninaeva to ugleda. Nalik na pramen morske magle, sićušni sjaj promicao je nad tlom. Rastao je, nadimajući se kao mali olujni oblak, blistajući od biserne svetlosti, poput oblaka na nebu. Onda poprimi obličje čoveka u hodu. Potom iz blistave magle izroni još prilika. Za nekoliko trenutaka, čitava blistava povorka hodala je mračnim tlom, krećući se žalobnim korakom.

Ninaeva se naježi, pa onda u mislima strogo prekori samu sebe. Možda to jesu aveti mrtvih, ali s te daljine svakako ne predstavljaju opasnost, no ma koliko pokušavala, nije mogla da prestane da se ježi po rukama.

Povorka je bila predaleko da bi ona mogla da razazna previše pojedinosti. U njoj su bili i muškarci i žene, u blistavoj odeći koja se talasala i mreškala kao gradski barjaci. Prikaze nisu imale boju, već su bile samo blede, za razliku od većine duhova koji se u poslednje vreme javljaju.

Te se prikaze u potpunosti sastoje od neobičnog, onostranog svetla. Nekoliko prilika u toj skupini - koja je sada brojala njih dvestotinak - nosilo je nekakav veliki predmet. Nekakvu nosiljku. Ili... ne. Reč je o kovčegu. Je li to, dakle, neka pogrebna povorka iz davne prošlosti? Šta se desilo tim ljudima i zašto su se vratili u svet živih?

Glasine koje kruže gradom kažu da se ta povorka prvi put pojavila noč nakon što je Rand stigao u Bandar Eban. Stražari na zidinama, najverovatnije najpouzdaniji, to su joj nelagodno potvrdili.

„Ne vidim razloga za toliko uzbuđenja", reče Merisa svojim tarabonskim naglaskom i prekrsti ruke. „Aveti, svi smo se navikli na njih do sada, zar ne? Ove aveti bar ne uzrokuju da se ljudi tope ili pale.“

Izveštaji iz grada govore da su „slučajevi" sve češći. Ninaeva je samo u poslednjih nekoliko dana istražila tri pouzdana izveštaja što su govorili o ljudima kojima su bube probile kožu s unutrašnje strane i pokuljale iz njih, ubivši. Takođe se desilo da je neki čovek jednog jutra nađen na svom krevetu potpuno preobražen u spaljeni ugljen. Negova posteljina nije bila ni oprljena. To telo je videla sopstvenim očima.

Aveti ne izazivaju te pojave, ali ljudi su počeli da ih krive za njih. Valjda je bolje da krive aveti nego Randa.

„Ovo čekanje u gradu, to dovodi do ludila", nastavi Merisa.

„Vreme koje provodimo u ovom gradu zaista se čini besplodnim", saglasi se Korela. „Trebalo bi da krenemo odavde. Čule ste kako je izjavio da će Poslednja bitka ubrzo početi."

Ninaeva oseti nalet brige za Lana, a onda i bes prema Randu. On i dalje misli da ako otpočne svoj napad u isto vreme kada i Lan napad na Tarvinov procep, da će moći da zbuni svoje neprijatelje. Lanov napad bi vrlo lako mogao biti početak Poslednje bitke. Zašto onda Rand neće da pošalje vojsku da pomogne Lanu?

„Da", reče Kecuejn zamišljeno, „verovatno je u pravu." Zašto je namakla tu kapuljaču preko lica? Rand očigledno nije nigde u blizini.

„Onda svi mi imamo još više razloga da nastavimo dalje“, strogo kaza Merisa. „Rand al’Tor je budala! A Arad Doman, nebitan je. Kralj ili bez kralja? Kakve to veze ima?“

„Seanšani nisu nebitni", kaza Ninaeva, pa šmrknu. „Šta je s njima? Ti bi da pođemo na Pustoš i da ostavimo svoja kraljevstva nebranjena pred zavojevačima?"

Merisa ništa ne reče. Korela se nasmeši, pa slegnu ramenima i pogleda Damera Flina, koji je prekrštenih ruku stajao naslonjen na zid iza njih. Opušteno držanje tog prekaljenog starca kao da je govorilo da on povorku aveti ne smatra nečim posebnim. U današnje vreme, možda je i u pravu.

Ninaeva pogleda avetinjsku povorku, koja je u luku obilazila gradski zid. Ostale Aes Sedai nastavile su sa svojim razgovorom, a Merisa i Korela su koristile priliku da na sebi svojstvene načine iskažu nezadovoljstvo Random - jedna natmureno, a druga prijatno.

To je Ninaevu nukalo da ga brani. Mada je u poslednje vreme težak i ćudljiv, on zaista ima važna posla u Arad Domanu. Do sastanka sa Seanšanima u Falmeu ostalo je samo malo vremena. Sem toga, Rand je u pravu što se stara za to da nađe nekoga za domanski presto. A šta ako je Grendal zaista tu, kako on, izgleda, misli? Ostali smatraju kako on mora da greši u vezi sa Izgubljenom, ali Rand je otkrio Izgubljene u skoro svim ostalim kraljevstvima. Zašto onda ne i u Arad Domanu? Nestali kralj, zemlja koja ključa od meteža, gladi i sukoba? To zvuči kao upravo onakve nevolje kakve bi se očekivale u blizini jednog Izgubljenog.

Ostale nastaviše da pričaju. Ninaeva krenu da ode, ali tada primeti da je Kecuejn posmatra. Ninaeva se pokoleba, pa se okrenu prema ženi s plaštom. Kecuejnino lice jedva se videlo na svetlosti baklje, ali Ninaevi se činilo da se ona to mršti u senkama, kao da joj Merisine i Koreline primedbe ne prijaju. Ninaeva i Kecuejn se na tren zgledaše, a onda Kecuejn odsečno klimnu. Stara Aes Sedai se okrenu i ode usred Merisine tirade o Randu. Ostale Aes Sedai požuriše da je sustignu. Čemu onaj pogled? Kecuejn ima naviku da se prema ostalim Aes Sedai ponaša kao da zavređuju manje njenog poštovanja od obične mazge. Kao da su sve one deca u njenim očima.

Ali, pa, ako se uzme u obzir kako se mnoge Aes Sedai u poslednje vreme ponašaju...

Mršteći se, Ninaeva ode u drugom smeru, usput klimajući stražarima. Ono Kecuejnino klimanje glavom zacelo nije bilo znak poštovanja. Kecuejn je previše sigurna u sebe i bahata da bi učinila tako nešto.

Šta da radi s Random? On očigledno ne želi njenu pomoć - niti ičiju - ali to nije ništa novo. Bio je jednako tvrdoglav i kao čobanin u Dvema Rekama, a njegov otac je bio skoro isti takav. To nikada nije sprečavalo Mudrost Ninaevu, a svakako neće sprečiti ni Ninaevu Sedai. Izlazila je na kraj s Koplinima i Kongarima; izaći će na kraj i s nabeđenim Random al’Torom. Na ivici je toga da ode u taj njegov novi „dvor“ i da mu očita bukvicu.

Samo... Rand al’Tor nije običan Koplin ili Kongar. Tvrdoglavi Dvorečani ne zrače opasnošću kao Rand.

Nosila se ona sa opasnim ljudima i ranije. I njen Lan je opasan kao vuk u lovu, a ume da bude i isto tako prek, bez obzira na to što sve to dobro krije od većine ljudi. Ali ma koliko Lan bio opasan i preteći, pre bi odsekao sopstvenu ruku nego što bi je digao da nju povredi.

Rand nije takav. Ninaeva stiže do stepeništa koje je vodilo sa zidina u grad i pođe niz njega, odmahnivši na predlog jednog stražara da je neko od njih otprati.

Noč je i na ulicama je mnogo izbeglica, ali teško da je ona bespomoćna. Međutim, prihvatila je svetiljku od jednog drugog stražara. Koriščenje Jedne moći da stvori svetlo uzrokovalo bi da se ostali prolaznici osećaju nelagodno.

Rand. Nekada je mislila da je jednako nežan kao Lan. Njegova posvećenost zaštiti žena bila je skoro smešna koliko je bila nevina i naivna. Tog Randa više nema. Ninaeva je pred sobom opet videla trenutak kada je prognao Kecuejn. Tada je zaista bila ubeđena da će ubiti Kecuejn ako joj vidi lice i naježila se setivši se toga. Zacelo je to samo zamislila, ali soba kao da se u tom trenutku vidno zamračila - kao da je oblak prešao preko sunca.

Rand al’Tor jeste postao nepredvidljiv. Njegovo dranje na nju od pre nekoliko dana samo je još jedan primer toga. Naravno, on nju nikada neće prognati ili joj zapretiti, ma šta govorio. Nije postao toliko prekaljen, zar ne?

Ona stiže do dna kamenog stepeništa i stupi na pločnik sav kaljav od pešačenja. Prikupi šal još više uz sebe. Na suprotnoj strani ulice neki ljudi su se skupih u gomilu. Uličice i ulazi u radnje pružali su im makar nekakvu zaštitu od vetra.

A onda začu kako neko dete kašlje u jednoj daljoj grupi. Ukoči se pa opet začu taj kašalj. Nije bio ni najmanje bezazlen. Gunđajući, pređe preko puta, pa se progura između izbeglica, dižući svetiljku da obasja pospane ljude. Mnogi su bili domanske bakarne puti, ali među njima je bilo i prilično Tarabonaca. I... da li su to Saldejci? To je neočekivano.

Većina izbeglica ležala je ogrnuta otrcanom ćebadi, pored ono malo jadnih stvari koje su imali. Neko lonac, a neko pokrivač. Jedna devojčica je imala malu krpenu lutku, koja je nekada možda bila lepa, ali je sada ostala bez jedne ruke. Rand je svakako veoma delotvoran kada je reč o osvajanju zemalja, ali njegovim kraljevstvima je potrebno nešto više od deljenja žita. Potrebna im je postojanost i potrebno im je nešto - neko u koga mogu da veruju. Rand postaje sve gori i u jednom i u drugom.

Odakle li se čuje taj kašalj? Vrlo malo izbeglica je htelo da priča s njom i kolebljivo su joj odgovarali na pitanja. Kada je napokon našla tog dečaka, bila je više nego razljućena. Njegovi roditelji rasprostrli su ležaje u prolazu između dve drvene radnje, a otac je ustao da joj stane na put kada im se približila. Bio je to žgoljavi Domanac tamne čupave brade i gustih brkova, koji su nekada možda bili potkresani po domanskom običaju. Nije nosio kaput, a košulja mu je bila skoro potpuno pocepana.

Ninaeva mu uputi pogled koji je naučila davno pre nego što je postala Aes Sedai i on joj se skloni s puta. Zaista, muškarci umeju da budu takve budale! Sin mu verovatno umire, a on se suprotstavlja jednoj od retkih osoba u tom gradu koje mogu da mu pomognu. Žena je bila pametnija, što je obično slučaj. Dodirnula je svog supruga po nozi, zbog čega je on spustio pogled. Naposleku je tiho zagunđao i sklonio se.

Ženine crte lica bilo je teško videti od prljavštine, prošarane linijama koje su za sobom ostavljale suze. Proteklih nekoliko noći očigledno joj je bilo teško.

Ninaeva kleknu - ne obraćajući pažnju na oca koji se nadvijao nad njom - pa povuče ćebe s lica deteta u ženinom naručju. Dečak je bio ispijen i bled, a oči mu zatreptaše i otvoriše se u bunilu.

„Koliko dugo kašlje?", upita Ninaeva, vadeći bilje iz torbice za pojasom. Nema ga mnogo, ali moraće da posluži.

„Nedelju dana, gospo", odgovori žena.

Ninaeva razdraženo coknu, pa pokaza obližnju limenu zdelu. „Napuni to", prasnu na oca. „Imaš sreće što je dečak i ovoliko preživeo belu drhtavicu; vrlo verovatno da bez pomoći ne bi preživeo noć."

Uprkos pređašnjoj nevoljnosti, otac požuri da je posluša i napuni zdelu vode iz obližnjeg bureta. Zbog čestih kiša, bar vode beše dovoljno.

Ninaeva prihvati zdelu i umeša u nju lekovito bilje, a onda izatka nit Vazduha i zagreja vodu. Voda poče malčice da se puši, a otac opet stade da gunđa. Ninaeva odmahnu glavom; oduvek je slušala kako su Domanci razumni kada je reč o upotrebi Jedne moći. Mora da su ih nemiri u gradu zaista pogodili.

„Pij", kaza ona dečaku, pa kleknu i stade da koristi svih pet Moći u jednom zamršenom tkanju Lečenja, koje je koristila nagonski. Njena sposobnost izazivala je strahopoštovanje kod nekih Aes Sedai, ali prezir kod drugih. Bilo kako bilo, njen način lečenja bio je delotvoran, bez obzira na to što ne može da objasni kako radi to što radi.

To je i blagoslov i kletva divljakuša. Postoje mnoge stvari koje druge Aes Sedai s mukom uče, a ona može da ih radi nagonski. Međutim, teško joj je da se oduči od nekih loših navika koje je stekla.

Dečak, premda omamljen, odgovori na zdelu prinetu usnama. Njeno Lečenje prostre se preko njega dok je pio, a on se ukoči i oštro udahnu. Lekovito bilje nije nužno, ali pomoći će mu da se osnaži nakon teškog Lečenja. Prevazišla je naviku da uvek koristi bilje kada Leči, ali i dalje je mislila kako ono ima svoju ulogu i da je korisno.

Otac preteći kleknu, ali Ninaeva prinese vrhove prstiju njegovim nedrima i odgurnu ga. „Daj detetu vazduha.“

Dečak trepnu, a Ninaeva vide kako mu se svest vraća u pogled. Dete blago zadrhta. Ninaeva Zakopa kako bi ocenila u kojoj je meri Lečenje bilo uspešno. „Groznica ga je prošla“, kaza i klimnu, pa ustade i pusti Jednu moć. „Narednih nekoliko dana moraće dobro da jede; opisaću vas upravnicima pristaništa i dobićete dodatnu hranu. Nemojte da je prodate, jer ću saznati ako to učinite i biću veoma besna. Da li me razumete?"

Žena posramljeno spusti pogled. „Nikada ne bismo..."

„Više ništa ne prihvatam zdravo za gotovo", odvrati Ninaeva. „Bilo kako bilo, trebalo bi da preživi ako radite kako sam vam rekla. Neka noćas popije ostatak ovog napitka, gutljaj po gutljaj ako mora. Ako groznica opet počne, dovedite mi ga u Zmajev dvor."

„Da, moja gospo", kaza žena kada muž kleknu i smešeći se prihvati dečaka.

Ninaeva uze svoju svetiljku i ustade.

„Gospo", zausti žena. „Hvala ti.“

Ninaeva se osvrnu. „Trebalo je odavno da mi ga dovedeš. Ne zanima me kakva glupa sujeverja ljudi šire - Aes Sedai vam nisu neprijatelji. Ako znaš još nekoga ko je bolestan, ohrabri ih da nas posete."

Žena klimnu, a muž je delovao pokunjeno. Ninaeva žustrim koracima izađe iz uličice i zaputi se mračnom ulicom, prolazeći pored ljudi koji su je posmatrali s mešavinom strahopoštovanja i užasa. Budale! Zar bi radije pustih da im rođena dece umru nego da ih dovedu da budu Izlečena?

Vrativši se na ulicu, Ninaeva se smirila. To joj nije oduzelo previše vremena - bar noćas vremena ima više nego dovoljno. Nema mnogo sreće kada je reč o Randu. Jedina uteha bilo joj je to što se Kecuejn pokazala još gore u ulozi njegove savetnice.

Kako čovek da izađe na kraj sa stvorom kakav je Ponovorođeni Zmaj? Ninaeva zna da je stari Rand tamo negde, u njemu. Jednostavno je toliko izudaran i istučen da se sakrio i pustio strožeg sebe da zavlada. Ma koliko joj bilo mrsko da to prizna, pritisak na njega neće uroditi plodom. Ali kako da ga navede da učini ono što bi trebalo, kada je previše bandoglav da odgovori na uobičajni podsticaj?

Ninaeva zastade, a svetlost njenog fenjera obasja praznu ulicu ispred nje. Jednoj osobi polazilo je za rukom da radi s Random, istovremeno ga podučavajući i obučavajući. To nije bila Kecuejn, niti ma koja od Aes Sedai koje su pokušavale da ga zarobe, prevare ili prisile na nešto.

To je bila Moiraina.

Ninaeva nastavi svojim putem. Poslednjih meseci svoga života, ta Plava je skoro šenila pred Random. Da bi ga privolela da je prihvati kao savetnicu, pristala je da se pokorava njegovim zapovestima i da ga savetuje samo onda kada on to traži. Šta vredi savet ako se daje samo kada neko želi da ga čuje? Ljudima je najpotrebnije da čuju neželjene savete!

Ali Moiraina jeste bila uspešna. Rand je preko nje počeo da savladava svoju odbojnost prema Aes Sedai. Da Rand nije s vremenom prihvatio Moirainu, pitanje je bi li Kecuejn ikada uspela da mu postane savetnica.

Pa, Ninaeva nema namere da se tako ponaša prema Randu al’Toru, ma koliko on kitnjastih titula nosio. Međutim, ipak može da nauči nešto iz Moiraininog uspeha. Možda je Rand Moirainu slušao zato što mu je njena potčinjenost laskala, a možda mu je samo bilo dosta toga da ga ljudi guraju kuda oni hoće. Random zaista mnogo ljudi pokušava da upravlja. To mora da ga dovodi do ludila, a ti ljudi i Ninaevi otežavaju posao, budući da je ona ta koju bi on zapravo trebalo da sluša.

Da li je on možda vidi kao još jednu od tih nebitnih osoba koje pokušavaju da ga obmanjuju? To za njega ne bi bilo ništa čudno.

Mora mu pokazati da njih dvoje imaju iste ciljeve. Ne želi da mu govori šta da radi, samo želi da on prestane da se ponaša kao budala. Ali sem toga - želi da on bude bezbedan. Takođe bi volela da on bude vođa kog ljudi poštuju, a ne kog se boje. Kao da sada ne može da vidi da se zaputio putem tiranina.

Kralj se ne razlikuje tako mnogo od gradonačelnika u Dvema Rekama. Gradonačelnik mora da bude poštovan i voljen. Mudrost i Ženski krug mogu da obavljaju teške poslove, kao što je kažnjavanje onih koji prekorače neke granice, ali gradonačelnik mora da bude voljen. To dovodi do uređenih i bezbednih gradova.

Ali kako da to pokaže Randu? Ne može da mu nametne; mora ga navesti da je sasluša na neki drugi način. Nešto joj je u tom trenutku sinulo. Dok je stigla do zamka, već je smislila šta će da radi.

Kapiju ispred dvorišta zamka čuvali su Saldejci, pošto Aijeli više vole da budu što bliže Randu i da drže stražu u hodnicima i odajama samog zamka. I Iaster Nalmat, zapovednik na dužnosti, poklonio se Ninaevi kada je prišla; neki ljudi i dalje znaju kako da se ophode prema Aes Sedai. Dvorište iza kapije bilo je uređeno i ispunjeno ukrasnim rastinjem. Ninaevina svetiljka bacala je čudne senke po travi dok se svetlost probijala kroz granje drveća potkresanog u razne životinjske oblike. Senke su poigravale u skladu s kretanjem njene svetiljke, a avetinjska obličja bivala sve duža i stapala s većim crnilom noći oko nje - kao prave reke senki.

Jedan veći odred saldejskih vojnika držao je stražu na ulazu u zamak; daleko više njih nego što je neophodno. Kad god muškarci drže stražu, njihovi prijatelji se prikupljaju, nema sumnje da bi ogovarali. Ninaeva priđe odredu, zbog čega nekoliko njih prestade da se lenjo naslanja na red stubova pored ulaza.

„Ko među vama nije trenutno na dužnosti?" upita ona.

I naravno, trojica od devetorice vojnika digoše ruke, delujući pomalo posramljeno.

„Izvrsno", reče Ninaeva i pruži fenjer jednom od njih. „Vas trojica, polazite za mnom." Uđe u zamak, a tri vojnika potrčaše za njom.

Kasno je - avetinjska povorka prikazuje se samo u ponoć - pa su žitelji zamka spavali. Kitnjasti svećnjak u ulaznom hodniku bio je ugašen i sve je bilo mračno. Iskušavajući svoje pamćenje, odabra jedan smer i pođe tuda. Beli zidovi tu su bih besprekorni baš kao u ostalim delovima zamka, ali nisu bili neukrašeni. Njen nagon pokazao se pouzdanim, jer je ubrzo ušla u jednu malu ostavu, gde sluge pripremaju poslužavnike s hranom pre nego što ih ponesu u trpezariju. Hodnik koji je odabrala vodio je do primaćih odaja, a jedan drugi hodnik iza njega do kuhinje. U prostoriji je bio jedan veliki izdržljiv drveni sto i nekoliko visokih tronožaca. Na njima je sedela skupina muškaraca i kockala se, a svi su bili u zeleno-belim lanenim košuljama - livrejama Miliserine kuće - i debelim radnim čakširama.

Oni zgranuto digoše pogled kada Ninaeva uđe u prostoriju; jedan od njih čak skoči na noge, a njegov tronožac tresnu na pod iza njega. On smače šešir s glave - nakrivljenu smeđu stvar koju čak ni Met od sramote ne bi stavio na glavu - kao dete koje je neko uhvatio kako pre večere gura prste u pitu.

Ninaeva nije marila šta oni to rade; našla je neke ljude koji služe u zamku i to je sve što joj je bilo bitno. „Moram da se vidim sa dosunom", kaza, služeći se mesnim izrazom za glavnog kućepazitelja. „Dovedite mi je.“

Njeni vojnici uđoše u prostoriju za njom. Sva trojica su bila Saldejci i premda su bili pomalo grubi, držali su se kao ljudi koji znaju šta je borba. Čisto je sumnjala da je tim običnim slugama bilo potrebno da ih zastraši još neko sem Aes Sedai, ali vojnici će se verovatno kasnije pokazati korisnim.

„Dosuna?" napokon upita sluga sa šeširom. „Jesi li sigurna da ne bi radije da vidiš domostrojitelja ili..."

„Dosima“, prekide ga Ninaeva. „Dovedite mi je smesta. Dajte joj vremena da baci na sebe kućnu odoru, ali ne više od toga.“ Upre prstom u jednog od vojnika. „Ti, odlazi s njim. Postaraj se da on ne razgovara ni s kim, niti da toj ženi pruži priliku da pobegne."

„Pobegne?" ciknu sluga. „Zašto bi Loral to činila? Moja gospo, šta je uradila?"

„Nadam se - ništa. Polazi!"

Dva čoveka - jedan sluga i jedan vojnik - žurno odoše, a preostala trojica slugu ostaše da sede za stolom, delujući kao da im je veoma nelagodno. Ninaeva prekrsti ruke ispod nedara, razmišljajući. Rand je zaključio da je njegova potraga za domanskim kraljem stala sa smrću onog glasnika. Ninaeva baš nije bila sigurna u to. U sve su to bili umešani i drugi ljudi, pa će se nekoliko pametno postavljenih pitanja možda pokazati krajnje rasvetljujućim.

Mala je verovatnoća da je dosuna učinila bilo šta loše, ali Ninaeva nije želela da sluga poslat po nju blebeće ljudima koje možda sretne usput; bolje da mu usadi osećaj opasnosti i da se posluži vojnikom da bi se uverila da će on ćutati - kao i da će biti tačan.

Njena predostrožnost pokazala se delotvornom. Za veoma kratko vreme, sluga se žurno vratio u tu prostoriju, vukući za sobom jednu raščupanu stariju ženu u plavoj večernjoj odori. Seda kosa virila je ispod žurno povezane crvene marame, a njeno staro domansko lice bilo je potpuno bledo od strepnje. Ninaeva oseti grižu savesti. Kako li se ta žena oseća nakon što ju je usred noći probudio prestravljeni sluga, tvrdeći da jedna Aes Sedai želi da je smesta vidi!

Saldejski vojnik uđe u prostoriju za njima, pa stade pored dovratka da drži stražu. Bio je krivonog i zdepast, a imao je one duge saldejske brkove. Preostala dvojica naslonili su se pored dovratka kuda je Ninaeva ušla, a zbog njihovog nehajnog držanja ostali u prostoriji samo su bili još napetiji. Izgleda da su vojnici naslutili šta joj je namera.

„Samo polako, čestita ženo", obrati joj se Ninaeva i klimnu ka stolu. „Možeš da sedneš. Vi ostali, idite do glavnog ulaza i ostanite tamo. Ne pričajte ni s kim."

Četvorici slugu nije bilo potrebno da se kaže dvaput. Ninaeva naredi jednom od vojnika da ih sledi i da se postara da urade kako im je rekla. Gluvo doba noći joj ide u prilog; pošto je tako mnogo slugu i Randovih poslušnika na spavanju, može da istražuje a da pritom ne uzbuni one koji su možda krivi.

Dosuna se samo još više usplahirila kada su sluge otišle. Ninaeva sede na jedan od slobodnih tronožaca i privuče ga k stolu. Sluge su u žurbi ostavile svoje kocke, ali - naravno - postarale su se da ponesu novac. Prostorija je bila obasjana jednom malom svetiljkom, čiji je otvoreni plamen goreo na prozorskoj dasci. Saldejac je poneo njen fenjer sa sobom, kada je krenuo da sledi sluge.

„Zoveš se Loral, zar ne?", upita Ninaeva.

Dosuna zabrinuto klimnu glavom.

„Jesi li svesna da Aes Sedai ne lažu?“

Kućepaziteljka opet klimnu. Većina Aes Sedai ne može da laže, mada bi Ninaeva mogla kada bi htela, budući da nije držala Štap zakletvi. To je deo razloga zašto ima manji ugled u očima ostalih Aes Sedai. Nezasluženo. Štap zakletvi je samo predmet koji se tiče obreda; Dvorečanima nije potreban nikakav ter’angreal da bi bili pošteni. „Onda ćeš mi verovati kada ti kažem kako nemam nikakvih sumnji da si ti sama učinila bilo šta pogrešno. Samo mi je potrebna tvoja pomoć.“

Žena kao da se na te reči malo opusti. „Kakva ti je pomoć potrebna, Ninaeva Sedai?“

„Po mom iskustvu, glavna kućepaziteljka više zna o onome što se u nekoj kući dešava nego domostrojitelji, pa čak i vlasnici imanja. Jesi li ovde dugo zaposlena?"

„Služila sam tri pokoljenja porodice Čadmar", odgovori starica s priličnim ponosom u glasu. „I nadala sam se da ću služiti još jedno, da njena milost nije..." Kućepaziteljka ućuta. Rand je „njenu milost" bacio u njenu sopstvenu tamnicu, tako da se ne piše dobro izgledima da će ona služiti još jednom pokoljenju.

„Da, pa", kaza Ninaeva kako bi ispunila nelagodni muk. „Nesrečne okolnosti u kojima se tvoja gospa našla deo su mog noćašnjeg posla."

„Ninaeva Sedai", željno je upita starica. „Misliš li da možeš izdejstvovati slobodu za nju? Misliš li da je možeš vratiti u milost gospodara Zmaja?"

„Možda." Čisto sumnjam, dodade Ninaeva u sebi, ali sve je moguće.

„Moja noćašnja posla možda pomognu kada je o tome reč. Jesi li ti ikada videla onog glasnika kog je tvoja gospodarica bacila u tamnicu.?"

„Onog što ga je poslao kralj?", upita Rolal. „Nisam razgovarala s njim, Aes Sedai, ali jesam ga videla. Visok i zgodan čovek, čudno golobrad za Domanca. Prošla sam pored njega u hodniku. Mislim da u životu nisam videla lepšeg čoveka."

„A onda?" upita Ninaeva.

„Pa, otišao je pravo kod gospe Čadmar da razgovara s njom, a onda..." Loral ućuta. „Ninaeva Sedai, ne želim da uvalim moju gospu u još veće nevolje i...“

„Poslat je na ispitivanje", prekide je Ninaeva. „Loral, nemam mnogo vremena za gluposti. Nisam ovde da bih tražila dokaze protiv tvoje gospodarice i nije me briga kome si odana. Ovde je posredi nešto daleko veće od toga. Odgovaraj mi šta te pitam,"

„Da, gospo", kaza Loral i preblede. „Naravno, svi znamo šta se desilo. Nije mi delovalo u redu da se kraljev čovek tek tako pošalje ispitivaču. Naročito onaj čovek. Šteta je bila naružiti onako prelepo lice, i tako to."

„Znaš li gde su ispitivač i tamnica?"

Loral se pokoleba, a onda nevoljno klimnu. Dobro. Ne namerava da prikriva stvari.

„Onda, hajdemo", reče Ninaeva i ustade.

„Milostiva?"

„U tamnicu", pojasni joj Ninaeva. „Pretpostavljam da nije nigde na imanju - ne ako je Miliser Čadmar oprezna koliko ja mislim da jeste."

„Nalazi se nedaleko odavde, u Galebovoj gozbi", odgovori Loral. „Želiš da ideš noćas?"

„Da“, odgovori Ninaeva, pa zastade. „Sem ako ne rešim da posetim ispitivača u njegovom domu.“

„Na istom su mestu, moja gospo."

„Izvrsno. Hajde."

Loral nije imala mnogo izbora. Ninaeva joj dopusti da se pod stražom vrati u svoje odaje i obuče.

Ubrzo potom, Ninaeva i njeni vojnici izvedoše dosunu - skupa s četiri sluge, kako bi ih sprečili da slučajno ne upozore nekoga šta se dešava - iz zgrade. Delovali su kao da je svima veoma nelagodno. Verovatno su verovali u sujeverne glasine da noč nije bezbedna. Ninaeva je znala da nije tako. Noč sama po sebi možda nije bezbedna, ali nije ništa gora nego bilo koja druga. Zapravo, možda je čak bezbednija. Ako se manje ljudi šeta ulicama, manji su izgledi da će nekome u blizini iznenada izrasti trnje iz kože, da će buknuti u plamen ili umreti na neki drugi užasan i nasumičan način.

Izađoše iz dvorišta zamka. Ninaeva je hodala žustro i odlučno, nadajući se da će tako sprečiti da se ostali osećaju previše bojažljivo. Klimnu vojnicima pred kapijom i pođe onamo kuda joj je Loral pokazala. Njihovi koraci su dobovali po drvenim pločnicima, a oblačno noćno nebo samo je malčice blistalo od mesečine iznad oblaka.

Ninaeva nije sebi dozvolila da preispituje svoje namere. Rešila je šta je rešila i za sada joj ide dobro. Istina, Rand će se možda naljutiti zbog toga što inu je prisvojila vojnike i izazvala nevolje, ali da bi čovek video šta je na dnu zamućenog bureta s kišnicom, ponekad mora da promućka vodu kako bi to što je na dnu isplivalo na površinu. Sve su to prevelike slučajnosti. Miliser Čadmar je pre više meseci zarobila glasnika, ali on je umro neposredno pre nego što je Rand hteo da ga vidi. On jedini u gradu zna gde je kralj.

Ništa nije slučajno. Ponekad, kada se dva seljaka svađaju a jednome od njih krave pocrkaju noću - ponekad je to slučajno. A ponekad se, nakon malo čačkanja, ispostavi da je upravo suprotno.

Loral ih je vodila prema Galebovoj gozbi, poznatoj i kao Galebova četvrt - delu grada blizu mesta gde ribari bacaju otpad nakon ribolova. Baš kao većina pametnog sveta, Ninaeva je taj deo grada izbegavala, a nos ju je podsetio zašto je to radila čim su mu prišli. Možda je riblja utroba odlično đubrivo, ali Ninaeva je osetila vonj sa udaljenosti od nekoliko ulica. Čak su i izbeglice izbegavale taj mračni kraj.

Šetnja je bila poduža - razume se, bogataški deo grada bio je daleko od Galebove gozbe. Ninaeva je žustro hodala, ne obraćajući pažnju na senovite uličice i zgrade, mada se njena pratnja - izuzev vojnika - bojažljivo gurala oko nje. Saldejci su mesto toga držali balčake svojih zmijastih mačeva, pokušavajući da drže na oku sve oko sebe.

Volela bi da ima neke vesti iz Bele kule. Koliko li je vremena prošlo otkad su joj se Egvena ili neka od ostalih javile? Osećala se kao slepa. Sama je kriva što je bila uporna u nameri da ode s Random. Neko mora da ga drži na oku, ali to znači da nije mogla da drži na oku ništa drugo. Je li Kula i dalje podeljena? Da li je Egvena i dalje Amirlin? Vesti sa ulice od slabe su vajde. Kao i uvek, na svaku glasinu koju čuje dolaze još dve koje joj protivreče. Bela kula se bori protiv same sebe. Ne, bori se protiv Aša’mana. Ne, Seanšani su uništili Aes Sedai. Ili je to učinio Ponovorođeni Zmaj. Ne, sve te glasine su samo laži koje Kula širi da bi namamila svoje neprijatelje da napadnu.

O Elaidi ili Egveni priča se malo toga određenog, mada se izvitoperene vesti o dve Amirlin šire. To nije dobro. Nijedna skupina Aes Sedai ne bi volela da se prošire vesti o drugoj Amirlin. Priče o zadevicama Aes Sedai na kraju bi samo naškodile svima njima.

Nakon izvesnog vremena, Loral stade. Četiri sluge zastaše iza nje, zabrinuto se primičući jedan drugome. Ninaeva pogleda Loral. „Pa?“

„Tamo, milostiva." Žena upre koščati prst u jednu zgradu preko puta.

„Voskarska radnja?", upita Ninaeva.

Loral klimnu.

Ninaeva mahnu jednom krivonogom saldejskom vojniku. „Ti pazi na ovo petoro i postaraj se da ne upadnu u nevolje. Vas dvojica, pođite sa mnom."

Krenu preko ulice, ali namršteno se okrenu jer nije čula bat koraka kako silaze s pločnika. Tri stražara su i dalje stajali jedan pored drugoga, gledajući jednu svetiljku i verovatno psujući sebe što se nisu setili da ponesu još neku.

„O, Svetlosti", prasnu Ninaeva, pa diže ruku i prigrli Izvor. Izatka kuglu svetlosti nad svojim prstima, koja hladno i ravnomerno obasja tle oko nje. „Ostavite svetiljku."

Dva Saldejca je poslušaše, pa požuriše za njom. Ona pride voskarovim vratima, pa izatka štit protiv prisluškivanja i postavi ga u vazduh oko sebe, vrata i dva vojnika.

Pogleda jednog od njih. „Kako se zoveš?"

„Triben, milostiva", odgovori on. Beše to čovek orlujskog nosa, kratko potkresanih brkova i sa ožiljkom preko čela. „Ono je Lurc", reče, pokazujući drugog vojnika, pravu planinu od čoveka - tako krupnog da se Ninaeva iznenadila kada ga je videla u uniformi konjanika.

„Dobro, Tribene", reče Ninaeva. „Razvali vrata."

Triben ništa nije pitao, već samo digao nogu i udario. Dovratak smesta puče i vrata se uz tresak otvoriše, ali ako je ona dobro postavila svoj štit, niko u toj kući neće moći da čuje šta se desilo. Ona proviri unutra. Prostorija iza vrata osećala se na vosak i mirise, a po drvenom podu bilo je mnoštvo tačaka. Bili su to belezi od kapanja voska; kapi voska i očišćene često za sobom ostavljaju trag.

„Brzo", kaza vojnicima i pusti štit, ali nastavi da održava kuglu svetlosti. „Lurce, idi iza radnje i pazi na uličicu. Postaraj se da niko tuda ne pobegne. Tribene, za mnom."

Lurc krenu iznenađujuće brzo za njegovu veličinu, pa zauze položaj u zadnjoj prostoriji radnje. Njena kugla obasja burad za potapanje sveća i gomilu sagorelih patrljaka u jednom uglu, kupljenih za sitne novčiće da bi se pretopili. S desne strane dizalo se stepenište. Mala niša u prednjem delu radnje služila je za prodaju i u njoj su bile sveće različitih veličina i oblika, od uobičajenih belih štapova do namirisanih i ukrašenih ciglica. Ako je Loral pogrešila u vezi s tim mestom...

Ali svaki dobar tajni poduhvat mora da ima uverljiv paravan. Ninaeva požuri uz stepenište, a drvo zaškripa pod njenom težinom. Zgrada je bila uzana. Ona i Triben na spratu zatekoše dve sobe. Jedna vrata bila su odškrinuta, pa Ninaeva utuli svoju svetlosnu kuglu i izatka štit da ih oni u sobi ne bi čuli. Onda ulete unutra, a oštroliki Triben krenu za njom, uz siktaj izvlačeći mač iz kanija.

U prostoriji je bio samo jedan čovek - gojazan, sa ćebadima naguranim oko nogu, spavao je na dušeku na podu,. Ninaeva izatka nekoliko niti Vazduha i jednim pokretom ga uveza. On iskolači oči i zinu da zaurla, ali Ninaeva mu lutnu Vazduh između usana, pa mu tako zapuši usta.

Ona se okrenu prema Tribenu i klimnu, vezujući tkanje. Ostaviše tog vezanog čoveka tu, da se otima i batrga, pa priđoše drugim vratima. Ona opet izatka tkanje protiv prisluškivanja pre nego što uđe, što se pokazalo pametnim - jer se dva mlađa čoveka u toj prostoriji digoše daleko brže. Jedan smesta sede, dreknuvši baš kada Triben krenu preko poda. Triben ga udari u trbuh i izbi mu vazduh iz pluća.

Ninaeva ga veza jednom niti Vazduha, a onda isto to učini i s drugim mladićem, koji se pospano budio u svom ležaju. Ona privuče tu dvojicu k sebi, pojačavši svetlost kugle, i diže ih u vazduh za nekoliko palaca. Obojica su bili Domanci, tamnokosi i grubih lica, s tankim brčićima nad usnama. Obojica su bili samo u lažigaćama. Delovali su prestaro za šegrte.

„Ninaeva Sedai, mislim da smo došli na pravo mesto“, kaza Triben i obiđe njih dvojicu da bi stao pored nje.

Ona ga pogleda i izvi obrvu.

„To nisu voskarevi šegrti", nastavi Triben pa vrati mač u kanije. „Žuljevi na dlanovima, ali bez opekotina na šakama? Mišićave ruke? I prestari su. Ovome s desne strane nos je slomljen bar jednom."

Ona ih pobliže zagleda. Triben je bio u pravu. Trebalo je da to primetim. Mada, jeste primetila njihove godine. „Šta misliš, kome bi trebalo da otpušim usta“, nehajno upita, „a koga da ubijem?"

Obojica iskolačiše oči i počeše da se otimaju. Trebalo bi da znaju da jedna Aes Sedai nikada ne bi učinila ništa ni nalik tome. Zapravo, verovatno nije trebalo to ni da nagovesti, ali takvi lični tamničari poput te dvojice dovode je do besnila.

„Gospo, ovaj s leve strane deluje mi baš željno da progovori", odgovori Triben. „Možda će ti reći to što želiš da znaš."

Ona klimnu i otpuši mu usta, a on smesta progovori: „Učiniću šta god kažeš! Molim te, nemoj da mi napuniš trbuh bubama! Nisam učinio ništa loše, časti mi, ja..."

Ona mu opet zapuši usta Vazduhom.

„Previše kukumavči", kaza. „Možda će ovaj drugi znati da priča samo kada mu se neko obrati. „Otpuši mu usta."

Taj čovek ostade da visi u vazduhu, očigledno prestravljen, ali ništa ne reče. Jedna moć ume da unese strepnju i u najokorelije ubice.

„Kako da uđem u tamnicu?" upita ga ona.

Delovao je kao da mu je muka, ali verovatno je već pretpostavio da će ona hteti da uđe u tamnicu. Malo je verovatno da bi jedna Aes Sedai upala u radnju nakon ponoći zato što joj je neko prodao lošu svecu.

„Kapak", kaza taj čovek, „pod ćilimom u prednjem delu radnje."

„Izvrsno“, odgovori Ninaeva. Ona priveza tkanja kojima su im ruke bile vezane, pa opet zapuši usta onome koji je progovorio. Nije ih ostavila da vise u vazduhu - pošto nije želela da ih vuče za sobom - već ih je pustila da hodaju.

Ona i Triben izvukoše gojaznog čoveka iz druge sobe, pa poteraše svu trojicu niz stepenište. U prizemlju ih je sačekao mišićavi Lurc, koji je budno držao na oku uličicu iza radnje. Jedan mladić je sedeo na podu ispred njega, a Ninaevina kugla svetlosti obasja mu lice. Bio je to prestravljeni Domanac, neuobičajeno svetle kose i šaka istačkanih od opekotina.

„E to je voskarski šegrt", reče Triben, češući se po ožiljku na čelu. „Verovatno su ga naterali da radi sav posao u prednjem delu radnje."

„Spavao je pod onom tamo ćebadi." Lurc klimnu ka jednoj hrpi u senkama u uglu, pa se pridruži Ninaevi. „Pokušao je da pobegne na prednja vrata kad ste vi otišli uz stepenište."

„Povedi ga“, naredi Ninaeva. U maloj prodavnici, Triben zagrnu ćilim, pa stade da zabija vrh mača između dasaka sve dok ne nalete na nešto ispod njih - na šarke, pretpostavljala je Ninaeva. Nakon malo pažljivog čačkanja, pođe mu za rukom da otvori kapak. Lestvice su se spuštale u mrak ispod njega.

Ninaeva priđe kapku, ali Triben diže ruku. „Gospo, lord Bašer bi me obesio za sopstveni stremen kad bih te pustio da pođeš prva", reče joj. „Ko zna šta je dole."

On skoči u rupu, klizajući niz lestve i pridržavajući se jednom rukom, drugom držeći mač. Kad doskoči na pod, Ninaeva prevrnu očima. Muškarci! Ona mahnu Lurcu da pazi na tamničare, pa ih oslobodi da bi mogli da se spuste dole. Strogo pogleda svakog ponaosob; a onda krenu niz lestve, ali bez Tribenovog besmislenog razmetanja, ostavljajući Lurca da za njom potera tamničare.

Kada siđe, diže kuglu svetlosti i osmotri podrum. Zidovi su bili kameni, što je prilično raspršilo njene strepnje zbog težine kuće iznad. Pod je bio od nabijene zemlje, a u zid naspram nje bio je ugrađen drveni dovratak. Triben je prisluškivao pred njim.

Ona klimnu, a on ga otvori i željno ulete. Izgleda da Saldejci prihvataju neke navike od Aijela. Ninaeva pođe za njim, za svaki slučaj pripremivši tkanje Vazduha. Iza nje, nadureni tamničari pođoše niz lestvice, a za njima Lurc.

U drugoj prostoriji nije imala šta da vidi. Dve ćelije s debelim drvenim vratima, sto sa stoličicima pored njega i veliki drveni sanduk. Ninaeva posla svoju svetlosnu kuglu u ugao dok je oštroliki Triben ispitivao sanduk. On diže poklopac, pa izvi obrvu i izvadi nekoliko blistavih noževa. Alatke za ispitivanje. Ninaeva se naježi, pa strogo pogleda tamničare iza sebe.

Ona otpuši usta onome koji je progovorio. „Ključevi?", upita.

„Dno sanduka", kaza siledžija. Gojazni tamničar - nesumnjivo predvodnik, pošto nije delio sobu sa ostalima - besno ga ošinu pogledom. Ninaeva ga odsečno diže u vazduh. „Ne izazivaj me“, procedi kroz zube. „Već je suviše kasno doba noći da razumni ljudi budu budni."

Ona klimnu Tribenu, a on pronađe ključeve i otvori vrata. Prva ćelija bila je prazna; u drugoj je bila jedna raščupana žena, i dalje u lepoj domanskoj haljini, premda ukaljanoj. Gospa Čadmar je bila prljava i dronjava. Šćućurila se uza zid; bila je toliko omamljena da je jedva primetila da se vrata otvaraju. Ninaeva oseti smrad koji je sve do tog trenutka bio prikriven vonjem trule ribe. Ljudski izmet i znoj. Verovatno je to bio jedan od razloga zašto je tamica smeštena u Galebovoj gozbi.

Ninaeva oštro uzdahnu videvši kako se prema toj ženi ophode. Kako je Rand mogao to da dozvoli? Ta žena je isto to radila drugima, ali to ne znači da je on trebalo da se unizi toliko da postupa kao ona.

Ona mahnu Tribenu da zatvori vrata; a onda sede na jednu stoličicu i pogleda tri tamničara. Lurc je iza njih čuvao izlaz, pazeći na jednog šegrta. Gojazni tamničar je i dalje visio u vazduhu.

Potrebno joj je da otkrije neke stvari. Mogla je da sačeka jutro i da zamoli Randa da poseti zatvor, ali tako bi dopustila opasnosti da ti ljudi otkriju kako će ih posetiti. Oslanjala se na iznenađenje i zastrašivanje kako bi otkrila ono što je skriveno.

„Sada“, kaza svoj trojici, „postaviću vam neka pitanja. Vi ćete mi odgovoriti. Nisam sigurna šta ću s vama da radim, pa stoga utuvite sebi u glavu kako bi vam najbolje bilo da budete veoma iskreni sa mnom."

Dvojica na zemlji pogledaše trećeg, koji je lebdeo na nevidljivim nitima Vazduha - pa klimnuše.

„Čovek kojeg su vam doveli" poče ona. „Kraljev glasnik. Kada je stigao?"

„Pre dva meseca", reče jedna protuva - onaj s jakom bradom i slomljenim nosem. „Došao je u vreći s patrljcima sveća iz zamka gospe Čadmar, baš kao svi zarobljenici."

„Vaša uputstva?"

„Da ga čuvamo", reče druga protuva. „Da ga održavamo u životu. Ne znamo mnogo, ovaj, gospo Aes Sedai. Džorgin sprovodi sva ispitivanja."

Ona pogleda debelog čoveka. „Ti si Džorgin?"

On nevoljno klimnu.

„I kakva su ti bila uputstva?"

Džorgin nije odgovarao.

Ninaeva uzdahnu. „Vidi", obrati mu se. „Ja sam Aes Sedai i moja reč me obavezuje. Ako mi kažeš ono što želim da znam, postaraću se da ti ne budeš osumnjičen za njegovu smrt. Zmaj ne mari za vas trojicu, u suprotnom ne biste i dalje bili zaduženi za ovo vaše malo... prenoćište."

„Bićemo oslobođeni ako progovorimo?", upita je debeli, odmeravajući je. „Daješ reč?"

Ninaeva se nezadovoljno osvrnu po sobici. Ostavili su gospu Čadmar u mraku, a oko vrata je bila nabijena tkanina, kako bi joj prigušila vrištanje. Ćelija je mračna, zagušljiva i skučena. Ljudi koji rade na takvom mestu jedva da zaslužuju život, a kamoli slobodu.

Ali mora da se izbori s daleko većom bolešću. „Da“, gorko mu odgovori Ninaeva. „I znaš da je to bolje nego što zaslužuješ."

Džorgin se pokoleba pa klimnu. „Spusti me, Aes Sedai, pa ću ti odgovoriti na pitanja."

Ona tako i učini. Taj čovek možda to ne zna, ali ona baš i nema mnogo vlasti nad njim; nema namere da iz njega izvuče odgovore služeći se njegovim sredstvima, a postupa bez Randovog znanja. Zmaju verovatno neće biti drago kad otkrije da je gurala nos u ono što je se ne tiče - ako mu ne pokaže da je nešto otkrila.

Džorgin se obrati onome sa slomljenim nosem. „Morde, prinesi mi stoličicu."

Mord najpre pogleda Ninaevu, tražići odobrenje, a ona mu odsečno klimnu. Džorgin smesti svoju telesinu na stoličicu, pa se nagnu napred i sklopi ruke ispred sebe. Podsećao je na neku ogromnu bubu, prevrnutu na bok.

„Ne znam šta hoćeš od mene", reče joj. „Izgleda da već sve znaš. Znaš za moju ustanovu i ljude koji su bili u njoj. Šta još ima da se zna?"

Ustanovu? Baš zanimljiv izraz za to mesto. „To su moja posla", odvrati Ninaeva, pa mu uputi pogled za koji se nadala da nagoveštava da se ono što se tiče Aes Sedai ne dovodi u pitanje. „Reci mi, kako je glasnik umro?"

„Bez dostojanstva", odgovori Džorgin. „Baš kao svi ljudi, po mom iskustvu."

„Budi određen, ili ćeš opet da visiš u vazduhu."

„Pre nekoliko dana otvorio sam ćeliju da ga nahranim. Bio je mrtav."

„Dakle, koliko je prošlo otkad si ga poslednji put nahranio?"

Džorgin frknu. „Ja ne izgladnjujem svoje goste, gospo Aes Sedai. Samo ih... ohrabrujem da slobodno kažu ono što znaju."

„A koliko si tog glasnika ohrabrivao?"

„Nedovoljno da bih ga ubio", odgovori joj tamničar braneći se.

„Ma hajde", kaza mu Ninaeva. „Taj čovek je mesecima bio utamničen kod tebe, navodno zdrav sve to vreme. A onda je iznenada umro dan pre nego što je trebalo da bude izveden pred Ponovorođenog Zmaja? Već sam ti obećala pomilovanje. Reci mi ko te je potplatio da ga ubiješ - i postaraću se da budeš zaštićen."

Tamničar odmahnu glavom. „Nije bilo tako. Kad ti kažem, samo je umro. To se ponekad dešava."

„Dosta mi je tvojih igara."

„Nije to igra, plamen te spalio!", prasnu Džorgin. „Zar misliš da čovek može da opstane u mom zanatu ako se pročuje da prima novac da bi ubijao svoje goste? Ne bi mogao da mu veruješ ništa više nego lažljivom Aijelu!"

Zanemarila je tu njegovu poslednju primedbu, mada je mislila da se takvom čoveku nikada ne može „verovati".

„Vidim", kaza Džorgin, „to svejedno nije bio zatvorenik kog bi ubio. Svi žele da znaju gde je kralj. Ko bi pa ubio jedinog čoveka koji to zna? Taj je vredeo dobre pare."

„Dakle, nije mrtav", pretpostavi Ninaeva. „Kome si ga prodao?"

„O, mrtav je", kroz smeh odgovori tamničar. „Da ga jesam prodao, ne bih dugo nakon toga ostao u životu. U mom poslu čovek brzo nauči takve stvari."

Ona se okrenu drugoj dvojici. „Laže li?“, upita ih. „Stotinu zlatih maraka onome ko mi da dokaz da laže."

Mord pogleda svog gazdu pa se namršti. „Gospo, za sto zlatnih maraka prodao bih i rođenu majku. Svetlost me spalila, ali bih. Međutim, Džorgin priča istinu. Onaj je bio pošteno mrtav. Zmajevi ljudi su ga proverili kada su nam doveli gospu."

Dakle, Rand je razmotrio tu mogućnost. Ali ona i dalje nema dokaza da joj ti ljudi govore istinu. Ako postoji nešto da se krije, oni su se zacelo iz sve snage potrudili da to zakopaju duboko. Rešila je da pokuša da krene u drugom smeru.

„Dakle, šta si otkrio", upita ona, „u vezi s kraljevim boravištem?"

Džorgin samo uzdahnu. „Kao što sam rekao ljudima gospodara Zmaja i kao što sam kazao gospi Čadmar pre nego što je i ona završila u tamnici - i taj čovek je nešto znao, ali nije hteo da priča."

„Ma hajde", kaza mu Ninaeva, bacivši pogled na kovčeg sa oštrim oruđem. Morala je da smesta skrene pogled da ne bi pobesnela. „Čovek tvog... umeća... nije mogao da iz njega izvuče tu jednu jednostavnu stvar?"

„Mračni me odneo ako lažem!" Tamničar pocrvene kao da je to za njega bilo pitanje časti. „Nikada u životu nisam video da se čovek tako opire! Onakav lepotan je trebalo da popusti bez mnogo ohrabrivanja. Ali on nije. Pričao je o svemu sem o onome što smo hteli da čujemo!" Džorgin se nagnu prema njoj. „Gospo, ne znam kako mu je to polazilo za rukom. Plamen me spalio, ali ne znam! Kao da mu je neka... sila držala jezik za zubima. Kao da nije mogao da priča, sve i da je hteo!“

Dvojica pomočnika promrmljaše nešto sebi u bradu, izgledajući bojažljivo. Izgleda da je Ninaeva svojim ispitvanjem došla do nečega.

„Dakle, previše si ga pritisao“, pretpostavi Ninaeva. „I tako je umro.“

„Neka se sve nosi, ženo!“, procedi tamničar. „Krv i krvavi pepeo! Nisam ga ubio! Ponekad ljudi jednostavno umru.“

Nažalost, počela je da mu veruje. Džorgin je jedna beda od čoveka, kojem bi koristilo da provede makar deset godina radeći teške poslove pod budnim pogledom Mudrosti. Ali ne laže.

Toliko o njenim velikim namerama. Uzdahnu, pa ustade i tek tada shvati koliko je umorna. Svetlosti! Rand će zbog toga što je uradila verovatno prasnuti na nju, umesto da postane spreman da sluša njene savete. Mora da se vrati u zamak i da se naspava. Možda će sutra smisliti bolji način da pokaže Randu da je na njegovoj strani.

Ona mahnu stražarima da odvedu tamničara i njegove ljude gore, u prizemlje. Nakon toga, izatka Vazduh da zatvori vrata na ćeliji Miliser Čadmar. Ninaeva namerava da se postara da se zdravstveno stanje te žene poboljša. Bez obzira na to što je dostojna prezira, niko ne bi trebalo da se na taj način ophodi prema njoj. Rand će razumeti kada mu bude objasnila. Ma, Miliser deluje tako bledo kao da je dobila drhtavicu! Ninaeva rasejano priđe prorezu na vrhu vrata njene ćelije, pa izatka Duh kako bi se uverila da žena nije bolesna.

Čim otpoče Kopanje, Ninaeva se ukoči. Očekivala je da će otkriti da je Miliserino telo iznureno. Očekivala je da će zateći bolest, a možda i glad.

Nije očekivala da će zateći otrov.

Psujući, iznenada prenuta, Ninaeva širom otvori vrata ćelije i ulete unutra. Da, s lakoćom to vidi kroz Kopanje. Ninaeva je lično toliko dala jednom psu kojeg je trebalo uspavati. To je česta biljka, veoma gorkog ukusa. Nije najbolji otrov, pošto je veoma neprijatnog ukusa, a mora da se proguta.

Da, to je loš otrov - ako onaj ko se truje nije već zatočen i nema drugog izbora nego da jede hranu koja mu se daje. Ninaeva poče da Leči tako što je izatkala svih pet Moći, istiskujući otrov i dajući snagu Miliserinom telu. To je manje-više lako Lečenje, budući da otrov nije preterano jak. Ili mora da se upotrebi velika količina - kao što je ona učinila s psom - ili mora da se unese nekoliko puta da bi delovao. Ali ako se to radi tako lagano, izgledaće kao da je osoba tako otrovana umrla prirodnim putem.

Čim je Miliser izlečena, Ninaeva izjuri iz ćelije. „Stanite!", dreknu na muškarce. „Džorgine!"

Lurc, koji je bio na začelju, iznenađeno se osvrnu. Zgrabi tamničara Džorgina za ruku i okrenu ga.

„Ko sprema hranu zatvorenicima?", zatraži Ninaeva da čuje, odsečno hodajući prema njemu.

„Hranu?", upita Džorgin, delujući zbunjeno. „To je jedno od Kerbovih zaduženja. Zašto?"

„Kerb?"

„Dečak", odgovori Džorgin. „Niko bitan. Šegrt kog smo pre nekoliko meseci našli među izbeglicama. I to smo baš imali sreće što smo ga pronašli - naš poslednji šegrt je pobegao, a ovaj je već bio obučen da..."

Ninaeva ga ućutka dižući ruku, odjednom obuzeta strepnjom. „Dečak! Gde je?"

„Maločas je bio ovde...", odgovori Lurc, dižući pogled. „Otišao je sa..."

Gore se iznenada začu trčanje. Ninaeva opsova, vičući Tribenu da uhvati dečaka. Ona se progura do lestava i poče da se penje. Hitro se uspentra u radnju, a njeno svetlo dođe za njom. Tamničarevi pomoćnici stajali su u središtu prostorije, delujući zbunjeno, a Saldejac je upirao mač u njih. Upitno je pogleda.

„Dečak!", viknu ona.

Triben baci pogled ka vratima. Bila su otvorena. Pripremajući tkanja Vazduha, Ninaeva izlete na ulicu.

Tamo zateče onog dečaka, Kerba, kako ga nasred blatnjave ulice drže četiri sluge koje je dovela iz zamka, nakon što ih je zatekla kako se kockaju. Kako je ona zakoračila s pločnika na ulicu, tako su oni digli na noge dečaka koji se divlje otimao. Poslednji Saldejac stajao je kod dovratka, mača isukanog kao da je jurio da vidi je li ona u opasnosti.

„Izjurio je kroz vrata, Aes Sedai", reče jedan sluga, „kao da mu je Mračni za petama. Tvoj vojnik je otrčao da vidi jesi li u opasnosti, ali mi smo mislili da je bolje da uhvatimo ovog dečaka ovde pre nego što pobegne. Za svaki slučaj."

Ninaeva duboko udahnu da bi se smirila. „Dobro ste učinili", kaza im. Dečak se slabašno otimao. „Zaista dobro."

Загрузка...